Pročitao sam DC-jevu kolekciju The Sandman Universe – Dead Boy Detectives, a koja sakuplja šest brojeva miniserijala izdavanog krajem 2022. i početkom 2023. godine i priznajem da sam se prijatno iznenadio. Ne toliko kvalitetom same priče – ovo su radili vrlo dobri autori od kojih sam očekivao dobre stvari – koliko činjenicom da se neko u DC-jevom uredništvu setio da Dead Boy Detectives uopšte postoje. Zamišljao sam kako pomoćnici urednika gledaju u pič i podgurkuju se: „Imamo IP koji se zove ’Dead Boy Detectives’? Sačuvaj bože!!!“, ali najverovatnije je da je ovde, kao što je i čest slučaj, televizija diktirala smer u kome će ići stripovi. Dead Boy Detectives su se pojavili kao gosti u televizijskoj verziji Doom Patrol a onda je nakon pilota iz 2021. HBO Max 2022. godine počeo da priprema i prvu sezonu serije Dead Boy Detectives, spinofa Sandmana, koja bi uskoro trebalo da krene sa prikazivanjem.
U tom nekom prostoru pojavio se i ovaj strip, a punih osam godina nakon što je poslednji Dead Boy Detectives serijal izlazio za tada već dobrano raspadajući Vertigo, podstaknut obnovljenim interesovanjem za Neila Gaimana i njegove radove na ime majstorovog povratka u Vertigo sa The Sandman: Overture.
Iako su Dead Boy Detectives Gaimanova kreacija i nastali su 1991. u Sandmanu (ali su prvi samostalni strip imali tek deset godina kasnije u formi miniserijala koji su radili Ed Brubaker i Brian Talbot), oni deluju skoro kao da je u pitanju neki zaista stari DC-jev strip, možda iz 1930-ih, kojem se firma stalno (povremeno) vraća i oživljava klasični „spooky“ duh starinskih stripova. Naravno, veliki deo razloga za to je Gaimanovo koncipiranje ova dva lika kao omaž nekim klasičnim omladinskim žanrovskim radovima karakterističnim za (predratnu) Britaniju, sa svojim temama finih dečaka koji pohađaju internat ali su istovremeno i maloletni detektivi što rešavaju neobične slučajeve. Deca-detektivi su, već smo to pričali, bili popularan omladinski i dečiji žanr u prvoj polovini dvadesetog veka, ali je Gaiman, u duhu onoga kako su rađene priče o Sandmanu, svemu dao jedan „gotski“ zaokret i izmešao ovaj žanr sa pričama o duhovima. Tako su njegova dva dečaka-detektiva istovremeno i duhovi preminule dece, koji su umesto da „normalno“ pređu na onaj svet, ostali na ovom i kao svoj novi poziv odabrali rešavanje paranormalnih detektivskih slučajeva.
Tipična Gaimanovština, reklo bi se, a možda je to i razlog što su DBD u poslednjih trideset godina imali samo sporadična pojavljivanja u DC-jevim stripovima. Nije, jelte, svako Gaiman, pa da ume da se snađe sa ovakvim konceptom. Naravno, dodatno je i opadanje, urušavanje a zatim i zvanično gašenje Vertiga bilo zaslužno što su Edwin Paine i Charles Rowland bili skrajnuti i uglavnom zaboravljeni. No, televizija je moćan afrodizijak pa je Oktobra 2023. godine izašala i omnibuskolekcija sa solidnih osamsto strana stripova o ova dva momka, sakupljenih preko raspona od tri decenije.
No, The Sandman Universe – Dead Boy Detectives nije deo ovog omnibusa*, pa ovu priču morate kupiti separatno, najbolje u kolekciji koju sam ja čitao a koja je izašla početkom Novembra. Nećete se pokajati, barem ako ste osoba otvorena uma, spremna da neko posle tri decenije udari svežu notu na klasičnu temu.
*a koji time po definiciji nije „stvarno“ omnibus
Taj neko su Pornsak Pichetshote na scenariju i Jeff Stokely na crtežu, mada je pored Stokelyja ovo delom crtao i Javier Rodriguez, obojica su radili i tuševe, a na tušu je pomagao i Craig Taillefer, dok su kolore radili Miquel Muerto – sa vrlo topičnim prezimenom, jelte – i Rodriguez. Letering je radio, a to se primeti čim krenete da čitate, Hassan Otsmane-Elhaou i njegov kreativni dizajn je uvek praznik za oči.
Iako je Pichetshote poslednjih par sezona osvojio vrlo solidan stripovski ugled na ime svog detektivskog, noir serijala The Good Asian (o kome sam i ja imao mnogo lepih reči), istina je i da on već ima solidnog iskustva u uređivanju i pisanju horor stripova, a ovde mislim na njegovu karijeru urednika u Vertigu a onda i na cenjeni Infidel za Image Comics koji je napisao. Kada je televizijska serija o Sandmanu podstakla DC da lansira liniju stripovskih miniserijala pod zajedničkim nazivom The Sandman Universe, Pichetshote je uspešno pičovao strip o dečacima-duhovima koji treba da reše novi, bizarni slučaj u najboljoj tradiciji žanrovske literature ali sa osobenim ukusom.
Pichetshoteov originalni ugao gledanja na stvari je, naravno, sasvim prirodno odabran. Ako je Gaiman sa svojim utemeljenjem koncepta Dead Boy Detectives išao na britanski žanrovski ukus i priče o duhovima iz anglo-tradicije, Pichetshote je uzeo ovaj predložak i na njega beznaporno (ili to tako izgleda nama koji nemamo pojma koliko se krvi propljuje radeći na stripu) nadgradio čitav novi sprat zasnovan na bogatom tajlandskom i šire azijskom folklornom nasleđu vezanom za duhove.
Pichetshote je rođen u SAD ali je pola tajlandskog, a pola kineskog porekla i njegovo interesovanje za azijsko nasleđe, pogotovo u susretanju sa zapadnjačkom i američkom kulturom u kojoj je odrastao je zdravo i, kao što vidimo, porađa interesantne stripove. Njegov rad za televiziju je, nagađamo, ono što plaća većinu računa, ali stripovi su ono gde može da se bavi svojim dubljim interesovanjima i ostavi nam ličniji pečat. Iako The Sandman Universe – Dead Boy Detectives, za razliku od The Good Asian i Infidel, radi sa tuđim, korporacijskim likovima, Charles i Edwin su dovoljno nevažni u današnjoj strukturi DC-ja da je scenarista imao solidnu slobodu da kreira čitav novi set pravila o tome kako i zašto deca koja umru mogu ostati na zemlji u formi duhova i zašto se neka od njih pojavljuju u formi azijskih aveti, iako se priča dešava na tlu Severne Amerike.
Ovo ni slučajno nije puka stilska vežba iz „diverziteta“ i ako je The Sandman Universe – Dead Boy Detectives „woke“, to je jer je prirodno da se strip o deci koja su doživela nepravdu, umrla od nje, a onda pokušavaju da učine nešto dobro za druge, vidi kao „woke“ rad. No, ovo je pre svega zabavan strip o deci-detektivima koja rešavaju težak, komplikovan slučaj, pokušavajući istovremeno da navigiraju neobična pravila postmortem egzistencije i rizike koji su za nju imanentni, ali i da se naviknu na to da nikada više neće biti „normalna“.
Charles i Edwin ovde dobijaju auru veterana, i njihov detektivski rad je zvanično pisan tako da traje već decenijama. Iako ni jedan od dvojice dečaka ne izgleda ni dan starije nego kada su umrli – i obojica se nalaze negde na pragu puberteta – i još uvek imamo na delu adolescentsko rezonovanje i ponašanje, Pichetshote i Stokely im vrlo uspešno dodaju i sloj okorelosti, jednog fino odmerenog zamora koji ide uz decenije susretanja grotesknog, tragičnog ili tužnog, uz znanje da je ovo, koliko vi možete da prepoznate, doslovno ono što ćete raditi do kraja večnosti i da nikada nećete odrasti, sazreti, stasati ili se na bilo koji način promeniti da radite nešto drugo. Taj odnos „dečačkog“ ali i odraslog, sa samo povremenim bljeskovima starmalog izražavanja i egzistencijalnog zamora je odlično postavljen i daje ovom stripu idealnu osnovu.
Na toj osnovi onda autori grade čitav novi ansambl likova sastavljen od „novih“ dečijih duhova koji pokušavaju da shvate šta im se desilo ali i šta treba da dalje rade, kojima su Charles i Edwin neka vrsta prirodnih mentora i predvodnika ali koji su fundamentalno i dalje DECA i ni slučajno neće uvek praviti racionalne odluke ili se ponašati u skladu sa znanjem da su sada na neki način večna bića.
Pichetshoteov zaplet je zabavan ali istovremeno i ozbiljan i uspeva da priču sačuva od preteranog bavljenja fantazijskim idejama, konceptima i tropima. Ovo je pre svega detektivska priča i ovde nisu ugroženi čitav svet ili priroda realnosti, a glavni negativac nije gospodar pakla ili nekakav moćni demon već osoba koju ćemo prepoznati kao jednu od nas koja ima legitiman emotivni povod da radi to što radi.
Autori uspešno rukuju likovima i čak i Edwin i Charles koji bi, po prirodi stvari, trebalo da budu uglavnom nepromenljivi, zapravo prolaze kroz značajne egzistencijalne i emotivne transformacije, a pogotovo se dobro rukuje pitanjem da li dečaci njihovog uzrasta (dakle, na pragu puberteta) imaju erotske nagone i kako njima upravljaju posle toliko decenija provedenih u perpetualnoj adolescenciji.
Iako su naslovne strane za svaku epizodu prilično „umetničke“ i „makabr“, Stokely radi mnogo više u ključu stripa za decu i adolescente, dajući nam lepršav, brz, zabavan strip. Sa iskustvom rada za Mattel ali i stripova rađenih po Fraggle Rock licenci, Stokely je idealan pripovedač za ovu priču koja treba da tretira ozbiljne teme ali da to radi iz perspektive dece koja, bez obzira što su tehnički „mrtva“, nisu izgubila kapacitet da se svetu čude i dive čak i kad je on strašan.
The Sandman Universe – Dead Boy Detectives je odličan povratak DC-ja likovima sa kojima već dugo niko nije znao šta bi započeo. Pichetshote, čija je, da se ne zaboravi, profesionalna karijera u stripovima i krenula u Vertigu gde je bio urednik i, kako sam kaže, „imao i dužnost da štiti Sandaman univerzum“ je ovde imao mogućnost ne samo da se bavi svojim omiljenim likovima iz Gaimanove ergele, već i da tajlandske folklorne mitove iskoristi u žanru koji im je nekako prirodno i bez frikcije pružio pozornicu da zablistaju. Uz odličan rad crtača, tušera, leterera i kolorista, The Sandman Universe – Dead Boy Detectives je strip kakav današnji DC treba da forsira što više može: utemljen u tradiciji, ali ne zavistan od poznavanja kontinuiteta, svež a oslonjen na interesantan univerzum, izražajan, zabavan i ZANIMLJIV. Nadam se da će ovaj tim imati prilike da nam podari još avanmtura Charlesa i Edwina, a u međuvremenu poslužite se kolekcijom na ovom mestu.
