Vratio sam se malčice u prošlost da pročitam šestodelni miniserijal Justice Warriors, futurističku down’n’dirty satiru koju je izdao Ahoy Comics, firma za koju se može reći da je specijalizovana za satirični humor u američkom magazinskom stripu i time zauzima jednu iznenađujuće malo naseljenu teritoriju. Ovaj stil humora kombinovanog sa socipolitičkom kritikom znatno je prisutniji u novinskom stripu, na televiziji iinternetu, i u animaciji, no, Ahoy su našli svoju nišu, zaposlili neke veoma dobre autore da rade originalne propertije i rezultati nisu izostali. I Justice Warriors, iako ga nisu radili ljudi ovenčani oreolom zvezda modernog magazinskog/ supreherojskog stripa (poput, recimo Marka Russella ili Petera Krausea, koji su zablistali na Ahoy stripovima) je prošao vrlo solidno, sa ponovljenim doštampavanjima svojih epizoda i generalno uradio dobar posao za firmu.
A što opet i nije preveliko iznenađenje. Ovaj serijal, koji je izlazio od leta pa do kraja 2022. godine napisala su i nacrtala dva čoveka sa priličnim iskustvom i reputacijom u novinskom stripu. Matt Bors, koji je ovde potpisan kao koscenarista i leterer, je ugledni crtač stripova sa radovima koje su objavljivali Guardian, The Intercept, Village Vice, CNN i drugi, urednik strip-sekcije u The Timesu i osnovač sajta i magazina The Nib koji se tokom poslednje decenije utemeljio kao centrala nezavisnog političko-satiričnog ali i generalno nezavisnog stripa što se nije naslanjao na superherojske formate već imao korene u novinskom, fanzinskom itd. izrazu. Bors je i dva puta bio finalista u nadmetanju za Pulicerovu nagradu a u 2023. godini je dobio Eisnera kao urednik antologije koju je izdao The Nib, tik pre nego što će se firma nakon deset godina rada zatvoriti. Jaka karijera, jako ime.
Ben Clarkson je, pak, nacrtao i takođe bio koscenarista na Justice Warriors i ovde pričamo o kanadskom ilustratoru koji je radio za publikacije širom sveta, radio postere za velike bendove a koji je aktivan u animaciji i ima puno uspešnih video radova. Justice Warriors mu je zapravo prvi notabilan rad u formi magazinskog stripa i Ben Clarkson je ovde pokazao da mu strip-naracija u ovakvom formatu odlično ide od ruke, uspešno mireći groteskni satirični humor i solidne pripovedačke veštine. Kolore je za ovaj strip radio Felipe Sobreiro dajući distopijskom mizanscenu dodatno obešenjački miris.
Justice Warriors prati „avanture“ policijskog tandema koji radi u Bubble Cityju, „prvom savršenom gradu na planeti“ a koji je savršen na ime toga da se radi o gradu pod staklenom kupolom u kome stanovništvo živi u neoliberalnoj potrošačkoj utopiji dok izvan grada u tzv. „nenaseljenoj zoni“, koja je zagađena i oplevljena od svih resursa žive mutanti. Nije naročito teško primetiti da ova postavka omažira Judge Dredda i kako je i ovaj strip izdavača 2000AD od početka bio brutalna satira umotana u gritty policijski akcijaš, tako je i fer pitati se kako je to kad Amerikanci uzmu da satirišu britansku satiru.
A odgovor je „pa, znate šta: dosta dobro“, jer Justice Warriors ne pokušava da emulira ton Judge Dredda ni u grafičkom ni u tekstualnom smislu. Uostalom, Dredd je bio projekat kojim su Pat Mills i saradnici usmerili žaoku britanskog satiričnog humora prema Americi, pa su Clarkson i Bors prepoznali da je nepotrebno da se rade nekakve dublje reference na Dredda i da je dovoljno da se u jednom samorazumljivom mizanscenu savremeno američko društvo stavi pod nemilosrdni mikroskop.
Justice Warriors je veoma bučan i razbarušen strip koji mnoge svoje teme u narativ ubacuje strategijom sačmare, overloudujući čula čitaoca urnebesnom, krvopljusnom akcijom ali i generalno urnebesnim izgledom grada, građana i mutanata, skačući bez upozorenja od scene do scene dok se narativ u prethodnoj još nije ni završio i postavljajući u svaki panel nešto novo o čemu čitalac može da razmišlja ako ima vremena. Grad u kome se sržni deo priče odvija nije uredna američka utopijska suburbija već urbana košnica u kojoj ljudi imaju slobodu da izgledaju i ponašaju se kako hoće sve dok, jelte, ne krše zakone. Gradonačelnik je groteskna pop-zvezda koja je u politiku ušla samo da bi lakše promovisala svoju muziku i zapravo u momentu kada se grad nađe u ozbiljnoj ekonomskoj i socijalnoj krizi, njegova je najveća briga to što mu najnoviji album dobija premalo preslušavanja na striming platformama. Njegovu ekipu savetnika čini masa čankolizaca koji za sve probleme (i stvarne i izmišljene) nude rešenja iz neoliberalne riznice, od ekstremnih mera štednje, preko doslovnog bacanja novca iz helikoptera, pa do davanja građanima mogućnosti da prodaju primerke najnovijeg gradonačelnikovog albuma gradu i to po višoj ceni nego što su je kupili. Naravno, sve ovo kreira strahovite socijalne potrese među stanovništvom, do mere da se u jednom momentu zahuktaju ozbiljni protesti zbog toga što se hleb smatra luksuznom namirnicom koju sada većina građana ne može da priušti.
No, strip prevashodno prati dvojicu policajaca, jedan se zove Swamp Cop a drugi Schitt, koji ne samo moraju da izađu na kraj sa socijalnim nemirima što ih izazivaju nepromišljeni politički potezi gradske uprave već i da nekako reše problem sa terorističkom ćelijom baziranom na horoskopsu koja preti da ugrozi poredak u „savršenom gradu“. Da bude jasno, Swamp Cop je antropomorfna žaba a Schitt, njegov novi partner nakon pogibije dugogodišnjeg Swampovog saradnika, je, nagađate, antropomorfno govno (ili makar antropomorfni emođi govneta) i ova priča prolazi kroz sve očekivane faze njihovog odnosa (od nepoverenja, neverovanja u drugog, neverovanja u sebe, katarzičnih bliskih susreta sa smrću, do bratimljenja u urnebesnom finalu) praveći grube ali efektne šale na račun svih ’80s buddy-cop akcijaša kojih možete da se setite.
Iako je strip, rekosmo, bučan, pa i namerno haotičan u nekim elementima svog pripovedanja, njegov humor je zapravo efektan i ta strategija prezasićenja intelekta čitaoca baražom šala i koncepata nekako na kraju uspeva da porodi koherentan narativ. Istina je da do negde treće epizode nećete biti sigurni da li ovaj strip zapravo ima zaplet ili čitate samo procesiju gegova i set pisova koji su sve bizarniji jedan od drugog, ali kada shvatite da ima, prepoznaćete u njemu i reference/ aluzije/ parodije na dobro prorađene naučnofantastične trope i koncepte koji, opet, dobro funkcionišu u ovom mizanscenu. Recimo, teroristi koji bi da preuzmu vlast u gradu – a uprava je, rekosmo, ionako korumpirana i degenerisana preko svake mere – zapravo imaju dobro objašnjenje za to što svoj identitet i modus operandi baziraju na nečem tako očigledno besmislenom kao što je horoskop/ Zodiak i ovde se kritika konspiratologije, antivakserstva, „truthisma“ i ostalih elemenata društva post-istinitosti zapravo elegantno sažima u pokazivanje šta se dešava kada se zodijački znaci ozbiljno doživljavaju kao temelj identiteta.
Strip ne štedi ni „drugu stranu“ i ovde su mnogi koncepti koje srećemo u liberalnijim kontekstima takođe surovo ismevani, pa tako policajci, iako vrše strahovite činove brutalnosti, mutante tretiraju kao podljudski soj – u jasnim odjecima urbanih nemira i odgovora policije tokom rasno motivisanih pobuna 2020. godine – i generalno se ponašaju kao panduri iz ’80s filmova, sa druge strane imaju vrlo ne-mačo reakcije na traume koje doživljavaju i fetišizacija „self care“ i „self love“ ideja je ovde često na meti satire. Tu je i šefica policije koja je opsednuta društvenim mrežama i više je brine kako da održi svoj status na njima nego da li njeni zaposleni rade u okvirima propisa…
Justice Warriors je lako mogao da devoluria u rafalno ispaljivanje kratkih gegova koji će ismevati aktuelne trendove na tviteru i biti smešan jednoj određenoj grupi ljudi u jednom određenom periodu, a onda u budućnosti delovati sasvim prizemno i nezanimljivo. No, Bors i Clarkson ovo nisu sebi dopustili. Njegova priča jeste donekle skrivena naslagama agresivne satire ali ona postoji i funkcioniše na dramaturškom nivou, sa zapletima, preokretima, raspletima i karakternim lukovima.
Sa druge strane, sa strahopoštovanjem se mora gledati na strip koji ima ovoliko haotičnu art-direkciju a da i dalje funkcioniše kao sekvencijalna naracija. Clarkson i Bors su sebi zadali prilično težak zadatak dopuštajući ideju da će ne samo svi mutanti koji žive izvan grada biti radikalno različiti jedni od drugih po izgledu već da će i građani, kojima su dostupne kozmetika, dizajnerska odeća, estetska hirurgija i drugi načini izmene izgleda, svoju ekspresiju naći prevashodno na površini. Otud je Justice Warriors strip u kome gotovo da nemate dva slična lika, gde su „normalni“ humanoidni likovi izuzetak pre nego pravilo i ovo je takođe mogla da bude zamka u koji bi autori upali i to dvojako. Sa jedne strane je tu bio rizik da čitalac bude desenzitizovan količinom „uvrnutog“ koje će mu se bacati u lice tablu za tablom, pa da neće ništa od zapleta stripa na kraju shvatati ozbiljno, a sa druge čista tehnička ograničenja u tome da je Clarkson morao da smišlja stalno nov izgled i dizajn za likove i okruženja.
No, Justice Warriors oba ova problema rešava reklo bi se impresivnom lakoćom i usmerava bujicu ideja, gegova, aluzija i referenci u pravu stranu, kanališući svu tu šikljajuću energiju tako da se dobije efektno pripovedanje i priča koja ima glavu i rep u svetu koji, iako bizaran, razuzdan i psihodelično maštovit daleko preko granice koja bi se smatrala zdravom, ne gubi internu konzistentnost niti deluje kao mesto pukih halucinacija. To je ogroman uspeh i nadam se da će Bors i Clarkson imati prilike da se vrate ovom svom stripu u budućnosti jer su pokazali da su izuzetno spretni u rukovanju jednom standardnom pričom u sudaru sa satirom velikog volumena.
Justice Warriors nije strip koji se upire da pokaže koliko je PAMETAN ali on svoje poente provlači prirodno, kroz radnju i uverljive poteze likova (koji su, naravno, svi ispali kao iz vica a da opet funkcionišu i kao stvarni ljudi) i donosi jednu zabavnu, intrigantnu avanturu koja po postavci nije previše originalna ali čija je egzekucija IMPRESIVNA. Kolekcija je izašla još pre godinu dana pa skočite do Ahoyevog sajta da je sebi priuštite.
