Za drugi deo pregleda demoa koje sam igrao u okviru Valveovog Steam Next Fest događaja Januara 2024. godine potrudio sam se da žanrovski dobro prošaram da bi stvari bile sveže, interesantne i raznovrsne. Odigrao sam čak i *gulp* demo za jednu (skoro) point and click avanturu, tolika je bila moja posvećenost istraživačkom duhu koji se u čoveku spontano razvije kad tokom nekoliko dana ima priliku da igra stotine demoa za igre koje su u razvoju a svestan je da vremena nikada neće biti dovoljno i da ga je sa svakim proteklim sekundom SVE MANJE.
Prva igra na redu je, pak, neka vrsta narativne horor avanture pod sasvim nedužnim naslovom Mouthwashing. Horor igara, hvala bogu, na svim platformama ali partikularno na PC-ju ima toliko da su gotovo svi ukusi zadovoljeni. Ako želite gotsku narativnu bajkicu o vampirima, ima. Ako preferirate zombije, kidanje udova i raznošenje glava sačmarom, i to ima. Dvodimenzionalni, na sprajtovima bazirani naslovi koji imitiraju estetiku Game Boy Color igara, ili trodimenzionalni igrokazi kao ispali sa prvog Playstationa, samo treba da pitate i bićete usluženi. I, evo, čak i da je vaš personalni fetiš igra koja deluje kao da je David Lynch uzeo da napravi nekakvu adaptaciju Carpenterovog Dark Stara sa grafikom FPS igara iz zrele Boomer Shooter faze sa kraja devedesetih, ima i to.
Mouthwashing se od većine indie horro igara koje možete igrati na PC-ju razlikuje po tome što niti je u pitanju „survival“ naslov smešten u mračni trodimenzionalni prostor kojim lutaju nezamislivi užasi, niti je u pitanju avantura bazirana na likovima a gde horor pre svega prebiva unutar izdajničke ljudske prirode, već je nekako u pitanju i jedno i drugo. Ovo je full trodimenzionalna igra iz prvog lica sa slobodom kretanja i kontrolama „normalnog“ FPS-a, ali i halucinantni, vrlo filmski naslov u kome zapravo nema mnogo akcije i koji se bazira na atmosferi, likovima i njihovim dijalozima, nehronološkom pripovedanju…
Mouthwashing se dešava na svemirskom teretnom brodu koji je upao u problem i čija posada više nema kapetana koji bi trebalo da je izvuče iz tih problema. Kapetan je živ, ali nefunkcionalan a brod je zaliven penom koja se aktivira u slučaju opasnosti, polako gubi vazduh i ima vrlo skromne zalihe hrane. Posada prolazi kroz vrlo komplikovan set emocija, od besa i očaja, preko rezignacije do laganog stupanja u ono što kolokvijalno zovemo „ludilo“, a tovar koji se nalazi u delu za teret krije misteriju, smatra ona, njihovog potencijalnog spasa. Na igraču je da iznađe kako da pristupi tom delu za teret u koji inače može da uđe samo kapetan…
Mouthwashing je, barem u demou, vrlo jednostavna avanturistička igra, sa prostim „zagonetkama“ i mnogo jačim akcentom na atmosferi, sugestivnom tekstu, snažno akcentovanim dijalozima, ali i na „filmskoj“ montaži kojom se priča pripoveda i koja kao da je ispala iz Gravity Bone škole dizajna igranja. Sve je to svakako evokavitno i intrigira čoveka, pogotovo ako ima sklonosti ka grafici kao iz 1998. godine, dopunjenoj vrlo partikularnim izborom fontova i kontrolama koje su namerno malo nezgrapne i nespretne. Ko zna na šta će gotova igra na kraju ličiti, ali kratki demo svakako vredi odigrati ako ste ljubitelj egzistencijalne strave i niskopoligonalne 3D grafike.
https://store.steampowered.com/app/2475490/Mouthwashing
Kome je sve to malo heavy, uputiću ga na Times & Galaxy, sladak, kanadski ako se ne varam, avanturistički naslov u kome igrač upravlja malim robotom programiranim da se bavi novinarskim poslom. Kreirana u šarenom, aksonometrijskom režimu prikaza, sa sve diskretno optimističnom muzikom, Times & Galaxy je komedija u svemiru o robotu koji stažira u redakciji časopisa (koji se zove, nagađate, Times & Galaxy) i zapravo je prvi robot ikada koji dobija priliku da se bavi novinarskim poslom. Igra kao da ima identitetske teme u svojj srži, sa nežno provučenim tenzijama u pozadini glavnog narativa – robot, uostalom, kada igru započnete, po defaultu koristi rodne odrednice „they/ them“ – ali ovo je nenametljivo i svakako nije akcentovano snažnije od komedije koja se po prirodi stvari dobija sa društvom u kome su roboti punopravni njegovi članovi ali na koje ljudi i dalje gledaju pomalo sa visine. Hoću reći, lepo je kada se vidi da automati za kafu imaju i slavinu za ulje namenjenu robotima, ali roboti i dalje uglavnom obavljaju uslužne delatnosti i sve pozicije koje imaju ikakvu moć su i dalje namenjene ljudima, pa makar to bilo samo mesto urednika u magazinu koji, sudeći po svemu, niko i ne čita.
Igra možda blago satiriše i smrt štampanih medija ali je narativ postavljen tako da je glavni junak nesumnjivo motivisan i željan da se dokaže kao novinar, bez obzira što ga urednik šalje da izveštava sa izložbi mačaka i sličnih događaja. S obzirom na to da je, ipak, prva vest koji robot mora da napiše vezana za rušenje šatla u kome, čini se, nije bilo pilota, utisak je da će igra imati i klasičniji „avanturistički“ zaplet vezan za misteriju, možda zločin, možda i politički prevrat.
No, za sada, ovo je igra koja vizuelno emulira izgled klasičnih point & click naslova – prevashodno LucasArtsovih igara poput Monkey Island – ali osim što u njoj nema pokazivanja i kliktanja (kontrole su zapravo bliže FPS standardu sa četiri tastera za smerove, tasterom za trčanje i još jednim za interakciju), ni sama struktura za sada ne asocira na „prave“ avanture. Ono što igrač radi, kada ga pošalju na zadatak, je da priča sa svim prisutnim osobama na lokaciji, da i posle, sledeći matricu koju mu igra zadaje (nadnaslov, naslov, podnaslov, glavna tema članka, „boja“ itd.) sastavi članak koji će dobiti dobre ocene za temeljitost istraživanja koje je prethodilo izveštavnaju ali i za interes koji je izazvao kod čitalaca.
Ovo je zanimljivo kao ideja i podstiče igrača da što temeljnije ispita sagovornike, ali u trenutnom bildu igre nemoguće je proći kroz sve dijaloške grane sa jednim likom, odnosno izbor jednog od pitanja automatski zatvara mogućnost postavljanja drugih pitanja koja bi doprinela skoru na kraju. Autori su obećali da će u završenoj igri ovo biti ispravljeno i da će postojati barem jedna „putanja“ koja omogućava da se saznaju sve postojeće informacije o datom slučaju, a što bi trebalo da bude opravdano i kvalitetom teksta koji se ovde ima čitati. Za sada, demo ima dve „misije“, pisali su ih različiti ljudi i na delu imamo lak, dobronameran humor koji čoveka drži na udici, bez posezanja za nekakvim kontroverznim taktikama. Uz simpatičnu grafiku i jednostavne kontrole, Times & Galaxy deluje relaksirajuće i prijemčivo. Naravno, za sada ne možemo znati da li će igra biti i dovoljno zanimljiva da se igra jer je ono što igrač u njoj RADI svedeno na razgovor sa svim dostupnim likovima i onda, na kraju instance, sklapanje jednostavnog novinskog teksta iz napabirčenih iskaza. Ako autori kreiraju interesantnu metapriču a u novinarski rad udenu dovoljnu meru istraživanja, misterije, analiziranja iskaza, pronalaženja kontradikcija, pa onda i ocene članka na kraju budu imale značajnu težinu, ovo bi mogla da bude dobra igra. Ako ne, onda nisam siguran da njen šarm i nekonfrontatvni humor imaju dovoljno inercije da me iznesu do kraja.
https://store.steampowered.com/app/883230/Times__Galaxy
Ako, dakle, kao ni neki među nama ovde, niste naričito cerebralni tip, dijaloge i narativ u videoigrama doživljavate u najboljem slučaju kao nužno zlo i jedino se dobro osećate kada skačete sa platforme na platformu i mačem udarate nešto živo kako bi ga konvertovali u nešto mrtvo, za vas je Abathor. Kreiran kao jasan omaž arkadnim hitovima iz poznih osamdesetih, kada je single-screen paradigma prevaziđena i protagonisti igara su se kretali kroz ekspanzivne mape, susretali se sa neprijateljima na raznim elevacijama, sakupljali predmete i resurse, Abathor je pixel-art platformski akcijaš koji bi nastao kada bi se Rastan Saga i prve tri Castlevanie zatekli u mračnoj sobi pa tamo, opijeni vinom i zavedeni nekakvim mediteranskim vetrićem, vodili ljubav uz gitare, ali bez sredstava za planiranje porodice, te posledično i kreirali zdravo, robusno potomstvo.
Drugim rečima, jedan pogled na ovu igru u meni je prouzrokovao želju da je rastvorim u kašičici podgrevanoj plamenom upaljača i upucam direktno u žilu kucavicu. Abathor je vrlo klasičan, vrlo sigurno „retro“ kreiran akcioni platformer u kome nema nikakvihiznenađenja ili ustaničkih nasrtaja na poznatu paradigmu. Ovo je vrlo „rastanovska“ igra sa jednim metodičnim, zašto ne reći i konzervativnim pristupom dizajnu nivoa, rasporedu i ponašanju neprijatelja, sakupljanju resursa. Kreirana za igranje solo ili u grupi od četiri igrača Abathor svakako u solo verziji, kako sam je ja igrao, deluje možda pomalo sintetički, bez neke velike gustine događaja i sa očiglednim dizajnom velikih nivoa tako da se u njima grupa od četvoro avanturista ne oseća stešnjeno. I solo igrač može da na početku bira jedan od četiri ponuđena lika, a koji se blago razlikuju po statistikama, a ovo onda vodi dalje u „soft“ RPG smeru gde sakupljeni resursi na terenu kasnije kod demonskih trgovaca mogu da se razmenjuju za razna unapređenja koja ili procentualno uvećavaju neke atribute ili dodaju više zdravlja na merač itd.
Sve je to vrlo standardna, ne preterano inspirisana ili maštovita rekonstrukcija klasične arkadne matrice, no Abathor pleni svojom veoma lepom grafikom, ukusnim animacijama, dobrim efektima. Ovo jeste tek jedna „HD“ rekonstrukcija Rastana, ali je urađena sa sigurnošću i ubeđenjem, pa su i bosovi na kraju nekih sekcija prijatna punktuacija i predstavljaju prirodne hajlajte igranja.
Ono gde imam izvesnu sumnju u dizajn je to da korišćenje sistema „kredita“ da se ograniči kapacitet za napredovanje igrača možda nije najbolje rešenje u 2024. godini. Razumem zašto igra koja imitira klasični arkadni dizajn ovo koristi ali nemam ja u životu dovoljno vremena da igru – koja i nije tako kratka, sudeći po demou – ponovo prelazim od samog početka kada istrošim sve kredite i prsnem, kao u demou, na drugom bosu. Ipak sam ja star čovek, sa slabim refleksima i nagomilanim obavezama. Možda ovo ima više smisla kada igra četvoro ljudi odjednom ali tek TO ja nikada neću iskusiti. Oh, i, uprkos tome što je Steam tvrdio da i moj Xbox 360 kontroler i moj Dual Shock 5 treba da rade sasvim okej sa ovom igrom, na kraju sam morao da je igram tastaturom, a što je moje ionako kilave kapacitete za koordinaciju pokreta dodatno umanjilo… No, Abathor je igra iz žanra koji obožavam, sa dovoljno intrinzičnih kvaliteta da poželim da je igram celu. Pa jednom i hoću.
https://store.steampowered.com/app/2295610/Abathor
Onda, naravno, moramo da imamo i jedan Soulslike na spisku. Takvih igara se danas, pogotovo na PC-ju pravi više nego što iko može da odigra, sa često vrlo rudimentarnim kopiranjem Dark Souls predloška i grafikom koja je sastavljena od generičkih resursa što se za male pare dobijaju uz Unreal endžin, pa je pravo zadovoljstvo kad gacajući kroz takav mulj nagazite na nešto poput Deathbound. Ovaj je naslov, doduše, još uvek u pre-alfa fazi razvoja i demo je agresivno neoptimizovan pa je i zbog toga frejmrejt u donjem snimku na mom vremešnom PC-ju uglavnom sedeo u ranim teen vrednostima, ali Deathbound je čak i tako pokazao ozbiljan potencijal.
Ne, svakako, na razini dizajna mapa, nečemu u čemu je originalni Dark Souls i dalje jedan masterklas koji mnogi misle da razumeju a onda kad pokušaju da ga imitiraju vide da ima još ONOLIKO leba da se najedu, ali u nekim drugim stvarima, svakako. Deathbound za početak ima stila. Mislim, ima SVOJ stil, a koji se sastoji od dosta interesantnog spajanja klasične srednjevekovne estetike sa mačevima, oklopima i logorskim vatrama, i nekog „modernijeg“ sadržaja koji se očitava u elegantnim, savremenim geometrijama zgrada, pa i spravama koje deluju futuristički iako im ne znamo namenu.
Narativno, igra je utemeljena u jednom „žanrovskom“ srednjevekovlju gde ćete posle tri minuta videti scenu u kojoj se maloletnik, klečeći pred crkveni oltarom šiba korbačem po leđima, a posle šest minuta paliti vatre na lomačama na kojima su vam otac i još neki bliski ljudi. Protagonisti služe samoj Smrti koju smatraju božanstvom, krajem i početkom svega i ovo je i zgodno in-fiction objašnjenje za to da posle svake smrti u igri bivate vraćeni u život po istoj matrici kao i u svakom Soulslike naslovu, gde su i svi neprijatelji oživljeni, ali se pronađeni i iskorišćeni predmeti i resursi ne obnavljaju.
U domenu bazične mehanike Deathbound ne izmišlja ništa svoje i ovde imate iste kontrole, isti metodični pristup borbi na blizinu i daljinu, sa sporim projektilima, slabijim i jačim zamasima, blokadama, pariranjima i izmicanjima, celim programom koji već napamet znate iz igara koje igrate već petnaest godina kao nekakav mali opsesivac. Jedna vidna razlika je da ovde nema „rolovanja“ odnosno kotrljanja po tlu, jer taster za izmicanje ovde umesto toga protagoniste baca u brzi, kratki trk obdaren i-frejmovima.
No, to je skoro pa kozmetička razlika, ali GLAVNA razlika su ovde morphovi, odnosno činjenica da igrač u svakom trenutku vodi ne jednog već četiri lika u jednom i da pritiscima na D-pad može da menja koji je lik u tom trenutku aktivan. Ovo je možda klasična (J)RPG taktika, ali zapravo u Soulsike okruženju znači da imate četiri lika sa četiri različita bilda, četiri brzine, različitim domašajima oružjem i posebnim specijalnim potezima a koje možete menjati ne samo između borbi već doslovno usred napada, izmicanja ili pariranja. Igra zapravo podstiče ovakve komboe, dajući dobro izvedenim smenama između morphova posebne atribite koji u mnogome mogu da promene tok borbe.
Da stvari ne budu previše lake, svaki od morphova ima svoju skalu zdravlja ali ako jedan od njih nju potroši do kraja, to je smrt za sve i povratak na poslednji dotaknuti čekpoint, a neki od predmeta koji obnavljaju zdravlje dizajnirani su tako da onbavljaju zdravlje aktivnom morphu ali po cenu smanjivanja preostalog zdravlja ostala tri. Dodatno, skala izdržljivosti ovde nije nezavisna od skale zdravlja, kao što je standard u Soulslike igrama, već se sa smanjenjem dostupnog zdravlja smanjuje i skala izdržljivosti, a što opet dovodi do zanimljivih preokreta u borbi gde ste računali da imate dovoljno izdržljivosti da uletite u klinč, zadate dva-tri udarca i sklonite se, ali ste ne samo izgubili parče zdravja jer ste primili bodež u leđa doleteo sa druge strane dvorišta, već vam je ovo i smanjilo manevarske sposobnosti i ostavilo vas na milost i nemilost protivniku za kog ste mislili da je već spakovan i dispečovan na obližnje groblje.
Deathbound uvodi dodatne kompleksnosti dopuštajući vam da pri levelapovanju vrlo granularno unapređujete sposobnosti i atribute pojedinačnih morphova i, ako igra do kraja bude mogla da realizuje svoju očigledno veliku ambiciju ovo bi mogao biti pravi raj za eksperimentisanje sa bildovima i taktikama.
Videćemo, kako rekosmo, sve je još u pre-alfa stadijumu i mada donji video izgleda kao da sam nehotično povratio na kameru dok sam snimao, zbog smanjene rezolucije, igra svakako ima prijemčiv vizuelni identitet, sigurnu mehaničku osnovu i zanimljive sopstvene ideje.
https://store.steampowered.com/app/1277130/Deathbound
A kad smo već kod ideja, Children of the Sun je igra koju pravi samo jedan čovek, ali izdavač je Devolver Digital i ovo je jedan spoj iznenađujuće zarazne misaone igre sa iznenađujuće zgražavajućom a intrigantnom horor-akcionom prezentacijom.
Devolver je, iako ima i mnogo drugačijih igara u ponudi, možda najpoznatiji po igrama u kojima igrate kao ubica sa natprirodnim moćima koji prolazi kroz ogromnu količinu običnih, jelte, ubica kao vreo nož kroz maslac. Od Hotline Miami, preko Not A Hero, Katana Zero i My Friend Pedro pa do Children of the Sun putanja nije pravolinijska, ali je, ma koliko izlomljena bila, ona jasna i očigledna. A što je u skladu sa temom ove igre u kojoj kontrolišete snajperski metak koji treba da pobije sve veće i veće grupe ljudi što pripadaju nekakvom perveznom, ubilačkom kultu, vozeći se jednom izlomljenom ali neprekinutom putanjom.
Children of the Sun prvo na sebe skreće pažnju tim bolesnim, patološkim dizajnom glavnog junaka, snajperiste koji deluje kao da je osoba što je neke teške traume kanalisala na možda ne baš najzdravije načine. Nasuprot njemu su pomenuti kultisti koji su dizajnirani tako da podsećaju na lutke za izlog, sa ljudskošću koja deluje neprirodno, nepripadajuće kada ih gledate iz daljine i koju je onda gotovo sevap poništiti jedni preciznim hicem. Ovde nema nevinih i nema milosti i Children of the Sun je igra koju ne treba da igrate ako se malo naježite od nihilizma i pornogrtafskih konotacija posmatranja metka koji ulazi u ljudska tela i od njih pravi izuvijane gomile udova na tlu.
No, Children of the Sun ima prijemčivu centralnu ideju i ovo je *GULP* zapravo i malo cerebralna igra u kojoj, kada apstrahujete taj gnusni pojavni sloj, na površinu izbija jedna jednostavna ali prijemčiva geometrijska igrarija. Naime, naš snajperista ima, standardno, natprirodne moći i nakon što ispali svoj jedini metak, može nakon svakog pogotka da ga usmeri na sledeću metu, pod uslovom da je ta meta u vidnom polju kamere na mestu na kome ste ubili prethodnu.
Rane misije u demou su samo vežbe iz prostornog, jelte, planiranja i određivanaj redosleda kojim ćete pobiti kultiste tako da svaka smrt namešta narednu, sve dok jednim perfektnim hicem ne pobijete sve što stoji. Onda igra počinje da ubacuje zanimljive modifikacije, kao što je mogućnost kontrole putanje metla i između dve mete – što znači da ona ne mora da bude pravolinijska – a onda i mogućnost ponovnog slobodnog nišanjenja pod uslovom da ste dve prethodne mete pogodili u obeležene „slabe tačke“.
Children of the Sun je za Devolver sada već očekivana „pametna“ varijacija na standardni „ubij sve i vrati se sam“ dizajn, jedna zapravo elegantna a opet sirova vežba iz razmišljanja u tri dimenzije. I pored svoje brutalne konceptualno-narativne ravni, ovo je pre svega igra o uglovima i gledištima, u kojoj glavni junak nikada ne dolazi u direktan kontakt sa žrtvama a to da se igra samo mišem joj daje dodatni sloj apstraktnosti i umanjuje moguću nelagodu kod igrača slabijeg stomaka. Svakako isprobajte:
https://store.steampowered.com/app/1309950/Children_of_the_Sun