Žudite za još stripa koje piše W. Maxwell Prince a svesni ste da je tempo izlaženja Ice Cream Man dostigao glacijalne brojke? Ništa zato, Prince je u ovoj fazi svog stvaralačkog života očito manje sklon osmišljavanju kompleksnih, dugačkih narativa koje treba pratiti tokom velikog broja epizoda – Ice Cream Man je, na kraju krajeva, trebalo da se završi još negde dvadesetšestim brojem i to da u trenutku dok ovo kucam Image Comics ima najavljeno najmanje 40 epizoda stripa govori o uspehu ovog horor serijala ali i Princeovom naporu da svom magnum-opusu da formu kakvu on zaslužuje – a skloniji istraživanju jedinstvenog koncepta kroz različite, inače nepovezane priče. Uostalom, i njegov serijal Haha je bila antologija priča o klovnovima koje nisu među sobom bile povezane ičim sem tom labavom temom, a svaku je crtao različit autor.
Swan Songs, šestodelni serijal za istog izdavača, Image Comics, a koji se završio krajem Januara, prati identičnu mustru i ovo je još jedna antologija priča koje je bruklinski scenarista sklopio oko zajedničkog tematskog jezgra, sa različitim crtačima za svaku od njih. Na neki način, Prince je ovde u strip-medijum preneo tu razliku između pisanja romana i pisanja zbirke kratkih priča i činjenica da ovakve projekte nemamo češće u strip-industriji je valjda indikator i toga da smo naučeni na to da strip mora imati udicu kojom će vas naterati da i sledećeg meseca kupite novu epizodu, a mamac mora da bude implikacija da ćete razrešenje zapleta videti tek u budućnosti. U kontrastu sa tim, Prince se, rekao bih otmeno, elegantno, odriče ove vrste navlačenja čitaoca i smatra da će tema kojom se njegova antologija bavi, kao i osoben način na koji je on i saradnici budu obrađivali svakog sledećeg meseca biti dovoljna da publiku zadrži uz ovaj serijal.
I nije u krivu – njegovi stripovi se za sada dobro prodaju i svaki se smatra malim događajem a Swan Songs, kao i Haha pre njega ima i tu prednost na svojoj strani da, ako vam se nije dopala partikularna priča jednog meseca ili niste marili za stil crtača koji ju je uradio, sledećeg meseca dobijate sasvim novu priču i novi grafički stil. Na kraju krajeva, i Ice Cream Man je, uprkos tome što ima stalnog crtača, velikim delom i sam urađen kao serija individualnih priča labavo povezanih temom, i samo se na momente u narativu pomalja svest da imamo posla sa „velikom“ pričom čiji su ovo tek fragmenti.
Swan Songs je, čini se, idealno podešen na Princeovu kreativnu frekvenciju i samim izborom teme. Iako prevashodno horor-autor, ako se gledaju stripovi koje je do sada uradio, Prince je jedan od onih horor-pisaca koji u egzistencijalnom užasu nalaze neku vrstu duboke mirnoće, melanholije koja daje smisao najstrašnijim stvarima što se ljudima mogu desiti sa ove i one strane smrti. Njegovi stripovi, iako ne lišeni visceralnosti i telesnog horora, zapravo se prevashodno bave ranjivošću ljudske duše i njenim kapacitetom da beskrajno pati, a u čemu, toj patnji, Princeove priče nalaze i jednu uzvišenost, pa i lepotu.
„Labudova pesma“ je, naravno, izraz kojim se označava upravo taj veličanstveni, uzvišeni odlazak u smrt, zasnovan na predanju još iz doba antičke Grčke da labudovi pred smrt ispuštaju lepe glasove koji podsećaju na pesmu, pa je ovaj termin danas naširoko korišćen da se njime opišu poslednja dela kreativnih osoba, jedno poslednje suočenje sa lepotom pre nego što se nestane. Swan Songs je, pak, kolekcija priča o „krajevima“ a gde svaka ima podnaslov „The End of…“ sa dodatim pojmom kome u partikularnoj priči dolazi kraj. W. Maxwell Prince ne bi mogao biti više W. Maxwell Prince pa taman da popije čitavo bure HGH-a.
Prva priča. The End of… the World govori o apokalipsi. I to čak ni ne nekoj partikularnoj. U jedom sasvim trezvenom shvatanju da nije bitno da li će ljudsku rasu satrti klimatske promene, zloupotreba nuklearne energije ili nekakav drugi globalni holokaust, Prince ih je sve manje-više spojio u jedan i prati minijaturnu odiseju jednog običnog čoveka što u gradu po kome posrću adikti a klinci prose za narkotike (i nose noževe u džepovima) pokušava da dođe do prodavnice u kojoj je video još jedan, poslednji broj magazina o vrtlarstvu koji još nije pročitao svojoj umirućoj majci. Stara gospođa leži kod kuće, u terminalnoj fazi raka i ritual čitanja saveta i trikova vezanih za gajenje biljaka iz magazina, dok se svet oko njih raspada, smiruje i majku i sina na jedan izuzetno dirljiv način.
Ovo je nacrtao i kolorisao Martin Simmonds i dao priči jednu mučnu, zaista apokaliptičnu dimenziju. Teksture su ovde zrnaste, likovi i zgrade se često jedva vide kroz zagađeni vazduh, boje sugerišu nastupanje sudnjeg dana i kada dođe do scena nasilja, Simmonds seče table na male, nepravilne panele, dajući svemu jednu zbilja visceralnu i oštru aromu. No, ovo je ipak pre svega priča o ljudima koji suočeni sa krajem SVEGA nalaze u sebi zrno ljudskosti i empatije i kao takva ona je, pa, optimistična.
The End of… a Marriage je nacrtao Caspar Wijngaard dajući jednoj srednjeklasnoj ne-baš-tragediji finu nadrealistilčnu dimenziju. U ovoj priči muž i žena govore, svaki iz svoje perspektive kako su se upoznali, kako su se zavoleli, kako nisu mogli jedno bez drugog (znate već, delili su istu četkicu za zube, jebali se po kabinama u prodavnicama odeće) i kako su se onda zamrzeli i sada žele smrt onog drugog. Od svih priča u ovom ciklusu, The End of… a Marriage deluje najizraženije formalistički i mada ima za Princea tipično melanholični preliv, satiričnija je od drugih.
Doduše, onda ide The end of… the End of the World, a koja se dešava u postapokalipsi i ona se takođe može nazvati mračnom satirom. Ovo je nacrtao i kolorisao Filipe Andrade (koga pamtimo i po izvrsnom The Many Deaths of Laila Starr), radeći skoro na nivou skice, dajući tako svetu koji niče iz nuklearne pustoši jednu uistinu novu, nedovršenu dimenziju. Princeov zaplet tiče se jedne žene i jednog muškarca koji će, zato što nikog drugog preživelog na planeti ne mogu da nađu, prosto prirodno morati da budu začetak nove etape u istoriji ljudske rase, skoro izbrisane globalnim nuklearnim ratom, a koji, u svojoj naivnosti i čistoti – ali i podstaknuti čitanjem sačuvane palp-literature – raskidaju vezu sa starim svetom na jedan strašan ali i smešan način. Prince ovde fino meša melanholiju i crni humor, nudeći i izvesnu dozu socijalne kritike koja dolazi gotovo iz samog ponora nihilizma.
Četvrta priča naslovljena je jednom simpatičnom igrom reči. The End of a… sentence bavi se mladićem po imenu Bobby Hallburn koji izlazi iz zatvora posle dve godine robijanja za krivično delo koje je primio isključivo na sebe iako su i on i stariji brat bili u šteti zajedno. Brat ga čeka po izlasku i odmah ga vodi u ekipu koja planira novo razbojništvo. Bobby još u zatvoru pokazuje da veruje kako su slobodna volja i donošenje ličnog izbora u životu nepostojeće stvari pa se radije nego stvarnim svetom zanima knjigama u kojima su rečenice ispisane tako da popunjavate nedostajuće reči u njima po sopstvenoj volji i time kreirate male, samo svoje situacije ili događaje u okviru zadatog formata, na neki način donoseći jedine opipljive odluke u koje Bobby veruje. Naravno, napolju sve kreće po zlu i poslednjoj sceni stripa Bobby je stavljen pred izbor kakav nikada nije verovao da može da napravi. Ovo je svedeno tragična, umireno tužna priča o socijalnoj determinisanosti a crtež Caitlin Yarsky je realističan, kinematičan, karakteran, i odličan.
Za moj groš najimpresivniji crtež donosi peta epizoda, The End of… anhedonia gde Alex Eckman-Lawn radi mešanim tehnikama, kombinujući klasičan crtež (i jak kolor) sa korišćenjem fotografija ali i agresivnim kolažnim kompozicijama u kojima se mešaju teksture i materijali. Anhedonia je medicinsko (well, psihijatrijsko) stanje koje karakteriše nedostatak interesovanja stvari u životu i smanjen (ili odsutan) kapacitet da se iskusi zadovoljsto u rađenju tih stvari – dakle nešto što, složićemo se, neretko ide sa godinama – a ova priča bavi se hipnotičkom seansom u kojoj glavni junak Albert ulazi u svoje uspomene pokušavajući da nađe izvor ovog stanja. Kroz fantazmagoričnu avanturu on neće naći pravi odgovor, ali hoće doći do boljeg razumevanja protoka vremena i onog što vreme čini našim emocijama i afektima. Vrlo lepa minijatura.
Poslednja priča, The End of the… sidewalk ima ilustracije koje je uradio Martin Morazzo, dakle, stalni crtač na Ice Cream Man, a za ovu priliku Prince i on su spremili jedno novo probijanje formata klasičnog stripa u narativu o muškarcu koji pati od nekog ozbiljnog mentalnog poremećaja (psihotičkog, dakako), a koji je stavljen u formu serije pesmica sa Mirazzovim ilustracijama. Dvojica saradnika ovde savršeno rade na presretanju čitaočevog očekivanja i daju mu jednu očiglednu ali sasvim zarađenu pouku na kraju.
Swan Songs je, dakle, jednostavan ali efektan stripovski projekat, ne više od serije meditacija ne temu „kraja“ ali urađenih u intrigantnim grafičkim zamislima i sa Princeovim tekstom koji se sjajno uklapa uz teme. Rizik od upadanja u manirizam postoji, ali Prince se za sada dobro drži, puštajući crtačima da rade mnogo i dobro (uz kao i uvek odličan letering stalnog saradnika Good Old Neon) i Swan Songs se preporučuje bez mnogo rezervi. Image serijal ima ovde, a kolekcija će u Martu.
