Prošle godine se četrnaestim brojem završio serijal Daredevil & Elektra a koji je u međuvremenu sabran u tri kolekcije (poslednja je izašla polovinom Novembra pa je još donekle sveža!) pod kolektivnim nazivom Daredevil & Elektra: The Red Fist Saga. Radi se o poslednjoj priči o Daredevilu koju je u Marvelu napisao Chip Zdarsky, zaključujući njome svoj četvorogodišnji rad sa ovim likom i ispisujući se pričom koja je imala na neki način najličniju dimenziju iako se radi o vidnom odmaku od srazmerno uzemljenijeg tona kojeg se Zdarsky držao tokom najvećeg dela svog rada sa Daredevilom. Zdarsky je u svom emotivnom oproštaju od Daredevila (pa i Marvela na određeno vreme) ukazao da je Daredevil strip koji je pobožno čitao poslednjih četrdeset godina i da se zapravo osećao neobično tokom perioda u kojem ga je pisao, svestan da naprosto neće dobiti nove Daredevilove avanture sem onih koje sam napravi, te da je za njega odlazak sa ovog serijala, uprkos izuzetno lepim uspomena koje ga za nj vezuju, istovremeno i olakšanje jer konačno može da se vrati u svoju „prirodnu“ ulogu čitaoca. Naravno, slutim da je Kanađaninu ljute rane ipak u značajnoj meri izvidalo to što je ovaj posao zamenio još visokoprofilnijim radom kao glavni scenarista Batmana preko u DC-ju, ali u nedelji u kojoj kucam ovaj tekst Zdarsky se ponovo pojavio u Marvelovoj rotaciji prvim brojem stripa Avengers: Twilight, jednim serijalom prestižnog formata smeštenim u (recimo) alternativnu budućnost sa starim i umornim superherojima a koji je nacrtao izvrsni Daniel Acuña a kritičari su već uspeli da mu ispevaju poređenja sa DC-jevim Dark Knight Returns (ne baš tačno) i Kingdom Come (nešto tačnije). Hoću reći, Zdarsky očigledno ne može bez Marvela i, da stavimo čak i na stranu to da njegov Batman ne dobija sjajne kritike, interesantno je da indi strip-crtač iz Kanade koji je u Marvelu prvo bio zadužen za ekscentrične eksperimente kao što je bio Howard the Duck, danas po definiciji radi „bitne“ stripove koji dekonstruišu i rekonstruišu same suštine ikoničnih heroja.
Daredevil pod Chipom Zdarskym, da bude jasno, u prvo vreme ni slučajno nije bio ni dekonstrukcija ni rekonstrukcija već pre svega reciklaža. Vrlo dobro napisana, izvrsno nacrtana, tonalno perfektno naštimovana reciklaža koja je naprosto kliknula sa čitaocima što su bili legitimno malo iznureni prethodnim serijalom u kome je Charles Soule sebi uzimao neke velike slobode i pravio neke smele eksperimente koji nisu uvek davali dobre rezultate. Da bude najjasnije, Soulea izuzetno poštujem i mnoge njegove stripove veoma volim, i mislim da je i u Marvelu napisao par legitimno odličnih stripova, i čak je i njegov Daredevil imao nekoliko izvrsnih momenata, ali mnogo toga što je on pokušao sa Daredevilom bilo je, pa, to, pokušaj da se neki od aspekata ovog stripa koji u najboljem slučaju zavređuje da bude ukras, puki detalj na poznatoj teksturi, pretvori u vodeći motiv i mnogi od tih pokušaja nisu dali naročito sjajne rezultate.
Otud je i Zdarsky sa jednim vrlo konzervativnim pristupom vrlo brzo pobrao mnog opohvala, obilazeći poznate motive, zaplete i ideje Daredevila iz perioda za vreme i posle Franka Millera i dajući im samo malo modernog glanca, tek toliko da njegov strip bude interno konzistentan i ne ostavi utisak pukog kompiliranja tuđih radova. No, ispostaviće se, kada budemo pročitali Daredevil & Elektra: The Red Fist Saga, da je Zdarsky sve vreme u sebi čuvao najmanje jednu originalnu priču o Daredevilu i da je tri godine pripremao čitaoce na nju, nudeći im urbanu, gritty kriminalističku dramu sa pažljivim karakternim radom koji se u velikoj meri odnosio na Kingpina, Daredevilovu arhinemezu* i mahinacije nemoralnih bogataša, samo da bi poslednje poglavlje njegove sage o Daredevilu otišlo – doslovno – iz grada i zaputilo se u smeru najbliže metafizičke dileme.
* barem iz vremena Franka Millera – treba povremeno podsećati da je Kingpin originalno bio Spajdermenov neprijatelj i da je tek Millerov dubinski rad sa likom njega neraskidivo vezao za Daredevila a što je onda postala mustra koju će preuzimati svi budući scenaristi, gradeći mitologiju odnosa Kingpina i Daredevila do neslućenih visina
Daredevil-kao-katolički-vernik je motiv što se provlači još od rada Ann Nocenti na sredini osamdesetih, ali koji nije bio prenaglašavan u ovim stripovima sve negde dok pred kraj devedesetih nije uzeo da ga piše Kevin Smith, i sam katolički vernik sa brojnim dilemama i pitanjima, da bi docniji scenaristi imali ovu temu kao vrlo legitimizovanu da s njom rade šta umeju. Ne znam kakav je odnos Chipa Zdarskog prema bogu i vjeri – njegov njuzleter na Substacku uspeva da istovremeno bude i prepun vrlo ličnih detalja i da drži publiku na zdravoj distanci – ali iako je na listi njegovih dostignuća za 2023. godinu na visokoj poziciji to da je „ubio Daredevila“ (sa sve pojašnjenjem „Guy was all, “wah wah I’m such a martyr.” Well, guess what? Martyrs gotta die to be martyrs, you sadsack guilt machine!“), Daredevil & Elektra: The Red Fist Saga se najviše bavi time da Daredevil konačno pronalazi razrešenje za svoje dugogodišnje dileme i sukobljene ideje i, kako bi to rekli, radosno odlazi u smrt, svestan da umreti u službi Gospoda za vernika predstavlja najveću čast i zadovoljstvo. Hoću reći, Daredevil & Elektra: The Red Fist Saga je drugi put da Daredevil „umire“ za pola decenije, makar ako verujete da je priča naslovljena doslovno „Death of Daredevil“, kojom je Charles Soule dovršio svoj rad na serijalu u sebi zaista sadržala situaciju u kojoj Daredevil umire (nije). Utoliko, iako deluje kao da je Zdarsky samo uzeo jedan još uvek svež a i inače izlizan motiv, u njegovom stripu smrt Daredevila je smislena pa i elegantna, barem koliko je elegantno i njegovo uskrsnuće, i ovo je jedan od onih stripova u kojima se žrtvovanje glavnog junaka za viši cilj – bez obzira što taj glavni junak odmah biva reinstaliran sa malo izmenjenim karakteristikama – radi na prihvatljiv način.
Devil’s Reign je bio krosover kojim je Chip Zdarsky na neki način udario tačku na prvu fazu svog Daredevila, dovodeći do kulminacije linije kriminalističkog zapleta koji se kuvao nekoliko godina i stavljajući časne, pravdi odane superheroje naspram karijernog kriminalca (Kingpina, dakako) koji je kidnapovao demokratski proces i institucije sistema stavio u službu sopstvenih sebičnih ciljeva naočigled hipnotisane glasačke mase. Ova je priča, iako se strukturalno dosta oslanjala na imitiranje onog što je radio Marvelov Civil War, takođe jasno korespondirala i sa političkim procesima u SAD u poslednjih nekoliko godina, a Daredevil & Elektra: The Red Fist Saga je na praktično sasvim suprotnoj poziciji. U ovom stripu politike ima ali je ona u trećem planu, dok je u prvom planu brak Daredevila i Elektre, sklopljen sa eksplicitnim ciljem da organizaciju Fist, osnovanu pre mnogo stoleća, uobliče u ratnu silu koja će jednom za svagda sa planete oterati zločinačku organizaciju Hand (isto osnovanu pre mnogo stoleća), a koja u ovom stripu planira jedno nasilno preuzimanje kompletne moći na Zemlji u ime svog paklenog gospodara koga nazivaju samo Zver. Ne baš suptilno, jelte.
Hand su kreacija Franka Millera i u njegovom Daredevilu su bili samo ekipa bezličnih nindža-likova koji su korišćeni kao topovsko meso u stripovima što ih je on pisao da budu krvoločniji i mračniji od superherojskog proseka tog vremena.* Godinama korišćeni za zaplete u kojima su vam potrebni neprijatelji bez mnogo karaktera koje možete ubijati bez moralnih dilema (jer su ove nindže već mrtve i samo reanimirane crnom magijom), Hand su u poslednjih par godina dobili nešto više dubine i značaja, kombinovanim radom Zdarskog na Daredevilu i Jasona Aarona na Punisheru koji je, pisali smo o tome, prihvatio da bude njihov zatočnik na zemlji. Aaron je ovde napravio prilično neuverjivu vratolomiju da bi opravdao Punisherovo savezništvo sa Handom i to da Zdarsky Punishera tokom Daredevil & Elektra: The Red Fist Saga jedva da koristi je i svedočanstvo da čak ni scenarista koji je poslednjih nekoliko godina proveo pišući vrlo nijansiranu karakterizaciju Kingpina, nije u Punisheru koji ratuje za Hand uspeo da nađe dovoljno materijala da kaže nešto pametno.
*njihova generička priroda je verovatno informisala i naziv za nindža klan „Foot“ u Nindža-kornjačama koje su, podsećamo, i začete kao parodija na Millerov Daredevil
No, dobro, Daredevil & Elektra: The Red Fist Saga se pre svega tiče Daredevilove odluke da odbaci svoj civilni život, u punoj meri preuzme na sebe ulogu superheroja i reši problem što je opisan u drevnim proročanstvima i perpeturia se kroz tajni rat koji traje već stolećima.
No, Daredevil & Elektra: The Red Fist Saga je zanimljiv i zbog toga što se zaprao bavi diskusijom o tome šta zapravo superheroj TREBA da radi, koja je njegova motivacija za to, kakvi su efekti svih njegovih napora. Ili njenih, jelte, jer, ne zaboravimo, i Elektra sada nosi kostim Daredevila, odrekla se ubijanja i trudi se da uradi šta može da planeta Zemlja bude pravednije mesto.
U centru organizacije Fist su Daredevil, Elektra i Stick, njihov nekadašnji slepi mentor, jedna od sivih eminencija Marvelovog univerzuma, cinični samotnjak koji u borbu za spas čitave planete ulazi sa entuzijazmom kakav ima samo neko ko se već naživeo i ne brine se da li će umreti. Elektra se, pak, brine da će Daredevil umreti a sam Daredevil je skoro siguran da će umreti, ali sve više shvata da sa tim nema problem. Jedan od motiva koji se ponavljaju u ovom stripu je upravo to da ljudske činove ne možemo vrednovati same za sebe i da su oni određeni i svojom svrhovitošću, pa je Daredevil ovde sasvim miran u saznanju da „umreti“ i „umreti boreći se za pravičnu“ stvar nisu iste stvari.
Svakako nisu i to da njegovo koračanje ka smrti dolazi uz sve jasniju viziju da je bog (u koga čitalac ne mora verovati jer sam Daredevil ima vere za sve nas) njegovu priču već ispisao ali da je na njemu da je odradi i odigra sa punim uverenjem i bez oklevanja – pa to je jedna lepa transformacija lika koji se često borio sa krivicom, sumnjama, ali i hedonističkim impulsima. U Daredevil & Elektra: The Red Fist Saga hedonizma nema, brak između dvoje titularnih junaka je stvaran ali oni ga provode pre svega pripremajući svoju malenu vojsku za rat i njihove noćne nežnosti u bračnoj postelji nisu puka zabava već podsećanje za šta zapravo ratuju – za ljudskost samu.
Daredevil ovde više nema civilnu personu, Matt Murdock praktično više ne postoji jer protagonist po čitav dan nosi kostim i masku (iako se nalazi na pustom ostrvu bogu iza leđa na kome ionako svi znaju ko je on), a advokaturu je zamenio pripremanjem svojih trupa za rat. Ovo podcrtava i njegov grafički dizajn, sa bradom koju je pustio i fizionomijom „starog čoveka“ a koje mu opet daju izgled starozavetnog proroka.
No, ovo nije lik koji će samo citirati sveto pismo i smarati sve oko sebe religioznim anegdotama. Zdarsky sve ovo postavlja u kontekst KONKRETNOG rada, dakle, ne puke metafizičke priče i nekog apstraktnog vežbanja ratnih veština. Daredevil mora da zna za šta se bori, jer bog u koga on veruje je pre svega bog pravde, onaj koji nalazi zrno neukaljane čistote u svakom ljudskom biću, ma koliko grešno ono bilo, pa je jedan od centralnih poteza koje će Daredevil povući napad na zatvor za superzločince i oslobađanje iz njega brojnih psihopata i nasilnika od kojih je mnoge i sam tamo strpao.
Time ovaj strip jednom izokolnom ali uverljivom putanjom stiže do spone između religijskog morala i socijalne odgovornosti, usput dosta spretno propitujući tu samsaru superherojskog delanja u kome „dobri momci“ premlaćuju „loše momke“, nakon čega ovi završavaju u zatvoru koji ih ne pretvara u bolje ljude već koji ih, naprotiv, dodatno radikalizuje i udaljava od „normalne“ ljudske zajednice, da bi oni, po izlasku na slobodu nastavili da perpeturiaju ciklus nasilja.
Daredevil želi da prekine ovaj začarani krug i Zdarsky ga kredibilno piše kao superherojskog veterana koji prepoznaje da njihov ulični aktivizam ne rešava problem jer institucije daje ne rade onako kako bi trebalo. Umesto da se, kao pravnik, bori za bolje institucije – a što mu Avengerski eksplicitno kažu da treba da radi kada se, neizbežno, s njima sukobi zbog kršenja zakona i napada na zatvor – on rešava da primeni direktniji pristup i da oslobođenim superzločincima pruži skrovište ali i svrhu, pokazujući im da u odnosu prema njima nema nikakve osude i vežbajući ih da mu budu vojska za taj finalni sukob sa Handom.
Ovaj centralni deo narativa je vrlo zanimljiv (u kontrastu sa početnih nekoliko epizoda tokom kojih se Zdarsky još uvek vidno tražio) i scenarista uspešno radi sa dosta likova od kojih su neki stari Daredevilovi neprijatelji a neki su tek puki trećpozivci superzločina, pokazujući kompleksnost ovakvog socijalnog eksperimenta.
Koji će doneti NEKE rezultate. I neke neuspehe, naravno, i ovo je prilično lepo rukovanje idejom socijalističke utopije koju uspostavlja katolički vernik sa mnogo još uvek nerazrešenih problema sa krivicom ali i sa prirodnim impulsom da silom rešava probleme u kojima drugi primenjuju silu. Leonard Samson, „superherojski psihijatar“ ovde služi kao neka vrsta „civilne“ korekcije Daredevilovih postupaka, neko ko će mu pokazati da je on i dalje spreman da u svojoj zilotskoj veri i ubeđenosti da radi u skladu sa proročanstvom i božijom voljom, druge ljude koristi kao puke alatke. Utoliko, iako se središnji deo priče sa pomenutim sukobom sa Avengersima ali i borbom sa Handom završava, nominalno, porazima, on služi i da pokaže dalji rast lika koji će u trećem činu doslovno sići u pakao da iz njega spase duše sebi bliskih osoba. Daredevil je u tom završnom delu priče potpuno očišćen od sumnji, ali i od gordosti, njegova vizja nema nikakvih nejasnoća i dileme su razrešene. Ovo je heroj, sada potpuno posvećen svojoj veri i bogu koji, ponavljamo, jeste bog pravde, i koji u pakao i smrt odlazi sa jednom smirenom, svečanom radošću, svestan da ispunjava jednu u punoj meri pravičnu svrhu i stavlja dobrotu naspram zla.
Vrlo su retki superherojski stripovi koji ovakve motive mogu da izguraju elegantno, a pogotovo to nisam očekivao u ovom serijalu koji jeste bio najbolji kada je bio najbliži urbanoj krimi-drami, no, Zdarsky uspeva da mu metafizički spektakl na kraju ne bude cheesy, da bude i dalje usredsređen na karakter i da nam kredibilno ponudi čoveka koji će sebe osakatiti pa i ubiti jer veruje da je razmena njegovog života za duše ljudi koje iskreno voli jedna pravična pogodba u kojoj on ispunjava ne samo svoju funkciju već i SVRHU.
Otud je, nekim neobičnim sledom događaja, Chip Zdarsky napisao „najkatoličkiji“ strip o Daredevilu do danasm, uspevši pritom da teme martirstva i žrtvovanja uspešno razdvoji od krivice i pokaže ih kao deo radosnog sozercanja koje vezujemo za legendarne vernike kojima i mi nevernici skidamo kapu.
Ali, da bude jasno, ovo je i solidan superherojski strip, sa puno akcije, pristojnih žanrovskih karakterizacija i sigurnim pripovedanjem koje menja svoj tempo i dinamiku onako kako se akcenti u narativu dosežu. Ima tu i lepih interakcija sa drugim superherojima, par duševnih momenata sa Spajdermenom, sve one sapunice koji volite, a crtež je jako dobar. Naravno, Marvel je ovde odrešio kesu pa su crtači na serijalu bili Marco Checchetto – sa kojim je Zdarsky i uradio najveći deo svog Daredevila – i Rafael De Latorre uz Matthewa Wilsona na kolorima i Daredevil & Elektra: The Red Fist Saga je spektakl od početka do kraja, ali spektakl u kome se osećaj za ton i tempo nikada ne gubi. I Checchetto i De Latorre su crtači sa oštrom i preciznom linijom, dinamičnim kompozicijama, dosta detalja, ali ni jedan ni drugi nikada ne pretrpavaju table tim detaljima niti puštaju da se umiranje u lepoti ispreči pred jasnom i britkom naracijom. Uz Wilsonove izvrsne, jarke kolore – koji kredibilno sugerišu taj silazak u pakao na kraju priče – i letering Claytna Cowlesa, ovaj strip izgleda izvanredno i u vrlo svedenim, nemim kadrovima – na primer na kraju kada oživljeni Matt Murdock ima svoju novu karijeru katolikog sveštenika – ali i u trenucima najljuće superherojske tuče gde masa pitoresknih likova (uključujući stare kajle poput Stegrona, koji je inteligentni dinosaurus, ali i Stilt-mana) ratuje protiv zmaja došlog iz samog pakla po najgrđoj kiđi svih vremena.
Daredevil & Elektra: The Red Fist Saga, kao ni ostatak Daredevila koji je radio Chip Zdarsky nije revolucionaran strip i on je, zaista, „samo“ dobar superherojski strip koji motive što ih publika već zna koristi spretno i do svog kraja jedan od tih motiva uspešno pogura dalje nego što je on ikada bio, dajući nam zadovoljavajući narativ o martiru i heroju koji kada umire, čini to sa ponosom. Kakvih je nedavno bilo superherojskih smrti, ova je lepo podsećanje na to koliko je dostojanstvenost u ovakvim trenucima dragocena. A o novom Daredevil serijalu, koga piše Saladin Ahmed a crta Aaron Kuder – i za sada je vrlo solidan – pričaćemo prvom prilikom. U međuvremenu, Amazon tri kolekcije ovog stripa prodaje ovde, ovde i ovde.
