Narativi o srednjeklasnoj omladini koja ima u se, na se i podase a ipak je nesrećna i ima sve simptime depresije moraju da se ekstra narade da zadobiju moju pažnju a kamoli naklonost. Uzgojen na socrealističkoj matrici u kojoj klasna borba mora biti u korenu svih vrednih narativa, pogotovo onih o odrastanju, moj prvi refleks je uvek ne empatija nego razgnevljenost. „Imaju sve“, pomislim uvek ljubomorno, „ništa im ne fali A ONI TO NE ZNAJU DA CENE i još traže da mi saosećamo sa njima, RAZMAŽENA BURŽOASKA DECA U MOJE VREME SU PARTIZANI BILI MANJI OD PUŠKE I SA DVE BOMBE U STISNUTIM ŠAKAMA JURIŠALI NA FAŠISTIČKE BUNKERE VAMA SAMO FALI DA VAS NEKO MALO UPREGNE DA RADITE PA DA VIDITE KAKO ĆETE BRZO DA OZDRAVITE“.
Lekcija ovde, pored činjenice da je ironično da jedna tako temeljito srednjeklasna osoba poput mene tolike decenije nije uspela da emotivno sazri preko granice mladalačkog ustaničkog bunta, je i da je Chien de la casse odnosno Junkyard Dog, kako je film preveden u međunarodnoj distribuciji, toliko umešno napravljen film da već posle pet minuta čak i gledaoca poput mene uvlači u svoj lavirint ljudskih odnosa i nedozrelih omladinskih emocija sputanih provincijskim mrtvilom tako da ovaj zaboravi na svoje predrasude i postane ozbiljno emotivno investiran u sudbine likova koji kao da su na ekran ušetali direktno iz stvarnog života. Chien de la casse je jedna od onih drama u kojima glumci skoro da ne glume, ili ako glume, kao da glume pre svega sebe, a pozornica na kojoj igraju svoju tihu tragediju je grad, nimalo stilizovan, ni malo estetizovan, grad u francuskoj provinciji u ovom slučaju u kome se ništa novo ne događa ni jednog novog dana i svi razgovori koji se vode u labavo definisanoj ekipi dvadesetineštogodišnjaka što svako veče vise kod fontane u centru su samo nastavak istog razgovora od prethodne večeri, bez cilja ili svrhe koja bi prevazišla slepo pipanje po mraku kako biste utvrdili da li još nekog ima tamo ili ste, konačno, kako ste se celog života plašili, potpuno sami.
Sa premijerom pre nešto više od dvanaest meseci, Chien de la casse je na prošlogodišnjem festivalu Anže, posvećenom debitantskom filmu, bio nominovan za nagradu žirija ali i osvojio nagradu publike. Jean-Baptiste Durand, režiser i jedan od troje scenarista ovog filma je za svoje prvo dugometražno ostvarenje (posle više kratkih filmova) pokupio još par nagrada u Francuskoj, dok je glavni glumac Raphaël Quenard za svoju, takođe, prvu glavnu ulogu u dugometražnom filmu dobio nekoliko nagrada, nominacija i dosta pažnje. Iako je Chien de la casse nesumnjivo jedan od onih savremenih evropskih filmova koji manifestno beže od toga da gledaocu predstave jasan dramski zaplet a njihovi likovi malo pričaju, mnogo gledaju i ako komuniciraju to je često nemuštim grimasama i trudom da ne pokažu svoje emocije, on je istovremeno i FILM, dakle, kinematografsko delo koje ima u svojoj srži jasnu, vrlo snažnu dramu a čije je pripovedanje slikama efikasno, ekonomično, sa tek po kojim mood-shotom onda kada je zapravo potrebno malo stati na kočnicu i pripremiti narednu scenu koja će vam slomiti srce.
Quenard je, inače pre ovoga glumeći sporedne uloge u više dugometražnih produkcija kao i u trećoj sezoni Netfliksove serije Family Business, imao i tu sreću da je prošle godine pored ovog filma imao i glavnu ulogu u Yannicku Quentina Dupieuxa, komediji koja je postigla zavidan komercijalni uspeh u Francuskoj. Ipak, nagradu Lumier za glumca koji najviše obećava dobio je upravo za glavnu ulogu u Chien de la casse, jedan izvanredan portret mladog čoveka kome ambicija i kapacitet za velike snove nisu u skladu sa preduzimljivošću i odlučnošću potrebnim da konačno zaista svoj život uzme u svoje ruke i iz stadijuma deteta konačno pređe u svet odraslih. Glavni junak ovog filma, Quenardov Antoine Miralès tako živi u malom gradu na jugu Francuske, ne radi ništa sem što omladini prodaje vutru i izigrava kul dilera, depresivnoj majci – koja se godinama ne oporavlja od gubitka muža u saobraćajnoj nesreći – sprema da jede i visi sa svojim najboljim prijateljem i vršnjakom koga svi zovu Dog.
U prikazima ovaj film nazivaju „toplom ljudskom komedijom“ iako je Chien de la casse sve samo ne komedija. Glavni junak, Mirales, sebe verovatno smatra duhovitim, uostalom on po ceo dan ne zatvara usta, smišlja svakojake verbalne igrarije i pesmice za svog psa, ljupkog i poslušnog Staforda, i objašnjava drugima sve o svemu, bez obzira da li oni to žele da slušaju ili ne, ali film ovakve scene ne prikazuje kao nešto čemu publika treba grohotom da se smeje, pogotovo ne kada Mirales zabavu nalazi u prijateljskom podbadanju a onda i ponižavanju sebi bliskih osoba, a koje se na kraju uvek završava objašnjenjem da on njih voli i da je sve to deo ljubavi.
Najbolji Miralesov prijatelj je Dog, momak sa kojim se druži od šestog razreda, ćutljivi, povučeni dečko koji sa njim igra FIFU na Playstationu, ponekad ide na šeme da mu pravi društvo i podrazumeva se da visi sa njim kod fontane svako veče gde i ostatak njihove ekipe provodi večeri. Mirales uživa da Doga zadirkuje i u to uvlači celo društvo, ali je to uvek sa osmehom i bez malicioznosti.
Sve dok se, nagađate, u gradiću ne pojavi devojka, Elsa a koja ustopira Doga dolazeći, da bi kasnije objasnila da je završila komparativnu književnost i da će malo da iskulira ovde u tetkinom stanu dok ne smisli šta bi radila u životu, dok svoj stanu u velegradu izdaje podstanarima. Mirales gotovo odmah počinje da zadirkuje Doga da je ovaj postao seksualno aktivan sa pridošlicom, ali i se i majmuniše više od proseka kad god je ona u blizini, pritiskajući papučicu za gas svog šarma do poda. Elsi se, eto, iznenađenja, ipak više dopada stidljivi Dog od na momente i preterano ekstrovertnog Miralesa…
Chien de la casse je besprekorno vođen od momenta kada gledalac prepozna kakva se drama ovde ZAPRAVO odvija. Evropskih filmova o omladini koja bleji po kraju, valja gudru na sitno i tripuje da će jednog dana ući u ozbiljne gangsterske rangove ima toliko da se o njih saplićemo na svakom koraku i veliki broj njih je samo konstatacija, ne uspevajući da jedno zatečeno stanje transformiše u dobar narativ. No, Chien de la casse ovaj format koristi zbilja samo kao format, pakujući u njega mnogo kvalitetnog karakternog rada. Durand nije od onih režisera koji insistirau da gledalac mora da ima prostora da promišlja film dok ga gleda i koji će vas zasipati dugačkim scenama u kojima se ništa ne događa. Ponovljeni kadrovi istih ulica, stanova i ljudi koji na istim mestima rade iste stvari – kao u nekom kompjuterskom RPG-u – svoju funkciju u naraciji besprekorno obavljaju upravo jasnim ukazivanjem gledaocu na to koliko je život u ovom mestu rutiniran, predvidiv, umrtvljen. Kada jedan iz ekipe sa fontane obznani svoje planove da otvori restoran i pokrene svoj biznis, Mirales ga ismeva iz sve snage – sve vreme insistirajući da je to što on radi legitimno i da ga on poštuje – pojašnjavajući da iako je on završio za kuvara, nema nameru da bude zakopan u malom mestu u provinciji i znoji se za šporetom celog života i da su njegove ambicije mnogo veće.
Koje su to ambicije? Mirales ih nikada ne verbalizuje jer, naravno, da ih je makar pred sobom raščistio ne bi dane provodio slušajući hip-hop u kolima dok ide da šemi lokalnim klincima i izigrava baju, a onda malteretirajući Doga da mora da se aktivira i da sedenje sa Playstation kontrolerom u rukama ispred televizora čitavog dana nije pravi život.
Zapravo jedina ambicija koju ćemo čuti od Miralesa je ta da nađe takvu ženu sa kojom će poželeti da bude sahranjen u istom kovčegu. No, jedini koji u čitavom filmu nalazi ženu je, na njegovo veliko iznenađenje – Dog. Elsa i Dog se zapravo više zezaju nego što imaju ozbiljnu vezu, ali Dogu je Elsa prva devojka a Miralesa ovo šalje u orbitu nekontrolisanog gneva i frustracije.
Nije problem u tome što Mirales ni sam, baš kao ni Dog, nikada do sada nije imao devojku, a u poznim su dvadesetima. Problem je u tom osećaju da gubi druga na koga je uvek računao uzimajući ga zdravo za gotovo i iako Dog ne pokazuje nikakve ambicije da se otrgne svom prijatelju, Miralesova bockanja se ubrzano pretvaraju u verbalno zlostavljanje. U nekoliko perfektno rađenih karakternih scena Quenard demonstrira proverbijalnu toksičnu muškost, prikazujući karakter osobe koja je navikla da bude u centru pažnje u svakoj situaciji kako upada u paniku kada vidi da to više nije, da bi onda PROIZVODILA situacije u kojima može da bude u centru pažnje, ma koliko to ruiniralo živote svih oko nje. Mirales se postepeno od iritantnog egoiste pretvara u ljubomornu, toksičnu pijavicu koja će nastaviti da Doga ponižava sve intenzivnije u nikada do kraja verbalizovanom ali očiglednom verovanju da je potrebno da samo svom drugu pokaže kako je on niko i ništa bez njega, pa da će mu se ovaj onda – iako nigde nije ni otišao – vratiti.
Veličina Chien de la casse je u tome da film ovo radi kroz vrlo prirodne, neisforsirane scene u kojima „proizvodnja drame“ dolazi od samo jednog lika i ta je drama upravo onoliko artificijelna koliko se Mirales upinje da svom drugi „objasni“ da je budala što je pao na sirenski zov ženskog polnog organa i vječni „bros before hoes“ zavet izdao čim mu je cura iz velikog grada – koja uostalom tamo ima dečka sa kojim samo laže da je raskinula – ukazala malo pažnje.
Za Duranda je ovo očigledno bio vrlo ličan film i u intervjuima je on primetio i da lik Miralesa ima dosta njegovog karaktera u svojoj konstrukciji a što je, valja primetiti, i časno i odvažno. Na pitanje kako će film o prijateljstvu koje se degeneriše u odnos zasnovan na emotivnim ucenama i „edukativnom“ ponižavanju da dođe do iole zadovoljavajućeg kraja Durand ovde nalazi iznenađujuće funkcionalan „žanrovski“ odgovor, dovodeći jedan naoko nevažan rukavac radnje – a koji na samom početku i Doga prikazuje kao osobu sa nemalim bagažom nerazrešenih emotivnih i mentalitetskih problema – u fokus razrešenja kroz uzbudljivo a i dalje naturalistički režiran „akcioni“ krešendo.
Naturalizam kojim je film pravljen, treba takođe sa zadovoljstvom primetiti, ne stoji na putu njegovoj estetizaciji – i ovde čak ni agresivni kolor filteri ne deluju kao readymade signal „umetničkog“ interpretiranja realnosti već kao legitimne alatke za sugestiju atmosfere. Direktor fotografije Benoît Jaoul kome je ovo takođe bila prva dugometražna produkcija posle nekoliko kratkih filmova nam pruža jednu sigurnu, ubedljivu sliku malog provincijskog mesta, učeći gledaoca vrlo brzo da prepoznaje iste lokalitete i iste radnje koje u njima rade isti likovi, a opet dopuštajući gradiću da „diše“ sa dobro plasiranim širokim planovima – uključujući onim snimljenim u okolnoj prirodi – koji sugerišu i dubinu ove male ali guste urbane zajednice gde još uvek postoje neizrečene tajne i nedokučiva mesta na koja ljudska priroda može da vas odvede. Činjenica da se ipak svi ne poznaju u ovom mestu – iako ga dijalog u filmu naziva selom – je jasno sugerisana već vizuelnim prikazom grada, a ona je i jedino što omogućava glavnom junaku da živi taj život sitnog dilera koji jedino ima dok čeka da ga sreća pogleda, ali i jedino što plauzibilnim čini eksplozivnu završnicu filma.
Chien de la casse je film koji varljivo jednostavnim jezikom priča o veoma kompleksnim temama. U nekim drugim rukama, svakako, ovo bi bio samo „boring man shit“, ali Durand uspeva da mu film istovremeno bude i naturalistički i umetnički snažan, dajući nam idealan odnos „stvarnog“ i „dramskog“ u svojoj egzekuciji i pažljivom montiranju materijala u vitkih sat i po. Njegovo pozivanje na literarne motive – u par scena glavni junak, iznenađujuće načitan čovek s obzirom da je u pitanju nezrela, iritantna muška svinja, citira Michela de Montaignea – tu je da bi učvrstilo temu prijateljstva kao centralnu za film koji se tim prijateljstvom bavi nemilosrdno, prikazujući šta su sve ljudi u stanju da učine kada se brinu da im ono izmiče kroz prste.
Nagađate, neće im prvi impuls biti da se zapitaju jesu li to prijateljstvo zaslužili i nisu li i sami krivi za njegovo rastakanje. Ne mnogo iznenađujuće, čak i kada Mirales pozove svog najboljeg prijatelja da razgovaraju, ne može da se uzdrži a da ga ne vređa i da ga prekida kada ovaj pokuša da išta kaže. Mirales je, razoktriva nam film postepeno i bez „crtanja“, all talk and no action, čovek koji je selebriti u svojoj glavi i čija veličina zavisi prevashodno od toga koliko su ljudi oko njega u stanju da tolerišu jedini način da on izlgeda veliki – njihovo unižavanje. Kada, u finalu filma, Mirales konačno više ne može da se izražava rečima i mora da pređe u akciju ovo je prelom koji deluje sasvim zarađeno i glavni ga glumac odrađuje besprekorno. Tako čovek koji večito čeka svoju šansu i radije će pričati o životu koji zaslužuje nego da ga živi na kraju mora da nešto UČINI i njegovo sazrevanje, nažalost, ne dolazi bez žrtava. Film svoj hepiend zarađuje skupo, nudeći lekcije za koje gledalac, što ih je dobio bespolatno, samo može da se nada da su bile vredne te visoke cene po glavne likove. Veoma dobro, veoma impresivno, pogotovo za prvi film. Duranda vredi pratiti u budućnosti a Quenardu se, gotovo neizbežno smeši jaka karijera.
