Zajebana nedelja je iza nas, sa bolešću u porodici (mačijoj i ljudskoj), mukama na poslu, sve na kraju krunisano smrću Akire Toriyame koga skoro da isto smatram članom porodice. I sad je to najgori kliše na svetu, ali dobra muzika koja je izašla u ovom periodu je jedna od retkih stvari koja balansira tu lavinu iskušenja i provajduje saundtrak uz koji čovek može da sebi priušti i malo optimizma i pronađe motivaciju da ide napred. Mislim, da bude jasno, Judas Priest su snimili ploču skoro nedopustivo dobrog hevi metala, ali dok stignemo do nje već ćemo biti u doom metal ekstazi na osnovu novih izdanja Froglorda, Goat Major i Early Moods, slušaćemo kibernetizovani grindcore koji se bavi likom i delom Orsona Velsa i hedbengovati uz destilovnu speed metal ekstazu projekta Midnight. Vežite se pa da poletimo:
I odmah da uletimo u blek metal. Nagađam da je Chymist jednočlan projekat jer prvi EP, Opus I: Nox, prosto zrači tom nekom samotnom, u sebe zagledanom, meditativnom energijom. No, mislim, ovo je vrlo solidan materijal, pristojnog zvuka i odlično urađenih pesama atmosferično-melodično-ezoterične podvrste. Chymist uspeva da proda svoj kontemplativni blek metal sa puno ubedljivosti na ovom izdanju a kako najavljuje i živi debi za kraj meseca, ispostaviće se da možda ovo i ne mora da bude jednolani bend. Kvalitetno:
https://chymist.bandcamp.com/album/opus-i-nox
Nemnački Legatus je tajnovita nova grupa sa EP-jem Aus dem Schattenreich koji u tri pesme i petnaest minuta uskovila popriličnu količinu ludila i strave. Ovo je bolestan, mračan blek metal, „atmosferičan“ samo utoliko da obezbeđuje atmosferu beznađa, opresije i izaziva osećaj gušenja. Ovo je mučna a beskrajno zavodljiva muzika, odsvirana urnebesno brzo i bez ikakve brige za to da li će se iko osećati lepo dok sluša. Izvrsno je:
Norveški jednočlani Styggedom vrlo kredibilno vraća old school sirovinu u žižu naše pažnje. Debi album ovog projekta (iza koga stoji bubnjar i multiinstrumentalista Kjartan Steingrimm Øvrehus), nazvan Massedrap je sirov, primitivan i neopisivo šarmantan. Pank rok, jebiga sa slatkim melodijama, nestabilnim ritmovima i strastvenim pevanjem na Norveškom. Mislim, OK, zvuči kao Darkthrone, ali kad je TO bilo problem?
https://badnoiserecords.bandcamp.com/album/massedrap
Belgijanci Serpents Oath su prvi album izdali 2020. godine, a sada već imaju treći, Revelation i njihov prodorni, energični blek metal je ovde u dobroj formi. Ovo je okultni blek metal sa osvežavajuće žetokom svirkom koja priziva formate sa početka veka i bendove poput Marduk i Setherial, samo dodajući više „spooky“ elemenata u muziku. Produkcija je dosta nedinamična, ali nije da to nije skoro pa pravilo za ovakvu muziku. Vredi čuti:
https://odiumrecords.bandcamp.com/album/serpents-oath-revelation
Sa druge strane su Francuzi Merrimack koji ove godine obeležavaju tri decenije rada pa otud i novi album, šesti u njihovom opusu, Of Grace and Gravity ima i na neki način posebnu težinu. Ne da je Merrimacku ikada bio problem da sklopi ploču epskog, pretećeg, satanizmom i ezoterijom inspirisanog blek metala pa je ovo ubedljiv, kvalitetan materijal, negde na sredini između ’90s dekadencija i savremenije, melodične i atmosferične blek metal filozofije. Bend se svakako izdvaja jednim dodatnim nivoom pažnje za detalje u aranžmanima i temama i ovo vredi čuti:
https://merrimack.bandcamp.com/album/of-grace-and-gravity
Italijanima Brünndl se i drugi album, upravo izašao, zove Brünndl, kako im se zvao i prvi. Vole tu reč a koja je staro germansko ime za reku koju danas znamo kao Brenta. Ovaj sastav u kome imamo najmanje dva čoveka sa jugoslovenskog podneblja još i tekstove piše na starim germanskim dijalektima za pun ugođaj starostavnosti i old school pravoverja. Elem, aktuelni album, Brünndl, nudi za moj groš vrlo ugodan old school blek metal koji zvuči neposredno, bez previše skretanja sa puta utvrđenog još u ranim devedesetima, sa sirovim vokalnim interpretacijama i jednostavnim aranžmanima. Melodičniji rifovi mi prijaju jer ovo na kraju krajeva jesu RIFOVI a ne samo ređanje šugejzerskih akorda kako to danas neretko zna da bude situacija, pa su mi Brünndl bili simpatični i pre treće pesme u kojoj bez mnogo ceremonije i predigre koriste i harmoniku da nas razgale. Prelepo:
https://brunndl.bandcamp.com/album/br-nndl-3
Idemo na doom metal, stoner rock, sludge metal, psihodeliju i hard rok. Satánico Pandemonium su iz Meksiko Sitija i sa ovakvim imenom šalju preteće vibracije i pre nego što poslušate minialbum III. Naravno, ovo je spori, fazirani doom metal sa narkotičko-satanističkim inklinacijama, ugodan ako volite ovakvu muziku. Satánico Pandemonium ne odstupaju previše od zacrtanog formata ali formatu se zaista nema šta zameriti, ovo je materijal koji čoveka zapljusne zvukom i izmasira bukom tako da ima osećaj da je prošao nekakav nečastivi ritual i na drugu stranu izašao promenjen:
https://satanicopandemonium.bandcamp.com/album/iii
Tortured Spirit postoje već dvadeset godina ali od 2009. godine i svog drugog albuma nisu ništa novo snimili. Petnaest godina je vrlo dugačak period gestacije ma o kom bendu da se radi, pa su Tortured Spirit ipak rešili da krenu lagano u novu fazu, izdavanjem demo snimka sa dve pesme pod prostim nazivom Birthdaypresent. Dobro, možda ovo nije stvarno najava naredne faze rada koliko je samo podsećanje, da je, eto, ovaj bend osnovan pre dve decenije, ali… ovo su vrlo solidne pesme. Tortured Spirit sviraju ugodan, melodičan doom metal sa jasnim korenima u ’70s okultnom roku, finim gruvom i jezovitom ali prijatnom atmosferom i mada ovaj demo nema neku skupu produkciju, on zvuči dostojanstveno i prijemčivo. A plaća se koliko želite:
https://torturedspirit.bandcamp.com/album/032024-birthdaypresent
Hrvati Mycena su negde između stoner džemova, noise rocka i psihodelične improvizacije na živom albumu Live at Funk snimljenom u Koprivnici pre neki dan. Pričamo o sporoj, drogiranoj muzici i dugim pesmama, ali i ambiciji da te pesme imaju nekakav narativ i da slušaoca uverljivo vode između krešenda nekakvom melodičnijom, psihodeličnom stazom koja podrazumeva i trubu preko gitare.
https://mycena.bandcamp.com/album/live-at-funk
Za nešto BAŠ heavy imamo prvi album katalonskih Blazar. Španska scena povremeno izbaci neki bend koji nas sve zatekne jer se odjednom nađe na vrhu svog odabranog podžanra i Blazar su u solidnoj opasnosti da se i njima to desi. Debi album, Fatal Cosmic Wound, posle sedam godina rada i više kraćih izdanja je jedna prefinjena kolekcija mračnih, jezovitih death-doom-sludge pesama koje ne samo da imaju te zarazno moćne rifove i promukli, demonski vokal, već i majstorski koriste sintisajzere da postignu kinematsku, moćnu atmosferu. Mislim, Blazar pre svega pišu dobre pesme u kojima se naizgled devet minuta valja jedan isti rif u istom tempu, ali se zapravo dešava MNOGO toga, dobro odmerenog i uspešno plasiranog u vašu amigdalu. Odlično je:
https://blazardoom.bandcamp.com/album/fatal-cosmic-wound
Čileanci Sigmantra su svoj prvi EP nazvali Hallucinogenic, za svaki slučaj, da ne bude nikakve zabune oko toga šta ćete čuti. Ovo je ekstremno prijatan, toplo faziran stoner rok, sa zaraznim gruvom i melodičnim, psihodeličnim vokalima, sa ukusno odmerenim silaženjima u doom brzine (tj. sporosti) i atmosfere. Četiri pesme uz koje se lepše živi:
https://sigmantra.bandcamp.com/album/hallucinogenic
Montreal nam nudi Cell Press, projekat trojice ljudi već aktivnih u masi bendova, ali šta fali da se osnuje još jedan? Album Cages nudi sludge metal izmešan sa noise rockom i bode jako i bez milosti, ali uz odličan gruv i prilično impresivan miks. Bubanj je dinamičan, bas-gitara zvonka i jaka, a gitara i vokal su opaki. Nema greške:
https://cellpress.bandcamp.com/album/cages
Gravel Grower su doom metal četvorka iz Strazbura koja u prvi plan gura beskompromisnost. Njihov debi album, Breach, ima samo tri pesme i ni jedna nije kraća od 13 minuta i to je sve jako sporo, mučno, teško, hermetično. Bend svira i rifove ali mu je glavni interes kreiranje jedne višeslojne teksture zavijanja i jeke i, sad, može to da bude i dosadno, ali ako biste da slušate apstraktniji doom metal, zainteresovaniji za sam ZVUK nego što je prosek, ovde imate bend koji nije nekompetentan ni u jednoj kategoriji i koji će vam ponuditi dosta sreće:
https://gravelgrower.bandcamp.com/album/breach
Isenordal iz Sijetla mešaju doom, folk i blek metal i njihov drugi album, Requiem for Eirênê kreće bez previše ambicije da vas u materiju uvodi postepeno, odnosno odmah dobijate pesmu od petnaest minuta da se zagrejete. No, ona je istovremeno i najduža pa ako ste nju izdržali, sve što kasnije dolazi možda neće delovati tako zajebano. I, mislim, nije. Isendoral su u principu tužni, svečani ali i prijatni, sa slatkim, melodičnim, žalobničkim zapevanjem preko klavira i violine u naslovnoj pesmi i puno orgulja u ostalima. Dobro je ovo:
https://isenordal.bandcamp.com/album/requiem-for-eir-n
Danci Kollapse svoj brutalni, nepraštajući sludge metal temperiraju sa malo eksperimentalnog duha na albumu AR, uspevajući da im jako heavy pesme, producirane oštro i glasno, ne budu tek skoro identični komadi mašinske agresije nego skoro identični komadi mašinske agresije u čijem je središtu ljudska duša koja PATI. Ovo je BOLNO dobar deo vremena ali na jedan isceljujući način:
https://kollapse.bandcamp.com/album/ar
Vrlo solidan fazirani stoner rok nude Francuzi Greyborn sa EP-jem Scars. Ovo je klasičan power-trio format gde svaki od muzičara radi šta može da zaseni ostalu dvojicu ekspresivnošću i ukusom, a opet sve ima kolektivni duh usmeren u istu stranu. EP je prepun prelepo faziranih rifova i psihodeličnih melodija, lepog pevanja, ubistvenog ritma… Odli-faking-čno:
https://greyborn.bandcamp.com/album/scars-ep-2024
Power trio format je pravi izbor i za italijanski trio (naravno) hijjs. Debi album, Stuck On Common Ground je omamljujuće psihodeličan i maštovit, odlično miksovan i na ugodnoj sredini između militantne noise-rock agresije i drogiranog, lejd bek stonera. Ovo je objavio, naravno, Heavy Psych Sounds Records i nastavio pobedničku seriju koja ove godine nikako da im stane. Hijjs su inventivni, malo bezobrazni i mnogo kvalitetni:
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/hijss-stuck-on-common-ground
Ima li impresivnijeg narativa u savremenom doom metalu od onog koji nam je priuštio bristolski maskirani majstor Froglord? Doom metal zasnovan na halucinantnom, labavom narativu o civilizaciji žaba na papiru deluje kao zajebancija za neku sreednjoškolsku djecu, ali Froglord ne samo da svoje odlično producirane albume izdaje velikom frekvencijom nego su oni i sve impresivniji u tome kako je muzika na njima zrela i zarazna, ambiciozna a i dalje organski razvijana. Najnovije izdanje nije album, već EP Live by the Fuzz or Die by the Slime, sa tri podugačke pesme koje se nakon prošlog albuma koji je išao više na bluz i southern rock stranu vraćaju u domen epskog, psihodeličnog doom metala. Mislim, ima ovde bluza i dalje, da se neko ne zabrine, ali već otvarač, Live by the Fuzz je pesma u kojoj se gudački instrumenti i ritualni napevi savršeno uklapaju uz moćne fazirane gitare, sve preko sporog, svečanog ritma. Froglord je jedan od najboljih songrajtera u modernom doomu, sa velikim osećajem za dramu i kako je slušaocu predstaviti, a naredne pesme skreću i u postpank smeru (genijalno nazvana ((((or))))) (pa vi prebrojte zagrade da vidite jesam li se prevario) a onda i prema blackened-doom-thrash metalu. Izvrsno „malo“ izdanje za Froglorda koje ne prestaje da iznenađuje na svakom koraku.
https://froglord.bandcamp.com/album/live-by-the-fuzz-or-die-by-the-slime
Pre par godina mi se jako dopao debi album, losanđeleskih Early Moods a sada je ekipa objavila i drugi, A Sinners Past i ovo je jednako vredno da se čuje. Early Moods kombinuju ’70s teški rok i proto metal sa ’90s grandž uticajima i osvajaju s jedne strane neposrednošću u izrazu a sa druge DOBRIM PESMAMA što je valjda među najboljim kvalitetima koje bend može da ima. A Sinners Past tako nudi neke od najboljih doom metal pesama koje ćete čuti ove nedelje,a to u nedelji koja je prepuna apsurdno dobrog dooma (mislim, koliko je dobra Blood Offerings!!!!! A tek Walpurgis!!!!!!), sa neodoljivim okultnim prelivom i mišićavim metal gruvom, sve spakovano u produkciju u kojoj sve puca pod pritiskom. MOĆ:
https://earlymoods.bandcamp.com/album/a-sinners-past
A da nam ni Ripple Music ne ostane dužan, evo nam debi albuma velških Goat Major, nazvanog Rituals, da nas do kraja zakuca u patos. Todd iz Ripplea je dosta hajpovao ovaj album ali sa dobrim razlogom, jer se Goat Major nalaze na idealnom secištu stoner roka i okultnog doom metala, sa superteškim a opet dovoljno „prirodnim“ zvukom i pesmama koje od starta tu ritualnu dimenziju podstiču kombinovanjem hipnotičkih rifova sviranih na OGROMNOJ gitari i zapevajućeg, a opet rokerskog vokala. Album je masterovan glasno i možda bi i umorio uho samo da bend nije ovako maštovit u svom probijanju kroz obredni gruv i soporifičnu izmaglicu. PREMOĆ:
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/ritual
Idemo na thrash i speed metal, hardcore, grindcore i death metal. Australijski trešeri Sithlord imaju iza sebe dva albuma snimljena u rasponu od sedamnaest godina. Sada su napravili još pet godina pauze, pa se vraćaju EP-jem Jettison the Dead i mada ne mogu da kažem da je to sad bila neka dugoočekivana ploča s moje strane, ona pruža ugodan program udaračkog old school thrash metala sa dobrim rifovima i veštičijim vokalima. Sithlord uprkos vrlo gikovskom imenu nisu nekakav Star Wars fan-fiction projekat (ili bar nisu SAMO nekakav Star Wars fan-fiction projekat) i njihova muzika je utemeljena u mračnom satanističkom speed-thrash nasleđu iz osamdesetih, sa ratničkim srcem i odličnom kondicijom da sprinta u jurišu bez stajanja do konačne pobede. Meni je ovo jako prijalo:
https://sithlordthrash.bandcamp.com/album/jettison-the-dead
Sa klivlendskim jednočlanim projektom Midnight obično nema promašaja pa tako ni na novom albumu, Hellish Expectations. Za razliku od nekih kolega, Jamie Walters ne izbacuje albume na svakih par meseci i njegov blackened speed metal zvuči upeglanije ali ne manje autentično zbog toga. Hellish Expectations je očekivano (i pakleno) ispunjen ložačkim pesmama koje duguju svoje postojanje Motorheadu i Dischargeu barem koliko i Bathoryju i Celtic Frostu, bez preterivanja sa aranžmanima. Ovo je efektno, ekonomično, odlično producirano, puno vrtoglavih solaža koje ukusno dopunjuju napaljujuće rifove i Midnight prosto blista ovim albumom:
https://midnight-ohio.bandcamp.com/album/hellish-expectations
Ako vam je slučajno Midnight suviše „komercijalan“, molim lepo, svi smo imali faze ekstremne tvrdoglavosti, nema osude. I u to ime ponudiću vam debi brazilskih Speedkiller, nazvan Inferno. Da ne bude zabune, nije ovo neki podrumski black-speed metal, sasvim je to solidno producirano i virtuozno odsvirano, ali ima dimenziju sirovosti koju Midnight (više) nema. Vokali su pećinski, rifovi nekako neodoljivo primitivni, ritam nekako rudimentaran i meni sve to prija, nekako me podseća na prvi put kada sam čuo , recimo, Possessed:
Čileanski trio Sentinels se prvo zvao Sentinel, ali su promenili ime da valjda zvuče brojnije. Elem, novi EP benda koji već ima jedan album i par kraćih izdanja iza sebe je prijatan, jeftino ali časno produciran komad old school thrash-speed metala. Nazvan Paranormal, ovaj se materijal oslanja na pank isto koliko i na klasičan heavy metal i nudi prijemčive rifove, ubedljiv vokal koji svakih par taktova pređe u vrisak, ali i finu, kvalitetnu svirku celog trija. Basista i bubnjar kredibilno razbijaju, gitarista pušta krv solažama a tanja produkcija svemu dodaje sloj autentičnosti. Meni prelepo:
Exhorder iz Nju Orleansa su bend najpoznatiji po tome da su pre Pantere svirali tu kombinaciju groove i thrash zvuka koji je Pantera nešto kasnije pretvorila u svetski brend. Legendarni debi album Slaughter in the Vatican mnogi i danas ističu kao ploču koja je od Exhorder trebalo da napravi megazvezde, ali, eto, ne u ovom univerzumu. Enivej, ovi se južnjaci nisu predali pa su se 2019. godine vratili trećim albumom a sada smo dobili i četvrti, Defectum Omnium. Ja nisam ljubitelj groove-thrasha, ni Panteru u principu ne volim, ali i kod Pantere i kod Exhordera sam uvek umeo da nađem momente koji mi se sviđaju. Pa tako i na novom albumu. Mislim, thrash delovi su BAŠ dobri, produkcija je solidna i mada pesama ima previše (ali možda sam i ja samo mator i čim vidim dvanaest pesama na metal albumu mislim da mora da je dupli), ovo je svakako impresivno za uši. Pat O’Brien iz Cannibal Coprse ovde sad svira gitaru a bubnjar Sasha Horn je svirao u Forbidden, Trials, čak i u Heathen i donosi lep dodatni pedigre legendarnoj ekipi:
https://exhorder.bandcamp.com/album/defectum-omnium
Recimo da su Margana iz Nju Brunsvika u osnovi treš metal, ali njihova muzika pokušava da istovremeno bude i pank ali i progresivni rok i sad je to na EP-ju Suicide, Suffering, Hatred & Death jedna zabavna konfuzija. Bend svakako ima suviše lo-fi produkciju da bi bio „stvarno“ progresivan, ali to njihove ideje i entuzijazam u svirci ni malo ne ograničava i ovo apsolutno treba čuti:
https://margana.bandcamp.com/album/suicide-suffering-hatred-death
Španski Ratizidas pak sviraju dosta tradicionalan krosover. Album Ríos de Sangre sa svojih osam pesama imau sebi i treš metala i skejt kora i ranog moškora i svih tih stvari koje su se plodno ukrštale pre tri i po decenije i mada se ne ubija od neke nečuvenosti i svežine, sasvim je solidan u napadu i čvrst u odbrani i fino iscuri. Produkcija vrlo profi a cena od jednog ojra vrlo darežljiva:
https://ratizidas.bandcamp.com/album/r-os-de-sangre-2
Francuzi Din Version sebe opisuju kao „heavy punk“ sastav, a što je u prevodu neka lepa kombinacija hardkora, metala, pa i malo alternativnog roka tu i tamo. Debi EP Dordogne ima šest pesama koje demonstriraju ne samo stilsku raznolikost grupe nego i jedan visok kvalitet kompozicije i izvođenja, sa dobom produkcijom i dosta fine atmosfere u onome što se radi. Valjano:
https://dinversion.bandcamp.com/album/dordogne
Kad smo već kod panka, debi album kalifornijskih GraveRise se zove isto GraveRise i kombinacija je horror-punka i psychobillyja sa prstohvatom surf rocka. I mislim, ovo je vrlo prijemčiva muzika, sa sve kontrabasom umesto bas gitare, pesmama od dva minuta pravovernog rokenrol prženja i jednim drskim, neodoljivim stavom. Nema greške:
https://graverise.bandcamp.com/album/graverise-self-titled
Indonežani Thornz of abyss sviraju metalizirani hardkor sa naglašenim mošerskim gruvom ali i dosta melodičnih solaža na gitari. Solidna kombinacija a, kako je to sa Indonežanima često slučaj, ovde imamo spoj kvalitetnog tehničkog rada sa vrlo karakternim zvukom benda. Odličan zvuk gitare, pritom, i odličan Demo 2024 sa tri pesme:
https://thornzofabyss.bandcamp.com/album/demo-2024
Plague Pit iz Bristola sviraju „negative hardcore“ što mi deluje kao tridesetpet godina zakasneli odgovor na talas bendova koji su sebe krajem osamdesetih etiketirali sa „posicore“, naglašavajući da imaju pozitivne stavove i poruke. Elem, Demo ’24 ove ekipe je što kažu all over the place, kombinujući blek metal vokale, d-beat rifove, moshcore brejkdaun momente, trešerski gruv… No, nije to rđavo, postoji ovde vizija i mada joj treba još dosta šlifovanja, prijemčiva je a plaća se koliko hoćete:
https://plaguepitviolence.bandcamp.com/album/demo-24
Bilo bi duhovito da bend koji se zove Load Tha Nine zapravo izvodi nekakav dungeon synth ili folkerski blek metal, ali naravno da ova ekipa iz Južne Kalifornije cepa ulični metalizirani hardkor sa mnogo skakućućih ritmova, slem rifova i repovanja muževno promuklim glasovima. EP If You Don’t Like Me Kill Me je na ivici karikature ali, mislim, tu se nalazi sva dobra ekstremna muzika pa ko voli vrlo „hiphopizirani“ old school moshcore, nek isproba. Daunloud se plaća koliko hoćete:
https://loadthaninehc.bandcamp.com/album/if-you-dont-like-me-kill-me
Damage Control iz Filadelfije pamtimo od prošle godine i solidnog utiska koji su ostavili tadašnjim promo snimkom. Ovom prilikom imaju EP The Weight We Carry i ovo je solidna demonstracija kako istu filozofiju koju baštini i prethodno opisani bend uvijaju umoderniju oblandu. Hip-hop je ovde – iako ima i skrečovanja – ipak bliži savremenijim formatima trap i drill muzike, a muzika ima fanki nu-metal elemente i još težu beatdown osnovu. Pevačica Danielle je i dalje jak adut ove ekipe ali Damage Control su jaki na svim stranama:
https://damagecontrol2.bandcamp.com/album/the-weight-we-carry
Supeteški metalizirani hardcore stiže nam iz Konektikata sa albumom Life’s Cold Grasp sastava Domain. Ovo je inspirisano Slayerom koliko i Cro-Magsima, na primer, sa veoma teškim zvukom, rešetajućom ritam sekcijom i razjarenim vokalom. Nije svo to prebijanje lako za uho ali ko voli, uživaće:
https://dazestyle.bandcamp.com/album/lifes-cold-grasp
Nisam ni siguran šta Union Of A Dying Sun iz Tulse žele da kažu opisujući svoju muziku rečima „Apocalyptic Hardcore / Political Thrash“ ali budite sigurni da je ovo u principu hardcore thrash izmešan sa malo crustcore lepote i da je album Union Of A Dying Sun fina kolekcija sa osam pesama apsolutno političke sadržine ali umotane u ipak neku poetiku. Union Of A Dying Sun me podsećaju na bendove iz devedesetih, od Hellcrusher, preko Dsisaffect i Hiatus pa do Nausea, baštineći tu finu istoriju unije mračnog, pesimističnog panka i jednostavnog, radničkog i seljačkog metala, a to rade sa dobrim pesmama, jakom atmosferom, kvalitetnom produkcijom. Rispekt:
https://unionofadyingsun.bandcamp.com/album/union-of-a-dying-sun
Donekle u sličnom politikom i estetskom taboru su Agonista sa Rod Ajlenda čiji debi album, Grey And Dry, donosi crusty/ d-beat hardcore punk sa jednostavnim zapaljivim rifovima, ložačkim vokalima i solidnim zvukom. Bend kao da pogađa tačnu meru osvežavanja standardne D-beat matrice sa samo malo trikova i skretanja, ali osnova je praktično Discharge i tu nema greške. Meni odlično a i bubnjar je glavni vokal što je posebno slatko:
https://armageddonlabel.bandcamp.com/album/grey-and-dry
Kalifornijski Bite the Hand,pak, sviraju baš hardkorpank. OK, produkcija na EP-ju Brutal by Design je „modernija“ ali muzika veoma lepo evocira momenat ubrzanja koji se desio početkom osamdesetih, a onda prerasta u mošpit gruv koji je paralelno nastajao i nudi četiri pesme i intro odličnog provoda:
https://bitethehandca.bandcamp.com/album/brutal-by-design
Ako vam u modernom metalkoru nedostaje malo klasičnih ’90s nu metal elemenata, Drop Out iz Denvera su tu da vas očaraju. Prva pesma na novom EP-ju, Blood and Gasoline zove se Coward to a Landmine i ima i old school drum ’n’ bass brejkbitove i disonantne, godfleshovske gitare i višekanalno pevanje po jasnoj mustri koju su napravili bendovi poput Korn i Slipknot. No, mislim, materijal je generalno vrlo dobar, sa ekstremno teškim gitarama, puno korišćenja semplova (Hellraiser, naravno) i brejkbitova, te tim jonathandavisovskim vokalom koji ekstremno dobro radi posao. Impresivan produkt:
https://dropoutco.bandcamp.com/album/blood-and-gasoline
Njemački Tuun sviraju metalizirani hardcore ali nekako blagosloveno lišen mačo-gangsteraja. EP Human Grave je žestok, težak i naklonjen publici koja na koncerte dolazi da odradi kardio trening ispred bine, ali je i simpatično gikovski, sa jednim odmakom u svojoj težini i agresiji koja je umiljata. Solidan materijal u pet lepih, dovoljno raznovrsnih pesama:
https://tuuncrew.bandcamp.com/album/human-grave
Njemački WOAT su, nagađate, ime sebi nadenuli praveći skraćenicu od epiteta „najgori svih vremena“. E baš da ga jebem. Nije njihov debi album veganskog metala ni najbolja ploča svih vremena ali najgora teško da je pa sve i da se gleda samo ono što je izašlo ove nedelje. Ovo je negde između powerviolencea i death metala, sa 14 ne mikroskopskih ali kratkih pesama koje često i grčevito menjaju tempo i smer kretanja i to ne mora uvek da bude na opštu korist ali produkcija je solidna, bend zna da svira i procuri to lepo:
https://woat.bandcamp.com/album/holocene-extinction
Vomit Spell/ Barren je split EP kaseta između njemačkih Vomit Spell i belgijskih Barren. Barren su kvalitetan grindcore u „modernijem“ formatu Nasum ili Rotten Sound, dok su Vomit Spell nešto primitivniji, bliži death metalu, ali ne manje šarmantni. Buka, urlik, zakucavanje:
https://barrenchainsawgrind.bandcamp.com/album/split-w-vomitspell
https://vomitspell.bandcamp.com/album/split-tape-with-barren
Heh, njemački Arthouse Fatso, najnoviji adut omiljene firme Horror Pain Gore Death Productions je grindcore bend tematski usredsređen na, uh, Orsona Velsa? Da, on je taj „arthaus debeljko“ iz imena benda a debi album, Sycophantic Seizures: A Double Feature je kinematična grindcore ekstravaganca digitalnih ritmova i razigranih, evokativnih gitara, skandirajućih vokala, industrial eksperimenata. Haotično je ovo, ali ima šarma i časne ambicije:
https://hpgd.bandcamp.com/album/sycophantic-seizures-a-double-feature
Finci Psykoosi su osnovani prošle godine i svu zaradu od kupovine prvog EP-ja, Life Of Stress daju za humanitarnu pomoć Gazi. Ljudski, lepo i sasvim očekivano od benda koji svira jako sirov grindcore po receptima starih majstora. Ako, na primer, patite za zvukom ranih devedesetih i izdanjima na kojima su Carcass Grinder, Regurgitate i sami Agathocles zvučali kao da je ceo bend upao u mešalicu za beton, Psykoosi će vam doneti neslućene užitke. Meni prelepo, naravno:
https://psykoosi.bandcamp.com/album/life-of-stress
U muzici benda Hysterectomy se da naći ta neka sistemska, ugrađena mizogonija koja ide uz slamming death metal (mislim, sa takvim imenom to praktično očekujete), ali je ovaj bend makar uvija u narativne oblande koje su zanimljive. A muzika na debi albumu je iznenađujuće dobra. Ne znam zašto Metal Archives vodi Hysterectomy kao prevashodno deathcore ekipu jer je ovo klasičan slem, sa solidnim gruvom, dobrom produkcijom, solidnim nastupom. Pesme su napisane očekivano skakutavom putanjom, ali imaju smisla i nisu samo nabacana gomila rifova, a bend zvuči zrelije nego što sam očekivao. Album, Just The Two Of Us ima čak i zapanjujuće interesantan omot. Poslušajte:
https://hysterectomyslam.bandcamp.com/album/just-the-two-of-us-2
Mutilated by Zombies iz Ajove imaju, evo, već četiri albuma, pa je ovaj novi, Scenes From the Afterlife već očekivana kombinacija dosta tehničke svirke i horor-intoniranih kompozicija. Mutilated by Zombies su mi više impresivni u smislu disciplinovane svirke nego što me oduševljavaju kvalitetom pesama, mada ovde stvari dosta kvari jako nedinamičan mastering koji čini da sve zvuči isto iako objektivno nije. Bend definitivno ima šta da pruži u sviračkom smislu:
https://mutilatedbyzombies.bandcamp.com/album/scenes-from-the-afterlife
Italijani Skulld zato zvuče odlično na debi albumu The Portal Is Open koji, iako nominalno prpada death metal podžanru, ima zapravo jednu keči, zaraznu thrash metal komponentu. Mračno je to, kao preteće, ali je zapravo puno ložačkog, moshpit friendly gruva i čukanja, sa uzbudljivim rifovima i upečatljivim vokalom. Death thrash obično nije ovako popaljiv i Skulld bi trebalo da mogu da dobro kapitalizuju ovaj svoj potencijal (Edit: nestalo sa Bandcampa, ali u nekom momentu će se svakako pojaviti pa ostavljamo tekst):
https://worldeaterrecords.bandcamp.com/album/the-portal-is-open
I Molten iz San Franciska su možda u osnovi death metal ali njihova muzika ima i dosta heavy metal i thrash metal zanošenja, raznovrsnija je i melodična od većine death metala koji poznajete. Drugi album, Malice ima izraženu ambiciju da se ne bavi žanrovskim tropima već da u prostoru između žanrova nađe neke, jelte, jedinstvene izražajne formate. I zna to da bude prijatno, bend je svakako sklopljen od ljudi koji znaju da sviraju i pišu u najmanju ruku zanimljive pesme, a materijal je produciran toplo i hrskavo. Vredi poslušati:
https://molten666.bandcamp.com/album/malicide
Brazilci 4BanneD su onda nekakav klasičan deaththrash, sa naglašenom thrash dimenzijom u aranžmanima ali sa niskim štimom i death vokalima. Album Sanatorium je u principu pravolinijski sprint, ne bez suptilnosti, ali usmeren na to da slušaoca ponese energijom i brzom svirkom, i to je sasvim okej. Produkcija suviše kockasta, nedinamična za moj ukus (mada naravno, možda i JuTjub kvari zvuk dodatnom kompresijom) ali pesme nenametljivo simpatične:
Osvežavajuće je videti death metal bend u kome jedan i jedini ženski član svira gitaru a ne, kako je običaj, da peva ili svira bas. Enivej, Ways to the Grave su iz Nju Džersija i njihov death metal je malo progresivan a malo vuče i na neki tvrdi hardcore thrash. Debi EP, Cult of Reapers ima prijemčivo napisane pesme, dinamičnu svirku i dovoljno drame za svačije potrebe. Ima tu dosta modernih rešenja u zvuku i u harmonijama pa ovo može da se dopadne i post-blek metal ili metalcore publici; vredi poslušati:
https://waystothegrave.bandcamp.com/album/cult-of-reapers-ep-2
Kad smo već kod proggy-death materijala, Zagrepčani Nether imaju novi album – pomalo prevarno nazvan The First Encounter, ali to je zato to bend baštini teme klasične naučne fantastike i svoj svemirski metal ovde ubacuje u nešto što deluje kao konceptualni album. Najveća prepreka ka užitku je ovde produkcija koja je čista i prozračna ali nekako nedinamična i nemam utisak da u pravoj meri podupire ambiciozne aranžmane benda koji se oslanja na mnogo atmosferičnih harmonija i kompleksnih rifova. Meni se sve to dopada i svakako je vredno malo truda da naviknete uho da čuje sve kako treba:
https://tothenether.bandcamp.com/album/the-first-encounter
Nizozemski Houwitser nisu snimili album od 2010. godine ali, evo, da nisu mrtvi pokazuje i nova, šesta dugosvirajuća ploča, Sentinel Beast. Iako se bend vodi kao „brutal death metal“ postava na Metal Archivesu, ovo je old school death metal u smislu da zvuči kao nešto iz devedesetih, kad su Houwitser, uostalom, i osnovani. I sad, nema tu neke prevelike maštovitosti u obradi klasičnog formata ali ima i nečeg ekstremno šarmantnog u jednostavnosti sa kojom bend kombinuje gruv, agresiju, prijemčive rifove i generalno prilično razgovetnu muziku. Dakle, iako je ovo „brutalni“ death metal, njegova ambicija nije da bude neproziran i odbojan za slušaoca, naprotiv:
https://houwitser.bandcamp.com/album/houwitser-sentinel-beast
Švedski death metalci Puteraeon imaju impresivnu kolekcviju facijalnih malja ali i dobru diskografiju. Pored četiri albuma, tu je sada i EP Quindecennial Horror, jedna baš onako ŠVEDSKA ploča sa niskim štimom, teškim zvukom, tom neodoljivom kombinacijom prljavog panka i masnog metala koju prepoznajemo kao zaštitni znak ove zemlje. No Puteraeon nisu samo rekonstrukcija švedskog buzzsaw metala od pre trideset godina i imaju maštovito i dobro napisane pesme, otresitu izvedbu, pa je ovo izdanje, kojim obeležavaju petnaestogodišnjicu rada kolekcija starih pesama u novim verzijama i zvuči izvrsno:
https://emanzipation.bandcamp.com/album/quindecennial-horror
Kalifornijski Skeletal Remains odvaljuju bubrege i druge unutrašnje organe prebijanjem na svom petom albumu, Fragments of the Ageless. Ovo jeste izdao Century Media pa možete očekivati upeglanu produkciju i muziku koja death metal dobro razume, interpretira i u njemu ne inovira preterano, no meni album prija. Ovo je kao da ste uzeli Monstrosity i Morbid Angel sa kraja devedesetih, pa im dali modernu produkciju, ne terajući ih da se pretržu od eksperimentisanja ali apsolutno kapitalizujući na njihovim songrajterskim veštinama. Deset pesama sofisticiranog nasilja, molim, hvala:
https://centurymedia.bandcamp.com/album/fragments-of-the-ageless-24-bit-hd-audio
Ko ipak želi da čuje nešto „novije“ i smelije, debi album Kanađana Apogean je jedna skoro razmetljivo kvalitetna tech-death ploča. Nazvan Cyberstrictive ovo je opus pun kompleksnih pesama koje imaju glavu i rep ali su prepune pokretnih delova koje skoro da ne možete da pohvatate na prvo slušanje. Apogean nabijaju brutalan tempo od početka pa i kada sviraju u srednjoj brzini tu se stalno nešto menja, kombinuje, vuče na razne strane i malo je čudo da se pesme nekako održavaju na gomili i ne rasipaju u puke pregršti nota i udaraca:
https://apogean.bandcamp.com/album/cyberstrictive
A za slušaoca koji voli supersirovi death metal, tu je Abyssal Synodality, split EP dva portlandska sastava: Besotten i Funerelic. Oregon je, znamo, rasadnik jebeno dobrih andergraund poslenika pa i ova dva benda sa autoritetom valjaju mračne rifove i mrtvački gruv. Slušajte:
https://besotten.bandcamp.com/album/abyssal-synodality
Slimelord su iz Lidsa i njihov debi album, Chytridiomycosis Relinquished nudi jednu haotičnu, halucinantnu, svakako hororičnu ali impresivnu kombinaciju death metala, doom metala i psihodelije koja nije PREDALEKO udaljena od progresivne dimenzije u koju su nas prošle godine povukli Tomb Mold svojim četvrtim albumom. No, Slimelord su, mislim, na sičnu destinaciju stigli sopstvenim snagama a album svakako zvuči ambiciozno eksperimentalno sa mnogo dinamične, mišićave svirke i pristojnim miksom. Pošto je ovo izdao 20 Buck Spin, glasan mastering se podrazumeva, ali srećom ne TOLIKO glasan da muziku punu lepih detalja izpasira u zvučni pire. Taman kad čovek pomisli da je 20 Buck Spin manje-više našao svoj definitivni zvuk, oni na nas bace ovakav biser i podsete ZAŠTO su verovatno najbolja svetska etiketa kad je ekstremni metal u pitanju:
https://20buckspin.bandcamp.com/album/chytridiomycosis-relinquished
I evo nas i na kraju, gde ćemo poslušati heavy metal izdanja i krosžanrovske radove. Slovaci Slight Lie su svoj treći album naslovili From Caroline… with Hate ali muzika im je ugodna, simpatična, intrigantna. Ovo je neobičan spoj metalcore i heavy/ power metal elemenata i bend uspešno osvaja pažnju jakim tempom i vrlo sigurnim melodičnim pevanjem. Ima ovde i malo melodičnog panka iz devedesetih i ako ste skloni eksperimentisanju sa spajanjem žanrova, Slight Lie su originalni, ubedljivi, kvalitetni muzičari a koji su i solidno producirani i zavređuju da se čuju:
https://slightlie.bandcamp.com/album/from-caroline-with-hate-full-length
Berlinski Sanity sebe vode kao simfonijski metal,ali su u tehničkim terminima negde između black i death metala sa svojim melodičnim temama i raskošnim aranžmanima, ali i sa grubim, hrapavaim vokalima i upadanjima u blastbitove. Sve je to vrlo kičasto i epski intonirano, ali novi EP, The Beast, sa četiri pesme drži pažnju i lepo se konzumira, uspevajući da barokne aranžmane ipak drži pod kontrolom i ne izgubi se u širini, jelte, vizije. Bend je poslednji, treći album snimio još pre dvadesettri godine, pa je ovaj EP drugi u povratničkoj seriji i vrlo je vredan pažnje:
https://sanityberlin.bandcamp.com/album/the-beast
Firestorm imaju dobro ime ali dolaze iz mesta u Novom Južnom Velsu sa još boljim imenom: Broken Hill. Posle takve artiljerijske pripreme, debi EP, isto nazvan Firestorm možda i ne može da bude TOLIKO impresivan kako sam se nadao, ali ovo je ugodan heavy metal sa thrash proširenjima, sa četiri studijske i dve žive pesme čvrstog thrash ritma i melodičnog pevanja.
https://firestormofficial.bandcamp.com/album/firestorm
Francuzi Ecclesia su u osnovi, ili po poreklu, doom metal bend ali drugi album, Ecclesia Militans je u najvećoj meri heavy metal sa doom prizvukom i okultnim temama. Mislim, ovo je epski, raspevano, mračno na jedan prijemčiv, kinematičan način, puno svečanog zvuka crkvenih orgulja između modernije hevi metal nabadačine i mada nije producirano idealno, ima puno šarma:
https://ecclesia-official.bandcamp.com/album/ecclesia-militans
Oh, novi EP kalifornijskog everything-and-the-kitchen-sink-core benda Squid Pisser je pred nama i, pa, dobro, ovo su još četiri pesme haotičnog muziciranja, power electronics tekstura, digitalno procesovanih vokala, divljački eksperimentalnog miksovanja. Vaporize A Neighbor još dolazi u kombinaciji i sa stripom pa odvojite malo vremena za ove momke, nećete požaliti.
https://squidpisser.bandcamp.com/album/vaporize-a-neighbor-ep-comic-book-set
Eh, šta ja znam… Shadohm je novi projekat Paula Jaroszewicza koga znate po Decapitated, Vader, Hate i drugim znamenitim poljskim bendovima. No, Shadohm nije death metal projekat, već kombinacija djenti progresive i gruva, negde između Gojire, Meshuggah i Lorna Shore. U teoriji okej, u praksi, meni je ovo baš nekako mehanička, proračunata ali ne i nadahnuta varijacija na poznate teme, no EP Through Darkness Towards Enlightenment svakako ima ambiciju pa poslušajte, možda se vama dopadne više nego meni:
https://selfmadegod.bandcamp.com/album/through-darkness-towards-enlightenment
Čekajte, već je prošlo skoro četiri godine od poslednjeg albuma Anaal Nathrakh? Vot da fak? Kuda ode to vreme? Na to kako ćemo brzo venuti i svenuti nas je birmingemski dvojac podsetio novim EP-jem, Apocalyptic Onanism a koji zapravo samo ima tri miksa pesme Endarkenment, naslovne sa tog još uvek najnovijeg albuma. I, mislim, KIDA. Originalni miks je već bio izvanredna demonstracija agresivnosti i elegancije koje su zaštitni znak Anaal Nathrakh a onda stiže breakcore miks koji je apsolutno preterano haotičan za ičije dobro, ali je nekako kul da su ga ljudi izdali i smatraju da drugi ljudi to treba da čuju. Posle svega stiže orkestarski aranžman a koji pokazuje koliko Mick Kenney zapravo piše lepu, tužnu, pa i veličanstvenu muziku sa teatralnom dramom i fantastičnom (prirodnom) dinamikom a koje se samo ne čuju od sve distorzije i vrištanja. Ne propustiti. Dovoljno je što su ONI propustili da nam daju novi album 2022. godine kad su nam ga po logici stvari dugovali.
https://anaalnathrakh.bandcamp.com/album/apocalyptic-onanism
Power metal koji svira Sonata Arctica je toliko cheesy i kičast da se uvek malo iznenadim da ovo ne pištaju deci u obdaništima. BOLJE BI RASLI UZ OVO NEGO UZ PRODANOG BRANKA KOCKICU. Novi album, Clear Cold Beyond prikazuje Fince u dobrom raspooženju i visokom tempu sa kombinacijom klasičnog power metala i progresive koja još više uvećava dimenziju kiča, ali nekako je sve slatko, bombastično, moćno, skoro kao da Abba svira metal i tome je teško odoleti:
Supergrupa The End Machine (sa članovima Dokken, Dio, Foreigner, Lynch Mob, MSG itd.) ima treći album, The Quantum Phase i, mislim ako volite Dokken i Georgea Lyncha, ovde nema greške. A i ako ne volite. Mislim, The Quantum Phase zvuči moderno, energično, a opet dovoljno pitomo da bude blisko mejnstrimu i da mogu da ga slušaju i civili. Kvalitet:
Alnbum nedelje? Mora da se šalite, ovo je DOGAĐAJ GODINE. Možda sam malo i dosadan sa tim, ali mene i dalje fascinira da bend sa pedesetčetiri godine u CV-ju može da izbaci album kao što je Invincible Shield i pravi se da je stanje redovno. Ne znam, evo, ja lično slušam Judas Priest duže od četiri decenije i nikada nisam zamišljao da će Rob Halford sa pune sedamdesetdve godine da i dalje zvuči ovako ubitačno i opako, kamoli da će bend u sebi i dalje imati ovoliko krvi i života. OK, pored Halforda, jedini član iz originalne postave je Ian Hill, ali ne treba da potcenimo da je Glenn Tipton I DALJE na gitarskim dužnostima (od 1974, moliću), da je Scott Travis preko tri decenije u bendu i da „novi član“ Richie Faulkner i sam grabi ka sredini četrdesetih. Hoću reći, ovo nije Judas Priest Tribute Band, nego the real deal i mada Invincible Shield nikako neće (niti pretenduje) da ima istorijsku težinu koju su imali British Steel, Sad Wings of Destiny, Painkiller ili Screaming for Vengeance, ovo je neopisivo osvežavajuće pravoverna ploča. Singlove ste čuli, ali kad čujete naslovnu pesmu shvatićete da je pred vama jedan apsolutni Priest klasik, pesma neodoljive energije, ogromnog šarma, bezvremenog optimizma. A i ostatak albuma je ovakav, bez mršenja muda, usredsređen na dobar rif i sigurnu egzekuciju u kojoj se zna ko šta radi i kako Halford drži pažnju slušaoca dok se Faulkner i Tipton spremaju da poliju opasnim solažama. Album prolazi kroz gotovo celu karijeru Priestovih transformacija, od ’70s melodičnosti, pa do proto-thrash zakucavanja i, mislim, ova ekipa i dalje ume da piše metal himne kakve drugi samo zavidljivo žele da su sami kreirali. Kraljevski.