Prošlogodišnji film Monster (odnosno Kaibutsu) predstavlja kamen-međaš u najmanju ruku po tome da je ovo poslednji film kome je legendarni Ryuchi Sakamoto, autor velikog broja voljenih filmskih skorova, dao dve svoje kompozicije. Sakamoto je preminuo Marta prošle godine ali je već tokom produkcije filma osećao veliku slabost kao posledicu raka od koga je bolovao i terapije kroz koju je prolazio tako da bi pisanje sve muzike za ovaj film bilo izvan njegovih tadašnjih kapaciteta. Možda i zahvaljujući tome, dve njegove kompozicije koje se čuju u filmu, melanholične i optimistične i veoma prepoznatljivo sakamotovske, udaraju tako jako. U filmu se likovi dece nekoliko puta pitaju koliko brzo nakon nečije smrti možemo očekivati da ta osoba bude ponovo rođena, ali Sakamotova muzika tokom odjavne špice nam ne dopušta da o njemu zaista razmišljamo kao o nekom koga više nema. Osećaj je pre da smo mi ovde prolaznici a da je njegova muzika tu da ostane zauvek, ili makar dok god ima poslednje osobe koja može da je čuje.
Monster je kamen-međaš i utoliko da predstavlja povratak režisera po imenu Kore-eda Hirokazu radu na maternjem, Japanskom jeziku. Ovaj prolifični televizijski i filmski režiser i scenarista odrastao je uz majku koja je, kako priča, obožavala Ingrid Bergman, Joan Fontaine i Vivien Leigh i ima neke pravde u tome da je izrastao u autora čiji je izraz prepoznat i na tom istom zapadu kom su pripadali filmovi što ih je porodica zajedno gledala (na televiziji, jer je novca za zajednički odlazak u bioskop čak i u poznim šezdesetim i ranim sedamdesetim godinama pročlog veka, u Japanu očigledno bilo premalo).
Kore-eda je još 2013. godine dobio nagradu žirija Kanskog festivala za Like Father, Like Son, onda se pet godina kasnije vratio da uzme i zlatnu palmu za Shoplifters (usput pomogavši da Lily Franky postane faca poznata i ljudima koji ne gledaju bizarne radove što ih potpisuju pervertiti poput Takashija Miikea i Shinye Tsukamota), koji je bio i japanski kandidat za Oskara te sezone. Iste je godine dobio nagradu za životno delo na festivalu u San Sebastijanu, da bi svoja naredna dva filma uradio u stranim produkcijama, The Truth u Francuskoj (sa tako jakim imenima u ansamblu kao što su Catherine Deneuve, Juliette Binoche i Ethan Hawke) a Broker u Južnoj Koreji (gde su mu igrali takođe veoma ugledni glumci, uključujući Bae Doona, Gang Dong-wona i verovatno najveću južnokorejsku zvezdu, Song Kang-hoa).
Monster je, dakle, povratak Kore-ede kući, njegov prvi film na Japanskom jeziku i sa japanskom ekipom posle više od pola decenije, ali i prvi film posle skoro tri decenije koji je režirao a da za njega nije napisao scenario – a film je onda u Kanu dobio i nagradu za taj scenario. Ovo je dodatno značajno jer iako se Monster bavi temom porodice i njene uloge u životu jedinke – što je Kore-edina česta opsesija – za ovu je priliku, upravo zahvaljujući scenariju i izuzetno kompleksnoj i teškoj temi u njegovom centru, režiser napustio svoj uobičajeni pristup radu sa mladim glumcima. Umesto da decu-glumce izabere na ime njihovih personalitija i onda prilagodi scenario tim njihovim stvarnim karakterima koliko je potrebno – kako bi dobio naturalističkiju, uverljiviju glumu – Kore-eda je ovde odlučio da uzme decu koja će umeti da odglume nešto što ona nisu, dakle, nešto izvan svojih ličnosti. Prigodno, znajući da se radi u filmu u kome deca mnogo i često lažu i pretvaraju se jedna pred drugom, ali još više pred odraslima, da su neko drugi, nešto drugo, i da, ako baš nije sve u redu, barem navedu odrasle na krivi trag da to što nije u redu traže izvan njih, na mestima na kojima će ona ostati bezbedna.
Monster je film koji se ne prepričava jer, kao i njegovi protagonisti, on čini sve da gledaoca navede na krivi trag tako da ovaj pravi pretpostavke, pa i donosi zaključke pre vremena, ubeđen da je momenat da se reaguje a ne da se promišlja. On je jedan masterklas iz režije koja pokazuje, umesto da prepričava – štaviše ispostavlja se da skoro uvek kada glavni likovi prepričavaju događaje, oni lažu – ali je i kompleksan narativ u kome je pitanje KO je čudovište iz naslova nešto što visi iznad glave gledaoca kao damoklov mač i tera ga da preispituje svoje predrasude i stereotipe što ih zna iz života i sa filma, menjajući više puta mišljenje o ne samo pojedinačnim likovima već o kompletnoj stvarnosti koju film prikazuje. Ispričana nehronološki, sa nekoliko vremenskih petlji umotanih jedna oko druge, ovo je priča koja vas vuče kroz ponovljena gledanja istih scena, ali iz druge perspektive, tim mamcem što ga je zabacila već samim naslovom. Impuls da prepoznamo nepravdu kada je vidimo, da je osudimo i pokažemo na nju prstom je motiv koji gledaoca drži investiranog od skoro samog početka filma, kada vidi kako sin samohrane majke, osnovnoškolac Minato, sebi odseca kosu makazama a onda se dugo tušira, odbijajući da majci objasni da li se nešto loše dogodilo.
Autor scenarija, Yûji Sakamoto napisao je četrdesetak televizijskih serija i celovečernjih filmova u svojoj dosadašnjoj, vrlo uspešnoj karijeri, ali Monster je jedna ličnija priča, zasnovana delimično na njegovim sopstvenim iskustvima i ovaj scenario je Kore-edi legao pravo na volej, sa njegovim skoro dvodecenijskim meditiranjem o homofobiji i njoj odnosnoj diskriminaciji koje je došlo kao posledica gledanja Arakijevog Mysterious Skin.
Postoje određene paralele sa ovim filmom i u priči koju Monster priča, sa dečacima koji su dovoljno mladi da i dalje imaju detinju maštu, detinje zablude, detinje načine da traume kompenzuju fantazijama, ali dovoljno stari da imaju začetak „odraslih“ emocija i patnji koje dolaze uz njih. Čudovište u filmu je možda do kraja i personifikovano, ali čudovišnost sama se u njemu prepoznaje pre svega u tom napetom, neugodnom odnosu između sveta odraslih i sveta dece koji u idealnom slučaju treba da se susreću na formalizovane, bezbedne načine, ali je u Monster sve polomljeno od samog početka.
Minato tako nema oca, a njegov drug iz razreda, Yori, nema majku. Oba dečaka na svoje, još uvek naivne, detinje načine, pokušavaju da izađu na kraj sa činjenicom da se razlikuju od standarda. No, kada Minato počne da se ponaša neobično, uključujući nešto što deluje kao pokušaj samopovređivanja ili samoubistva, njegova majka ga natera da joj kaže u čemu je problem. I deluje kao da je problem u školi i nastavniku razredne nastave, gospodinu Horiju, jednom mladom, možda neiskusnom pedagogu koji još uvek nije sa sobom raščistio kako se sa decom mora ophoditi i gde su granice koje odrasla osoba ne sme da pređe.
Monster je zavodljiv film jer se dotiče mnogih tema dok onu glavnu spretno krije od gledaoca do momenta kada ovaj skoro pa trijumfalno shvati da ju je prepoznao. Scena u kojoj Minatova majka (Sakura Andô, koja je igrala i u Shoplifters, u A Man o kome sam pisao ovde, a pojavljuje se i u prošlogodišnjem Godzilla Minus One) odlazi u školu da vidi da li njeno dete trpi zlostavljanje je gorka satira vezana za japanski praktično ritualizovani odnos institucija prema individuama, sa nastavnicima i direktorkom koji se izvinjavaju u ekstremno formalnim terminima, ni jednog jedinog trenutka ne ulazeći u razgovor o tome šta se zaista dešava i ko je tu za šta kriv. Jedino Minotov razredni, Hori, kao da želi da se ovo raščisti, ali škola će mnogo radije sve zatrpati ispod naslaga formalnih fraza, izvinjenja, procedura i gestova koji pokazuju „da se nešto radi“ nego dopustiti da iko od spolja zaista vidi gde je problem.
Gledalac će ovaj problem posle izvesnog vremena moći sam da prepozna ali ne pre nego što mu film istu priču ispriča ne dvaput već triput. Kore-eda se za Monster odlučio na riskantan pristup spiralnog pripovedanja, sa nehronološkim skokovima kroz radnju, vraćanjem istim situacijama i ponavljanjem scena, a bez ikakvog vidnog signaliziranja da se to događa. Priča je, da ne bude zabune, sasvim jasna do samog kraja, ali film izbegava tročinsku strukturu, pa čak i da se odluči za to ko je glavni lik, i Monster zahteva od gledaoca da postepeno, organski prepozna ne samo teme i stvarni zaplet radnje, već i žanrovski identitet ove produkcije.
Kore-eda je, srećom, izuzetno spretan pripovedač koji ne mora da poseže za lažima što bi ih film servirao gledaocu kad to već mogu da urade likovi, dosledno svojoj karakterizaciji i motivaciji. Odbijanje da se pripovedanje fokusira na jedan lik i da se hronologija događaja signalizira na nekakav nedijegetički način (pa čak ni na dijegetički – ovde nema ni kolornih filtera ili posebnog osvetljenja koji bi ukazali da neke scene pripadaju jednoj celini) u gledaocu proizvode utisak da priču sklapa sam iz komadića koji su mu dostupni, radije nego da ga režiser vodi kroz narativ i ta priča, još jednom da podvučemo, nije ona koju je mislio da će gledati ni posle prvih dvadeset minuta, ni posle prvih pedeset minuta. Čak ni posle prvih osamdeset minuta. Monster je ogledni primer filma koji nema viškove scena, čije je pripovedanje preko nešto više od dva sata trajanja ekstremno efikasno, zapravo strahovito brzo, sa gotovo svakim detaljčićem koji će do kraja filma imati isplatu u nečemu što ćete prepoznati i osetiti kako još više brinete za sudbine protagonista.
A što je strahovit uspeh jer Monster, iako gledaoca ne laže, majstorski sugeriše da će ovaj gledati jedan film dok mu prikazuje nešto sasvim drugo. Ovde ima odjeka socijalne drame, pa i horora, ali Monster se jednako tačno može nazvati i nežnom ljudskom pričom o odrastanju, melanholiji i traženju topline u svetu koji nameće krute, neprijateljske formate i standarde čak i kada ima najbolje namere.
Retko se dešava da pogledate film u kome gotovo svaki od likova proučavate pod mikroskopom tražeći u njemu čudovište iz naslova, misleći da ste ga prepoznali, čestitajući sebi na etičkom čulu i sposobnosti da razlikujete dobro od zla, samo da biste nekoliko minuta kasnije uz uzdah saosećali sa likovima koji, možda, nisu čudovišta, a dobro i zlo u njihovom svetu nikada nisu bili dovoljno jasno razdvojeni. Monster nije film koji nas uči da među njima nema razlike, to ne, ali on pokazuje kako blizu mogu da budu jedno uz drugo, kako ljudske greške, ljudska samoća, ljudski stid i ljudska tvrdoglavost da greške priznaju, stid pokažu a samoću proaktivno okončaju na kraju kreiraju čudovište koje ždere ljudske živote. Čudovište je, na kraju, samo reč kojom pokušavamo da od sebe odgurnemo deo sebe koji nam se ne dopada i kojega se plašimo, ali Kore-eda ne dopušta da se film završi tek oporim prepoznavanjem ljudske nesavršenosti i daje nam sunčevo svetlo i nadu onda kada mislimo da smo pali najniže. Kada posle ovoga krene muzika Ryuchija Sakamotoa preko odjavne špice, teško je ostati na nogama.
