U protekloj nedelji napustio nas je Eddie Van Halen, gitarista koji je, može se argumentovati, predstavljao ključnu sponu između gitarskih heroja prvog talasa, prevashodno Claptona i Pagea – koji su mu, pored neizbežnog Hendrixa bili i uzori – i onog što je došlo osamdesetih u figurama kao što su bili Vai, Satriani, Wylde, pa i Malmsteen. Eddie je bio ne samo vasnerijski talenat i neko ko je skidao pesme i solaže samo gledajući ljudima u prste, ne samo popularizator dvoručnog tepinga koje će osamdesetih postati stalni deo programa hevi metal gitarista, već i samouki zanatlija koji je stalno nešto majstorisao oko gitare i pravio je da proizvodi zvuke koje do tada nije mogla. Velika ličnost za metal, rok i uopšte muziku poslednjih pola veka. Nek odmori sada u velikom bekstejdžu sa druge strane. A mi da vidimo i šta je izlazilo a vredno je da ga čujemo i ispratimo Eddieja uz buku i pucanje.
Blek metal, kao stil koji izuzetno polaže na mistično, opskurno, neprozirno, tajno i nedorečeno dobija neku vrstu svog sažetka sa bendom Prosternatur za koji se ne zna ni ko su ni odakle su. I njihov drugi album, Mortuus et Sepultus počiva na ovoj misteriji i opskurnosti, nudeći mračne, hermetične blek metal pesme koje se ne kriju iza lo-fi pancira već, naprotiv, dopuštaju da se tama i neprijateljstvo dobro čuju. Nije za pevušenje i stiskavac, ali Mortuus et Sepultus u sebi krije potencijal za transcendentna iskustva:
https://prosternatur.bandcamp.com/album/mortuus-et-sepultus
Švedski Trident su na drugi album, North, čekali deset godina, ali jasno je da nisu sedeli skrštenih ruku – nedobog, pa oni sigurno krst smatraju nečim najgorim – nego su radili i unapređivali se. Otud je North jedna lepa, ubedljiva ploča black-death metala sa kvalitetnnom produkcijom i napadačkim, ratničkim stavom, a ne bez suptilnosti. Trident odlično pišu pesme i proizvode dinamičnu, napetu svirku koja se ne oslanja sve vreme na brzinu da bi zvučala žestoko. Vrlo lepo:
https://non-serviam-records.bandcamp.com/album/north
Na ovim smo stranicama više puta hvalili različite keltske blek metal projekte pa evo sada i nekoliko lepih reči za debi album škotskog jednočlanog projekta Aonar. The Cult of Life je meditacija o propasti čovečanstva iz perspektive veštačke inteligencije koja ga nadgleda, a sve inspirisano Ellisonovom zastrašujućom i klasičnom kratkom pričom „I have no mouth but I must scream“. Ovo je, razume se, sumoran album ali muzika je žustar, energičan blek metal koji ne smara prebiranjem po molskim akordima i utapanjem u sjeti već – krlja. Craig Milne je ambiciozan autor koji počinje ploču kompozicijom dužom od 13 minuta, ali ovo je uglavnom pristojan blek metal koji opravdava svoju meditativnu prirodu temom i konceptom albuma. Lepo:
https://aonarsco.bandcamp.com/album/the-cult-of-life
Čileanski duo To Death na svom debi EP-ju Perpetual Gloom svira prijatan blackened death metal. Iako je ovo korektno odsvirano i snimljeno, muzika ima i jedan naivni, idiosinkratični pristup aranžmanima koji je čini svežom i šarmantnom. Lep početak:
https://todeath.bandcamp.com/album/perpetual-gloom
Iznenađujuće mnogo mi prija debi album bristolskih Blasfeme, nazvan Iniquity in Salvation. Ovo je vrlo uredan, pod konac odsviran blackened death metal, sa dobrim, ekstremnim ali upicanjenim zvukom i pesmama koje se baziraju na opakim rifovima, vrištanju i brzini. Album je podugačak, ovde, kad se saberu i interludiji, ima trinaest lakih komada na ploči, ali ga veoma vredi čuti:
https://wulfhereproductions.bandcamp.com/album/iniquity-in-salvation
Francuski duo mršavih mladića, Dysylumn sa svojom trećom dugosvirajućom pločom, Cosmogonie pruža publici tačno ono što ona, slutim očekuje. Mislim, intro ovde traje preko četiri minuta a za njim slede pesme duže od šest, sedam, osam pa i devet minuta ispunjene meditativnim, umiljatim ponavljanjima melodičnih i melanholičnih akorda, grubim ali toplim vokalima i ritmom koji je ujednačen i predvidiv. Dysylumn, ipak, nisu generički atmospheric black metal bend i izdvajaju se od proseka kvalitetom, kako svirke, koja je dinamična i živa bez obzira na ambiciju da bude hipnotična i repetitivna, tako i pesama koje su promišljeno rađene. Ovo je i solidno producirano pa se lako preporuči:
https://dysylumn.bandcamp.com/album/cosmogonie
Lepa blek metal sirovina stiže nam iz Portugalije, sa prvim EP-jem skupine Ventr, naslovljenim Numinous Negativity. Portugaliju, toplu mediteransku zemlju ne biste instinktivno povezali sa muzikom koja je ovako mračna, hladna i okrutna, ali eto, ima nas svuda. Numinozna negativnost je pompezan naslov za nešto što je maltene garažni snimak, sa svojim lo-fi kvalitetom zvuka i ljuljanjima u tempu, ali Ventr uspevaju da sve to pretvore u prednost dok valjaju slatke satanske teme i distorzirane đavolje rifove. Šarmantno:
https://ventr.bandcamp.com/album/numinous-negativity
Francuzi In Cauda Venenum imaju violončelo u stalnoj postavi što bi trebalo da nas unapred upozori o kakvom bendu pričamo. Njihov drugi album, G.O.H.E. ima samo dve pesme, svaka od njih dugačka preko dvadeset minuta, utopljene u melanholičnu izmaglicu gitara bez dinamike, violončela, sintisajzera, udaljenih vrištećih vokala, semplovanih govora, pijanističkih vinjeta… Ali da bude jasno, ako volite taj grandiozni pristup blek metalu, bez stida i brige da li neko ovako nešto smatra pretencioznim, ovo je vrlo dobra ponuda, sigurna u sebe i dosledna u onom što radi. In Cauda Venenum su pojava za sebe i to treba ceniti:
https://incdvnnm.bandcamp.com/album/g-o-h-e
Švedski veterani black-death metala Necrophobic imaju deveti album, Dawn of the Damned, što za više od trideset godina svirke i nije mnogo. Zato valjda i album zvuči napaljeno i sveže, podsećajući na klasičan švedski blek metal zvuk svojom kombinacijom melodičnosti, brzine i žestine. Necrophobic ne izmišljaju nekakve tople vode ali su i dalje prilični majstori u kreiranju metala koji je istovremeno brz, tehnički impresivan ali i prijemčiv, himničan, epski na jedan pop način. Ja sam prost čovek i meni ovo prija:
Ajmo sad stoner i dum. Psihodelija koju Across Tundras, bend sa stalnom adresom u Tenesiju, provlače ima elemente Amerikane i te neke „dream pop“ muzike ali je glasna, bučna i uzbudljiva u toj svojoj sanjivosti. Album LOESS ~ LÖSS bi zapravo i profitirao od malo mekšeg, tišeg zvuka gde bi instrumenti imali manji „panč“ i gde bi prelepi, hipnotički ambijenti kreirani gitarama i klavijaturama imali više prostora da vam se šire po ušima, ali ovo je i tako vrlo lep album prijatne, udobne psihodelije:
https://acrosstundras.bandcamp.com/album/loess-l-ss
AIAUASCA su sludge/ doom duo iz Kvebeka i njihov drugi (mislim) album, Mareacion ima dve dugačke, teške pesme koje pritom ne istrajavaju u nekoj komičnoj sporosti i svečanosti, već tu ima i dosta momačke svirke. Treba izdržati svu tu supernapucanu produkciju i ta trajanja, ali bend se trudi da principom „od šapata do vriska“ kreira zaista ekspresivnu, memorabilnu muziku (i poneki dobar doom rif) i to im mahom uspeva:
https://aiauasca.bandcamp.com/album/mareacion
Još dobre psihodelije nam stiže posredstvom odlične kasete Paradigm Shift britanskog sastava Amon Acid. Ovo je praktično acid-doom, muzika sva u orijentalističkim harmonijama međ gruvom koji za polaznu osnovu uzima Black Sabbath i Pentagram ali onda cimne MALO VIŠE iz nargila i sve se pomeri par stepeni ka nirvani. Stanju, ne bendu. Amon Acid imaju lepe doom metal rifove ali njihova muzika je nešto više od rifova, jedan primitivni ali neodoljivi ritual u kome su distorzirane gitare samo komadić priče:
https://amonacid.bandcamp.com/album/paradigm-shift
Little Hole Filled je verovatno najgore ime za bend koji svira metal bilo koje vrste a pogotovo za ovu austrijsku ekipu koja provlači prijatan, rifaški stoner/ sludge metal. Ovo nije instrumentalna muzika ali skoro da jeste jer je čitava poenta pesama na albumu And The Ants Still March On nizanje lepih, distorziranih rifova i hipnotisanje slušaoca njihovim urednim slaganjem. Utoliko, albumu svakako ne bi škodilo malo više dinamike i raznovrsnosti ali ako ste raspoloženi za nešto što drži vrlo solidan gruv i ima lepe harmonske ideje tokom čitavog trajanja albuma, Little Hole Filled će… ispuniti tu potrebu, kao nekakvu… malu rupu…
https://littleholefilled.bandcamp.com/album/and-the-ants-still-march-on
Sasvim prijatan und pristojan hard rok stiže nam iz Berlina na EP-ju The Space Between petorke Bubba Ho-Tep. Ovo je pod priličnim uticajem dobre ’60s i ’70s rok svirke, sa dosta bluzerskih rifova i gruva kakav bi pristajao Ten Years After ili Roriju Galageru. Kako sam ja to trošio u nezdravim količinama kao dječak, tako mi i Bubba Ho-Tep prirodno prijaju. Ovo je i lepo producirano da bude čisto i prijatno a da ima dinamiku što je danas maltene izgubljeno znanje. Preporučuje se:
https://bubbahotepmusic.bandcamp.com/album/the-space-between
Također Nijemci, Hexer iz Dortmunda se na svojoj promo fotografiji slikaju u kožnjacima a jedan od njih pokazuje kameri srednji prst, valjda da se uspostavi ulični kredit, no, srećom, muzika im je, na njihovom drugom albumu ipak vredna pažnje. Realm of the Feathered Serpent je kolekcija dugačkih i odmereno tempiranih pesama zamišljenog, pomalo ritualnog, pomalo meditativnog doom/ sludge zvuka sa finom dozom melanholije. Kažem „finom dozom“ da bi bilo jasno da ovo nije uplakani, terminalno gotski dum kome je naricanje ceo raison d’être već jedna spontanija muzika sa blago tribalnim prizvukom, gde su harmonije, istina je, duševne, ali bend polako i svečano, a opet energično ponavlja ritmičke i tematske sklopove puštajući slušaoca da se utapa u hipnotičkoj atmosferi. Ovo se može i prekuvati, naravno, pa je dobro da se Hexer trude da sve ipak ima dinamiku i bend pokazuje mišiće da bi bilo jasno da ovo nije ni sanjivi post-metal. Tako da je ploča na zlatnoj sredini, sa dovoljno distorzije i energije da zadovolji moje primitivne potrebe ali i dovoljno suptilne, višeslojne filozofije u kreiranju kompozicija da mi zadovolji i ono malo kognitivnog žara što mi je preostalo. Lepo producirano. Lep album.
https://hexerdoom.bandcamp.com/album/realm-of-the-feathered-serpent
Italijani Invernoir su bend koji je mnogo manje po mom ukusu ali ne treba ignorisati njihov solidni kvalitet. Njihov debi album, The Void and the Unbearable Loss zvuči baš kako mu naslov sugeriše, tužno, zamišljeno, patetično, introvertno, emotivno itd. itd. itd. Nisam siguran da emo-doom metal postoji u registru metal podžanrova pa ću reći da iako Metal Archives ovo vodi kao Gothic Doom, Invernoir imaju barem onoliko shoegaze senzibiliteta u svom zvuku koliko i gotike. Bude to i dobro, kad konačno jednom krene i mada ovo nije moj, jelte, fazon, bend svakako kapira šta hoće i kako da ga postigne pa su ovo spore, melanholične pesmice epske širine i uplakana lica. Ko voli, mislim da će voleti:
https://funere.bandcamp.com/album/the-void-and-the-unbearable-loss
Prvi album polno mješovite doom metal ekipe Yatra iz Merilenda je meni bio prilično dobar i komentarisao sam neobično pevanje Dane Helmutha kao karakteristiku po kojoj se bend izdvaja od ostatka scene. Novi, već treći (drugi ove godine!!) album je tu, i All Is Lost i dalje ima Helmuthov karakteristični pola odašaputani, pola odrežani vokalni stil ali bend ovde ulaže i dosta energije u pisanje pesama. Kompozicije su ovde maštovitije i dinamičnije od tog nekog osnovnog doom metal predloška, sa određenim trešerskim i sladžerskim aspiracijama i tvrdoćom koja ne narušava potrebnu dostojanstvenost ovakve muzike. Bend pritom sklapa solidno zaokružene komade od oko tri-četiri minuta, ne smarajući već pošteno svirajući i puštajući rifove i gruv da odrade svoje pre nego što se pređe na naredni komad. Fer. Solidan miks i prebudžen mastering ali ovo je album koji se lepo sluša:
https://grimoirerecords.bandcamp.com/album/all-is-lost
Nisam nešto lud za instrumentalnim doom/ post metal albumima, pa mi tako ni Eremit, druga dugosvirajuća ploča berlinskih Neànder nije bila po ukusu kad je krenula sa dvoipominutnim shoegaze/ drone introm koji je, subjektivno rečeno, trajao bar tri sata. No, stvari su značajno podnošljivije kada bend krene u doom smeru. Ovo i dalje jesu pesme sa pomalo predugačkim, pomalo samozaljubljenim kompozicijama koje se razvijaju presporim tempom predugo vremena, ali bend, da budem fer, ima pristojne doom rifove kad baca doom rifove i zvuči prijatno i kada ih kombinuje sa gorkoslatkim post-blek-metal pasažima. Okej je:
https://throughloverec.bandcamp.com/album/eremit
Čileanski jednočlani Rise to the Sky ne da ne svira instrumentalni doom metal nego je njegov drugi album, Death Will Not Keep Us Apart prepun pevanja svih vrsta. Ovo je vrlo melodičan, vrlo svečan, kinematski doom album, konceptualno konstruisan oko naučnofantastične priče o paru koji pokušava da preživi smak sveta, a muzički, iako relativno „jeftino“ produciran, spravljen da bude nešto što se sluša sa jednim egzaltiranim osmehom na licu i uživa u predivnoj, dostojanstvenoj tugi koju Sergio Gonzalez Catalan kanališe nežnim melodijama, anđeoskim pevanjem, dubokim death vokalima, sakralnim motivima, sporim, dostojanstvenim tempom… Ovo je veoma uspela smeša mnogih koncepata koje povezujemo sa doom metal muzikom i Catalan, pored izrazitog talenta da napiše monumentalne doom pesme od kojih ni jedna ne traje duže od šest minuta, ima i odličan zvuk gde se svi ti slojevi kompozicija doro čuju i prave željenu atmosferu. Odlično:
https://risetothesky.bandcamp.com/album/death-will-not-keep-us-apart
Warlung iz Hjustona su ponovo sa nama i kažu da su na albumu Optical Delusions našli idealnu sredinu između horor intonirane muzike sa prvog i rokenrol aspekata drugog albuma. To ćete vi morati sami da procenite koliko je ta sredina idealna, ali meni se prošli album prilično dopao a ni ovo nije ni malo loše. Naravno, Heavy Psych Sounds Records je firma koja uliva poverenje, pogotovo što je reizdala i prva dva albuma Warlung, pa je slušanje sve tri ploče za redom skoro pa prirodna reakcija poštenih ljubitelja teškog roka. Elem, Optical Delusions ponovo ima taj neprikriveno ’70s, sabatovski pristup sa lepim rifovima koji spajaju bluz gruv i metal mračnjaštvo, pamtljivim vokalnim temama i dobrom produkcijom. Lepo:
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/warlung-optical-delusions
Rusi The Re-Stoned nisu nameravali da snime novi album, kažu, već samo par novih pesama da najave turneju koja je trebalo da se održi proletos, ali eto, desi se šta se desi, zavuče nam se pandemija i ono šta će, kud će – ajde u studio. Thunders of the deep je, dakle, ploča koja se desila neplanirano i kao takva ona ima i momente koji bi možda bili upeglaniji i razrađeniji da je bend sve ovo radio planskije, ali je svejedno fina kolekcija instrumentalnih stoner rok komada koje vozi pre svega lepa, fazirana gitara a pod nju se podmeće kvalitetna ritam sekcija. The Re-Stoned vole bluzerske korene svoje psihodelije i ne hvataju samo na snagu i težinu, naprotiv, ima ovde dosta dinamike i suptilnosti. Voleo bih da je album nešto zaokruženiji, delovi ovde i dalje imaju miris džem-sešna ali generalno ovo je vrlo dobro:
https://re-stoned.bandcamp.com/album/thunders-of-the-deep
Ripple Music je izdavač sa tako visokim kvalitetom autputa da se ozbiljno nosim mišlju da krenem da im plaćam pretplatu od pet dolara mesečno da bih odmah sva njihova izdanja dobijao automatski kad izađu. Današnji primer: kiparski Arcadian Child koji svoj psihodelični rok ukrštaju sa malo grčke/ mediteranske tradicije da se dobije vrela, zapaljiva smeša potentne hard ’n’ heavy muzike i hipnotičkog gitarskog rada. Protopsycho je odličan naziv za ploču koja čuva osnovni hard rok format kao osnovu ali je nadograđuje sa mnogo helenskih harmonija i gitarskih tehnika koje vuku poreklo direktno iz narodne muzike ovog dela sveta. Arcadian Child su još jedan od onih bendova na Ripple Music koji zvuče bezvremeno, savršeno uklopljeni u „klasičnu“ hard rok tradiciju a opet bez retro mirisa, čineći tu tradiciju savremenom i živom. Izuzetno.
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/protopsycho
https://arcadianchildband.bandcamp.com/album/protopsycho
Italijani Last Century se trude da na svom prvom albumu, A State of Being Aware udahnu thrash metalu novi život. Ovo je lepa ambicija i bend ima simpatične ideje i kreativna, iznenađujuća rešenja. Blago ih koči pevanje koje je, pa, recimo, malo „leftfield“ ali bend ima karakter zahvaljujući i tome, ali i zahvaljujući komplikovanim a opet prirodnim aranžmanima i dobroj produkciji. Ovo nije thrash metal jurnjave i pretnje niti hladna, laboratorijska „techno-thrash“ vežba, već topla i duševna muzika. Vredi čuti:
https://lastcentury1.bandcamp.com/album/a-state-of-being-aware
Death metalci vole da pevaju o ubicama pa tako i Slovaci Stabbed čiji EP Irena govori o poznatom slučaju žene po imenu Irena Čubírková koja je prva pogubljena žena posle Drugog svetskog rata u Čehoslovačkoj – zato što je ubila muža i kolegu, u razmaku od 13 godina, odsekla im glave i spalila tela u rerni… Mračna tematika, a Stabbed sviraju odlično na ovom stamenom, vrlo gruvi EP-u. Produkcija je sjajna, atmosfera mračna a metal nekako ozbiljan, kao da gledate nekakav dokumentarac. Fino:
https://stabbedsk.bandcamp.com/album/irena
Inferi iz Tenesija su svoj melodični death metal sa početka karijere evoluirali u rastuće „tehničkom“ smeru pa je novi EP, Of Sunless Realms ta neka apoteoza parenja melodeath i tech-death filozofija, sa naglašenom melodičnošću i komplikovanim aranžmanima gde se koriste neobične ritmičke strukture i upada u „čudne“ harmonije. Sa jedne strane gledano, Inferi spajaju sve što izrazito ne volim, ili bar za njega izrazito ne marim, u death metalu, ali ovo je impresivno sklopljen EP koji mi nije bilo naporno da slušam diveći se malo kvalitetu svirke a malo i solidnom miksu koji sve to pušta da se lepo čuje:
https://inferi.bandcamp.com/album/of-sunless-realms
Naravno, bliže mom ukusu pada novo izdanje Fucking Kill Records. Minenratten je split album između dva nemačka benda, Minenfeld i Ratfeast, sa materijalom koi je već izašao na kasetama pa je ovo sada zasluženo vinilno izdanje. Elem, ovi prvi sviraju primitivan death metal stare škole, baziran na velikim rifovima i meljućim ritmovima. Minenfeld nisu najtehničkiji bend u svojoj oblasti, naprotiv, ovo je zaista prilično primitivno, ali imaju taj primalni death metalski šmek, tu inerciju masivnosti koja mrvi sve ispred sebe bez obzira na blagi osećaj da sve u svakom trenutku može da se raspadne. Bend je obradio Bolt Throwerovu Cenotaph i to im vrlo lepo stoji ovde. Ratfeast su više thrash/ hardcore bend i njihova strana EP-ja je pankerskija u jednoj metaliziranoj verziji D-beat hardkora, na prilično tipično nemački način. Eto:
https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/minenfeld-ratfeast-minenratten-split
Njemački Boundless Chaos ima lep logo, sav okovan u metal, a ni muzika na prvom im EP-ju, Of Death and Perdition, vere mi, nije rđava. Ovo je thrash metal sa sjajnim rifovima i jednom nemirnom, nepoćudnom energijom, ali i sa skoro death metal vokalom pa će prijati i jednoj i drugoj publici. Nijemci zapravo imaju i dosta izvornog speed metal šmeka pa je ovo, uz odličnu produkciju u kojoj se sve čuje i ništa ne zaklanja ono drugo, zapravo skoro idealan spoj starog i novog. Vrlo dobro:
https://boundlesschaos.bandcamp.com/album/of-death-and-perdition
Na bend po imenu Cuntcrusher ne bih, u normalnim uslovima potrošio ni dve sekunde vremena jer su šanse da ovo NIJE nekakav mizogini slamcore sastav sa ogavnom incel retorikom negde devet prema jedan. No, valjda me njuh ovog puta poslužio pa sam protivno intuiciji kliknuo na prvi album sastava baš ovakvog imena, The Countenance i ispostavilo se da je ovo zapravo lepa thrash metal ploča benda iz Čilea. Da se razumemo, možda bend ima mizogine stavove, ne umem da to istumačim iz odurlanih stihova na ovom albumu, ali ako ih i imaju, makar ih umotavaju u nekakvu poetskiju i estetski prefinjeniju oblandu. Evo, prva pesma se zove Spawn Machine, treća Unborn, sve to MOŽE da bude odvratna mizogina propaganda a može da bude i samo normalna metalska ikonogrqafija. Ko mi kriv što sam gluv pa ne razumem šta Leo Ramirez peva… Elem, da ne smaram, bend svira odličan, ODLIČAN thrash metal koji za osnovu uzima Slayer iz devedesetih i dodaje lepu količinu gruva tako da su pesme nemirne, kinetičke i imaju lep odnos napetosti i jedne prijatne opuštenosti. Bend je izvrstan u muzičkom smislu i odlično miksovan i ovo je zaista impresivno thrash izdanje koje podseća na to kako latinoamerički thrash kad je dobar – bude najbolji. Samo da nisu neka mizogina prokletinja.
https://cuntcrusher.bandcamp.com/album/the-countenance
Supernatural Elimination su pensilvanijski deaththrash sastav koji na svom prvom i istoimenom EP-ju ima tu distinkciju da se tematski bavi Ghostbustersima. Kada se ignorišu tekstovi i introi, ovo je zapravo sasvim solidna muzika, ne mnogo maštovita, ali kvalitetno odsvirana i dobro producirana. Ili, već obrnuto. Prijatno:
https://supernaturalelimination.bandcamp.com/album/supernatural-elimination
Nizozemci Anarchos zakivaju dve odlične, vrlo teške death metal pesme na split singlu sa Morbid Stench koji će se, kad izađe za koji dan, zvati Ghospels of Necromancy. Prva pesma je neka vrsta sporog, švedskog death metala, a druga je obrada Slaughtera (Tortured Souls) i nije spora nego, naprotiv, zakivačka. Anarchos imaju zastrašujuće heavy zvuk ali umeju i da sviraju i ovo je veoma dobro:
https://anarchos.bandcamp.com/album/ghospels-of-necromancy-split-with-morbid-stench
Poljski Mendax na istoimenom prvom albumu provlači vrlo školski old school death metal. Sve ovo, varvarske ritmove, mračne rifove i podzemno pevanje čuli smo MNOGO puta od početka devedesetih pa do danas i Mendax u formulu ne dodaju bogznašta sveže ili osobeno, ali ipak, ovo je vrlo korektno odsvirano i pritiska, što se kaže, svu pravu dugmad. Mene je lako zadovoljiti:
https://mendax.bandcamp.com/album/mendax
Ovonedeljni bend osnovan sedamdesetih godina prošlog veka je francuski, originalno pank a danas ponosito hevi metal sastav Nightmare. Osnovana 1979. godine, ova je ekipa posle dva albuma polovinom osamdesetih praktično pauzirala do kraja stoleća kada se reaktivirala a prvi novi album snimljen je 2001. godine, da bi aktuelni, prigodno naslovljen Aeternam, bio njihov jedanaesti. I ovo je prilično impresivna ploča sa kombinacijom „tradicionalnije“ melodičnosti i poze ali i sa savremenom produkcijom i savremenom svirkom. Aktuelna pevačica Marianne Dien ima moćan glas i puno apetita za multitrekovanje i raskošne aranžmane a bend iza nje svira epski, grmljavinom obdareni heavy metal koji demonstrira da je svestan „modernijih“ thrash ili power metal senzibiliteta. Dobra je to kombinacija, uz vrlo solidnu produkciju koja izbegava beživotnost preproduciranosti i uspeva da muzici podari jedan raskošni zvuk a da je ne udavi kompresijom i efektima. Persme su dobro napisane i mada bend ima jednu „komercijalnu“, narodsku crtu, u refrenima pogotovo, ovo je generalno zdrav, mišićav, sinemaskopski metal kakav volim:
Čileanci Q-Fonia su svoj drugi album nazvali Outro. Sem ako to znači da se raspadaju, čestitam im na duhovitom naslovu. Elem, muzika je odlična, pa ako im je i poslednje – časno je. Ovo je malo death, malo thrash metal sa izraženom progresivnom komponentom a što u ovom slučaju znači brza, nervozna, napaljiva muzika sa čestim promenama ritma i kompleksnijim rifovima. No, bend vrlo lepo balansira te svoje progresivne ambicije sa bazičnom potrebom da album krlja i da se uz njega može slobodno šutirati, pa je Outro vrlo kul. Ima ovde i melodeath elemenata, a meni najsimpatičnije je kada se na drugoj pesmi začuje Herrmannova tema iz „Psiha“ koju su svojevremeno i Caracss omažirali. Ukusno!
https://q-fonia.bandcamp.com/album/outro
Necrolord su ove godine već imali solidan album a sada su izdali EP The Twilighted Minds koji donosi još njihovog patentiranog zvuka death metala stare škole. Ovo je pristojno producirana ploča na kojoj se ritmovi poštuju i pesme uglavnom drže jedan isti tempo, birajući da varijaciju nađu u dinamici i povremeno zdravo inventivnim harmonskim rešenjima (naslovna pesma pogotovo). Lep, gruverski EP dobrih rifova i ujednačene atmosfere, kao stvoren za sumornu jesen:
https://necrolord.bandcamp.com/album/the-twilighted-minds-ep-2020
A kome je to mnogo sumorno, evo death metala nasmejana lica. Dobro, ne BAŠ nasmejana lica ali Suffocate the Skies na svom debi albumu Heathenwulf sviraju simpatičan melodični death metal sa simfonijskim aspiracijama. Ovo je meni zapravo dosta dopadljivo upravo jer Suffocate the Skies nemaju neku prenabudženu produkciju niti para za kompleksne orkestracije pa je njihov drusni death metal samo lako zaprljan sintetičkim gudačima i sve ima jednu B-movie atmosferu. Bend dobro svira i snimljen je valjano pa ovo vredi čuti:
https://suffocatetheskies.bandcamp.com/album/heathenwulf
Za slamming death metal publiku, novi singl američko-njemačkog trojca Pestilectomy, Ministry of Molested Necrophiles, doneće desetak minuta teških hromatskih rifova, bas-dropova, neljudskih vokala i rešetajućeg bubnja. Pestilectomy nisu nikakvi slam inovatori i ovo nije ploča koja sa svojom naslovnom pesmom treba da nas iznenadi originalnošću. Ovo je prosto najava novog albuma, a na B-strani su obrade Jenovavirus i Cephalotripsy u podsećanju na slavne slam prethodnike koji više ne rade. Pošteno:
https://pestilectomy.bandcamp.com/album/ministry-of-molested-necrophiles
Ko se prošle nedelje slušajući italijanski Skeletoon uželeo JOŠ power metala, evo nama novog albuma baskijskog benda Vhäldemar. Španci sviraju od početka stoleća i Straight to Hell im je šesti album pa se ovde čuju kilometraža i kvalitet. Iako ovo nije onako PRETERAN i zabavan muzički program kao kod Skeletoona, Vhäldemar pružaju vrlo ubedljiv klasičan metal jelovnik dobrih rifova, epskih refrena i tvrde, nabijene ritam-sekcije. Miks i mastering su, uobičajeno za ovu muziku, napucani do besmisla pa je meni ovo malo i naporno za uši ali o kvalitetu same svirke nema dileme, Vhäldemar su odlični, pružajući superiornu svirku i veličanstveni kič na korišćenje svima zainteresovanima:
https://fighter-records.bandcamp.com/album/straight-to-hell
Ukrajinci Degradatus na istoimenom EP-ju pružaju program vrlo solidnog, odlično produciranog metaliziranog grindcorea. Bend navodi uzore poput Terorizer, Dead Infection i Agathocles, ali Degradatus zapravo ima svoj zvuk i to je kvalitetan pristup materijalu sa dobrim rifovima, promišljenim strukturama pesama i odmerenim humorom. Vrlo lep debi:
https://trismusrecords.bandcamp.com/album/degradatus-s-t-ep
Za onu najcrnju stranu grind formule ove nedelje su zaduženi Pulmonary Fibrosis iz Francuske i Assur iz Belgije sa albumom Elvira, Mortician of the dark. Neiznenađujuće, radi se o tribjutu američkom bendu Mortician istovremeno sa tribjutom Elviri, gospodarici Tame pa je ovo kolekcija obrada Mortician presecana semplovima iz filmova sa Elvirom sa kraja osamdesetih i početka devedesetih. Kjut, što bi rekli na engleskom, ali muzika je zapravo odlična i mada oba benda zvuče sirovo i brutalno preko svake razumne mere, zapravo i dalje imaju značajno bolji zvuk od originala koje obrađuju. Meni odlično:
https://assur.bandcamp.com/album/elvira-mortician-of-the-dark-split-w-pulmonary-fibrosis
Crouching Nude nastavljaju da pumpaju ploče kao što neki posebno napaljeni bilder pumpa gvožđe. U poslednjih mesec dana ovaj portlandski avangardni sludge sastav opalio je mali milion EP-jeva koji svi imaju u sebi dosta zanimljivog eksperimenta. Ništa od toga nije možda ESENCIJALNO u smislu ulaska u istoriju muzike, ali bend gradi interesantan opus u kome se pomaljaju obrisi neke šire slike i treba pratiti rad ove ekipe. Ovonedeljno izdanje, split kaseta sa IXIAN ima četiri pesme i, pa, da, ovo se lepo sluša:
https://crouchingnude.bandcamp.com/album/ixian-split
Uprkos imenu, ruski duo 808hardcore ne svira nekakav gabba techno, nego metalizirani, gitarski hardkor. Album Край je vrlo solidno produciran a bend ima puno ideja i odlično svira, nudeći muziku koja ima i jedan mejnstrimaški, televizijski potencijal sa svojom razgovetnošću, ali voli žestoke rifove i dobar tempo.
https://808hardcore.bandcamp.com/album/–2
Grci Oria svoj album Sublimation(s) počinju plemenskim bubnjevima i tuvanskim grlenim pevanjem, čisto da slušalac odmah bude svestan da su u pitanju intelektualci širokog zahvata (ako to već nije bio svestan na ime korišćenja zagrade u imenu albuma). Kad se zasvira zaistinski, ovo bude nekakav progresivniji groove metal koji voli da se malko osloni i na Slipknot siguricu, ali i da malo komplikuje sa metrikom i harmonijama, ne bežeći ipak predaleko od udobnog groove predloška. Bend malo forsira sa objašnjavanjem kako njihova muzika nastaje „kroz disruptivni proces dekonstrukcije različitih muzičkih konvencija“ ali ovo zapravo bude vrlo lepo za uho i meni, koji nisam baš ciljna grupa za ovakav zvuk, album pored svog tog insistiranja na, jelte, eksperimentu koji je na skali intenziteta eksperimentisanja gde je 0 Girlschool a 10 Tool negde oko trojke, prija:
https://oria.bandcamp.com/album/sublimation-s
Dobro posle ovoga dođe prost, zapaljiv death metal sa jakim D-beat temeljima da plaknemo uši. Johansson & Speckmann je projekat Paula Speckmanna iz Master i Rogge Johanssona iz, pa, skoro SVIH švedskih bendova kojih možete da se setite, a The Germs of Circumstance je novi, peti album ove ekipe koji se bavi i aktuelnom pandemijom, nudeći jednostavnu ali nimalo nedostojanstvenu muziku skoro tačno na razmeđi švedskog death metala i D-beat panka. Ovo je žestoko, rušilački nastrojeno, puno jednostavnih a zaraznih rifova, ustanički napaljeno sa blastbitovima i skandiranjem u refrenima (slušajte One World One Leader koja je maltene cela refren) i podseća da je najbolja muzika ponekad zaista ona najjednostavnija. Lekovito:
https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/the-germs-of-circumstance
Njujorčani Sickbay na svom drugom albumu, Deaths Cold Grip (drugari, jel’ korišćene apostrofa gej?) valjaju ubitačnu kombinaciju beatdown hardcore i death metal rifčina i gruva. Ovo je teško, grubo i sa taman toliko „egzotičnih“ harmonija da se može reći i o komponenti industriala a la Skin Chamber. Nema ovde mnogo refrena niti, uopšte, elemenata po kojima biste pesme mnogo razlikovali jedne od drugih ali to je okej jer je ovo muzika koja više treba da se oseća nego da se sluša.
https://sickbay1.bandcamp.com/album/deaths-cold-grip
Malo panka dobro dođe u metalu. Wolven je belgijski jednočlani grindcore sastav i odmah da napomenem da zvuči kao pravi bend i nema veze sa hordama kompjuterskih „cybergrind“ naplavina koje zagađuju internet poslednjih godina. Ovo je kvalitetna, solidno snimljena, vrlo dobro odsvirana muzika i Generate Mass Violence je ploča prijatnog crustgrinda koja ima tvrdu metalsku produkciju i pankerski d-beat, baš kako i treba. Vokali, mada atraktivni, do kraja budu prilično monotoni ali ovo je u načelu lepozvučeći album:
https://wolven.bandcamp.com/album/gererate-mass-violence
Nonsanto su poljski grindcore bend i njihov prvi album, Enslaved by the Grind je dobar komad teškog, mesnatog grindcorea koji ima eksplozivnost i brzinu originalnih ploča ovog žanra, sa sve tipičnim old school rifovima i nervoznim blastbitovima, ali ima i malo metalske teatralnosti. No, eksplozivnost preteže i Nonsanto su maltene powerviolence grupa kad im se hoće, sa pesmama ispod minut i visokim, grčevitim tempom svirke. Lepo:
https://783punx.bandcamp.com/album/enslaved-by-the-grind
Još odličnog grindcorea dobijamo na EP-ju Holed Up In The Lair australijskih King Parrot. Bend tri godine nije snimio ništa posle svog drugog albuma i ovo je ploča u pravom trenutku sa četiri pesme koje daju i brzinu i grčevitost grindcorea ali i kompleksniji songrajting koji bend vuče ka psihodeličnom metalu. Ovo je vrlo dobra kombinacija i zapravo mnogo uspelija od sličnih pokušaja bendova poput, recimo Brutal Truth koji su mi uvek bili ni tamo ni vamo u pokušaju da spoje ova dva stila. King Parrot uspevaju da ovo provuku prirodno, pokazujući da grindcore niti je nužno namenjen ljudima koji ne znaju da sviraju, niti mora da se svira 300 na sat da bi imao smisla. Ovo je gruverski, zabavno, ubedljivo i nadam se samo najava narednog albuma:
https://kingparrothc.bandcamp.com/album/holed-up-in-the-lair
Horrible Earth su bostonski grindcore bend kome je Horror Pain Gore Death Productions upravo izdao finu retrospektivu, Discography 2013 – 2019. Ovo je ploča sa 29 pesama koje za osnovu uzimaju brzi hardcore thrash kakav su pičili Siege, ali mu dodaje i D-beat elemente za koktel metaliziranog ali svedenog grindcorea. Pesme vrlo retko ovde traju duže od minut, svirka je čvrsta i sigurna, a bend ima izraženu pankersku, sociopolitičku crtu pa ako se nalazite u ovom opisu, navalite:
https://hpgd.bandcamp.com/album/discography-2013-2019
Nisam siguran da li bend Set Fire to the Sky stvarno postoji ili je u pitanju samo nekakva internet-prevara ali njihov debi album, Nightmares, zakazan za kraj meseca, zvuči impresivno. Nije ovo baš moj fazon, ali Nightmares uspelo spaja melodični death metal i metalcore za slatke melodije, epske refrene i napaljujuće „ajmo ruke gore“ momente, gađajući tu neku mejnstrim prijemčivost izraslu iz ekstremnog metala čiji su elementi i dalje tu (blastbitovi, pevanje koje je više tekstura nego melodija itd.). Impresivno je to i možda ovaj bend jednom bude veliki. Ako uopšte postoji:
https://setfiretothesky.bandcamp.com/album/nightmares
Jednako nisam siguran šta se događa sa miksom četvrtog albuma hrišćanskog metal benda True Strength koji se, ložački, zove The Mighty Hand of Yahweh. Sve zvuči kao da su ljudi snimili normalan hevi metal album a onda ga dali trogodišnjaku da miksuje pa tako u finalnom produktu fali doboš, višeslojne harmonije pravljene gitarama, klavijaturama i multitrekovanim vokalima bivaju sabijene u crticu, činele maltene probijaju bubne opne koliko su jake itd. No, kad se to prenebregne, ovaj album, posvećen starozavetnim temama, ima svu potrebnu epiku i teatralnost da bude makar simpatičan čak iako niste hrišćanin:
https://truestrength-christianmetal.bandcamp.com/album/the-mighty-hand-of-yahweh
Neck Cemetery je sačuvajbože ime za bend, ali makar prvenac kojeg je ova kelnska petorka snimila, Born in a Coffin, nije loš kao to ime. Nije ni fenomenalan, da budem iskren, trebalo mi je malo privikivanja na bend koji svira klasičan heavy metal ali kao da mu sve vreme fali jedno 30% energije da bude na onom nivou koje bi moje uši prihvatile kao korektan. Pomislio sam prvo da bend možda ima tih master i da samo treba da pojačam, međutim merenja su pokazala da nije to u pitanju – ovo je glasno masterovana ploča, ali je svirka zaista za nijansu previše uzdržana. Možda najviše od svega, pevač Jens Peters treba da malko jače pusti glas jer je muzika pošten, temeljit hevi metal sa povremeno vrlo himničnim referenima (Castle of Fear, recimo), gitarama koje rade interesantne stvari i solidnim tempom. Moguće je da Neck Cemetery samo treba da sviraju energičnije jer pesme imaju sve što treba pa urgiram da ciljna grupa ovo posluša jer će možda njoj album biti impresivniji nego meni kome se sve ideje jako dopadaju ali mi je izvedba za nijansu… kilava?
https://neckcemetery.bandcamp.com/album/born-in-a-coffin
Portlandski R.I.P. su mi zapravo značajno više prijali na svom petom albumu, Dead End, uprkos mutnijem, muljavijem zvuku. Ovo je ploča koju vodi distorzirana bas gitara sa „običnom“ gitarom koja se pošteno trudi da je isprati i bubnjevima koji su smrvljeni u masteringu, ali prljavi, sirovi rokenrol kog bend svira ne samo da preživljava produkcijsku šibu nego uspeva da na drugu stranu izađe i snažniji. R.I.P. su nominalno doom metal bend ali prvi album im se zvao Doom is Dead a ova ploča je mnogo bliže krosoveru stonberskog fuzz rocka i garažnog panka sa svojim visokim tempom, himničnim refrenima, masnim solažama i izvikivanim vokalima. No, bend piše odlične pesme i srčano ih svira i ovo je jedna od najzabavnijih ploča ove nedelje:
Dobro, skoro svake nedelje imamo po jedan album benda što je sa radom počeo sedamdesetih godina prošlog veka, pa se divimo i čudimo da su i dalje aktivni i prave dobru muziku. To su ove nedelje bili Nightmare, ali ove nedelje imamo takođe i bend koji je počeo sa radom šezdesetih godina prošlog veka. Bladi hel. Blue Oyster Cult su letos već izdali živi album snimljen pre par godina, ali evo ih sada sa svojom (tek!) četrnaestom studijskom pločom u karijeri koja traje duže od pola veka i, pa… ploča je solidna. S obzirom da je pauza od prošlog albuma trajala bezmalo dve decenije – nakon prilično aktivnih devedesetih – nisam siguran šta sam očekivao da čujem, ali Blue Oyster Cult sa The Symbol Remains prave jasan iskaz – da njihov poznati vizuelni simbol ostaje i nešto znači i na isteku druge decenije novog milenijuma, ali i da vole da sviraju i da imaju svoj stil i nakon smrti Allena Laniera koji je umro pre nekoliko godina. Oysteri su sa prošlim albumom prošli loše i nisu hteli da snimaju novu muziku jer to, kako su rekli, košta, ali ovaj album zvuči relaksirano i ne mogu da kažem da se oseća grč i potreba da se spravi komercijalni hit. Hoću reći, ovo je prilično klasičan Oyster zvuk, staromodan ali prijatan hard rok sa blago progresivnom notom, prijatnim dinamičkim rasponima i odmerenim tempom. Pesma koja album otvara, That Was Mme je vrlo pitak drumski hard rok, ali dok stignete do polubalade Tainted Blood činiće vam se da ste teleportovani nazad u sedamdesete u najboljem mogućem smislu. Bend ovde zvuči razigrano, istovremeno i epski ali i svedeno, popi, bez gubljenja u grandioznosti ali sa taman toliko „neoklasične“ dimenzije u zvuku da privuče pažnju. Naravno, ovo je dugačka ploča – preko sat vremena – i na njoj neizbežno ima i popunjavanja prostora ali bend se zaista potrudio da ispita veoma različite rukavce svojih interesovanja, Nightmare Epiphany je, recimo, blago džezirana, The Machine je tipičan top-40 heavy komad iz osamdesetih kakav smo mogli slušati na Hitu Nedelje pre tri i po decenije i vrištati iz sveg grla ne bismo li pobedili klete neoromantičare na GLASanju, a Stand and Fight je isto vrlo ’80s ali više kao saundtrak nekog filma gde holivudski lepotani igraju motoriste uz distorzirane gitare i militantne bubnjeve i sve tako. Sumnjam da će The Symbol Remains za Blue Oyster Cult značiti drugu mladost ali ovo je ploča kojom se bend ne samo nije osramotio već je sasvim dostojanstveno i podsetio na sovju neizbežnost u istoriji heavy muzike. Mislim, malo li je?
Malo sam se trgnuo kada sam video da Venom Prison imaju novi album, Primeval, pomislivši da njihov prošli album, Samsara, izašao srazmerno nedavno. Mislim, ako je Mart prošle godine bio nedavno… Elem, dilema se razrešila kada je uvtrđeno da je Primeval ploča starog materijala koji je snimljen ponovo – konkretno, sa prva dva EP-ja benda iz 2015. godine, Defy the Tyrant i Primal Chaos – plus da su dodate dve nove pesme. I mada stari materijal nema isti nivo ludačke, divljačke, razaračke energije koji je imala Samsara, ovo je vrlo lep album gde u realnom vremenu gledate kako bend od solidnog death-thrash-black-hardcore komba evoluira u sve ekstremniju stranu, završavajući sa najkompleksnijim, najmaštovitijim ali i najbučnijim pesmama koje me čine samo bješnje željnim novog pravog albuma. Ajde pa dogodine u Velsu!
https://venomprison.bandcamp.com/album/primeval
Ponekad se iznenadim ne samo time da izdavač Peaceville i dalje postoji već i da imaju nova izdanja a koja nisu samo prepakivanje stvari iz vremena kada su bili relevantni. Elem, i to se dešava, pa nam, na veliko zadovoljstvo sviju umešanih evo i albuma nedelje aka drugog albuma jednočlanog blackened thrash projekta Hellripper gde mlađani James McBain pokazuje svoj raskošni talenat i navežbanost. Voleo sam i prošli EP ovog projekta, kao i njegov prvi album, ali ovde se primećuje impresivan napredak u kvalitetu, pa, svega. McBain ima još nekoliko jendočlanih projekata, ali Hellripper je s pravom najpoznatiji jer je ovo, na albumu The Affair of the Poisons, izrazito ugodan koktel staroškolskih rifova, strastvenog dranja i brzog, treš-pank tempa. Hellripper se ugodno smešta na svetu zemlju između Motorheada i Venoma, GBH i Bathory itd. i ovo je koloplet veoma dobrih pesama. McBain voli rokerske, ’70s rifove i razigrane old school solaže a oni se zauzvrat lepo pakuju u visok tempo kojim on izvodi svoje pesme. Sve je ovo i pristojno snimljeno i miksovano i u pitanju je jedan od najzabavnijih metal albuma koje sam čuo u poslednjih mesec dana. Izvrsno:
https://peaceville.bandcamp.com/album/the-affair-of-the-poisons
