Tako se nekako potrefilo da baš kad sam počeo da ispunjavam svoj sveti zavet o čitanju više evropskog stripa u 2024. godini, krene i četvrta sezona televizijske serije True Detective koju ja ne gledam (jer nisam gledao ni jednu*) ali za koju sam osmotskim putem postao svestan da je delimično inspirisana misterijom Djatovljevog prolaza, poznatim incidentom od pre više od šezdeset godina i jednom od velikih, intrigantnih tajni pokojnog Sovjetskog saveza. Bukvalno sam par dana pre nego što sam čuo za ovu činjenicu vezanu za True Detective, pročitao The Dyatlov Pass Mystery (odnosno Le Mystère du col Dyatlov), strip izašao 2023. godine za belgijski Le Lombard i francuski Dargaud, a koji je onda pred sam kraj godine na Engleskom izašao za Europe Comics. Sinhronicitet? A šta bi drugo bilo?
*jer ne gledam serije!
Jer, da se razumemo, ne verujem da su autori ovog stripa nekako pre par godina čuli da će se True Detective delimično zasnivati na ovoj misteriji pa tempirali njegov izlazak nekoliko meseci pred premijeru četvrte sezone. Pritom, nije ni da je u pitanju nekakav jubilej pa da se „prirodno“ pogode pojavljivanje stripa i televizijske serije sa istim nadahnućem. Nego, eto, i ovo je misterija, mada doduše, mnogo manjeg kalibra od same misterije Djatlovljevog prolaza, a koju je strip o kome danas pišemo obradio u veoma visokom nivou detalja, bez ambicije da ponudi konačni odgovor i rešenje, ali dajući nam metodičan hronološki sled dešavanja i interesantnu, karakternu dramatizaciju.
Cédric Mayen, scenarista ovog stripa je rođen 1984. godine u Francuskoj i, nećete se iznenaditi, još kao dete veoma zavoleo strip. Sa deset su ga godina preselili u Italiju gde je završio srednju školu pa posle u Lionu studirao dramaturgiju i bavio se pisanjem i režiranjem kratkih filmova. No, nakon diplomiranja je ušao na master studije koje su se bavile baš stripom, i to na francusko-japanskoj visokoj školi pa su mu prvi stripovi nakon dobijanja titule mastera bili snažno ispirisani mangom (serijal ElementR). Onda je proputovao Brazil, Japan i Ujedinjeno kraljevstvo i po povratku u Francusku nastavio da radi strip udvojenom energijom, izbacujući nekoliko uspešnih albuma sa raznim crtačima.
Za ovu priliku radio je sa ilustratorom iz Barselone po imenu Jandro González, rođenim 1985. godine, a koji je diplomirao lepe umetnosti i profesionalno se bavio animacijom. Njegova biografija kaže da je zatim studirao strip i pisanje scenarija na školi Joso, gde danas i predaje, a da je pored komercijalnih ilustracija i animacije dobio dosta nagrada za svoje stripove. Albumi u izdanjima Éditions Norma i Glenata su mu publikovani u Francuskoj, Španiji, Švajcarskoj i Nizozemskoj a izlagao je i u galerijama u Španiji, Andori i Švajcarskoj.
Dakle, dva, još uvek relativno mlada i kreativna čoveka dohvatila su se misterije što se desila decenijama pre njihovog rođenja i koja, i pored svih koraka koje je Rusija napravila u demontiranju komunističke zavere ćutanja o mnogim drugim stvarima, nikada nije ni izdaleka razrešena.
A nije da nije bilo pokušaja. Ovaj strip je, uostalom, i detaljno ispisana hronika istrage koju su sovjetske vlasti sprovele nakon incidenta sa sve pažljivo rekonstruisanom hronologijom događaja, izveštajima patologa ali i uplitanjem vojske u ceo slučaj, a koje je, to uplitanje, po dosta preovlađujućem mišljenju, zaslužno što nikada nismo došli do konkluzivnih odgovora. Mayen će na kraj ovog albuma ubaciti i pregled najpopularnijih hipoteza (ili ako više volite, teorija zavere) koje se već šezdeset i kusur godina razmenjuju između ljudi zainteresovanih za misteriju Djatlovljevog prolaza, ali i intervjue koje je uradio sa stručnjacima koji su se ovim incidentom bavili iz profesionalne perspekrive. Za čitaoca sklonog konspiratologji ili samo dobroj misteriji, ovo je pravo blago. Ali nisam strip nije nimalo loš, naprotiv.
Šta je uopšte misterija Djatlovljevog prolaza? Ako već za nju niste čuli, onda bi najbolje bilo da detalje saznate upravo čitajući ovaj strip jer će moje sažeto prepričavanje malo da umanji efekat koji on izaziva, ali opet, ovo nije strip u kome autori kriju šta se desilo, naprotiv. Od prvih tabli smo uredno obavešteni o incidentu i njegovim posledicama jer je protagonist, ili makar fokalna tačka narativa istražitelj po imenu Ljev Nikitič Ivanov, osoba iz stvarnog života koja je radila za kancelariju reginalnog tužilaštva i kome je stavljeno u zadatak da utvrdi istinu i detalje o onome što se desilo na obroncima Urala.
A ono što se desilo je bila smrt u snegu devetoro planinara, studenata pete godine Uralskog politehničkog instituta koji su, svi ukusni i sertifikovani planinari klase 2, krenuli preko planine na skijama, na put dugačak 300 kilometara gde su, po snegu, ledu, vetru i temperaturama i ispod minus dvadeset, sa zadatkom da tokom tih 300 kilometara pređu najmanje dva planinska vrha. Zašto bi to iko, POBOGU, radio? Pa, u to vreme još nije postojao TikTok! A odgovor je delimično i u tome da tad još nije postojao TikTok pa su ljudi svoje vreme provodili u nekim… dinamičnijim aktivnostima. Kako kažu dokumenti, ovo je bio test za planinare neophodan da bi dobili sertifikaciju da pripadaju klasi 3, najvišoj u državi u tom trenutku.
Vama i meni to zvuči kao bukvalno dobrovoljni odlazak u samoubistvo, ali ovi ljudi su bili iskusni, mladi, snažni, i podignuti na tradiciji ruskog i sovjteskog nepokolebljivog duha pa je za njih ovo bilo iskušenje ali od one pozitivne, nadahnjujuće vrste. Predvođeni veoma iskusnim instruktorom, Igorom Aleksejevičem Djatlovim, oni su prvog Februara 1959. godine krenuli kroz Djatlovljev prolaz* i u planinu Holatčahlj (a čije ime na Mansijskom jeziku doslovno znači „mrtva planina“), očekujući da će završiti svoj podvig u roku od dvanaest dana.
*koji je tako nazvan posthumno, u čest velikog planinara
Prelazak dvadesetpet kilometara dnevno bi, da opet uzmemo vas i mene za poređenje, i po lepom vremenu i ravnom tlu bio solidan posao, a sneg i led na uralskim obroncima i užasno niske temperature su, naravno, predstavljali VEOMA otežavajuće okolnosti. Ipak, ekspedicija je napredovala dosta dobro sve dok nisu svi izginuli.
Ali ne onako kako biste zamislili, od nekog odrona ili mećavnog naleta. Tela članova grupe su nađena u širokom krugu oko šatora čije je platno bilo prosečeno od iznutra a dok su neka imala jasne povrede od kojih su osobe preminule, ni jedno nije bilo obučeno onako kako biste očekivali da budu obučeni ljudi svesni da se izlažu smrtonosnoj zimi. Štaviše, niko na sebi nije imao jaknu, skoro svi su bili u čarapama, neki sa samo jednom čizmom navučenom a neki POTPUNO bosi.
Postoji pregršt teorija, rekosmo već, manje ili više konspiratoloških, o tome šta se desilo ovim mladim ljudima, od toga da su bili žrtve katabatičkih vetrova, preko toga da je miniranje koje je vršila država u ovim krajevima olabavilo drveće pa da je na šator palo drvo a da su oni koji time nisu bili povređeni na kraju umrli od hipotermije pokušavajući da pomognu onima koji jesu, preko mećave koju zastupaju bar dvojica intervjuisanih stručnjaka na kraju ovog albuma, pa do priče o vanzemaljcima, ali i sumnji u to da su planinari bili žrtve sovjetskog testiranja nuklearnog oružja, potpirivanih visokim nivoom radijacije na odeći jedne od poginulih osoba.
Ovaj strip se ne bavi toliko pokušajem da odredi koja je hipoteza tačna, koliko da dramatizuje ceo događaj i pokaže zašto je ova misterija toliko interesantna da opstaje preko šest decenija.
Mayen piše uzbudljivu forenzičku hroniku izmešanu sa flešbekovima koji pokazuju samu ekspediciju, baratajući sa velikim brojem likova, ali se vrlo dobro snalazeći sa njima. Kao Sloven, delimično odgojen na ruskoj kulturi i popularnoj kulturi, uvek sam malo nervozan kada zapadnoevropski autori u svojim radovima uzmu da prikazuju Ruse, pogotovo ako se radi o sovjetskom periodu, ali Mayen je ovde veoma lake ruke i tretira i generalni mentalitet ali i pojedinačne karakterizacije ne samo sa respektom već i sa dobrim razumevanjem te nepokolebljivosti Rusa/ Sovjeta koji se upuštaju u ovakvo iskušenje iz ponosa i autentične želje da pre svega sebi dokažu da MOGU.
A opet, ovo su mladi ljudi i naravno da gde su mladi tu bude i šala, pa se večeri provode i u flertovanju, pevanju uz harmoniku, ali i sitnim nestašlucima kojima, striktno govoreći, nije mesto u situaciji koja se može opisati kao „smrtna opasnost sve vreme“ ali koji su primereni uzrastu protagonista, pa i vremenu i mestu na kome se nalaze. Strip ne sugeriše da su nekako planinari sami krivi za to što im se desilo – jer na kraju krajeva i ne kaže šta misli da se desilo – ali vrlo uspelo daje seriju portreta mladih ljudi sa individualnim karakterima i jednim prepoznatljivim „ruskim“ mentalitetom. Sa druge strane, sam Ljev Nikitič je prikazan kao neka vrsta forenzičkog genija, maltene sovjetskog Šerloka Holmsa koji na osnovu nekoliko tragova uspeva da vizualizuje situacije u visokom nivou detalja i iznenadi saradnike kompleksnim opisima dešavanja a što, iako deluje kao sasvim razumljiva umetnička sloboda, zapravo im apotporu o dokumentima koje imamo o čoveku.
Istovremeno, strip ne blenduje čitav ondašnji Sovjetski savez u jednu homogenizovanu celinu pa su reakcije i refleksije članova ekspedicije na okruženje i autohtonu kulturu naroda Mansi koji je živeo u ovom negostoljubivom delu Rusije zanimljive, životne i čitaoca zainteresuju da sazna više o svemu (i pride malo asociraju na to kako su u prvoj sezoni True Detective korišćene simbolike autohtonih kultura).
González radi u jednom dinamičnom tonu, kombinujući realistički stil sa blagim karikiranjem i prenaglašenošću „glume“ likova. Ovo ih čini ekspresivnim i zanimljivim i mada imamo posla sa velikim ansamblom a gde je većina likova sličnog uzrasta i građe, čitalac uspeva da ih lako razlikuje. Naravno, negostoljubivost planine podrazumeva suženu kolornu paletu (štaviše, flešbekovi su rađeni u crno-beloj tehnici) ali ovo dosta uspešno sugeriše natmurenost uralskih visova na sredini zime, dok su scene u urbanim okruženjima sasvim korektno kolorisane koristeći sive, maslinaste i smeđe tonove koje ionako pamtimo iz sovjetskih filmova…
The Dyatlov Pass Mystery je obavezno štivo za svakog koga interesuju ovakve misterije generalno. On spretno dramatizuje jednu suštinski nepoznatu situaciju, pruža uverljiv polaroid Sovjetskog saveza iz onog vremena a bez skretanja u stereotipe i mada ne nudi odgovor, daje đavolski dobro vođen narativ koji nam sugeriše da bi misterija do danas bila rešena da vojska nije na kraju ušla i lupila rampu na istragu. The Dyatlov Pass Mystery je dobro provedeno vreme, pa ako biste da se provedete, izvolite do Amazona.
