Ninjababy nije možda film kakav bih ja normalno gledao – uprkos imenu u njemu se ne pojavljuju nikakve stvarne nindže a „baby“ je zapravo zaista beba a ne žargonski termin za seksualno zrelu ženu – ali njegovih finih sat i po i malo kusura indie komedije/ drame o neželjenoj trudnoći su mi prošli ne samo bezbolno već i uz solidnu količinu proizvedene zabave. Možda bitnije, film je jedan trezven i pošten pogled na moderno zapadno društvo i njegove slobode i odgovornosti, sa sve spretnim ukazivanjem da su ljudske emocije ona nepredvidiva, divlja karta koje nije do kraja moguće propisati javnim politikama tako da na krju svi budu srećni, zadovoljni i, kako se to kaže, realizuju svoj puni potencijal.
Kad smo već kod kraja, režiserka ovog filma, prilično iskusna televizijska a zatim filmska autorka Yngvild Sve Flikke kaže da je poslednja scena snimljena prvog dana snimanja i da joj je na neki način spona sunca koje se neočekivano prolomilo kroz oblake (nakon celog dana tvrdoglavo oblačnog neba) i činjenice da se direktorka fotografije posle tri pokušaja okrenula prema njoj i rekla da je to to i da su upravo snimili finalnu scenu filma dalo dobar osećaj, da će Ninjababy biti jedan uspešan projekat bez obzira na vrlo kratko vreme produkcije na raspolaganju, i da će ambivalentnost poruke koja treba da se pošalje biti jasna.
Tako i bi. Ninjababy je premijeru imao Januara 2021. godine na Međunardnom filmskom festivalu Tromsø u rodnoj Norveškoj, a par meseci kasnije predstavljen je i na Berlinskom festivalu i u svojoj daljoj distribuciji s pravom dobio vrlo solidne kritike.
Flikkeova je rođena 1974. godine i ovo je smešta usred generacije X, pa je i film, njen drugi dugometražni zapravo interesantan amalgam modernijih kasnomilenijalskih ili gen Z senzibiliteta sa jednim klasičnijim indi šmekom kakav smo dobijali u mnogom američkom filmu u drugoj polovini devedesetih i početkom veka. To se uklapa sa godištem autorke, a film je i jedna spretna kombinacija naturalističkog pripovedanja sa elegantnom lo-budget produkcijom, te animacije koja služi za refleksije i ospoljavanje unutarnjeg života protagonistkinje na jedan duhovit, osvežavajući način.
Hoću reći, Ninjababy teško da kreće od originalne premise – mlada norveška žena koja ne zna šta bi u životu al zna da voli da crta, ali je mrzi da studira i radije pije, drogira se i jebe se sa svakim ko joj se bar malo svidi, jednog dana otkrije da je trudna A NIJE SPREMNA ZA TO NENENE – ali njegova komparativna prednost je u tome da je scenario (koji je pisala Flikkeova zajedno sa svojim televizijskim saradnikom Johanom Fastingom, a koji je baziran na stripu Fallteknikk autorke po imenu Inga H Sætre) realizovan jednim svežim, razigranim rukopisom koji inače sasvim naturalističke epizode uspeva da formatira kao dirljivu (mada sve vreme sasvim umirenu) dramu ili ugodnu komediju uz koju se ne valjate po podu od smeha ali imate prijatan osećaj u stomaku tokom celog dana i pride osećate i da ste prisustvovali jednom iskazu koji nenametljivo pokazuje da sloboda, jelte, mora imati cenu da bi imala i vrednost.
Ninjababy nije film koji osuđuje, to takođe treba da bude jasno. Ovo nije priča o tome da mladi ljudi danas, a koji uživaju sve društvene slobode plus dostupnost reproduktivne medicine i službi za usvajanje dece, nisu dovoljno odgovorni jer znaju da njihovu grešku sistem na kraju može da poništi bez posledica kakve bi trpeli njihovi vršnjaci u nekim tradicionalnijim sredinama. Štaviše, protagonistkinja, Rakel insistira na početku da već mesecima uzima terapiju protiv začeća a i da je čovek sa kojim je poslednji put imala snošaj, lepuškasti instrukltor aikida po imenu Mos (veoma dobri Nader Khademi) nosio kondom, te da je trudnoća posledica više sile a ne njene neozbiljnosti i film nikako ne pokušava da deluje sa nekakve patronističke pozicije i prstom preti deci koja se zajebavaju a onda, ups, i sama dobiju decu.
Naravno, posle se pokazuje da je Rakel naprosto manje ozbiljna nego što voli da misli o sebi i da je, na kraju dana, omladina koja danas zna o začeću, zaštiti i odgovornosti više nego što smo mi, dženekseri, ikada znali, svejedno sklona greškama posrnućima i nepažnji. Shit happens, kako kaže stara američka poslovica i pitanje je samo šta će Rakel da uradi sa bebom koja joj se, eto, u utrobu ušunjala poput nindže i tamo strpljivo tihovala, bez mnogo jasnih simptoma da je devojka zanijela, dok nije postalo kasno da se uradi abortus…
U nekom drugom univerzumu, Ninjababy bi bio film mučne kontemplacije o stranom telu u telu žene koja nije spremna da prihvati da je spremna da postane majka, depresivna serija scena panike, straha, mržnje prema sebi i plodu, očajničkih poteza koji bi završavali pokušajima samopovređivanja, u najmanju ruku litanijom optužbi protiv same sebe. I to bi bio i sasvim razumno feministički prikaz toga u šta ženu čak i vrlo moderna društva danas uteruju kada se njen minimalni apetit da bude majka i starateljka sudari sa nečim što se i dalje smatra socijalnom ulogom ženske osobe.
No, Ninjababy je nežniji prema svojoj protagonistkinji, iako je ne abolira od krivice za nepažnju. No, cena koju Rakel plaća je pre svega emotivna, mnogo manje socijalna. Mali ansambl ovog niskobudžetnog filma ima prostora i za pragmatičnu cimerku i sa stariju polusestru koja je posle godina pokušaja da natera disfunkcionalne jajnike da ispune svoju funkciju odustala od ideje da će biti majka a sada joj se odjednom nudi da bude usvojiteljka deteta kome je tetka. Tu je i pomenuti aikido instruktor koji Rakel jedva poznaje jer su imali samo jedan pijani seks i koji pokušava da pronađe svoje mesto u životu devojke što mu se jako dopada u periodu dok ona pokušava da izađe na kraj sa činjenicom da čeka dete muškarca sa kojim je imala samo povremeni seks i koji joj se zapravo ni malo ne dopada kao perspektivni životni partner. Rakel njega interno zove Pikkjesus (što bi na Engleskom bio Dick Jesus a na Sprski ne smem ni da prevedem da SPC ne bi poslala hakere da mi presude), ukazujući da je u pitanju sjajan jebač ali, trezveno gledajući, osoba sa vrlo malo kvaliteta koje bi je preporučile za roditeljstvo. Pikkjesus pije, duva, povaljuje sve živo i u jednoj urnebesnoj sceni kada mu ona kaže da je on kriv jer je odbio da nosi kondom a onda ejakulirao u nju, njegova odbrana je ta da mu je ona sama rekla da svrši unutra. „Ne!“, kaže Rakel“, „rekla sam ti da neću da mi svršiš po licu A TO NIJE ISTO“ na šta on ukazuje da je u usijanom momentu kada mora da se u magnovenju donese presudna odluka NJEMU TO ISTO.
Arthur Berning je fenomenalan kao Pikkjesus i da film ima više scena sa njim, možda bi prevagnuo na stranu čiste komedije, no Filkkeova komičnu dinamiku ovih momenata balansira gorkoslatkim momentima Rakeline emotivne konfuzije a animacije u kojima ona vodi razgovore sa svojom još nerođenom bebom – dečačićem sa maskom na licu koji, ako već mora da ga se da na usvajanje, insistira da se nekako kontaktira Angelina Jolie – postižu finu ravnotežu komike i melanholične drame.
I ovo se pokazuje kao sasvim ispravan ton za film koji i u vizuelnom smislu radi da obezbedi balans između tog naturalističkog, ne naglašeno „likovnog“ kadriranja i svetla (te ponašanja glumaca ispred kamere) i maštovitih ubacivanja animacija preko „normalnih“ scena. Ima tu i malo brzih, uspelih montaža koje sažimaju neke momente narativa (uz melanholični gitarski pop kao podlogu, naravno) i vidi se da je autorka godinama radila na norveškom Javnom servisu i da joj zanata ne manjka. No, glavno je da film ima dušu.
A njegova duša se pre svega vidi u tome da svojim likovima dopušta da budu zbunjeni, nesnađeni, nezreli. I da je to naprosto tako u životu. Pored svega što pruža moderno građansko društvo. Na kraju krajeva, za to smo se borili. Da odrastao muškarac kao što je Mos može da radi kao aikido instruktor i ima hobi koji podrazumeva farbanje figurica i igranje Kings of War sa prijateljima preko vikenda, umesto da bude muž, otac, znate već, NORMALNA odrasla osoba, kakve nismo ni vi ni ja.
Rakelina potraga za rešenjem vodi je kroz zdravstveni sistem ali i sistem socijalne podrške Kraljevine Norveške i gledalac zajedno sa njom prati emotivnu sinusoidu koja ide od protagonistkinjine želje da se deteta oslobodi uz što manje žrtvovanja lične udobnosti pa do vrlo protektivnog ponašanja kada se suoči sa realnostima službi za usvajanje dece koje diktiraju strogu odvojenost majke od deteta nakon što ovo bude usvojeno, upravo da bi se dete zaštitilo od majčine naknadne pameti, napada krivice i emotivnih ispada koji mogu doći.
Naknadna pamet i jeste velikim delom tema finala filma, osim što reč „pamet“ ovde pretpostavlja da će Rakel do kraja nešto postai jasno iako, kako vidimo u emotivnoj završnici, zapravo neće. U poslednjoj sceni je protagonistkinja jednako zbunjena i nesnađena iako je celo iskustvo u njoj proizvelo izvesno sazrevanje, pre svega na kreativnom planu, dajući joj pokretačku energiju za startovanje života odrasle osobe. No, izraz lica vrlo dobre Kristine Kujath Thorp u ulozi Rakel u tom poslednjem kadru zaista perfektno sugeriše da na kraju, uz sve dobronamerne ljude i kvalitetan sistem podrške koji postoji, prava odluka možda nikada ne može biti donesena jer možda, zapravo, ne postoji. Ninjababy nije film visokih emotivnih amplituda niti brutalne ekspresije ali njegova finalna poruka gledaoca svejedno potrese pokazujući da ponekada nema spasa od biološkog usuda i emocija koje možemo da racionalizujemo i diskurzivno objasnimo ali možda ne možemo da im pobegnemo. Film do kraja ostaje bez osude, pokazujući nam dostojanstvena ljudska bića koja u životu čine zrele, dobre stvari od svoje slobodne volje, ali i podseća da tu slobodu treba ceniti tim više jer ona KOŠTA.
