Pročitao sam grafički roman Indiana, originalno objavljen na Francuskom za Dargaud u 2023. godini a zatim pred kraj godine i preveden na Engleski i publikovan u okviru preduzeća Europe Comics 27. Decembra. Solidan način da se zatvori godina u kojoj nisam čitao previše evropskih stripova, a što je propust koji nameravam da u ovoj ispravim.
Ako vam naslov deluje poznato, to je zato što se radi o prvom romanu koji je francuska spisateljica Amantine Lucile Aurore Dupin de Francueil objavila pod svojim mnogo poznatijim pseudonimom George Sand. Indiana je objavljena 1832. godine, kao njen prvi roman te godine (pre koga je pod sopstvenim imenom imala nekoliko kraćih formi i saradnju sa Julesom Sandeauom) i začetak masivnog literarnog opusa koji je na kraju preko četrdeset godina obuhvatio sedamedesetak romana ali i drame, publicistiku, političke napise… Iako je Amantine Lucile Aurore Dupin de Francueil vodila buran privatni život, ustajući između ostalog protiv neravnopravnosti polova što je u tadašnjoj Francuskoj podrazumevala potpunu ekonomsku podređenost žene suprugu (koji je ne samo po običajnom pravu i po zakonu bio vlasnik sve imovine i raspolagao svim sredstvima, na šta žene nisu imale pravo) i kritikujući brak kao neku vrstu zatvora za žene, menjajući ljubavne partnere u francuskom visokom društvu (pisci, glumci, političari, pa i slavni kompozitor Frédéric Chopin), njen izbor da romane počne da objavljuje pod muškim pseudonimom bio je, u retrospektivi, potez genija. George Sand je postao ne samo jedan od najistaknutijih predstavnika francuskog romantizma već i, vele, jedan od najpopularnijih romanopisaca u Evropi svoje epohe. Navodi se da su se knjige potpisane ovim imenom prodavale bolje i od Hugoa i od Balzaca, a što je, može se nagađati, dobrim delom bilo i zahvaljujući muškom imenu na koricama koje je garantovalo čitaocima da je u pitanju „ozbiljna“ literatura, u kombinaciji sa minucioznim poznavanjem mentaliteta ondašnje žene – makar iz klase koja je knjige čitala i mogla da se, koliko-toliko identifikuje sa protagonistkinjama.
No, čak ni najpopularniji romantičarski pisac u Francuskoj nije mogao da izbegne ćudima tržišta, pa je pred kraj života autorka morala i da po narudžbini piše za teatar, ali i da se bavi medicinom (za koju je bila tek priučena) lečeći seljane u Nohantu jedno vreme. Politički se zapravo vešto snalazila i mada je bila republikanka po opredeljenju i čak učestvovala u prelaznoj vladi 1848. godine, nakon Napoleonovog puča 1851. godine je ne samo ostala u Francuskoj već i na slobodi i uspela da izdejstvuje oslobađanja nekih svojih prijatelja od strane režima. U vreme Pariske komune bila je kritičar ustanka, optužujući revolucionare za brutalnost.
U literarnom smislu Sand je, naravno, bila vrlo uticajna – recimo da je Dostojevski pročitao mnogo njenih knjiga i neke prevodio na Ruski, mada je već u njeno vreme bilo savremenika koji su smatrali da je njeno pisanje smeće. Baudlaire ju je nazivao „glupačom“, smatrajući da njen pogled na moralne nedoumice ima „istu dubinu rasuđivanja i delikatnost emocija kao kod nekakve čistačice“, da bi je dalje nazvao „droljom“ i lamentirao nad propašću muškaraca svoje generacije kad uopšte mogu da se zaljube u nju.
Indiana je svakako odličan roman da ga odaberete ako želite da sažmete teme i razmišljanja koje je autorka imala baveći se ženama u francuskom (visokom) društvu u prvoj polovini devetnaestog stoleća, pa su se posla prevođenja ovog teksta u strip prihvatile dve ugledne francuske strip-autorke.
Najveći deo stripa, odnosno onaj njegov deo koji je adaptacija samog romana nacrtala je Claire Bouilhac. Ova iskusna ilustratorka i autorka stripova radi već decenijama, sa saradnjom i sa Spirouom, ali sa bitnom ulogom u nastanku magazina Cornelius, saradnjama sa Fluide Glacial (gde je bila prvi ženski ilustrator u istoriji magazina), izdavanjem za Dargaud i Dupuis. Sa koleginicom Catel Muller je uradila nekoliko stripova o feministkinjama i aktivistkinjama za ženska prava, a Mullerova je i saradnica na ovom albumu, gde je nacrtala (i napisala) uvod i epilog koji su kratki biografski prikazi delova života George Sand iz perioda pre početka rada na Indiani kao i sa kraja njene karijere kada je, srećno udata, živela u provinciji. O Mullerovoj smo opširnije pisali pre neke tri godine na ime stripa Kiki de Montparnasse, biografije jedne od žena koje su obeležile još jednu značajnu epohu u Parizu i Francuskoj. Kolore za ovaj album je radila Marie-Anne Didierjean, vrlo iskusna ilustratorka i koloristkinja koja radi i stripove i dečije knjige, pa je Indiana produkt rada tri veteranke francuskog stripa, kako i dolikuje adaptaciji rada koji ima stožerno mesto u istoriji francuskog romantizma (ali i realizma i idealizma, kažu upućeni) i približiće nam vreme, mesto, ali i najvažnije, ljude sa kojima, u načelu, mi danas ne bi trebalo da imamo mnogo toga zajedničkog.
Indiana je jedan od onih romana za koje je legitimno zapitati se zašto bi nas bilo briga. Fer je da su čitaoci u devetnaestom veku smatrali kako je normalno da se popularna proza bavi životima sitnog plemstva i krepke buržoazije i da su jedine drame vredne čitanja mogle da se dešavaju samo u takvom okruženju. Naravno i Balzac i Hugo dokazuju da nije BAŠ tako i da se literatura mogla baviti i drugim društvenim slojevima, ali ostaje da su romani Georgea Sanda prodavali više kopija od njihovih dela.
Indiana se tako bavi titularnom Idianom, mladom ženom udatom za starijeg, penzionisanog oficira koji ima uspešan privatni biznis, veliko imanje u provinciji i svoju mladu ženu tretira kao imovinu kojom valja raspolagati. Indiana ima drugaricu iz detinjstva, koja joj je nominalno sluškinja ali koja joj je po svemu bliža od tvrdog, često agresivnog a stalno posesivnog supruga, ali i rođaka sa kojim je odrasla i sa kojim ima bliskost za koju samo ona smatra da je u pitanju duboko prijateljstvo. Izraz „friend zone“ neće biti izmišljen još nekih vek i po ali ovaj roman se bavi i tim konceptom. No, kako je u pitanju prevashodno romantičarski rad, glavna osovina tenzije i zapleta nalazi se u odnosu Indiane i mlađeg muškarca po imenu Raymon de Ramière. De Ramière je svakako najkompleksniji lik u romanu i neko kroz koga se prelama sva sila socijalnih opservacija i kritika koje je autorka želela da istraži u tekstu. Dok je Indianin suprug, pukovnik Delmare jedan razumljiv, konzervativan posesivac koji bi sebe nazivao alfa-muškarcem da je tada taj termin postojao, i neko kime se, na kraju krajeva može i manipulisati jer je shvatljivo šta ga motiviše, šta ceni, čega se stidi i šta ga plaši, Raymon de Ramière je komplikovanija osoba, neka vrsta dijabolične figure koja svuda sa sobom pronosi dah strasti i opasnosti koji je neodoljiv za mlade žene ali i za ostatak (proširene) pariske „scene“ visokog društva i koga će čak i Indianin muž, nakon što ga u prvo vreme posmatra sumnjičavo, početi da smatra dobrim prijateljem i pozitivnim faktorom u svom životu koji može mnogo da mu pomogne oko nezadovoljne supruge.
De Ramière je jedan arhetip romantičarskog đilkoša, oslikan sa velikom dubinom, ne samo zahvaljujući vrlo deskriptivnom tekstu već i izuzetnoj karakterizaciji u crtežu sa kojom Bouilhacova crta ovaj strip. On je istovremeno i nedorasli mamin sin što se oslanja na majčinu podršku za uspehe u životu, i hladnokrvni, proračunati srcelomac koji hara pariskim ženskinjem ne obraćajući mnogo pažnje na to ko je u braku a ko slobodan, strastveni, često iskreno nesrećni i postiđeni mladić koji se strašno plaši da mu neko ne povredi ego, ali i iskalkulisani pick-up artist (ili makar proto-zavodnik onako kako ga je Kierkegaard portretisao) za koga je žena zaista jednačina koju treba rešiti i kojoj se ne sme dopustiti da u emotivnom odnosu ikako bude ona koja će imati poslednju reč.
Radnja romana, vrlo verno i efikasno prenesena u stripu se bavi i nekim opipljivim tragedijama – neki likovi će izgubiti život, a neki čitav svoj biznis – no, njena centralna interesovanja tiču se pre svega unutarnjeg života, vrlo komplikovane „romanse“ koju Indiana i Raymon imaju i kroz koju autorka (ili, u ovom slučaju autorke) ne diskutuju samo ograničenja društvenih tradicija (i zakona koji te tradicije čine jedinim legalnim načinom da se živi) postavljena pred žene – a koje, te žene, sada imaju i obrazovanje i priliku da nauče i shvate da su tretirane kao vlasništvo radije nego kao osobe – već i ljudsku prirodu, emocije koje vode likove kroz složenu radnju i teraju ih nekada na dramatične gestove, ali isto tako često i na neaktivnost i dugačke periode patnje koja naprosto ne bi trebalo da bude deo jednog života inače ispunjenog udobnošću i izobiljem.
Koncept da „i bogati plaču“ je, naravno, u narednih dvestotinak godina banalizovan do nepodnošljivosti pa je ovaj strip dobrodošlo podsećanje da čak i tako izraubovan literarni motiv, a koji i u vreme kada je Indiana izlazila, nije bio bezbedan od banalizacije u nabujalom korpusu romantičarske književnosti, smešten u jedno maltene po definiciji dekadentno duštvo, kada se tretira sa ozbiljnošću i analitičkom disciplinom, zaista otkriva neke od najtananijih elemenata ljudskog stanja. Disekcija Raymona de Ramièrea je i u ovoj strip adaptaciji prefinjena i ne deluje ni trunku arhaično, snažno rezonirajući sa čitaocem i terajući ga da preispituje i sopstvene emocije, motivacije, proživljena iskustva. Uz izuzetan grafički rad sve tri žene koje su se ovde bavile crtežom i kolorom, Indiana je izvanredno karakteran strip i studija ne samo ljudske prirode već i vremena i mesta na kojima se dešava sa lepotom i svirepošću što se prepliću na način koji samo najbolja romantičarska književnost zaslužuje. Čitajte ga.
