Kako je ova nedelja počela mislio sam da neće biti ništa zanimljive muzike pa sam dokačio i dosta stvari koje su izašle prošle nedelje a propuštene su u tadašnjem pregledu. Posle se ispostavilo da smo dobili masu sjajnih izdanja. To je lepo. No, pre nego što pređemo na muziku, svakako se vredi osvrnuti na aktuelni pičvajz u Srbijici u kome je jedna prilično opskurna retrospektivna izložba andegraund stripa i karikatura izdugnuta na nivo nacionalnog skandala za kojim su usledile pretnje povređivanjem i smrću autorima a onda i upad u galeriju i uništavanje eksponata. Sve se to, jelte, dešava, nije sporno, narod je besan a nenaviknut na nekakav „građanski“, „demokratski“ ili ako samo hoćete „uvažavajući“ javni dijalog a kako ovde zakoni odavno baš i ne važe i gleda se ko ima veći, onda nije za neko čuđenje da se to tako dogodi. Ono što jeste za iščuđavanje i predstavlja daleko ozbiljniju pretnju od toga da društvene mreže umeju da naprave odijum u kome se neki klinci jave da budu izvođači konkretnih terenskih radova, je kako je ministarstvo kulture umesto da stane iza kulture – ma kako provokativna ili neugodna bila – u svojoj osudi napada na galeriju više prostora posvetilo osuđivanju same izložbe. Ovo je samo još jedno podsećanje da ne samo nemamo institucije u zemlji koju vodi proverbijalni jedan čovek, već da ono što simulira institucije vode ljudi duboko ušančeni u jednom represivnom, kvazitradicionalističkom, kvazikonzervativnom a zapravo bedno klerofašističkom mentalitetu gde se ne razlikuju javni i privatni prostor, ne prepoznaje se sloboda govora i mišljenja i izjednačava se umetnička provokacija – ma koliko ona neukusna bila, ipak provučena kroz instituciju i sistem koji joj garantuje pravo da se o njoj diskutuje, a ne da se uništi – sa fizičkim napadom. Naravno da je nedeljni metal pregled pravo mesto da se podsetimo na ovo jer je i sam metal muzika preterivanja, provokacije i zgražavajuće ikonografije koje će, ako pustimo da ovo ide dalje, i sama uskoro biti povod za fizičke napade i blagonaklon odnos vlasti ka tim napadima. A vi vidite. Ajmo sad…
Blek metal! Stigao je novi album norveškog projekta A Diaboli – već treći ove godine. Preprodukcija je retko preporuka u blek metalu ili bilo kom drugom metalu, no A Diaboli uspevaju da svoj masivni opus u 2020. godini učine zanimljivim ako već ne stalno esencijalnim sa dovoljnom količinom ideja na svakom izdanju da ga vredi čuti. Ovaj album, nazvan isto kao i bend, nije izuzetak i njegovih trinaest pesama donose svežu, nepredvidivu kombinaciju blek metala, industrije, folka…
https://adiabolimusic.bandcamp.com/album/a-diaboli
Striges su projekat koji postoji od 2007. godine ali tek su ove nedelje dobacili do prvog albuma. Nije to sad mnogo čudno kad se zna da gitarista, Ville Pystynen svo to vreme ima pune ruke posla, svirajući u više bendova nego što je moguće zapravo zapamtiti a od kojih su najpoznatiji svakako Sargeist i Horna. Elem, Verum Veterum je album koji stiže sedam godina nakon drugog demo snimka koji je bend uradio i predstavlja ubedljiv, upečatljiv iskaz, pružajući vrlo „skandinavsku“, hladnu a emotivnu i višeslojnu muziku koja sada ima jednu vrlo zaokruženu formu. U bendu su sada i još dva člana, jedan za bubnjeve, jedan za pevanje i ovo me je vrlo impresioniralo zrelošću kompozicija koje su uraganski energične a opet meditativne baš kako ja volim. Čak i nedinamičan master se da tolerisati kada je muzika ovako dobra:
https://wtcproductions.bandcamp.com/album/verum-veterum
Self Annihilating Thought Experiment je kanadski blek metal sastav (pojedinac, verovatnije) čiji prvi EP, Machinations of a Nihilistic Mind uspeva da pored uznemirujućeg omota i naslova pesama pruži i zanimljivu muziku. Ovo je vrlo mehanički-zvučeći koloplet pesama koji uspeva da se dotakne sa industrial metalom na pravim mestima, a da istovremeno ne izgubi prljavu blek metal oštricu. Fino:
https://selfannihilatingthoughtexperiment.bandcamp.com/album/machinations-of-a-nihilistic-mind
Poljaci Odium Humani Generis su vrlo „poljski“ i vrlo dobri na debi albumu, Przeddzien. Vidi se da je bend ovo pripremao pola decenije i ploča odaje utisak velike samouverenosti i zrelosti. Uostalom, ovo počinje upečatljivim komadom Wdech, dužim od devet minuta a nastavlja se takođe dugačkim pesmama koje kombinuju energičnost i melanholičnu melodioznost prilično karakteristične za poljski blek metal. Dobra produkcija sve ovo zaokružuje za pun ugođaj. Omot sa fotografijom stereotipne istočnoevropske zgrade iz jedne socrealističke ere je tek zanimljiv detalj:
https://cultofparthenope.bandcamp.com/album/przeddzien
Iz Belorusije stiže novi album jednočlanog projekta Zaklon. Iako albuma nema ni na Bandcampu autora niti izdavača, Zychod je ploča vredna pažnje, pogotovo ako volite slovenski blek metal jer Temnarod ovo radi već duže od dve decenije i album, njegov već šesti, je odličan ogledni primer za to zašto ovaj svojevrsni podžanr uživa popularnost. Naravno, Slovena ima mnogo u mnogo zemalja i svakako bi bilo preterano reći da svi slovenski blek metal bendovi zvuče slično, ali Zaklon vrlo uspelo spaja ono što barem ja po inerciji spajam sa idejom slovenskog blek metala, te neke melanholične, zamamne melodije i jednu oštru, svedenu energičnost. Ovo je mnogo više po mom ukusu od bendova pomerenih dalje ka „melodičnom“ ili „atmosferičnom“ delu spektra blek metala, sa zdravim, organskim osnovnim zvukom oslonjenim na brze bubnjeve i oštre gitare, gde nežne harmonije čine prijatan kontrast. Odlično:
Isti izdavač izbacio je i debi album ukrajinskog Totenrune, nazvan Towards The Universe i ovo je takođe odličan primerak te slovenske blek metal baštine. Ovde nema patine i iskustva koji emaniraju sa albuma Zaklona, ali Towards The Universe je zdrava, energična ploča blek metala koji voli svoje lepe teme i intuitivno ih pakuje u lepo uobličene, jednostavne ali himnične pesme. Kao i obično, meni je ovo bliskije i uhu prijatnije od preproduciranih atmoblek bendova koji mi postanu dosadni posle minut i po.
https://totenrune.bandcamp.com/releases
Singapurski Draconis Infernum na EP-ju Blood of the Iconophile nude dve pesme (+ intro) sirovog, brutalnog blek metal prebijanja čija je sva agresija, reklo bi se usmerena protiv ne samo hrišćanstva nego svega što postoji. Ovo je simpatično, melodično u svom nihilizmu i iako dosta monotono sa sličnim harmonijama i tehnikama u obe pesme, ne stiže da dosadi jer brzo prođe.
https://draconisinfernum.bandcamp.com/album/blood-of-the-iconophile
Tročlani meksički sastav Leprosy pruža vrlo lepu partiju na albumu Angel of Death. Ovo je tehnički vrlo siguran, autoritativan blek metal koji malčice koketira sa melodičnim death metalom, produkcija je odlična a pesme kvalitetne. Pričamo o bendu kome je ovo prvo izdanje i kao takvo izuzetno impresivno. Nadam se da ćemo još čuti za ove momke:
https://leprosy666.bandcamp.com/album/angel-of-death
Argentinci Los Males Del Mundo takođe imaju vrlo dobar prvi EP. Istoimena ploča ima samo dve pesme, ali ovo je mišićav, snažan blek metal koji osvaja zrelošću i kvalitetom izvedbe a pogotovo kompozitorskim umećem jer pričamo o preko sedamnaest minuta maštovite i veoma energične muzike koja je izuzetno dinamična i lepo spaja brzinu i melodičnost. Bend trenutno traži izdavača za prvi album sa pet pesama koji traje preko 40 minuta i ja, barem, ne mogu da dočekam da ga čujem:
https://losmalesdelmundo.bandcamp.com/album/los-males-del-mundo-ep
Za latinoamerički het-trik poslušaćemo sada Brazilce Worship Him čiji debi EP, The Curse of the Damned Souls sa svojim praktično komički preteranim nazivom sugeriše da ćemo čuti više entuzijazma nego spretnosti u ovih pet pesama (plus intro). Ali to, srećom, nije BAŠ tako. Worship Him nisu sad neki otkrivači tople vode ali nisu ni krš, naprotiv, ovo je solidan, energičan i dobar deo vremena brz blek metal čiji se satanizam promiče ne samo distorziranom gitarom, urlajućim vokalom i brzim bubnjevima nego i izdašnim količinama sintisajzera koji su ključni deo zvuka. Fina je ta lo-fi gotika, a bend deluje pomalo opsednuto prljavim seksom jer EP počinje pesmom o analnom razdevičenju majke Isusove a završava fantazijom o bludničenju sa hrišćanskim kurvama… Dobro, mlado, ludo.
https://worshiphimbr.bandcamp.com/album/the-curse-of-the-damned-souls
Kad se bend zove Sviatibor, a dolazi iz Francuske, osetljive žene poput mene odmah počnu da se pitaju u kojoj meri slovenska paganština koja je ovde na meniju mutira u nekakav etnocentrični, „beli“ nacionalizam, rasizam, fašizam itd. Jebiga, opekli smo se mnogo puta, a Sviatibor imaju jedan singl posvećen Burzumu dok prva pesma na novom albumu pominje omotane grane. Dakle, Sviatibor nisu sasvim otvoreni fašisti ali koriste ono što bi Amerikanci nazvali „dog whistle“. Ovo je bedak jer je sasvim fer i moguće praviti paganski, folkom oplemenjeni blek metal a ne biti fašista. Da budem iskren, iako je album Secrets Of The Land impresivno napisan i produciran, sa očigledno mnogo ljubavi i pažnje, on je i malo previše kičast za moj ukus pa ga ovde uvršćujem pre svega kao pouku o tome da se u igri valja igrati ali ne i zaigrati i da sanjarije o nekakvoj „evropskoj“ mitskoj prošlosti koja je bila raj na Zemlji imaju istoriju mutiranja u neprijatnosti.
https://sviatibor.bandcamp.com/album/secrets-of-the-land
Zato kelnski kvintet Beltez prijatno (ne)iznenađuje novim albumom, A Grey Chill and a Whisper, konceptualnom pričom iz pera spisateljice Ulrike Serowy, a koju je bend uglazbio u devet pesama jake atmosfere. Za bend koji se opseda depresijom, nestajanjem, progonom i suicidom, Beltez su zapravo vrlo inventivni u zvuku i komponovanju pa i novi album beži od klasične depressive/ suicidal black metal matrice i udobno se smešta u nekakav moderniji stil blek metala koji naginje post blek metal senzibilitetu. Meni se to dopada; naravno bend je vrlo ozbiljan i ambiciozan u svojim iskazima ali muzika je, ovako spakovana u dugačke, atmosferične pesme odsvirane izuzetno disciplinovano i producirane kvalitetno, izrazito prijatna mojem uhu i duhu. Album izlazi tridesetog, ali omiljeni JuTjub kanal već ima sve pesme da se čuju:
https://beltez.bandcamp.com/album/a-grey-chill-and-a-whisper
https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/a-grey-chill-and-a-whisper
Relativno retko ovde pominjem američki blek metal pa i tada to uglavnom budu bendovi sa istočne obale. Bihargam jesu na istoku ali, smešteni u Kentakiju, ne dobacuju do Alantika, no ovaj bend mi je privukao pažnju pre svega svojim interesovanjem za sagu o Metabaronima Jodorowskog i Giméneza (sa kojom, kao što znamo, imam i određenu ličnu istoriju). Utoliko, slušanje upravo izašlog drugog albuma benda, Ove Tenebrae ispostavilo se kao prijatno iskustvo. Bihargam se lirički bave temama iz ovog strip-serijala a muzika je idealno ugođena sa tom raskošnom, filozofskom spejs operom , uzimajući blek metal za osnovu ali se ne iscrpljujući u njegovoj sržnoj sirovosti. Ove Tenebrae je raznolika ploča u kojoj blek metal prirodno i korektno biva ukrštan sa death metal, thrash metal ali i klasičnijim heavy metal elementima za naučnofantastični ugođaj koji ne podseća na Voivod po samom zvuku, ali podseća po ambicioznosti aranžiranja i „ozbiljnom“ žanrovskom ugođaju koji proizvodi. Izuzetno dobra svirka i miks zaokružuju ovo odlično izdanje koje ima sve moje preporuke:
https://snowwolfrecords.bandcamp.com/album/ove-tenebrae
https://bihargam.bandcamp.com/album/ove-tenebrae
Whoa, još jedan bend iz SAD, takođe sa istoka (i samo malčice severnije od Kentakija – iz Ohaja), a koji pritom svira DSBM a meni se dopada? Zaista, nedelja puna iznenađenja. Woeful Echo je samo jedan od projekata prolifičnog Daniela Collabollette, po vokaciji bubnjara a koji u ovom identitetu svira sve instrumente. I mada su bunjevi na drugom albumu Woeful Echo, Dampening Existence izuzetni, mora se reći da Collabolletta sve zapravo radi odlično. Njegovo shvatanje depresivnog blek metala je, pritom, zrelije i drugačije od onog što većina kolega radi pa ovde pored melanholičnih harmonija ima mnogo drugačijih elemenata, horor atmosfera i minuciozno aranžiranih kompozicija koje menjaju ritam i tempo maltene tehnikom filmske montaže (sluajte halucinantnu The Silence Of God). Impresivno i miljama iznad proseka jednočlanog blek metala na koji smo navikli.
https://shareyourpainrecords.bandcamp.com/album/dampening-existence
https://woefulecho.bandcamp.com/album/dampening-existence
Da postignemo i severnoamerički het-trik pomoći će nam bend koji JESTE na istočnoj obali, bostonski Lord Almighty čiji drugi album, Wither, nudi varljivo jednostavno čitanje progresivnog (blek) metala. Ovo je ploča koja je istovremeno prepuna dobrih ideja, sjajnih rifova, ali i progresivističkog žara da se pobegne od klasike i da se očekivanja slušaoca na svakom koraku predvide i u određenoj meri presretnu. Wither je album, dakle, čiji blek metal nema nikakav problem da bude i malo blackened rock’n’rolla kad treba, da se poljubi u usta sa pankom, da bude progresiva i prženje u razmaku od pola minuta. Mislim, slušajte samo Sundown, i sve što se desi u samo toj jednoj pesmi! A ima ih jedanaest! Lord Almighty vrlo uspelo beže od tih nekih ukalupljenih formi na koje smo navikli u blek metalu a da opet gradivne elemente poštuju do krvi, nudeći i testeraške rifove i blastbitove i urlajući vokal u količinama koje će zadovoljiti i najokorelije old school ljubitelje. Ovo je progresivni metal koji se ne gubi u prekompleksnim ritmovima, egzotičnim harmonijama i isforsirano komplikovanim aranžmanima, već muzika koja je progresivna jer razume – i voli – klasičnu formu a onda nalazi način da je proširi bez narušavanja njene dostojanstvenosti. Savršeno.
(P.S. Ovo je i jedan od beskrajno retkih primera gde imamo album masterovan u brikvol a da to ne smeta muzici koja je dinamična i suptilna. Čudo!)
https://lordalmighty.bandcamp.com/album/wither
Whoa, ČETIRI američka benda za redom? Pa kakva je ovo nedelja? Infera Bruo su isto iz Bostona i ako znate Esperanto, znate i da njihovo ime znači „paklenska buka“ a takođe i da je ovo progresivni blek metal bend jer ko bi drugi imao ime na Esperantu? Rites of the Nameless je četvrti album ove ekipe i mada ovde nemamo na delu divlju inventivnost kakvu su demonstrirali Lord Almighty, ovo je vrlo pristojan, uredan i, ako je to ikako moguće reći, konzervativniji progresivni blek metal. Hoću da kažem da Inferna Bruo koriste za prog očekivane harmonije i aranžmanske ideje i da album zbog toga, iako nas neće zapanjiti i iznenaditi, pruža jedan osećaj prijatne familijarnosti. Ugodna svirka, ugodna produkcija. Ugodno.
https://inferabruo.bandcamp.com/album/rites-of-the-nameless
Stanite, PET američkih bendova u nizu? Pa šta se ovo događa? Elem, Wayfarer su ekipa iz omiljenog srpskog grada u Koloradu, Denvera, i mada je ovaj grad smešten maltene na geometrijskoj sredini SAD, Wayfarer su kao okosnicu svog zvuka odabrali western estetiku. Nije baš karakteristično za blek metal da se kači sa ovakvim stvarima, čak i pored postojanja respektabilne tradicije korišćenja folka u ovakvoj muzici, no Wayfarer uspevaju da duže od pola decenije prave interesantnu muziku. A Romance With Violence, njihov četvrti album za šest godina je opus respektabilne dužine (tri od sedam pesama traju preko deset minuta) i epike primerene materijalu koji bend omažira. A to je mitolgija, naravno, radije nego istorija „Divljeg zapada“ sa muzičkim koordinatama koje idu i do Italije i Morriconeovih skorova za filmove Sergia Leonea. Ne da se ovako nešto čuje odmah, i Wayfarer oprezno i odmereno doziraju „vestern“ elemente kompozicija, odlučujući se za kinematski, evokativan blek metal koji tek na momente ima folki prizvuk i senzibilitet. Recimo da tek poslednji komad na ploči, Vaudeville, zaista kompletno izlazi iz blek metal matrice i kao takav čini dobar pančlajn jednom kvalitetnom i smelom albumu. Colin Marston koji je ovo miksovao je napravio izvrstan, primereno „widescreen“ zvuk a koji je onda pažljivo masterovao Triptykonov V. Santura. Odlično:
https://wayfarercolorado.bandcamp.com/album/a-romance-with-violence
Hajdemo na stoner. Australijski The Double D’s na albumu (EP-ju? Ovo ima samo tri pesme ali traje kojo sekund ispod pola sata) These Changes proizvode psihodelični/ space rock koji je nastao iz džemovanja i čuva anarhičnost originalne svirke dok pokušava da je utera u tor samo koliko je potrebno da se postigne „studijski“ ugođaj. Ima to rezona i mada je These Changes naizgled haotičan, iz čorbe ipak izrone lepi momenti. Pogotovo kada čujete didžeridu.
https://thedoubleds.bandcamp.com/album/these-changes
Vrlo grub, abrazivan sludge/ doom metal nude Servants of the Mist iz Tampe, Florida, na svom novom EP-ju, Lessons in Loss koji ima samo dve pesme. Ali to su dugačke pesme, sporog tempa, jakih distorzija, brutalnih, zakucavačkih ritmova i vrištećeg vokala. U svoj toj dužini, jasno, ima mesta i za nešto laganiji zvuk ali Servants of the Mist ni u jednom trenutku ne postaju „nežni“ ili „romantični“. Ovo je muzika brutalnosti i gubitka i tako je treba i slušati:
https://servantsofthemist.bandcamp.com/album/lessons-in-loss
Cannabineros su berlinski duo koji za sebe kaže da im sve pesme nastaju kroz džemovanje na probama i da je jedino pravilo da snimanje uvek mora da bude uključeno. Zvuči dobro kao filozofija a i njihov prvi album, Vol. 1 zvuči dobro, na momente odlično, pakujući energičnu, spontanu ali dovoljno disciplinovano strukturiranu muziku koja je očigledno produkt džemovanja i improvizacije u kompozicije što imaju glavu i rep. Ovo je, u konačnom produktu negde između pankerskog, slobodnijeg stila po uzoru na recimo Lightning Bolt (bas gitara vodi igru i u ovom bendu) i lo-fi psihodeličnog roka i meni se jako dopada:
https://cannabineros.bandcamp.com/album/vol-1
Irci Grief Eater na svom istoimenom prvom EP-ju sviraju teški sludge-doom metal, sa vrlo solidnim, masivnim zvukom i pesmama koje se, da budemo fer, ne ubijaju od originalnosti ali su korektne. Ako volite Iron Monkey ali biste voleli da su malo sporiji, Grief Eater su idealna ponuda jer zaista brutalnost sludge metala lepo kombinuju sa doom meditativnošću. Jim Plotkin radio mastering i ovo zvuči odlično:
https://distro-yrecords.bandcamp.com/album/grief-eater-s-t
Chained to the Bottom of the Ocean je još jedan teški sludge doom sastav i njihov drugi album, The Vestige nudi čak dvanaest pesama ogromne težine, sporog tempa, brutalno distorziranih rifova i vrištećeg vokala. Ovo postane pričlično zamorno posle određenog vremena jer dok Chained to the Bottom of the Ocean imaju zvuk i senzibilitet, njihove pesme su uglavnom ponavljanje jedne iste teme mnogo puta u nadi da se postigne hipnotični efekat što ponekad uspe, a ponekad ne. Bend ima dobar zvuk, pa je ovo svakako vredno provući kroz uši, ali meni je nedostajalo malčice više kreativnosti. Ali ja sam neprijatna picajzla.
https://chainedtothebottomoftheocean.bandcamp.com/album/the-vestige
Madridski bend Jhufus na EP-ju Tales from the onion city svira izuzetno prijatan psihodelični rok. Ove četiri instrumentalne (ne sasvim!!!) pesme su opuštene ali nikako neusmerene i mlitave. Ovo je muzika sa vrlo pažljivo kreiranim gruvom i psihodeličnim efektima koji se odmeravaju tako da se postigne korektna dinamika i narativ unutar svake kompozicije, pa iako „heavy“ delova nema mnogo, oni su krešenda i uokviruju čitav EP kao primeren za metal slušaoca koji voli da ga se kroz predigru pripremi za money shot. Potonuh sad u talog seks-metafora ali ovo je izuzetno lepa ploča koju mogu da vrtim u krug dosta puta, uživajući u njenoj lepo kanalisanoj, mirnoj, u san uljuljkujućoj ali ne sanjivoj psihodeliji:
https://jhufus.bandcamp.com/album/tales-from-the-onion-city-3
Pitao sam se da se Stone Rebel nisu možda naljutili jer je od prošlog albuma proteklo skoro šest nedelja, ali evo njih sa novim opusom i, pa, Flyin’ Earth je tačno ono što od ovog benda očekujete. Ako očekujete mirne, lepe i sanjive instrumentalne džemove nežnog gruva i umirujućih gitarskih prebiranja. Nekako ovaj bend uspeva da sve to ne zvuči ni redundantno ni plitko, pružajući sa svakim albumom izuzetno prijatan i sadržajan program. Svaka čast.
https://stonerebel1.bandcamp.com/album/flyin-earth
Horizon su Španci čiji je album The White Planet Patrol izašao za takođe špansku etiketu Violence In The Veins i ovo je odličan stoner/ moderni hard rok sa vrlo faziranim senzibilitetom, ljubavlju prema upečatljivim rifovima i energičnim, jakim tempom. Hoću reći, ovo jeste stoner rok ali nije izrazito spor, Horizon se, naprotiv, voze u jednom zapaljivom srednjetempaškom gruvu, vole jake bluzerske rifove i bezobrazne gitarske ukrase i dopašće se jednako i metal i pank publici sve dok vole garažu.
https://violenceintheveins.bandcamp.com/album/the-white-planet-patrol
Sons of Otis su iz Toronta i još od ranih devedesetih valjaju svoj stoner doom. Isolation im je sedmi studijski album i ovo je vrlo lepo, pročišćeno stonersko iskustvo sa teškim, jakim zvukom koji opet ima prijatnu toplinu. Otis se baziraju na ’70s pristupu doom metalu, ali imaju osoben zvuk sa dosta prostornosti (dilej na vokalima kao najprimetnija psihodelična karakteristika) uprkos teškim basovima i jakom fuzzu. Lepo:
https://totemcatrecords.bandcamp.com/album/isolation
Najbolja vest za stoner publiku ove nedelje je svakako da Temple of the Fuzz Witch imaju novi album!!!!!!!! Veoma sam se obradovao drugoj propisnoj dugosvirajućoj ploči ovog detroitskog trojca. Ranije ove godine izbačeni Live and Unreleased je bio dobar, ali prošlogodišnji debi, nazvan isto kao i bend je bio ploča izuzetne energije i sa mnogo obećanja za budućnost. Red Tide je sada, može se reći, ispunjenje tog obećanja i zvuk benda koji malo sazreva, ne napuštajući svoju supertešku orijentaciju ka masivnim rifovima, sporim a zaraznim ritmovima i jakoj distorziji, a da uspeva da u formulu doda samo malčice sofisticiranosti u pogledu kreiranja i razrade tema. Baphomet, koja album otvara, je odlična najava kako Temple of the Fuzz Witch uspevaju u isto vreme da zvuče i relaksirajuće i napeto, kreirajući hipnotičke, neužurbane gitarske teme, a oko njih pletući upečatljiv, mračan a zavodljiv ambijent. Čitav album je u principu ovakav, oslanjajući se na sabatovsku formulu u punoj meri ali je svirajući potpuno autentično, bez sikofantskih tribjutašenja, dajući fuzz-doom zvuku jednu ne toliko savremenu koliko bezvremenu dimenziju. Odličan miks i album za mnogaja slušanja:
https://templeofthefuzzwitch.bandcamp.com/album/red-tide
Ali nije loše ni vest da Italijani Mr. Bison imaju novi album. Ripple Music je od ovih momaka napravio ljudine, pa za već drugo izdanje Mr. Bisona ove godine dobijamo album Seaward. Mr. Bisonovci su ovde prijatno psihodelični i svoj na bluzu bazirani stoner rok sviraju poletno, lako, proizvodeći lep ugođaj koji po ko zna koji put podseća koliko je važno da ovakva muzika ima pažljivo rađen miks i dinamičan mastering. Pogotovo jer sada Mr. Bison zaista imaju puno slojeva u svojoj muzici sa raznim multitrekovanim vokalima, preklapajućim gitarskim linijama i klavijaturama. Vrlo lepa ploča za izdavača koji praktično nume da pogreši.
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/seaward
Ljubitelji tužnog, sporog doom metala, takoreći funeral doom krila ove muzike, na svoje će ove nedelje doći sa trećim albumom interkontinentalnog projekta Aphonic Threnody, pod nazivom The Great Hatred. Odmah ću reći da ova ploča nije sasvim za mene jer ima popriličnu dozu Paradise Lost zvuka iz Gothic perioda a što nije nešto za čim čeznem, au contraire, no, mislim da će ljubitelji te neke romantične, vrlo gotske inačice doom metala ovde naći puno razloga za ljubav. Sve te prošaptane kontemplacije, uplakane gitare koje sparinguju sa bolnim urlikom, spori, a opet ne mrtvački ritmovi, sve je to popakovano u odličnu produkciju (a koja često ume da bude rak-rana funeral dooma) i šest podužih pesama ujednačene atmosfere.
https://aphonicthrenody.bandcamp.com/album/the-great-hatred
Okultni rok bend Molasses ima istoriju koja je vezana za sada nepostojeći sastav The Devil’s Blood čiji su psihodelični muzički pristup i satanistička interesovanja u kombinaciji proizveli (o)kultni status u rodnoj Nizozemskoj i šire sa koncertima na kojima se prosipala svinjska krv i slavio Đavao. Lider benda, gitarista Selim Lemouchi je, nakon raspada 2013. godine vodio bezuspešan rat sa depresijom da bi 2014. godine, nakon što je pitao majku i sestru za dopuštenje, izvršio samoubistvo. Molasses je nastao prošle godine tako što je bivšim članovima The Devil’s Blood od strane festivala Roadburn ponuđeno da održe jedan nastup sa novim muzičkim programom. Iz toga je, sada, izronio i prvi album Molasses, Through the Hollow. Ovo je impresivna istorija čak i pre nego što shvatite da pomenuta Selimova sestra, Farida Lemouchi peva u Molasses, kao što je radila i u The Devil’s Blood. Elem, Molasses su izvrsni na debi albumu, preuzimajući baklju od prethodnog benda ali svirajući drugačije, rekao bih relaksiranije i zrelije u isto vreme. Naslovna pesma koja otvara Through the Hollow je jedanaest minuta dugačak komad progresivnog, psihodeličnog roka koji ima jednu teatralnu dimenziju koja me, od svih stvari na svetu, podseća na The Residents. Ne da Molasses ZVUČE kao Rezidentsi ali ne zvuče ni kao The Devil’s Blood. Ovo je nova avantura i jedan vrlo sazreo, odmeren i neisforisano kompleksan, višeslojan rok izraz koji ima težinu i atmosferu što će biti drage metalcima, ali i sofisticiranost i ozbiljnost što će privući i „normalnu“ publiku. Album počiva na dugačkim pesmama koje ritualne elemente umešno ugrađuju u pomenuti teatarski pristup tako da je generalni utisak da prisustvujemo pre svega predstavi a koja se bavi složenim, teškim temama, diskutovanim na naše zadovoljstvo. Pored svega, ovo je briljantno miskovano PLUS izuzetno masterovano sa izvanredno dinamičnim finalnim proizvodom koji dopušta da čujemo sve te slojeve i elemente onako kako treba. Ne propustiti:
https://molassess.bandcamp.com/releases
Idemo na brže stvari. Distant Abuse su ruski metalizirani D-beat sastav i njihov živi album, Shallow Grave Live vredi svaki dinar koji ćete za njega dati pod uslovom da volite sirovu, energičnu hardkor pank svirku. A ko je ne voli? Fucking assholes, što bi rekao Marky Mark u jednoj od najsmešnijih scena u Pain & Gain. Ovde ima čak dvadeset pesama uglavnom između jednog i dva minuta sa zapaljivim rifovima, užasnim vokalom, stalno istim ali moćno zaraznim ritmom i sve to snimljeno i miksovano da se maksimizuje šteta. Prelepo:
https://aasph.bandcamp.com/album/distant-abuse-shallow-grave-live
Wreck-Defy je bizarno ime za bend, ali dobro, ovaj sastav iz Thunder Bay-ja u Ontariju ima treći album, Powers that Be i, da budem iskren, verovatno ga ne bih ni slušao da na njemu bubnjeve ne svira Alex Marquez. Ne da su Wreck-Defy sad nešto loši, nisu, ali njihov thrash metal koji ima meša urbani, „core“ stav sa komercijalnijim heavy metal zahvatima mi nije idealna kombinacija. No, pošto sam ipak odvojio vreme, moram da kažem da je ovo prilično dobro. Wreck-Defy imaju izuzetnog gitaristu, pored izuzetnog bubnjara, jelte, pa je kolekcija izvrsnih rifova i solaža koje Matt Hanchuck štedro prosipa tokom ploče bila dovoljna da me drži. Strofe i refreni mi se manje dopadaju ali dobro, ovo ima malo overkillovskog šmeka pa ako se gleda sa te strane, može da prođe. Šteta je što preglasan mastering malo kvari uživanje u izvrsnom Marquezovom bubnjarskom radu i tim dobrim gitarama, no, vredi ovo čuti:
https://wreck-defy.bandcamp.com/album/powers-that-be
Gallu Xul su denverski death metal sastav čiji je debi album, Emissaries of the Underworld vrlo klasičan, vrlo, čak, predvidiv u estetskom pogledu. Ovo je glasan, jak death metal neke srednje škole, sa puno duplih bas-bubnjeva, mnogo prilika za mošing, i brutalnim ali razgovetnim vokalom. Bend me zapravo najviše podseća na Malevolent Creation ne jer liče na ijedan njihov konkretan album već po tome kako je ovo odlična kombinacija death metal ekstremnosti i thrash metal čitljivosti sa velikom pažnjom da rifovi budu kul a pevanje agresivno ama jasno. Emissaries of the Underworld je odlično produciran i ovo se vrlo lepo sluša:
https://galluxul.bandcamp.com/album/emissaries-of-the-underworld
Za pensilvanijski Hallucination na Metal Archivesu piše da više ne postoje (od 2015. godine) ali je album Only To Wilt izašao pre neki dan. Misteriozno. Dobro, bez obzira da li se bend ponovo okupio ili je ovo snimak od pre pet godina a tek sada izdat, treba reći da je ovo solidan old school death metal, vrlo tvrdog, brutalnog zvuka (prebudžen master, naravno, sa muzikom koja se davi sama u sebi kad bubnjar svira dupli bas bubanj) sa očiglednim korenima u onome što su nam u amanet ostavili Immolation i Incantation. Bend vrlo dobro operiše u ovoj formi, pišući zanimljive teme pa i upadajući u povremeno iznenađujuće zarazan gruv. Vredi čuti:
https://hallucination1.bandcamp.com/album/only-to-wilt
Shinda Saibo No Katamari (odnosno „Masa Mrtvih Ćelija“, molimlepo) je tročlani brutal death metal/ tech-death bend iz Tokija a njihov EP Ostriched Existence izašao je u Septemberu, no Bandcamp izdanje se pojavilo ove nedelje pa je u redu da ga dokačimo. Ne da su Shinda Saibo No Katamari sad neko must have otkrovenje ali ovaj EP, čudno opsednut velikim pticama (pored nojeva, na tapetu su i emui i ćurke) nudi dopadljiv deathgrind koji se ne ističe nekakvim neverovatnim tehničkim umećem ali umeće (!!) taman dovoljno „tehničnosti“ u svirku benda i u aranžmane pesama da sve to bude zanimljivo. Mislim, morate svakako imati afinitet ka ovakvoj muzici ali ako imate, ovo je puno pozitivne energije i entuzijazma i vredi da se čuje:
https://shindasaibonokatamari.bandcamp.com/album/ostriched-existence
Za još old school death metala, pa još iz Finske, evo prvog demo snimka trija Cemetery Dwell. Cold Visions of Nether ima tri pesme opasno odšrafljenog death metala koji je em jako mračan, em brz, em ima tu neku skandinavsku hladnoću kojui volimo. Iako je ovo demo, produkcija je sasvim dobra i vrlo primerena muzici a mislim da bi se ove tri sjajne pesme dopale i blek metal publici na ime svojih gitarskih tema. Odlično:
https://cemeterydwell.bandcamp.com/album/cold-visions-of-nether-demo
Teksašani Feed Your Body To The Void na demo snimku Demo 2020 imaju dve pesme užasno glasnog i teškog death metala. Ovo bi isto spadalo u staru školu sa svojom naglaskom na srednjetempaškom gruvu, težini i hipnotičkim rifovima radije nego na komplikovanim aranžmanima. Bend svira i brže na jednoj od dve pesme i ne mogu da se odlučim jesu li ubitačniji tako ili onda kada zvuče kao garažni rođak Bolt Thrower. U svakom slučaju odlično:
https://feedyourbodytothevoid.bandcamp.com/album/demo-2020
I Apparition iz Los Anđelesa provlače duboki, masivni death metal stare škole na svom singlu Granular Transformation. Ne znam kako su se tako nanizali ali i ovo je ploča sa dve pesme koje su odličan, bolestan i mračan staroškolski death zvuk sa uvrnutim rifovima i ogromnom težinom zvuka. Apparition veoma podsećaju na druge američke bendove aktuelnog talasa OSDM-a kao što su Vastum ili Sempiternal Dusk pa ovo preporučujem svakome ko se pronašao u takvom zvuku:
https://apparition23.bandcamp.com/album/granular-transformation
I Kuala Lumpur ima konja za tu trku. Obscurial su malezijski kvintet koji postoji već četiri godine ali njihov ovogodišnji demo, Exaltation je prvi studijski snimak koji su napravili. Srećom, u pitanju je prilično odlična ponuda, sa četiri pesme masivnog, glasnog staroškolskog death metala. Ponovo, originalnost nije ono po čemu ćete pamtiti Obscurial, ali kvalitet pesama, zvuka i izvedbe je na visokom nivou, sa odličnom atmosferom i puno razloga da čovek ove četiri pesme vrti u krug. Odlično:
https://obscurialmusic.bandcamp.com/album/exaltation
Štokholmski Repuked su švedski death metal bend koji ne svira švedski death metal. Ima i takvih! Drugi album ovog benda stiže sedam godina posle prvog i Dawn of Reintoxication je naslov koji obećava alkohol (votku, prevashodno) ali i bizaran seks, najčešće začinjen sa malo skatologije. Repuked nisu nimali stidljivi u svom obožavanju američkih preteča poput Autopsy i Impaled pa je i ovo album jednostavnog, staroškolskog death metala koji dosta polaže na atmosferu i težinu. Lepo je što bend ima dosta dinamičan mastering – nekarakteristično za Šveđane – mada su pojedinačni instrumenti miksovani sa mnogo kompresije pa album svejedno zvuči preglasno. Kvalitet pesama je onda, ono najvažnije jer su Repuked odlični izvođači i tu vredi reći da je ovo pristojan omaž pretečama, uz dosta low key humora i puno masivnih rif-momenata i mada Dawn of Reintoxication uglavnom ne dobacuje dalje od tog pristojnog statusa, to je sasvim dovoljno da se s uživanjem sluša.
https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/dawn-of-reintoxication
Zaokružimo ovaj osvrt na ovonedeljni old school death metal ukazivanjem da je izašao novi album birmingemskih Benediction. Benediction sam uvek doživljavao kao lokalne ortake koji imaju kultni status u zajednici (ne samo lokalnoj) ali koje je malo osakatilo to što su im članove otimali uspešniji projekti, od Napalm Death, preko Bolt Thrower pa do Anaal Nathrakh. Mislim, naravno, sve je to ekipa iz kraja, ali fakat je da su Benediction respektovan ali najmanje poznat bend od svih nabrojanih. Opet, možda je stvar i u samom bendu jer su, bar za mene, Benediction uvek bili drugorazredna ponuda. Ne u nekom pežorativnom smislu, ovo je naprosto uvek bio bend koji proizvodi radnički death metal jakih rifova i jednostavnog koncepta, bez koketiranja sa podžanrovima i trendovima, i kao takav jeste zaslužio svoj kultni status. Elem, za osmi album, Scriptures, u jato se vratio pevač Dave Ingram, jedan od najzaposlenijih death metal pevača u britanskom (i skandinavskom) kontekstu a kreativna srž benda Brookes-Rew-Bate napisala je dvanaest četvrtastih, prkosno staroškolskih death metal pesama koje su prijatne, sasvim staromodne, izvrsno odsvirane i samo za mrvu previše klinički miksovane (autor kritike na Angry Metal Guy sajtu umešno povlači paralelu sa Massacreovim albumom From Beyond u pogledu toga kako kvalitetan miks uspeva da zvuči pomalo beživotno). Sasvim dobar album ako sebe ubrajate u Benediction fandom, ali posle dvanaest godina pauze možda i malo prekonzervativno držanje onog što bend najbolje zna da radi. Opet, Benediction nikada nisu davali ikakve signale da ih išta drugo u životu uopšte zanima pa je ovo upravo onakav album kakav se od njih očekuje.
Galactic Superlords sam već pohvalio za singl pre neki mesec, a sada je album koji taj singl sadrži izašao i Freight Train – kako se album zove – nudi još tog lepog, urednog hevi metala starije škole sa distorziranim ali pitomim gitarama, poletnim ali nežnim ritmovima i pevačicom koja zvuči umiljato ali i energično. Bend umešno šeta između radio-friendly komada power pop senzibiliteta (naslovna pesma koja album otvara pa i pomenuti singl) i žešćih, „metalskijih“ čukanja kao u, recimo Wrath. Ima tu i progresivnijih, ambicioznijih momenata (mejdnovska Leviathan) pa se sme reći da Galactic Superlords gledaju da se nađe po nešto za svakoga i ovaj album lepe, dinamične produkcije i zanimljivih ideja mi je prijao:
https://galacticsuperlords.bandcamp.com/album/freight-train
Škotlanđani Victorius (da, tako se piše ime ovog benda) je radio deceniju i po pre nego što je stigao do prvog albuma, ali Rise from the Flames je prilično dopadljiva ploča klasičnog heavy metala sa power metal začinima koju jedino, u mojim ušima, kvari pomalo čudan miks i mastering. Ali možda je do Bandcampa. Victorius tresu vrlo drusan, melodičan a energičan hevi metal koji za osnovu uzima dosta Iron Maiden filozofije (gitare pogotovo) a onda sve ubacuje u malo višu brzinu i servira ploču koja ne počiva na nekakvim meditativnim, reflektivnim pesmama već na rokerskim, žetokim komadima odličnog NWOBHM zvuka. To je naravno, muzika kao pravljena za mene i Victorius mogu da kažu da je potrajalo da se album napravi ali da se isplatilo jer su pesme dobrano sazrele i ovde se čuje jedna autentična glad i napaljenost dok se svira. Naravno, ima tu sitnica koje se daju kritikovati – na primer pevanje kome ne bi škodilo mrvicu više karaktera (a tehnički je sasvim na nivou), a to da album počinje pesmom dužom od šest a završava se pesmom dužom od devet minuta te i sam traje prilično dugo sigurno će biti naporno za neke slušaoce, no, da je ovo miksovano/ masterovano malo osećajnije pričali bismo o kandidatu za album godine:
https://victorius.bandcamp.com/album/rise-from-the-flames
Finski Nightstryke na svom drugom albumu, Storm of Steel, sviraju veoma sličnim stilom, uzimajući NWOBHM za osnovu i dajući svemu malčice gasa i power metal mirisa. No, razlika je što su Nightstryke ipak nešto bliži power metal nadgradnji nego prljavoj rokerskoj osnovi pa je ovo meni ipak mrvu ili dve manje drago. Nijanse su to ali ovde ima taman toliko pop-začina da se oseti. No, opet, nijanse su u pitanju pa Nightstryke treba pohvaliti za vrlo solidan metal i kada su im pesme bliže NWOBHM matrici (kao u Dogfight, recimo), sve je apsolutno na svom mestu. Plus, bend veoma dobro svira (sjajne solaže) i ima dinamičan mastering pa je ovo, konačno, metal album koji se može glasno odvrnuti bez straha da će vam se zvučnici raspasti.
https://nightstryke.bandcamp.com/album/storm-of-steel
Danski veterani Artillery imaju novi singl, The Last Journey i naslovna pesma je, pa, metal balada u onom najklasičnijem smislu: kičasto, raspevano, preslađeno, pa onda malo tvrđe ali i dalje himnično. Nisam neki superljubitelj, ali Artillery ovo odlično rade. Srećom, B-strana sadrži obradu Metallicine Trapped Under Ice koja je izvrsna!!!!!!!!
https://artillerymetal.bandcamp.com/album/the-last-journey
North Star the Wanderer je bostonski prog-metal bend koji je izdao jedan singl pre dve godine i sada imaju još jedan EP sa dve pesme, Universal Trajectory. Bend sebe opisuje rečima „Progressive and primitive fighting each other.“ ali ovde je „primitivnost“ prejaka reč i jedini nešto siroviji element ove muzike je miks koji uopšte nije preterano sirov samo nije onako studijski popeglan kakav je kod skupljih bendova. No, North Star the Wandereru ovo daje jednu dimenziju iskrenosti a to se i dobro uklapa uz njihove prilično epske pesme zasnovane na legatu Mastodona ali autentično svoje.
https://northstarthewanderer.bandcamp.com/album/universal-trajectory
Freaks and Clowns je švedski sastav nastao 2017. godine kada su članovi Astral Doors i Chainwreck regrutovani za projekat koji bi pravio hevi metal u stilu osamdesetih. Tri i kusur godine kasnije, prvi album, Justice Elite je pred nama i mada je ovo daleko od najbolje ploče ove nedelje, daleko je i od neprijatnog. Ovo jeste ’80s hevi metal koji se oslanja jednako na andegraund i mejnstrim radove iz onog doba, smeštajući se otprilike na poziciju na kojoj su u ono vreme bili W.A.S.P. (uostalom, način na koji Christer „Chrille“ Wahlgren peva je vrlo jasan pokazatelj). Kao takav, on je himničan i bombastičan, ako ne i prepun sad neke dubine. Ovo je radio-friendly metal za ljude koji su zaista i ozbiljno slušali radio pre tri i po decenije i pate za muzikom kakva je bila nekad (uključujući Twisted Sister, Quiet Riot, Motley Crue…), pa iako nije mnogo inventivan, ovo je album pun kvalitetne izvedbe. Voleo bih življu produkciju i više varijeteta između pesama, ali Freaks and Clowns znaju šta hoće i isporučuju upravo ono što piše na pakovanju:
O istom trošku pomenuću i njujorški Disciples of Verity, novi bend Coryeja Glovera, voljenog gitariste Living Colour a čiji je debi album, Pragmatic Sanction upravo dropovao. Meni se ovo, da bude jasno, ne dopada ali cenim to kombinovanje vrlo melodičnog, vrlo ekspresivnog hard roka i nekih elemenata ekstremnijeg metala. Mislim, na prvoj pesmi gostuje Phil Demmel i to je dovoljan razlog da ja ovo pustim iako njegove gitare ovde donose mnogo više meni nebitnog Machine Head dž-dž-džkanja nego božanstvenog Vio-Lence zvuka. Ako ništa drugo, Glover je uobičajeno inventivan u svirci na ovom albumu, ali pesme su isuviše raspete između djent krljaže i radijskog pevanja da bi se meni album kao celina dopao. No ja sam, kako to obično primetimo, star i ogorčen čovek pa me ne treba uzimati odveć ozbiljno:
https://disciplesofverity.bandcamp.com/album/pragmatic-sanction
Omajgad, izvrsni italijanski hevi metal izdavač Metal on Metal Records je bio uglavnom u hibernaciji još od Septembra prošle godine i upravo se vratio najavom kompilacije Compendium of Metal Vol. 13 koja za svega četiri evra nudi izbor izvanredne muzike bendova što izdaju za ovu etiketu. Ozbiljno, ako prošle godine niste slušali Toxikull, kao da niste ni slušali metal, a ova ploča pored njih nudi i CHAINBREÄKER, Hellspike i Midnight Priest i još masu speed metal i heavy metal bendova premijum kvaliteta. Metal on Metal su firma koja kao da je nestala u nekom mom grozničavom, halucinantnom snu i ne mogu biti srećniji sada kad vidim da nastavljaju sa radom.
https://metalonmetalrecords.bandcamp.com/album/vv-aa-compendium-of-metal-vol-13
I 20 Buck Spin ove nedelje imaju novo izdanje a kakva god da je ova godina bila loša za većinu ljucke rase (loša), pitsburški izdavač je imao izvrsnu nisku izdanja od kojih sam većinu kupio čim su se pojavila (a neka i pre toga), uživajući u uniformnom kvalitetu i kreativnosti na meniju. Jedna od najboljih stvari (makar u poslovnom smislu) za 20 Buck Spin je ta spretnost da kada bend postane preveliki za taj neki andegraund i krene da izdaje za velike etikete, on i dalje ima prijateljske odnose sa 20 Buck Spin i nastavlja da radi i za njih. Tokom ove godine, to se desilo sa Khemmis ali i sa Spirit Adrift čiji novi album, Enlightened In Eternity paralelno izlazi za Century Media i 20 Buck Spin. Ovo više, da bude jasno, nije tek doom metal, već hevi metal generalnog usmerenja, sa vrlo teatralnom (povremeno skoro vodviljskom – slušajte Cosmic Conquest) komponentom i bend sada svira muziku, što se kaže, za celu porodicu i sve generacije. Simpatično:
https://listen.20buckspin.com/album/enlightened-in-eternity
Cranial Damage je ime iza kog biste se zakleli da stoji nekakav slamming death metal bend ali ovaj kvartet iz Mejvuda u Nju Džersiju na EP-ju Lacerations zapravo ima tri pesme koje kombinuju nekakav thrashcore, groove metal i powerviolence. Ne deluje kao prirodna kombinacija ali Cranial Damage zapravo ovde prave prilično organsku celinu koja je istovremeno ekstremno agresivna ali i pristojno gruvi. Odlična svirka i šteta što bend ne snima češće:
https://cranialdamage.bandcamp.com/album/lacerations
False Gods iz Njujorka su sludge metal bend koji na prvom albumu, No Symmetry... Only Disillusion ide lepim rasponom od trešerskog, bržeg, napaljivijeg zvuka u Enemy Territory pa do meditativnije, melodičnije, gruvom obdarene Stay Frosty, a ovo su tek prve dve pesme na albumu! Dobar je to rejndž što bi se reklo i bend tokom albuma dobrano istraži prostor između, upuštajući se i u blek metal momente, doom pasaže itd. Vrlo zanimljiv debi za bend koji postojano radi i snima već pola decenije i samo ću malo da se sekiram zbog masteringa koji je glasan, napucan i ploču čini daleko neprijatnijom za slušanje nego što objektivno dobre pesme zaslužuju.
https://falsegods1.bandcamp.com/album/no-symmetry-only-disillusion
Tribal Scream iz São Paula su nekakva „komercijalna“ varijanta deahtthrash metala kakav je proslavio zemljake Sepulturu (a ima i malo thrashcore elemenata po uzoru na takođe zemljake Ratos de Porao) i njihov prvi EP, jednako nazvan Tribal Scream je dobro produciran i nudi tri pesme u kojima death i thrash metal dele binu sa više „televizijskim“ groove metal pristupom. Nije baš moj džem, jelte, više volim nerazblaženu verziju svega nabrojanog, ali bend je kvalitetan:
https://tribalscreamofficial.bandcamp.com/album/tribal-scream
Bay Area thrash metal legende, Death Angel, snimile su EP akustičnih pesama Under Pressure gde je naslovna pesma, dakako, obrada velikog Queen i David Bowie hita iz 1981. godine. I solidna je. Ostalo su autorske pesme u akustičnim verzijama i, pa, ako ste uvek želeli da slušate klasičan thrash metal ali su svam smetale te distorzije i glasni bubnjevi, BAŠ imate sreće.
Dosta interesantnog grindcorea sam čuo ove nedelje. Okus su Irci* čiji EP Disincorporate ima šest pesama i meša klasičan grindcrust sa elementima blek metala za jednu mračnu, ali zabavnu kombinaciu. Ovo su uglavnom brze i poletne pesme sa samo malo skretanja u neke sporije, atmosferičnije vode (Pigs), sa ekonomičnim aranžmanima i obradom Asocial na kraju. Fino:
*a ne Hrvati, hihihi
https://okus.bandcamp.com/album/disincorporate
Unsound Mind iz New Jerseyja na EP-ju Things Aren’t Getting Any Better praše metalizirani grindcore koji uspeva da zadrži tu neku eksplozivnost i oštrinu ali i da ima atmosferičnije, razrađenije aranžmane. Bend je, kada svira brzo, vrlo ubedljiv pa sve ostalo doživljavam kao solidnu predigru. Odlična svirka i produkcija i dosta „modernih“ djent/ deathcore ukrasa ali bez padanja u provaliju:
https://unsoundmind666.bandcamp.com/album/things-arent-getting-any-better
Formless Utopia Eternal je split album dva grindcore benda sa dve strane sveta. Gendo Ikari, naravno, nisu iz Japana nego se samo lože na Neon Genesis Evangelion a inače su iz Glazgova. Njihova muzika je žestoka, abrazivna, sa dosta sporijih, „atmosferičnih“ momenata, ali tako da i dalje dobijemo blastbitove i vrisku u pogodnim količinama. Kratke pesme, tehnički impresivna svirka i dobar, jak zvuk su sve njihovi aduti, pa ako volite Discordance Axis, Gendo Ikari verovatno upadaju u isto mesto u srcu. Blight Worms su iz Kanbere i sviraju dosta slično. Ovo je dakle, vrlo ekspresivan, glasan grajndkor sa dosta kvaliteta na strani svirke i moćnom, teškom produkcijom. Jedini nedostatak albuma je da se digitalni daunloud paktično ne prodaje pa morate kupiti fizičku kopiju.
https://gendoikari.bandcamp.com/album/formless-utopia-eternal
https://blightworms.bandcamp.com/album/formless-utopia-eternal
O istom trošku vredi čuti i Crisis Act, takođe grindcore bend, iz, takođe, Australije. Turn it Off je album sa 11 pesama koje prolete brzo i ugodno s obzirom da ni jedna nije duža od dva minuta a dobar broj ih je kraći od minut. Bend vrlo dobro svira i ima dobar zvuk – otud i ta ugodnost – sa gruvom koji zvuči kao da dolazi iz Pig Destroyer/ Agoraphobic Nosebleed škole i dobrim, prigodno efikasnim, aranžmanima. Lepo.
https://crisisact.bandcamp.com/album/turn-it-off
Još jedan odličan grindcore split, ovog puta EP, sa osam pesama, nam se pojavio baš kad je bilo najpotrebnije. Shit Life su detroitski grindcore duo koji sam prošle godine veoma zavoleo sa njihovim drugim albumom, Reign in Bud, a Competitive Victimhood je njihov split EP sa teksaškim sastavom Noisy Neighbors. Noisy Neighbours nisu osobito originalni ali sviraju kvalitetan grindcore sa klasičnim rifovima za ovu muziku i jednim lepim, tečnim osećajem koji kreiraju kada sviraju brzo. Pesme su ukusno protkane i solidnim moš-delovima i ovo je vrlo kompetentan klasični grindcore. Shit Life sa svoje strane ponovo oduševljavaju izuzetnim radom, pa kako me je bubnjar izvalio od oduševljenja na prethodnim izdanjima tako me i sada, da prostite, izvaljuje. Muzika je generalno još brža nego na prethodnim izdanjima i malo siroviji master ne smeta koliko bi smetao kod nekog benda lošijeg kvaliteta. Shit Life uspevaju da spoje visoku sviračku ekspertizu sa jednim vrlo prizemljenim, pankerskim pristupom grindcoreu i to ovde odlično funkcioniše. Sve preporuke, pogotovo uz činjenicu da je digitalni daunloud ovog izdanja BESPLATAN ako tako želite:
https://noisyneighborstx.bandcamp.com/album/competitive-victimhood-split-with-shit-life
https://shitxlife.bandcamp.com/album/noisy-neighbors-shit-life-competitive-victimhood
FILTHxCOLLINS su, slično Shit Lifeu, grindcore duo gitare i bubnjeva, samo iz Notingema i više old school. FxC2020 je prvi pravi album ovog dua i u pitanju je prilično sirovo snimljen grindcore gde doboš zvoni iz sve snage a pesme traju po dvadeset sekundi. No, FILTHxCOLLINS nisu antimuzičari i iako je njihova muzika izrazito prosta i programski prostačka, ona svakako kanališe izvornu grindcore energiju radije nego nekakav memekorični, ironijom nadjeveni prezir prema formi uopšte. Utoliko, meni se ovo prilično dopada, pogotovo što se bend trudi da pesme ne liče jedne na druge iako ovde ima vrlo malo moš-delova ili uopšte momenata gde možete čuti rifove. Fino:
https://filthxcollins.bandcamp.com/album/fxc2020
Loss of Infection su veoma stereotipan Deathcore bend za, recimo 2008. godinu. Sve je tu: insistiranje da je ovo što sviraju death metal, nejmčekovanje Ktulua, disharmonične gitare… No, Loss of Infection su em vrlo mladi em su južnokorejskog, jelte, etniciteta pa mi sve to nekako simpatično. Njihov debi album, Dark Dimension odiše jednom vrlo prijatno naivnošću i entuzijazmom koji je lišen poze i kulturnog kodifikovanja što ga imaju stariji i iskusniji bendovi. Ovo je simpatično, maštovito u jednom skučenom opsegu i lepo producirano:
https://lossofinfection.bandcamp.com/album/dark-dimension
Za najtvrđu stranu industrial metala dobili smo novi, ovog puta živi album projekta Author & Punisher. Kurt Ballou je nastupao uživo u ovoj godini, uprkos apokalipsi ili možda baš zbog nje, imajući u vidu koliko je bučan, abrazivan, mračan njegov muzički autput. Live 2020 B.C. može na prvi pogled da zbuni jer smo navikli da „B.C.“ označava staru eru, ali nek to bude tek prva od mnogih konfuzija u koju će vas Author & Punisher ubaciti ovim mrvećim ali hipnotičkim albumom odličnih živih nastupa:
https://authorandpunisher.bandcamp.com/album/live-2020-b-c
Hunter of Borneo je super ime za death metal bend, pogotovo ako ste iz Indonezije. A ovaj bend je baš odatle. Promosick 2020 je demo sa dve pesme slamming death metala koji, da bude jasno, zvuči dosta „kućno“, pogotovo u domenu vokala i bubnjeva, ali gitare su solidne i ovo je u suštini naivna, prostačka ali simpatična i ambiciozna muzika benda koji očigledno ima dosta potencijala da napreduje:
https://sadisticrecords.bandcamp.com/album/hunter-of-borneo-promosick-2020-2
Ruski izdavač Inherited Suffering Records nas je ove nedelje zapljusnuo talasom svojih izdanja. No u moru manje ili više slamcore bendova, meni je najviše legao EP Micro Surgery francuskog sastava Cryogenical Excision koji sa svoje četiri pesme nudi prilično klasičan slamming death metal sa dovoljno slemova i moš-delova da ja budem zadovoljan a bez „core“ zastranjivanja. Francuzi se trude da im pesme budu dinamične i raznovrsne, što takođe cenim i ovo je prilično hi-tech, ili, bolje, hi-fi slamming death metal za ljude koji vole ovaj stil ali ih smaraju sobni projekti koji u njemu kao da preovlađuju. Fino:
https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/cryogenical-excision-micro-surgery
Nisu loše ni njihove poljske kolege, Fetor koji za istog izdavača izbacuju svoj drugi album, Downwards to Distress. I ovo je prilično klasičan, radnički slamming death metal, sa vrlo dobrim zvukom i kvalitetnom svirkom. Slem ne bi trebalo da je neka velika filozofija, on je, slično fanku, nešto gde se više ceni osećaj nego kompleksnost i utoliko treba primetiti da se Fetor pošteno trude da svoje slemove uokvire sa dosta raznih ukrasa koji njihovoj muzici daju raznovrsnost, ali da su najbolji momenti na albumu ipak baš ti masni, masivni, napaljujući slemovi. Solidno, plus taj omot albuma koji je očiglednoprilično inspirisan jednim upečatljivim bossom iz Dark Souls:
https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/fetor-downwards-to-distress
Bostonski Goratory su kežuali dropovali album nedelje, posle pauze od, oh, punih šesnaest godina. Ova ekipa, koja je startovala početkom stoleća kada su neki od članova imali po nežnih 14, prešla je tijekom vremena put od korektnog ali ne preterano zanimljivog lo-fi deathgrinda do, pa do izvanredno zabavne, visokotehničke deathgrind svirke na novom albumu koji se zove Sour Grapes, ali se tu ne misli na kiselo grožđe u, kako da kažem, UŽEM smislu. Naime, Goratory od početka svoj identitet zasnivaju na skatološkom diskursu ali je on, za razliku od 99.9999 procenata grinderskih kolega opsednutih fekalijama, zapravo duhovit. Mislim, bend je na prvom albumu, 2011. godine, imao pesmu nazvanu Retrograde Defecation, što je prilično duhovito a prvi singl (da tako nešto postoji danas) sa novog albuma zove se I shit your pants i govori o podmetanju hipicima psihodeličnih narkotika umešanih sa laksativima. No, Goratory nemaju onu zlu, zluradu dimenziju koja je krenula od Anal Cunt i zatim se završila u današnjim nepodnošljivim grind projektima na internetu, i njihova muzika je daleko sofisticiranija od teme ove pesme. Bend je tokom sazrevanja davao članove metal imenima poput Job for a Cowboy, The Black Dahlia Murder, Abnormality, Despised Icon ili Deeds of Flesh pa se na ovom albumu može očekivati izuzetno visok nivo kvaliteta svirke – a što i dobijamo. Naravno, ovo je nominalno tech-death pa komplikovani aranžmani i stalne smene harmonija, ritmova i tempa tu idu uz teritoriju ali bend uspeva da sve to učini zabavnim i ne pada u zamku neke umišljene ozbiljnosti. Još jedan bend sa severa kontinenta je ove godine objavio album koji bih opisao sličnim epitetima i ako ste, kao ja, voleli Killitorous na njihovom ovogodišnjem ili prvom albumu od pre neku godinu, Goratory su u veoma sličnoj kategoriji, ne odričući se skatološkog deathgrind jezgra ali praveći od svoje muzike jednu urnebesnu grindcore komediju u kojoj se smejete u sebi dok se na sav glas divite apsurdnom kvalitetu svirke i načinu na koji se pesme okreću oko nekoliko osa u isto vreme. Uz odličan miks (i glasan master koji, takođe, ovde ide uz teritoriju) i činjenicu da je Sour Grapes svega pet evra za digitalni download, ovaj album je zaista izuzetna ponuda za svakoga ko voli žestok deathgrind i, pa… gomna.
https://everlastingspewrecords.bandcamp.com/album/sour-grapes
