Kada sam nedavno pominjao da ljubitelji fentezija u američkom stripu trenutno imaju možda najširi izbor naslova u novijoj istoriji, mislio sam i na serijale poput The Sacrificers, a koji od Avgusta prošle godine izdaje Image Comics u već uobičajenom tempu od po šest brojeva u jednom tomu. Poslednji, šesti broj prvog toma izašao je u Januaru pa dok se autori pripremaju da priču nastave sedmim brojem, najavljenim za April, pravi je trenutak da pogledamo valja li to i je li vredno ulaganja vašeg teško stečenog novca i još teže stečenog slobodnog vremena.
Ali, mislim, naravno da valja, ovo nije nekakav prvi korak novih i neisprobanih autora koji se mukotrpno probijaju u stripove glavnog toka već novi projekat ljudi sa velikom reputacijom i tragom veoma cenjenih stripova iza sebe. Max Fiumara je sada već izuzetno iskusni argentinski crtač koji je u severnoamerčkom stripu radio maltene za sve veće izdavače. Meni je prvo upao u oči radeći za Avatar, poglavito na zombi-serijalu Blackgas sa Warrenom Ellisom pre dobrih osamnaest godina, a talentovani je ilustrator potom brzo napredovao kroz Dark Horse (preko Star Warsa do Abea Sapiena i Doctora Andromede, kako kaže i stara latinska poslovica, radeći, dakle sa uglednim vedetama žanra kao što su Mike Mignolla i Jeff Lemire) , DC (Lucifer, Infinity Inc. ) i Marvel gde je sa Joeom Kellyjem radio Spider-mana. Sa Kellyjem je Fiumara radio i svoj prvi autorski serijal za Image Comics, Four Eyes, epski fantazijski strip koji je Kelly zamislio kao grandioznu priču u više „sezona“ ali koja je iz razlilčitih razloga stala posle četiri broja. No, verujem da će sa The Sacrificers Argentinac imati značajno uspešniji serijal.
Jer, njegov saradnik ovde je Rick Remender, čovek koji je poslednjih deset godina pokazao i dokazao da je praktilčno sila prirode kada su u pitanju autorski stripovi za nezavisne izdavače. Remender je jedan od scenarista koji su na najbolji način iskoristili pažnju zarađenu visokoprofilnim radom za Marvel (nakon prilično uspešne prethodne indi produkcije) i koji je nakon par sezona uspešnih radova na Kapetanu Americi, Punisheru, Uncanny X-Force, Venomu, Uncanny Avengersima i krosoveru AXIS, bez mnogo sentimentalnosti digao sidro, osnovao sopstvenu produkciju, Giant Generator i počeo da pravi veliku količinu originalnih, autorskih serijala za razne izdavače. No, u poslednje vreme Remender radi prevashodno za Image, štaviše sa eksluzivnim ugovorom sa ovim izdavačem u ovom trenutku, i mislim da se ova saradnja pokazuje kao plodna, uspešna i artistički pa i ekonomski isplativa za obe strane.
Remender je, na kraju krajeva, za Image uradio više uspešnih serijala nego maltene ijedan drugi scenarista, počev od Black Science, preko Deadly Class (koji je preveden u uspešnu televizijsku seriju), Tokyo Ghost, Low, Death or Glory, Scumbag, Seven to Eternity, pa do veoma upečatljivog A Righteous Thirst for Vengeance o kome sam ovde pisao i bio jako impresioniran. Remender kao da nikada ne pati od writer’s blocka, uvek ima pregršt ideja i koncepata i nema problem da skače iz žanra u žanr, menjajući glas, izraz i senzibilitet onako kako koja priča zahteva.
Tako, ako je A Righteous Thirst for Vengeance bio brutalna savremena kriminalistička priča sa ugrađenom implicitnom sociopolitičkom kritikom, onda se The Sacrificers nalazi na sasvim drugoj strani jer se ova priča dešava u fantazijskom svetu, sa gomilom egzotičnih rasa i neobičnim društvenim uređenjem zajednice kojom vlada bog-kralj što je istovremeno otelotvorenje sunčeve svetlosti, a čija je otuđena žena, Luna, sa svoj strane živi i hodajući simbol Meseca. Remender je „fentezi“ strip poslendji put pisao sa Seven to Eternity, ali iako i The Sacrificers svoj fentezi pravi na temelju tehnološke naučne fantastike, ovo su sasvim različiti svetovi i potpuno različite priče.
Well, možda ne POTPUNO potpuno, jer Rick Remender može da menja svetove i univerzume, ali njega često opsedaju iste teme i koncepcije društvene nepravde i eksploatacije slabijih kako bi zajednica profitirala, a što opet nepravdu čini prihvatljivom i relativizuje njen status.
The Sacrificers počinje vrlo mučnom scenom u kome seoska porodica humanoidnih golubova (ozbiljno) seda za večeru ali posle izgovorene molitve otac, videvši najstarijeg sina kako iz dvorišta, kroz prozor čežnjivo posmatra porodičnu trpezu, besan izađe napolje, skine kaiš, i odvali klinca od batina, u ambaru, među svinjama. Ova brutalna, žanrovski vrlo prepoznatljiva situacija porodičnog nasilja, međutim, dobija svoj kontekst nekoliko strana kasnije kada postane jasno da je skrivanje sina u ambaru i pretvaranje pred selom da je ovaj umro, zapravo očajnički pokušaj oca da svoje dete sačuva od „žetelaca“, odnosno posebne jedinice koja u ime vladajuće dinastije svakih nekoliko godina skuplja svojevrsni danak u krvi od stanovništva kraljevstva. Za razliku od osmanlijskog zuluma gde se makar znalo da će odvedeni dečaci biti obučavani za vojsku i imati kakvu-takvu sigurnu budućnost, ovde se ne zna šta se dešava sa deom, ženskom i muškom koju zulumćari pokupe iz njihovih kuća i stave u okove, vodeći ih peške preko maltene cele države do oblasti u kojoj se oni žrtvuju. Zna se samo da vladar i njegova klika kažu da je ova vrsta žrtve neophodna da bi društvo živelo u blagostanju u kome živi, mada je, naravno jedini indikator tog blagostanja koji čitalac vidi činjenica da plemstvo živi u velikom bogatstvu, ali i uspeva da sebe svakih par decenija podmladi, preokrećući efekte biološkog starenja i vraćajući se u izgled kasnih dvadesetih godina kao nekakvom magijom.
Ovaj strip spada u fentezi jer, iako proces podmlađivanja ima „tehnološko“ objašnjenje ono je tu samo da bi napravilo sponu sa opipljivijim žanrovskim horor-elementima koje autori žele da čitalac prepozna kao preteće i bude zgađen. Sama tehnologija kojom se deca žrtvuju da bi plemstvo živelo večno i večito mlado nije ni na koji način objašnjavana i Remender snažno ide na metaforu koja je možda i prenaglašena u onome što želi da kaže. No, The Sacrificers je pripovedan dovoljno dobro i ima dovoljno interesantnih motiva u svom narativu da ta jednostavnost, pa i prostota metafore ne zasmetaju previše.
Pored dečaka-goluba, koji je ceo svoj život proveo znajući da će jednom biti žrtvovan i osetio tek malo ljubavi od najbližih članova porodice što ionako žive napornim životom zemljoradnika i stočara, drugi glavni lik stripa je ćerka pomenutog kralja i kraljice, jedna energična, pa i svojeglava tinejdžerka koja je svesna da živi u ogromnoj privilegiji, i tu će privilegiju i rado upotrebiti da se otme krutim dvorskim pravilima i iskusi malo života izvan strogih protokola, ali koja je i takođe svesna da to što po nekakvom prirodnom toku stvari znači da ona treba da nasledi kraljevstvo, zapravo možda nikad neće ni da se desi ako njen otac nastavi da se podmlađuje zajedno sa svim svojim plemićima. Prirodan dijalektički proces generacijskog nasleđivanja ovde je narušen time da aktuelna dinastija ima način da svoj rok trajanja produžuje do u nedogled i to kod devojke, ingenizono nazvane Soluna, izaziva sasvim relatabilan tinejdžerski revolt, iako mi nemamo utisak da je ona gladna nekakve velike vlasti. Soluna ovde naprosto predstavlja mladu generaciju svesnu da mora da se izbori za SVOJE mesto u svetu i da to podrazumeva i direktnu konfrontaciju sa patronističkim mentalitetom figura koje i dalje govore da je drže podalje od svega realnog samo jer je njihova dužnost da je zaštite.
The Sacrificers ide relativno sporim tokom i zapravo ako ću išta da zamerim ovom stripu to je da prvih šest epizoda služe samo kao uvod. Tokom njih ćemo saznati šta je priroda žrtve i za šta ona služi, i videti kako se dvoje protagonista susreću, sa dosta eksplozivnim i nepredvidivim rezultatima. Nije fer reći da se u ovom prvom tomu ništa ne dešava, naprotiv, status kvo između kralja i kraljice se dramatično menja jer ona ima svoje stavove o načinu na koji se jedna ista generacija vladara održava na vlasti apsolutno predugo vremena, a Golub i Soluna imaju prilično brutalan susret u kome se odnosi moći menjaju a grdne negativne emocije isplivaju na površinu, no šesti broj The Sacrificers se završava baš kada stvari počnu ZBILJA da se dešavaju i ovo može da čoveka, svesnog da do nastavka priče ima da čeka nekoliko meseci, malo i zaboli.
No, The Sacrificers je svejedno vrlo dobro pripovedan strip. Remender i ovde pušta crtaču da radi mnogo i kvalitetno, ne zatrpavajući table tekstom i Fiumara na ovom stripu apsolutno blista, u čemu mu pomažu stari Remenderovi saradnici, Dave McGaig na koloru i Rus Wooton na leteringu. Iako Image Comics generalno ima veoma visoke standarde za izgled i grafičku opremu svojih stripova, The Sacrificers se posebno izdvaja na ime Fiumarine maštovitosti u dizajnu sveta i likova, ali onda i visceralne energije koja dolazi u akcionim scenama, sa McGaigovim živim, snažnim kolorom koji svemu tome daje dodatnu dubinu. Taj neki „sporiji“ Remenderov scenario daje Argentincu prostora da set pisove razloži „kinematski“, na mnogo kadrova i ovde u prvi plan dolazi njegova sposobnost grafičke naracije, ali naravno da će vam PRVO upasti u oči to kako je dizajnirao svet i likove.
Mislim, Fiumara naprosto BLISTA sa nekoliko različitih rasa koje ovde koegzistiraju i sve su „ljudske“ u presudnoj meri a opet naglašeno različite, sa izvrsnim kostimima i futurističkom tehnologijom uvezanom u kvazisrednjevekovni seting, a onda i sa fantastičnim dizajnom samog kralja i njegovih natprirodnih moći vezanih za sunčevu svetlost. Ovo je strip koji ne impresionira samo kvalitetom crteža i kolora već pre svega njegovim karakterom, naglašenom imaginativnošću u osmišljavanju likova, njihove odeće i okruženja, ali onda i prelascima iz glamura u horor, iz pastorale u mučni realizam i natrag.
The Sacrificers je, za saradnju Ricka Remendera i Image Comics sada već standardno odličan strip, vizuelno upečatljiv, tematski relevantan za sve generacije čitalaca a pripovedno dovoljno lukav da nam jako zagolica radoznalost ali da otvori samo neke karte i drži nas na udici do Aprila. Ja, evo, brojim nedelje do narednog broja, a vi skočite do Imagea da proverite prvih šest epizoda pre nego što nastavak krene.
