Još kada sam pročitao da je Io Capitano na svojoj premijeri na Venecijanskom filmskom festivalu prošlog Septembra dobio stojeće ovacije u trajanju od trinaest minuta (i mada nije osvojio Zlatnog lava, za kog je bio nominovan, jeste osvojio Srebrnog lava za režiju a sada je i italijanski kandidat za Oskara) oštrio sam se da ga pogledam. Film je tek pre nekoliko dana ušao u širu distribuciju, uključujući beogradski FEST, i nije prerano već u ovom prvom pasusu prikaza reći da se radi o ozbiljno obaveznoj lektiri, filmu koji ne samo verno prikazuje već i bez nekakvog moralisanja i popovanja DEFINIŠE jedan od najužasnijih paradoksa našeg vremena, dajući gledaocu efektan, ekonomičan dajdžest pakla na koji smo kolektivno, kao ljudska rasa, osudili jedan značajan deo populacije planete. Ko je za to kriv? Kao i u svim najboljim pričama o kolektivnom ispaštanju – niko i svi odjednom. Io Capitano su već u nekim osvrtima nazivali modernom Odisejom, ali naravno da je on sasvim suprotno, moderna Anti-Odiseja, ne pripovest o dugačkom, iskušenjima punom putovanju preko mora do kuće, već hronika patnji na putu na koji se odlazi iz očaja, gde putnici sami sebi priznaju da kuću više nemaju i da traže pribežište koje zavisi samo od toga da će drugi ljudi, privilegovaniji od njih, da u sebi prepoznaju univerzalnost ljudskosti i maleni deo svoje udobnosti žrtvovati da bi drugi imali makar ono najosnovnije da se nazovu čovekom.
U tehničkim crtama, Io Capitano je dakle, prikaz puta dvojice senegalskih tinejdžera koji iz predgrađa Dakara kreću put mitske Evrope sa butkom uštekovanih para koje su krili u temeljima obližnje građevine, i mladalačkom ubeđenošću da to što oni znaju da igraju i pevaju, pa i prave svoje pesme, znači da će za koji mesec u Evropi da im „belci traže autograme“. Seydou i Moussa (a koje igraju momci koji se takođe zovu Seydou Sarr i Moustapha Fall i NEMOGUĆE su dobri) imaju samo novac i mobilne telefone, pa čak i pasoše mora – po ceni od sto dolara – da im napravi jedan sumnjiv lik u Maliju koji im kaže da su od sada i oni iz Malija i da imaju nova imena. Naravno, ovo neće naročito zavarati nižersku policiju koja prepoznaje da na pasošima koji su navodno izdati pre dve godine momci imaju istu odeću u kojoj se trenutno nalaze. Još pedeset dolara odlazi na mito da bi dečaci ikako dobacili do libijske granice.
Libija je država koju su Evropljani temeljito rastočili u poslednjoj deceniji i po, uklanjajući Gadafija i bacajući nekada koliko-toliko stabilan sistem u haos, pa dva momka dobijaju vrlo jasne instrukcije pre prelaska pustinje na kamionetu gde se migranti voze u otvorenom teretnom delu i drže za zakucane direke da ne spadnu usred pustinje jer se mrzovoljni Arapin za volanom neće zaustavljati ni zbog čega. „U pustinji će vas zaustaviti pobunjenici“, kaže im stariji, naizgled iskusniji migrant, „a neki od vas će pare da sakriju u patike ili da ih ušiju u odeću. Ali ovi likovi su profesionalci. Jedino sigurno mesto ne koje možete da ih sakrijete je da ih smotate u tubicu, umotate u plastiku i stavite sebi u dupe.“
Problem sa profesionalnim kindaperima i ucenjivačima je što su oni od svog posla napravili industriju i što znaju malo više fora od dvojice šesnaestogodišnjaka koji su do juče išli u srednju školu i uveče svirali bubnjeve na ulici da im sestre i majke plešu. Pare u dupetu onda i nisu tako pametno rešenje kao što se činilo dok su svi bili sa ove strane granice, još uvek u Nižeru, a naravno da ljudi koji pomažu migrantima na njihovom putu za Evropu nisu ni baš najčasnije osobe na svetu i da će „vodič“ što sprovodi grupu migranata iz zapadne i centralne Afrike ka severu više misliti na svoju zaradu nego na njihovu bezbednost. Kada Seydou završi među ljudima koje je jedna naoružana milicija „uhapsila“ i saopštila im da samo treba da pozovu porodice telefonom, kažu im da pošalju osamsto dolara otkupša i da će onda biti slobodni, film prikazuje scene mučenja koje, zahvaljujući ekstremno realističnom pristupu režiji, ne deluju kao eksploatacijski horor prizor. Vezani ljudi leže na kamenim stolovima dok ih naoružani ljudi pale vatrom a drugi to snimaju telefonima – ovo je bukvalno samo jedan radni dan u životu kidnapera na libijskoj granici. Ovde je kidnapovanje i traženje otkupa, a prodaja onih koji otkup ne mogu da plate u roblje, uhodan radni proces, jednom rečju – industrija.
Planeta se sada nalazi u takvom istorijskom trenutku da veliki deo onoga što eufemistički nazivamo „globalnim jugom“ – pokušavajući da se odmaknemo od patronističke konotacije „trećeg sveta“ – ne samo ekonomski i socijalno zavisi od bivših kolonizatora koji su im uzeli sve a doneli, eto, KONZUMERIZAM, već i da mladi i sredovečni ljudi često kao jedinu šansu za ikakvu društvenu promociju vide odlazak u Evropu ispunjen opasnostima, ilegalnu imigraciju i nadu da će radeći na crno u raznim uslužnim delatnostima ili, već, na građevini, na kraju izgraditi nešto što podseća na život dostojan čoveka. Evropska kolonizacija Afrike je ostavila strahovito duboke ožiljke za kakve bi, da je pravde, reparacije bile plaćane sledećih 300 godina, a sveprisutna ekstaza komunikacije koju danas imamo, gde i bosonogi klinac u predgrađu Dakara na svom telefonu može da gleda fudbalere i repere kako žive život glamura i avanture i, slušajući urbane mitove o tome kako je odlazak u Evropu lak ako si snalažljiv, zaključi da je ovo za njega jedino rešenje. Jedan od mojih pokojnih kolega, lekar iz Malezije koji je dosta radio sa migrantima sa Bliskog istoka mi je više puta naglasio tu, ponovo „industrijsku“ komponentu problema sa modernim migracijama, u kojoj ključnu ulogu igraju šverceri za koje je to biznis i koji za svoj biznis prave i adekvatan marketing čiji delić vidimo u ovom filmu. I onda, u Srbiji ljudi kukaju da niko neće da ostane na selu i da svi mladi odlaze u grad jer je tamo život lakši, ali ovo je samo embrionalna verzija problema savremene Afrike* u kojoj mladi i sredovečni napuštaju kontinent i, izlažući se strahovitim rizicima i, ne ni manje važno, ogromnim poniženjima, očajnički pokušavaju da se domognu Evrope gde će, ako budu imali sreće, biti baštovani, konobari, bejbisiterke, radnici na građevini.
*i ne samo Afrike, naravno – verovatno ste i vi videli ljude iz Bangladeša ili Sri Lanke koji po Srbijama i drugim Evropama voze za Wolt ili neku drugu sličnu izrabljujuću „app-based“ službu gde radniku čak ni ne priznaju da je radnik, ismevajući ga sugestijom da je on nezavisni preduzetnik, dok iz njega cede svaki milivat rada u zamenu za novac koji određuje algoritam a ne ikakav društveni dogovor o pravičnoj naknadi koja bi obezbedila dostojanstven život
Prošle nedelje sam pominjao kako u meni i dalje postoji marksistički refleks koji insistira da je svaka priča vredna pričanja kroz film u osnovi priča o klasnoj borbi i mada to, očigledno, nije baš svih sto posto tačno, Io Capitano je APSOLUTNO ta priča. Naravno da se ovde vidi i rasizam – u jednoj od scena u Tripoliju jedan od likova će pre da se odluči za opasni put poluraspalim brodom preko Sredozemnog mora, iako je ranjen metkom u nogu, nego da uopšte proba da uđe u libijsku bolnicu za koju je svima rečeno da „ne primaju crnce“ iako vidimo da je sva radna snaga na obližnjoj građevini iz zemalja „crne“ Afrike – ali i on je majstorski prikazan kao deo jednačine političke ekonomije u kojoj je ljudski rad osnovna merna jedinica iako savremeni kapitalistički lideri stalno pokušavaju da ga iz te jednačine izbace i dosegnu perpetuum mobile kapitala koji će sam sebe oplođavati i uvećavati, bez oslanjanja na ljude.
Naravno da je to nemoguće i ovaj film vrlo plastično prikazuje i moderno ropstvo – sa doslovnom prodajom ljudskih bića – ali i moderni prekarijat koji smo možda navikli da prepoznajemo u državama napredne demokratije gde odjednom mlade generacije imaju manje perspektive ali i manje IMOVINE od generacija svojih roditelja (a nedostaje im makar svest o klasnom identitetu koju su razvili proleteri u svoje vreme), iako on počinje upravo tamo gde ima najmanje para a najviše ljudi. U ovom slučaju u Africi.
Io Capitano je snimljen na lokaciji (ili makar blizu lokacije: Senegal, Maroko, Italija) i urađen u, rekosmo, izuzetno realističkom ključu, sa korišćenjem autentičnih jezika, perfektnom kostimografijom i glumcima koji su toliko ubedljivi da na momente daluje kao da uopšte ne glume već da su ovo ZAISTA ONI. Iako bi, naravno, bilo idealno i da ovakav film snima autorska ekipa iz Afrike kako bi se dimenzija autentičnosti obezbedila izvan svake sumnje, ako već TO ne možemo da imamo u 2024. godini, onda je makar korektna zamena to da je film režirao i napisao Matteo Garrone. Iako je Garroneov prethodni, pretpandemijski film bila nova verzija priče o Pinokiju, ovaj je italijanski autor pre svega poznat po neorealističkim, brutalnim pričama o savremenoj Italiji koje u punoj meri kombinuju realističko pripovedanje o „pravim“ ljudima i socipolitičku diskusiju provučenu kroz narativ organski, prirodno. Gomorra je Garroneu i dalje najpoznatiji rad a pretprošle godine sam pisao i o njegovom Dogmanu, filmu izuzetne elegancije u pripovedanju i suptilne analize mnogih socijalnih elemenata savremenog italijanskog društva.
No, za Io Capitano Garrone je prešao na naredni nivo svog stvaralaštva sa filmom koji je, za Evropu, koštao poprilično – oko 11 miliona dolara – i koji je u svakom pogledu raskošniji od onog što smo navikli da gledamo u njegovim radovima. Ovo je produkcija kojoj na čelu piše da je zacrtala Oskara na kraju svog puta, for better, što kažu, or for worse. I sad, iako sam već u više navrata naglasio realizam njegovog tona, Io Capitano ima i nekoliko scena „magičnog realizma“ koje zahtevaju specijalne efekte i deo su mladalačke, optimističke vere primerene protagonistima koji, iako posrću kroz, maltene bukvalno, pakao, gladni, napušteni, povređeni, mučeni i svesni da skoro sigurno neće preživeti ovo što im se dešava a kamoli ponovo videti svoje majke što su im pripretile da i ne pomišljaju na opasan put u Evropu i da ostanu u školi kao normalna deca, ipak u sebi čuvaju možda potpuno naivnu pomisao da je NEMOGUĆE da će se njihovi životi ovako završiti. Da bukvalno ni jedna folklorna priča koju su slušali kao deca, ni jedan film koji su gledali na telefonima nema kraj u kome mladi protagonisti posle strahovitih iskušenja ne dočekuju hepiend.
Garrone je ekstremno efikasan u pripovedanju i mada Io Capitano ne deluje kao zbrzan film – ovde nema montaža koje bi prikazivale protok vremena i svaka scena je metodično rađen prikaz jednog od iskušenja kroz koje migranti prolaze – on nema ni vremena za atmosferične prazne hodove ili scene u kojima protagonisti ne rade ništa i samo su zagledani u daljinu promišljajući svoje sudbine. Rizik kod ovako zgusnutog pripovedanja gde je svaka scena značajna i svaka je sledeća stepenica u naraciji, je da se negde uzgred zature karakterizacije i da likovi postanu samo alatke na nogama koje rešavaju situaciju za situacijom i ne stižu da budu – u ovom slučaju – deca.
Ali Io Capitano ovaj problem impresivno zaobilazi prvo time koliko Garrone ima osećaja za pripovedanje – i koliko veteranski direktor fotografije, Paolo Carnera, svaku scenu snima sa savršenim kadriranjem koje nekom magijom prikazuje i radnju i emocije njenih učesnika kao da je gledalac učesnik a ne puki posmatrač strašnih dešavanja – a onda i time da dvojica mladića (od sedamnaest i oasmnaest godina) u glavnim ulogama pružaju naprosto neverovatan rad. Reći da dva momka iz Dakara „samo“ igraju same sebe je istovremeno i tačno, ali i ekstremno potcenjivanje njihove neverovatne prirodnosti pred kamerom i uverljivosti sa kojom prikazuju ljudskost koja se urušava kada se suoči sa strahovitim primerima neljudskog, i nikada se, barem u ovom filmu, ne uruši do kraja.
Scenario ovde nije didaktičan. Realistična naracija filma diktira prepoznavanje motiva i tema iz samih događanja i ovde nema ekspozitornih monologa kojima će neka dobra duša objasniti gledaocu šta treba da oseća i u čemu je problem. Umesto toga, Garrone samo prikazuje nešto što je delić života afričke populacije, od uličnih žurki i noćnih smena na pijačnim tezgama u Dakaru pa do arapskih kriminalaca u libijskim provincijama koji doslovno kupuju roblje i zapošljavaju ga da im gradi velelepne fontane u pustinjskim pripizdinama koje treba da impresioniraju druge slične krimose. Tu je onda i kostimografija u kojoj je nemoguće ne primetiti da je činjenica da gomila likova nosi Nike, Adidas i slične brendove ne puki product placement već doslovna činjenica života u delovima Afrike gde je nošenje originalnog dresa sa brojem poznatog fudbalera ne tek statusni simbol već i jedno snažno podsećanje da i ova deca pripadaju istom ovom svetu. Da gledaju iste utakmice, slušaju iste repere i kikoću se na iste skitove na TikToku kao i vaša deca. A da vaša deca nikada neće morati da prođu kroz ovo kroz šta Moussa i Seydou prolaze.
Jer, evo, kada pri kraju filma Seydou shvati da nema dovoljno para da plati švercerima da njega i Moussu prevezu preko Mediterana do Sicilije, rešenje koje mu se nudi je skoro farsično: možete da idete dvojica po ceni jednoga ali da ti sam voziš brod.
Seydou ovo odbija jer shvata da će više od stotinu migranata, uključujući i žene i bebe, biti pod njegovom odgovornošću da, nakon „obuke“ od pet minuta i objašnjenja da „samo treba da drži volan pravo“ i da je „more uglavnom mirno“, doveze poluraspadnuti, zarđali brod od Libije do Italije. Za švercere je brod očigledno već skinut sa stanja i to da ne moraju da rizikuju da nekog od njih trkeljiše obalska straža kad uđu u italijanske teritorijalne vode je samo zgodan bonus zbog koga su spremni da klincima daju popust. Tako Seydou postaje kapetan iz naslova.
I, u trenutku kada bi Kusturica, na primer, pustio na volju svom unutrašnjem Feliniju i pretvorio finale filma u magično-realističku fantaziju, Garrone se spušta na svoje najrealističnije podešavanje, prikazujući i strah i konfuziju i užase za koje niko nije ni znao da se kriju ispod palube natrpane iznurenim, žednim migrantima koji „samo“ još treba da prežive plovidbu do Sicilije i ući će u evropski raj. Kada cela brodica počne da skandira „Alahu Akbar“, ovo je direktan šamar u lice ušuškanom Evropljaninu koji ovaj film gleda na festivalskoj projekciji i možda, samo možda počinje da shvata da poklič za koji su ga kondicionirali da doživljava kao nešto gotovo ekvivalentno lozinci „hajl Hitler“, za ove izmučene, očajne, ponižene ljude koji će SAMO AKO IMAJU NEVEROVATNU SREĆU, sutra da voze taksije u njegovom gradu i on će se žaliti da ne znaju ni grad ni jezik, da taj poklič za njih predstavlja jedini tračak nade kako i u svetu koji je za njih i dalje brutalno kolonizatorski podeljen* i gde obalske straže preko radija igraju ping-pong sa NVO-ovima što pomažu migrantima, i niko, čini se, neće da se mnogo iznervira ako na kraju brod potone, jer tonu svakih par dana i to je deo ekonomske cene jeftine radne snage koja vozi taksije i služi pića po evropskim kafićima, da u takvom svetu, makar bog nije zaboravio na svoju decu.
*Uz očiglednu opasku da je moderni kolonijalni duh pronašao način da autsorsuje troškove na potlačene nevoljnike, pa kao što gig-workeri koriste svoja vozila i sve troškove svog posla plaćaju sami u zamenu za iluziju da su sami svoje gazde, tako i umesto da robove iz Afrike u Evropu kao nekada prevoze beli porobljivači, sada oni sami plaćaju drugim Afrikancima da ih prevezu na Stari kontinent i, kao i nekada, mnogi od njih ne prežive put. Osim što Evropljani sada ne gube nikakve pare na onima koji su završili na dnu mora i time su u još jačem plusu.
Što je, složiću se, naoko neobičan pančlajn za film koji sam već proglasio modernim marksističkim remek-delom, ali samo ako ste i dalje dovoljno slepi kod očiju i insistirate da današnja umetnost ne prepoznaje klasni rat i bavi se „identitetom“ jer je to moderno, pa onda možda i film kao što je Io Capitano shvatate kao puku „woke“ vežbu iz nametanja „bele krivice“ Evropljanima ali u sklopu plana da se umilite Amerikoj filmskoj akademiji i odnesete kući Oskara. Ali on to nije. On je brutalna, brutalno realistična i brutalno iskrena priča o laži u koju smo svi poverovali, o tome da ljudski rad možemo da izbacimo iz jednačine u kojoj se kreira vrednost, i da će vrednost nekako i dalje nastaviti da nastaje. Migranti koji vise na kamionetima što prelaze pustinju i otimaju se oko kanistera za vodu na zarđalom brodiću što prelazi Mediteran sa šesnaestogodišnjakom za kormilom – scenario je, ne zaboravimo, pisan nakon obimnih konsultacija sa preživelima sa migrantske rute – znaju da je ovo laž već i time što Evropljani na kraju pokazuju da bez njih – ne mogu. Ali da im to nikada neće priznati i da je čitav kompleksni konstrukt rasizma na kraju podskup klasne podele iz koje, evo, u dvadesetprvom veku i dalje nema bekstva. Samo što nam revolucije danas obećavaju tehnomilijarderi koji ugrađuju čipove u ljudski nervni sistem a ne dobro organizovani, za borbu naoštreni proletarijat.
Naravno, možda Evropa zato i pušta da deca i mladi Afrike ginu, utapajući se u Mediteranu, praveći se da moderni fašisti koji na takve slike kliču nisu zapravo samo emanacija njene kolektivne podsvesti. Io Capitano ništa od ovoga ne pominje eksplicitno, rekosmo već da je ovo realističan film o ljudskom iskustvu a ne o konceptima, ali sa vama nešto nije u redu ako nakon gledanja filma ne budete o ovome razmišljali.
