Brutální vedro, ili kako bismo mi to rekli, Brutalna vrućina, tj. Brutal Heat u distributerskom prevodu na Engleski, debitantski celovečernji film mladog češkog režisera po imenu Albert Hospodářský je interesantna, vizuelno atraktivna minijatura koja za svoju osnovu uzima naučnu fantastiku u onom njenom najutilitarnijem smislu, da pruži spekulativnu premisu mogućeg kako bismo se jače usredsredili na fenomene – i potencijale – onog stvarnog i opipljivog, a onda se realizuje kroz niskobudžetnu road-movie ekstravagancu ispunjenu bizarnim epizodama i melanholijom koja zrači prepoznatljivom iskrenošću bez obzira na srazmerno uzdržanu komunikatvnost scenarija Hospodarskog. Ovo je, a to kažem uz punu svest da glavni junak, Vincent, polovinu filma provodi sa ozledom koja mu brutalno deformiše polovinu lica, pre svega film o pogledu na lice, o onom, sad se čini i proročanskom Levinaosovom etičkom utemljenju da nas pogled u lice drugog čini odgovornim za njega. Albert Hospodářský, svakako svestan da njegov brat, Vincent, a koji igra Vincenta i u filmu, ima nežno, emotivno lice, uz koje melanholija dolazi sasvim prirodno, veliki deo kadrova filma osmišljava upravo oko njega, dajući nam da i neke elemente drame koja se odigrava oko Vincenta, sa drugim likovima što s njim dolaze u verbalnu i drugu interakciju, iskusimo isključivo gledajući u Vincentovo lice i tražeći u njemu refleksiju samog sebe i toga kako bismo se MI postavili u ovoj situaciji.
Brutální vedro nije film čiste dramske strukture, već više meditacija o svrhama i smislovima, o orijentisanju u svetu koji se menja brže nego što možemo da ga isprocesujemo. Pomenuti spekulativni, naučnofatnastični element odnosi se na komad Sunca koji se odlomio od zvezde i nalazi se na putanju ka planeti Zemlji koja će ga, naučnici nisu sigurni, za trideset godina dovesti u sudar sa njom ili će je on ipak promašiti. Ovaj komad užarenog komprimovanog metala se vidi na noćnom nebu nekim danima u godini i izaziva dodatno grejanje površine Zemlje. Kao očigledna metafora za klimatske promene koje čine leta sve vrelijim i na teritorijama koje su nekada koncept tropske vrućine znale samo iz televizijskih serija, ovaj „solarni fragment“ skoro da nije ni potreban filmu kao uokvirujuća alatka, jer Brutální vedro nije film o ekologiji, društvenom aktivizmu, fosilnim gorivima ili odbijanju ljudske rase da razmišlja o problemu pre nego što postane apsolutno prekasno da se on reši. On najviše služi kao vizuelni fokus za gledaoca koji film progresivno sve više prepoznaje kao prikaz dana što prethode apokalipsi, urušavanju svega što poznajemo i prestanku važenja svih vrednosti. Utoliko, film suštinski lišen urgencije – Vincent je verovatno najnesposobniji i najsporiji putnik koji je ikada krenuo na ikakav put u istoriji putovanja – uspeva da ima jednu opipljivu tenziju i da Vincentovo lutanje po češkoj provinciji kredibilno predstavi kao neku vrstu simboličke Odiseje koja možda i ne može da ima srećan kraj. Konflikt između Vincenta i negovog oca na samom početku priče je tu i da bi ovo bila priča i o odrastanju, ali se odvija bez zapravo mnogo promene u Vincentovom ponašanju ili svetonazoru, a što je fer imajući u vidu da Vincent treba da odraste u svetu koji je najverovatnije osuđen na skoru smrt.
Film je svoju premijeru imao prošle godine na festivalu u Karlovim Varima, a gde je dobio dosta pažnje kritike. Ovo nije slučajno jer iako se radi o prvencu, Hospodářský impresionira na vizuelnom planu, nudeći ne samo sigurnost u kadriranju i postavljanju scena već i dosta stila u kreiranju vizuelnog identiteta posebnih lokacija i situacija u filmu. Tomás Uhlík, direktor fotografije je i sam ovo potpisao kao prvi dugometražni projekat na kome je angažovan, ali i njegov rad, kao i rad scenografa i kostimografa je impresivan, sa finim nivoom detalja koji se primećuje i u izboru boja i grafičkim rešenjima za neke od scena u filmu. Brutální vedro je jeftina, niskobudžetna produkcija, ali koja ima vizuelnu disciplinu pa i eleganciju daleko iznad svoje klase. U jednoj, recimo, sceni, Vincent je u baru u kome simpatična konobarica s njim razgovara, a onda prolazi po lokalu gde dvojica muškaraca igraju bilijar, pa njih usluži, pa kada jedan od njih jednu od bilijarskih kugli izbaci na pod, ona je pokupi i donese je nazad na sto. Sve se odvija unutar jednog neprekinutog švenka, nudeći veoma upečatljivu smenu svetla i geometrija u kadru i perfektnu sinhronizaciju glumaca.
U tehničkom smislu, dakle, ovaj film, a u čijoj je proizvodnji učestvovalo više produkcija, uključujući i Češku televiziju, podseća na to koliko češka kinematografija ima snažnu tradiciju vizuelne izvrsnosti i, iako je ovo priča o Gen-z klincu što se potuca po provinciji i izgleda tužno većinu vremena, i sam izgleda izvrsno.
Albert Hospodářský je scenario napisao kao svoj diplomski rad nakon što je zapazio koliko njegov brat deluje ranjivo i nežno u toku neke neprijatne situacije koju je imao na autobuskoj stanici kada su kretali u letnji kamp. Prizor Vincenta kako u neugodnoj situaciji ne zna šta da uradi, uhvaćen između detinje nevinosti i odgovornosti odrasle osobe je bio podstrek za scenario koji će čitavu generaciju prikazati kako nasleđuje svet koji se nalazi na rubu nestajanja a u čemu ona nije imala nikakvu ulogu. Ovo može da deluje pretenciozno ali fer je da se setimo da generacija Z jeste ta kojoj je pristup informacijama lakši i brži nego i jednoj pre nje, i koja se sa etičkim odgovornostima pukog postojanja susreće pre nego ijedna druga. Današnji klinci spravu koja će ih stalno podsećati na tenzije u društvu, na klimatske promene, ratove na svim krajevima sveta i nasilje u porodicama preko puta njihovih stanova nose sve vreme u džepu i nikada se ne isključuju iz dotoka informacija koje sve više i više traže akciju, a sve manje prostora ostavljaju za promišljanje pre akcije. Kada je pre nekih dvadesetak godina Slavoj Žižek držao predavanje u pretrpanoj Dvorani Beogradskog kulturnog centra, njegov lament već tada je bio da moderna kultura zahteva akciju bez prostora za razmišljanje, jer vremena za razmišljanje nema pošto sve oko nas gori sve vreme, i da je razmišljanje time postalo neetički proces.
Vincent u takvom svetu živi od rođenja i prvi bizaran susret sa starijom gospođom u vozu koja civilizaciju što je planetu dovela do njenog kraja smatra NJEGOVOM a ne SVOJOM je zanimljiv, odmereno satiričan prikaz generacijskog jaza i neshvatanja.
No, Vincent je dobronameran, nežan mladić koji paklenu vrućinu leta u gradu na kraju, posle dosta ubeđivanja, odluči da zameni odlaskom u ortakovu vikendicu gde se skupilo društvo i gde je vrućinčina ipak nešto manja. Njegov put do ovog lokaliteta, koji posle vrlo kratkog vremena dobija simbolički, maltene mitski kvalitet jedne nedostižne Itake u češkoj provinciji, ispunjen je dezorijentišućim ponašanjem službenika u transportnim službama, neugodnim susretima sa ženama koje vrućina pretvara u seksualne predatorke, nasiljem urbane omladine, sirotinjskim seks-radom preko Skajpa… Hospodářský slika sliku društva čiji se članovi, skoro svi koje u filmu vidimo, nalaze na ivici egzistencije, ne nužno u socioekonomskom smislu, ali definitivno u smislu prepoznavanja svrha u svojim životima, u pronalaženju snage da izguraju još jedan dan.
Nema ovde neke velike, artikulisane poente koja bi Brutální vedro do kraja uredno povezala u poučan narativ sa jasnim pančlajnom i Hospodarskog očigledno više interesuje pronalaženje iskrenog, autentičnog, ranjivog u ljudima, ma koliko ono da deluje neprikladno unutar uhodanih rituala svakodnevnog života a koji postojanje društva čine mogućim. Ovde mašinovođe promašuju stanice jer ih mori neizreciva tuga, radnica u prodavnici na pumpi ne može da prežali rastanak od nekoga ko joj je mnogo značio pa se njen čin altruizma prema Vincentu pretvara u emotivno neizdrživ nalet halucinantne psihoze, dve devojke koje pomažu Vincentu nakon što pretrpi prilične batine zahvaljujući pokušaju da i sam bude altruist, su niskobudžetni cam-girl duo za usamljene češke matorce kojima je Skajp i način da pričaju sa svojom rodbinom u rasejanju, i vektor za pronalaženje bar simulacije intimnosti i putenosti…
Dobro to Hospodářský ume da postavi i, kako rekosmo, sve je odlično snimljeno, ali kako je to neretko slučaj sa filmovima koji namerno idu na labaviju strukturu i vođeni su pre osećajem nego jasno postavljenim dramaturškim skeletom, Brutální vedro je mogao da bude i kraći pola sata i duži pola sata, i da svoje priče rasporedi drugim redosledom i da se u njemu ništa suštinski ne promeni. On jeste film-iskaz, ali nije film sa poentom do koje bi kolekcija vinjeta od kojih se ultimativno sastoji, ultimativno i neizbežno dovela. Nije da Hospodářský ne rukuje materijalom spretno: kombinacija kiše koja se pojavljuje u završnom činu da podari likovima malo poštede od sažižuće vrućine, i reportaže na televiziji koja govori o promenjenom ponašanju životinja u divljini od pojave solarnog fragmenta na nebu, sa primećenim uzajamnim ispomaganjem koje nije karakteristično za zveri, to je simpatičan optimistički način da se završi film koji se ceo bavio izgubljenošću, tugom i borbom protiv sopstvene bezvoljnosti glavnog lika, ali ovo, naravno, i znači da taj glavni lik nije ni naročito bitan za to finale filma pa onda, retroaktivno, možda ne ni za većinu njegovih priča.
Ovo ne treba da znači da Vincent Hospodářský obavlja loš posao, naprotiv, kao veoma lep i veoma fotogeničan mladić, Vincent je perfektno otelotvorenje Gen-Z momka uhvaćenog između želje da nikome ne bude na smetnji i odsustva strasti za bilo čim opipljivim. Kada mu se još već od početka na pleća natovari krivica koja nije njegova, već, eto, generacijska (uključujući to kako se prema njemu ponaša otac), pravo je čudo da je Vincent postao makar onoliki Uliks koliko je vožnja češkim javnim prevozom Odiseja. Svejedno, Brutální vedro, i pored svoje nedorečenosti i više pažnje uložene u emociju nego u dramaturgiju, kao debitantski rad, obećava makar interesantnu budućnost za autore. Vizuelno upečatljiv i generacijski dobro utemeljen, sa nekoliko razdiruće dobrih emotivnih momenata, on vam neće potrošiti mnogo vremena a može vas barem malo trgnuti iz letargije.
