Nije da nam u savremenom američkom stripu nedostaje radova sa fantazijskom tematikom i estetikom, ako ništa drugo čini mi se da je mač-i-magija nikada popularniji literarno-stripovsko-igračko-televizijski žanr, pogotovo otkada su žene i kvir osobe kolonizovale jedan značajan deo literarnog fentezija i otvorile čitave nove horizonte priče, ideja, koncepata i motiva koji se mogu istraživati u jednoj naoko skučenoj kvazisrednjevekovnoj postavci. Fentezi je trenutno onoliko široko polje koliko možete da uopšte zamislite, sa celim opsegom od najklasičnijih pastiša Tolkina, preko ukrštanja sa naučnom fantastikom i mutacija koje se više oslanjaju na Metal Hurlant i mange za inspiraciju, urban fantasy varijacija, mudrijaških postmodernih poluparodija kao što je recimo Coda, pa sve do radova koji su praktično romanse i meka pornografija. I sve to postoji, buja i ima svoju publiku, ali svejedno je veliko zadovoljstvo kada se pojavi serijal kao što je The Hunger and the Dusk i uspe da spoji neke od najklasičnijih tropa fantazijskog žanra sa jednim izrazito svežim, promišljenim, savremenim čitanjem. The Hunger and the Dusk uspeva da priča jednu vrlo standardnu priču o svetu u kome junaci jašu konje a seljaci obrađuju zemlju, plašeći se najezde orka i mrmljajući o slavnim bitkama od pre pedeset ili sto godina, a da svemu ne samo podari jedan originalan zaokret u postavci i tretmanu likova i njihovih kultura već da vrlo prirodno upiše neke sasvim savremene ideje o tome kako se ljudi odnose jedni prema drugima i zašto su neke vrste odnošenja bolje od drugih, i da to ne deluje kao neprirodan, didaktički materijal.
Nisam ništa manje ni očekivao od novog serijala koji za IDW piše G. Willow Wilson, i zapravo, otkada sam saznao da „G.“ u njenom imenu znači Gwendolyn – a što sam negde već pominjao nedavno – postalo mi je jasno da je ova nadarena spisateljica iz Nju Džersija praktično predodređena da bude fantastičan fentezi autor. Nije da je to ostatak sveta propustio da vidi i već prvi njen roman, Alif the Unseen, dobio je World Fantasy Award 2013. godine. Posle toga ide onaj deo njenog života u koji je strip-publika intimnije upućena, sa sada već legendarnim serijalom Ms. Marvel za, naravno, Marvel koji je organski, efektno i ZABAVNO postavio tako visok standard za „diverzitet“, inkluzivnost i reprezentaciju manjina da ga deset godna kasnije Marvel i DC još nisu dostigli nekim novim radom. A što je najpre na ime činjenice da je Wilsonova u Kamali Khan napisala jedan kvalitetan, dubok, proživljen, kompleksan i beskrajno zabavan lik koji živi i daleko nakon autorkinog odlaska sa serijala (da ne pominjem i nakon Marvelovog prošlogodišnjeg nepromišljenog i OČAJNO URAĐENOG atentata na Kamalu) i zapravo je postigao vrlo ozbiljnu multimedijalnu slavu bez obzira na relativni neuspeh filma The Marvels.
O drugim stripovima autorke sam već pisao, kako o izvrsnom naučnofantastičnom epu Invisible Kingdom, tako i o DC-jevom, još uvek tekućem i vrlo dobrom serijalu Poison Ivy. Wilsonova se isprofilisala u scenaristkinju kojoj zaštitni znak nije samo poznavanje islama i kultura vezanih za ovu religiju, već jedan vrlo razvijen osećaj za pričanje priča koje izlaze iz standardnih žanrovskih formata i rodnih/ rasnih/ klasnih uloga, nudeći sveže perspektive, prirodnost u prikazivanju manjinskih iskustava koja nadilazi puki „woke“ napor i komunicira sa publikom na mnogo nivoa.
The Hunger and the Dusk je isto ovo, ali urađeno u formi zabavne, atraktivne akcione avanture u svetu koji umire ali se njegovi stanovnici đavolski opiru tom umiranju i rešeni su da ne odu u zaborav bez borbe. Toj zabavnosti, da bude jasno, izuzetno dopronosi i ostatak tima sa kojim Wilsonova ovde radi. Crtač je ovde Chris Wildgoose, ilustrator koji je u američkom mejnstrim stripu do sada uglavnom radio za DC, konkretno na serijalu Batgirl i čiji su mladalački, lepi likovi i dinamično pripovedanje vrlo fino ugođeni sa pričom koja pored melanholije ima i dosta humora i akcije.
Koloristkinja je ovde Msassyk, odnosno Michele Assarasakorn, rođena Tajlanđanka koja je iz Bangkoka migrirala u Toronto kako bi studirala koncept art za film i video-igre. Radila je na filmu i igrama,ali poslednjih godina sve više radi kao koloristkinja za Image, Dark Horse, Glenat, Marvel i DC i njeni kolori su u ovom serijalu esencijalni u pogledu atmosfere i dinamike prizora.
Konačno, leterer je Simon Bowland, Britanac koji radi sa obe strane Atlantika i bilo da čitate američke superheroje, bilo da ste ljubitelj britanskog 2000AD, verovatno je da ste već videli njegov rad.
Wilsonova je dakle skupila vrlo dobar tim, pa je i pripovedanje u The Hunger and the Dusk glatko, tečno i udobno, a svakih par strana ćete zastati kad vidite neki od prizora koji će vas impresionirati lepotom, atmosferom, ili dinamičnom akcijom…
Priča je, rekosmo, srazmerno klasična, ali Wilsonova je stručno lice kada je fentezi u pitanju i uspeva da nam već u prvoj epizodi preokrene očekivanja. Tako dva klinca koji beru jabuke na obodima malog ljudskog sela u daljini vide trio orka kako se približava na konjima, u panici odjure da to jave starijima a ovi uzbune čitavo selo jer je jasno da orci stižu da još jednom napadnu miroljubive zemljoradnike što samo u znoju lica svog pokušavaju da prežive, a što je iz godine u godinu sve teže na ime klimatskih promena koje podrazumevaju sve suvlja leta i sve više požara koji ometaju rad na zemlji. Nešto kasnije, videćemo i da je zemljište na kome ljudi obrađuju useve nekada pripadalo orcima i da orci, uh, možda imaju i legitiman razlog što ga žele natrag, budući da oni žive od stočarstva i da i njima klimatske promene sve više smanjuju raspoložvi prostor za rad…
Orci, međutim nisu baš takva pretnja – a što saznajemo i pre nego što ih neka nepoznata sila masakrira dok još nisu ni stigli do sela, jer razgovor koji njihova tri jahača vode nije stereotipna priča brutalne osvajačke sile koja mrzi ljude iz dna duše i raduje se prilici da ih pobije a kuće im popali. Umesto toga, orci između ostalog pričaju o tome da jedan od njih smrdi na znoj jer se nije okupao i taj partikularni ork nastupa vrlo defanzivno, uvređen što svi, zbog toga što je muško i krupan je, misle da po definiciji ne voli da se kupa.
Wilsonova ovde izvodi jedan očigledan ali time ništa manje efektan trik. The Hunger and the Dusk je postavljen u poseban istorijski momenat u kome orci i ljudi, što su vekovima ratovali jedni protiv drugih i otimali zemljište rasi koju smatraju niščom, sada moraju nekako da se nateraju da razlike prevaziđu, sklope primirje i rade zajednički jer preko mora stiže osvajačka sila bestijalnih, gotovo demonskih pripadnika treće rase po imenu Vangol a za koje zapravo priče da jedu ljudsko meso i kupaju se u ljudskoj krvi nisu puka preterivanja. No, kada ljudi i orci počnu eksperiment sa primirjem i formiranjem mešovitih vojnih formacija, te koordiniranim odgovorom na invaziju, čitalac počinje da shvata da su orci, uprkos svom – za naše pojmove „ružnom“, čudovišnom – izgledu, zapravo naprednija rasa. Ljudi su ovde prikazani kao časni zemljoradnici i srčani vojnici, ali orci imaju kompleksnu klanovsku hijerarhiju, složene običaje po kojima žive, a koji se razlikuju od klana do klana i od regiona do regiona, i to što žive od stočarstva zapravo ih ne čini primitivnijim, naprotiv – orci imaju autentično plemstvo, ali i razvijeniju medicinu pa i magiju, koje ljudima nedostaju.
Strip najvećim delom prati malu plaćeničku vojnu jedinicu ljudi – nazvanu The Last Men Standing na ime svog kapaciteta da i iz najgorih bitaka izađu kao makar preživeli, a u kojoj „men“ očigledno označava i žene jer vidimo nekoliko ratnica u postavi – a koju predvodi Cal, momak što je kao dete ostao siroče jer su mu majku ubili ne orci, nego drugi ljudi u nekom od intra-ljudskih ratnih sukoba i koji nikada nije naučio ni da čita ali jeste naučio da koristi mač i pokazao talenat za vojnu taktiku. Cal nije stereotipni „alfa“ mužjak na čelu male vojne jedinice kakvog uobičajeno viđamo u ovakvim postavkama i on je istovremeno i ranjivija i prijatnija osoba nego što je pravilo u fentezi radovima.
Ovoj jedinici je, u znak novoskovanog savezništva sa orcima dodeljena i orkska isceliteljka, Tara, koja je zapravo iznenađujuće visokog porekla i koja je trebalo da se uda za ratnog zapovednika u koga je zaljubljena, ali je brak iz računa u koji je ovaj uteran da bi se dva velika klana međusobno približila pomrsio TE konce. Tara pati za svojim čovekom, ali i vrlo ozbiljno shvata svoju ulogu prvog orkskog saradnika sa ljudskom oružanom silom i pomaže koliko može Calovim vojnicima u čarkama sa malim grupama Vangola na koje nailaze pokušavajući da utvrde kako se njihova vojska pojavljuje u dubini ljudske teritorije kada je obala peko koje stiže njihova invaziona sila – daleko.
Tara je, naravno, i više fokalni lik nego što je Cal, mada Wilsonova ovo radi lagano, iz pozadine, pokazujući praktično indirektno da imamo posla sa obrazovanom, inteligentnom devojkom koja je zapravo i malo zapanjena ljudskom primitivnošću. No, ono što Cal i ekipa nemaju u znanju i kulturi, oni nadoknađuju srčanošću i uglavnom efikasnom ratnom taktikom pa ova alijansa ipak nekako opstaje.
Mada je na iskušenjima. Na kraju petog broja, koliko ih je izašlo u momentu dok ovo kucam, razlike između Tarinog svetonazora i onog što ona kod ljudi vidi kao nabusitost, glupo srljanje, jednu fatalističku rešenost da se pogine ako baš mora, kao da cepaju malu jedinicu. Istovremeno, na drugoj strani, klanovi orka imaju neku vrstu skupštine na kojoj se iznose mišljenja da su orci ishitreno i na svoju štetu sklopili primirje i ratno savezništvo sa ljudima i da bi bilo ne samo ekonomski produktivno već i moralno opravdano da se iskoristi prilika dok se ljudi bave Vangolima da orci konačno povrate zemlje na jugu koje su im prepustli u prethodnim sukobima…
Wilsonova od svega pravi jednu bogatu tapiseriju političkih, moralnih ali i antropoloških motiva, savršeno balansirajući između poznatih nam fentezi tropa i real world pitanja. Ništa ovde ne deluje nategnuto ili kao da samo prepisujete aktuelnu geopolitiku na fantazijski svet, a opet su problemi, dileme i muke koje vidimo izuzetno uverljivi i relatabilni. Kad se sve spusti na individualni nivo pa vidimo da i ljudi i orci imaju vrlo duboko usađene rasne predrasude koje će eksplodirati kad je to najamnje oportuno (The Last Men Standing imaju i barda kog vode sa sobom a koji shvata da bukvalno svaka pesma koju zna sadrži neki uvredljiv rasni stereotip usmeren na orke i da ne može da ih izvodi pred Tarom), strip dobija i vrlo aktuelnu dimenziju u kojoj svako može da prepozna sebe.
Najbolje od svega je što Wilsonova ne radi ove stvari mehanički, ovo nije „bothsideism“ u kome je jedna rasa samo odraz druge u ogledalu i ona vrlo pažljivo kreira razlike među njima tako da čitaoca koji se „prirodno“ svrstava uz ljude organski stavi u položaj „niže“ rase iako ljudi u samom stripu tako sebe ne vide. Ovo je vrlo prefinjena i efektna literarna tehnika, pogotovo što Wilsonova taj efekat postiže bez previše teksta – dok je u ranim epizodama Ms. Marvel znala da se obori na čitaoca solidnom količinom didaktičkih dampova – ali i suptilno pokazujući da likovi imaju sve one „moderne“ ranjivosti koje svet danas prepoznaje ali ih po inerciji ne pripisuje fantazijskim likovima. Naravno da se termin „mikroagresija“ ne pojavljuje ni jednom u ovom stripu ali naravno da čitalac prepoznaje kada su likovi ranjeni ne strelom ili kopljem, već nebrižljivim rečima koje ostavljaju ožiljak vrlo uverljivo, vrlo jasno.
Da se čitalac koji je kartu kupio da bi gledao mačevanje ne uplaši, The Hunger and the Dusk je i grafički vrlo atraktivan strip, sa odličnom akcijom. Ne znam mnogo o Chrisu Wildgooseu ali imam utisak da se za ovaj strip on dosta inspirisao korejskim radovima jer The Hunger and the Dusk ima istu kombinaciju mladalačke energije, lepih, ili makar razgalujuće različitih fizionomija „čudovišta“, vrlo visceralne, praktično horor akcije, i prefinjenog rada sa linijama. Ovo je „young adult“ rad ne samo po tome koju publiku gađa već i po likovima koji su naprosto neodoljivo simpatični ali Wildgoose ne zabušava ni u jednom domenu, dajući nam prelepe pastoralne pejsaže zemlje koja umire ali je i tada lepa, fascinantne snegom pokrivene planine i njihove starostavne šume, te džinovske bele vukove koji njima lutaju i love, ekstremno ukusne scene romanse i seksa a onda i scene borbe koje su brutalne i prepune energije. Posebno bih istakao dizajn Vangola koji treba da izgledaju potpuno zverski i kao ultimativni „drugi“ jer je ovo rasa koju i orci i ljudi smatraju u najmanju ruku podljudskom a Wildgoose onda u prvim scenama u kojima ih vidimo stvari kadrira tako da nam prenese strah i jednih i drugih, sa prikazivanjima Vangola iz donjih rakursa i naglašavanjem njihovih izduženih figura. Ova „horor“ kodifikacija Vangola je efektna i jer se u nekim ranim scenama ni ne vide cela njihova tela već samo oružja ili udovi koji ih drže, no, kada protagonisti počnu da pobliže upoznaju Vangole i shvate da ovo nisu životinje, tako i među njima počinjemo da prepoznajemo različite fizionomije.
Dakle, odličan program na polju crteža a onda izuzetan rad sa kolorom Msassyk koja sjajno podcrtava razlike između dela stripa što se odvija u ravnici, sa nebom koje je u gradijentima plave i izraženijim smeđim i zelenim nijansama za rastinje, i scena u planini gde je nebo praktično belo, sve deluje svetlije, a oprema i odeća koju nose viđeniji orci ima skerletne prelive i sugeriše ukus, kulturu i otmenost, zajedno sa zlatastim nijansama arhitekture. U scenama borbe onda dominiraju vruće boje, crvena, narandžasta, cinober, i ovo se perfektno uklapa uz Wildgooseovu dinamičnu kompoziciju table. Bowland je takođe odličan, bez nametljivuh zvučnih efekata ali sa pažljivm odabirom fontova i naglašavanjem pojedinih reči da tekst koji Wilsonova daje dobije pravilnu kadencu.
The Hunger and the Dusk je, dakle, veoma prijatan strip postavljen na poznate osnove a onda smisleno razrađen i modernizovan tako da se dobije nešto izuzetno sveže i prijemčivo. Kad vi ovo budete čitali, šesta epizoda, kojom se završava prvi tom trebalo bi da je već izašla, a serijal onda možete pratiti putem Amazona na ovom mestu, ili čekati do Juna da kupite prvu kolekciju.
