S obzirom da obeležavamo godinu dana od traumatičnih, tragičnih događaja koji nas, čini se, nisu baš mnogo opametili kao društvo, neću mnogo da serem, nego idemo odmah na muziku.
A prvo na black metal, jasno. Dauþuz – a što je nekakva starogermanska reč za smrt – su duo iz Nemačke koji se na svojima albumima bavi tematikom „tradicionalnog rudarstva u Nemačkoj i Evropi“. Ozbiljno. I, evo, Uranium im je već treći album i nije uopšte loš. Ovo je blek metal sa epskom i folklornom dimenzijom, melodičan, himničan a old school i sirov, sa vokalima bližim normalnom heavy metalu nego zagrobnoj blek metal rici, a album je sa svojih šest pesama intrigantan i originalan:
https://dauthuzbm.bandcamp.com/album/uranium
Moskovski trio Serpent Sermon sa svojim drugim albumom, Jahannam nadograđuje svoju viziju spajanja simfonijskog blek metala i modernog, tvrdog death metala na, rekao bih, najbolji način. Album nema sad neku idealnu produkciju ali uspeva da iskomunicira zlo, naopako i agresivnost koje bend ima u ogromnim količinama i nudi dobro napisane pesme, ozbiljnu dramu i katarzu, puno teatra ali uvek upakovanog u brzu, rasturačku svirku. Ekstremno i zabavno. A možda i ekstremno zabavno:
https://serpentsermon.bandcamp.com/album/jahannam
The Curse of Cruelty, debi album frankfurtskog dvojca Dark Frost izlazi zvanično tek tridesetog Juna, ali evo ga ceo na Bandcampu i, pa, prilično kida. Ova dva momka vole agresivan, surov blek metal koji nije old school po zvuku ali jeste po atmosferi apsolutne brutalnosti i po filozofiji nihilizma. Pesme su podugačke ali ne bih in nazvao kompleksnim već bih ukazao da se nekako organski razvijaju, rastu i zato dobijaju te dimenzije. Produkcija jako gruba, kao i svirka, ali ponekad nam baš to treba (Edit: Prtz, izgleda da je ovo bilo dostupno samo greškom pa je sklonjeno. Ali neka ga tekst, za kad se pojavi):
https://journeytotheendlabel.bandcamp.com/album/the-curse-of-cruelty
Dvočlani Sinne iz Omahe svoju muziku korektno opisuju kao „raw punk black metal“ pa je tako i njihov demo, nazvan samo Demo, sirov, pankerski, predlažući blek metal kao primordijalnu, nezaustavljivu silu prirode koja treba da vas prevrne na patos i odozgo vas prekrije svojom masom. I tako će i biti, ovo je zvučno sirovo ali pažljivo napisano i odsvirano, sa šest finih pesama namenjenih vašim niskim ali i dalje plemenitim strastima:
https://sinnebm.bandcamp.com/album/demo
Heh, ko očekuje da iz Kalifornije, pa još iz Los Anđelesa dođe dobar blek metal? A ipak, Abhoria ga isporučuju. Bend sa već dva albuma iza sebe ima novi EP sa dve pesme, Between the Strains i ovo je fina kombinacija melodičnije, atmosferičnije muzike i veoma mišićave, atraktivne, skoro razmetljive svirke. Bend uživa u kompleksnom aranžiranju pesma sa mnogo promena ritma i tempa a sve ipak ima jedan prirodan, organski tok. Produkcija vrlo solidna, čitav paket odličan:
https://abhoria.bandcamp.com/album/between-the-strains
Agriculture iz Los Anđelesa sebe nazivaju „esktatičnim“ blek metal bendom i zaista, njihov aktuelni EP, Living is Easy u svom post-blek metalu ima puno dobrog raspoloženja, oduševljenja, ekstaze. Ovo su četiri podugačke, bučne pesme u kojima je eksttaično, jelte, vrištanje, izmešano sa optimističnim melodijama i sva energija i brzina blek metala treba da iskomuniciraju pozitivnu emociju. Nestandardno, ali ne i parodično, Agriculture nalaze način da blek metal nekako organski privole njemu nekarakterističnom delu emotivnog spektra i da to zvuči kao najprirodnija stvar na svetu. Svakako je u pitanju ogromno osveženje u istorijskom trenutku gde je melanholija preovlađujuća dimenzija blek metal izraza:
https://agriculturemusic.bandcamp.com/album/living-is-easy
Teško je nemati pozitivnu anticipaciju od novog EP-ja nemačkih Panzerkrieg666, naslovljenog Westerweiterung, pogotovo kada vidite da se prva pesma zove Satan 2. Naravno, prepoznajete da se radi o ruskom interkontinentalnom balistčkom projektilu koje su mediji iz suvog, službenog RS-28 Sarmat prekrstili u Satan II, a, mislim, i interesovanje benda za ratove i naoružanje je dobro dokumentovano na prethodnim izdanjima. Panzerkrieg666 su ovde u brutalnoj formi, sa brzim, neodoljivo razaračkim blek metalom koji u tornado agresivnosti ubacuje samo mrvicu atmosfere, ali i pažljivo, promišljeno napisanim pesamama koje imaju originalne poglede na stalno iste teme i sveže ideje kako da slušaoca izlome svaki put s druge strane. Fenomenalno, a ako ste sledbenici ideje da je blek metal, jelte, rat, onda i obavezna lektira:
https://panzerkrieg666.bandcamp.com/album/westerweiterung
Iako generalno ne pišem o singlovima ovde, izuzeci se prave kada je neophodno, ili kada je, jelte, singl jedna od najboljih stvari koje sam čuo u toku nedelje. Pa tako i Ash of Ages, a koji najavljuje veliku svetsku turneju norveških 1349, a nadam se i novi album u neko dogledno vreme. Nije ovo neka od najvažnijih pesama koje su 1349 ikada napisali ali je i dalje odlična i podseća zašto je ovaj bend jedan od apsolutno najbitnijih u istoriji svog podžanra. Izvolite:
https://1349som.bandcamp.com/album/ash-of-ages
Možda bez grčkog blek metala i može da se živi, ali zašto bismo? Pompezno nazvani Waves Idle Symmetry su dvojica finih likova iz grada Halkida, koji imaju kratke kose i ne mažu se po licima belom farbom, ali debi album, Ametron im je za Grčku standardno žestoka a duševna ploča egejskih harmonija i krljačine. Bend teme mora, pogotovo Egejskog, eksplicitno forsira na ploči koja je producirana solidno mada agresivno i uspeva da spoji emotivnost i konfrotativnost na idealan način:
https://wavesidlesymmetry.bandcamp.com/album/ametron
Jednočlani eksperimentalni projekat Nostalghia iz Meksiko sitija se vodi i kao post-blek metal bend, ali novi album, Phaneron zapravo kombinuje žanrove tako što daje red metal krljačline, na rasponu od blek do hevi metala, a onda daje red avangardnog džeza. Pa tako, jelte, redom. Ima tu i psihodelije, space rocka, folklora, ima svega i svačega a iako Alex Becerra nema pristup nekakvim skupim studijima i producentima, ovo je i sasvim solidno zvučeća ploča da se u nju uroni i istraže sve njene dubine. Sjajna ekipa gostujućih muzičara daje Phaneronu osoben karakter i, pa, evo, slušajte, bićete iznenađeni svežinom i kreativnošću što emanira iz svake pesme. A cena daunlouda je koliko date!
https://nostalghia-ab.bandcamp.com/album/phaneron-2
Pređimo na stoner rock, doom metal, psihodeliju, sludge metal i hard rock. I znate kako redovno hvalim grčki stoner rok? E, pa tako ću i danas. Risen Siren su duo iz Atine gde on svira a ona peva i njihov je – pretpostavićemo debi – album Gates of Darkness odličan. Ovo je dosta epski-zvučeći stoner, sa elementima doom metala ali utemeljen u bluzu, kao nešto što biste očekivali da čujete od Ritchieja Blackmorea i Ronnieja Jamesa Dia da su odrasli slušajući Rainbow i Black Sabbath. Stavros Papadopoulos vrlo lepo svira gitare i klavijature (bubnjevi su OK, ali ipak se čuje da je iza njih robot), piše odlične rifove i teme, a Tania Kikidi ima moćan, autoritativan vokal i ova hardrokerska-stonerska ploča me je nežno i prijatno golicala svuda gde treba:
https://risensiren.bandcamp.com/album/gates-of-darkness
Black Ocean’s Edge su nemački kvartet sa albumom vrlo prijatne heavy psych rokačine, naslovljenim Call Of The Sirens. „Morska“ tema se ovde pomalja i u nekoliko pesama ali sama muzika je na bluzu utemeljeni heavy rock sa prijatnim psihodeličnim začinima, ali uvek pre svega okrenut gruvu i to fino, da prostite, curi. Bend je maštovit a da opet ne šara predaleko od osnove, sa odličnim pevanjem i, ako je produkcija malko presirova i na momente skoro garažna, to svirci dodaje i nešto andergraund kredita. Vrlo solidno:
https://blackoceansedge.bandcamp.com/album/call-of-the-sirens
Novi The Lumbar Endeavor zatiče Aarona Edgea u vrlo turobnom raspoloženju. Njegov standardno mučni, teški sludge metal ovde se opseda savremenim formama samoće, površnostima svakodnevnog života, izolacijom u koju, čini se, upadamo što se više socijalizujemo. Uz neprijatne teme ide i neprijatna muzika ali Agglomeration je ploča koja podseća da je Edge pažljiv kompozitor i aranžer i da nije polaznik škole u kojoj se uči da se sve vreme mora svirati iz sve snage:
https://thelumbarendeavor.bandcamp.com/album/agglomeration
TheShallowSouls su dva lika iz južnog Velsa sa ljubavlju ka, pa, teškom roku. Bend sebe opisuje kao melodični doom metal sastav ali novi EP, Para Bellum u naslovnoj pesmi nudi prosto kvalitetan, komunikativan teški rok sa odličnom atmosferom i dobrim zvukom. Bar u toj naslovnoj pesmi. Ostale tri su sirovi demo snimci koji… su informativni, ali ne mogu da zamislim da će iko sedeti da ih sluša posvećeno, imajući u vidu njihov niski tehnički kvalitet. No, kao najava debi albuma, Para Bellum obećava:
https://theshallowsouls.bandcamp.com/album/para-bellum-ep
Takođe Britanci, Phantom Droid, na svom drugom EP-ju, nude, pa, recimo isto melodični doom metal. No, ovo je energično, jako fazirano, pa i blago agresivno, sa elementima sludge metal abrazivnosti. Vrlo solidne četiri pesme težine i melodije:
https://phantomdroid.bandcamp.com/album/purgatorium
Tu su i Kyning iz Lajpciga, još jedan melodičan i eteričan doom sastav, koji, doduše, sebe opisuje kao stoner rok grupu koja spaja elemente teškog roka i heavy metala, bla bla bla, ali novi EP, Crop definitivno u sebi ima mnogo doom melanholije i zapravo se na neki način dodiruje i sa post rock prozračnošću. Ipak, muzika je suštinski utemeljena na blues i folk osnovama i vrlo lepo na njima gradi, sa četiri pesme koje umešno idu od nežnog, snolikog pevušenja do distorzirane krljačine i brutalnog pevanja. Odlično:
https://kyning.bandcamp.com/album/crop
Bruto & The Rock’N’Roll Apostles iz Lisabona su mnogo bliži pank rok strani rokenrol spektra pa je i njihov album, Damnation Box jedna brža, energičnija ponuda. No, u ovoj muzici ima i elemenata psychobilly zvuka, surf rocka, stonerske psihodelije, pa je bezbedno reći da će se dopasti jednako širokom spektru rokenrol slušalaca. Pesme su odlične, svirka i produkcija sjajne, i kada se naviknete na grubi ali karakterni vokal, uživaćete bez ostatka u ovoj proslavi rokenrol nepoćudnosti:
https://brutoandtherocknrollapostles.bandcamp.com/album/damnation-box
https://halfbeastrecords.bandcamp.com/album/damnation-box
https://ragingplanet.bandcamp.com/album/bruto-the-rock-n-roll-apostles
Mnogo, mnogo klasičniji stoner rok stiže iz Džeksonvila na Floridi sa novim EP-jem iskusnog sastava Hollow Leg. Nazvan Dust, ovo je opus sa pet teških, rifaških pesama, vrlo prepoznatljivog močvarnog zvuka, gde se bluz spaja sa psihodelijom i doom/ sludge metal uticajima, i mada bend svira u vrlo prepoznatljivom formatu, kvalitet pesama i izvedbe je na visokoj razini:
https://hollowleg666.bandcamp.com/album/dust
Po običaju, Argonauta records nas maltretira i ne stavlja svoja nova izdanja na Bandcamp. Kelnski Transonic Science imaju finu kombinaciju bluzerskog stoner roka i „alternativnijeg“ izraza na novom albumu, Psychobulb i njegovih ćete devet finih pesama morati da slušate preko nekog drugog servisa. Ali vredeće. Ovo je dobro napisano i producirano sa razumevanjem:
Evo i novog albuma nemačkih AusgangsSPERRE. Ovo je i dalje sanjivo, psihodelično, dosta sirovo u produkciji, ali to tako treba. AusgangsSPERRE sa Forbidden Planet X pojačavaju naučnofantastičnu dimenziju svoje muzike i mada im tanak zvuk neće učiniti mnogo usluga kod standardne stoner rok publike, ima ovde dosta psihodelije da čoveka pošteno zadovolji:
https://ausgangssperre.bandcamp.com/album/forbidden-planet-x
Birmingemski Slump sviraju energičan a opet duševan, pa i duhovit stoner-sludge, spakovan u ekonomične, gruverske pesme. Čuje se ovde, naravno, poprilična količina nasleđa koje su ovom gradu ostavili Black Sabbath, ali na EP-ju Dust najviše pažnju privlači to poigravanje sa formom kome su Slump skloni, osvežavajući jednu sada već veoma žanrovski standardizovanu muziku nekim svojim finim idejama. Vrlo solidna produkcija, takođe, a plaćate po želji:
https://slumpuk.bandcamp.com/album/dust
Kalifornijski Hexenghül imaju dve pesme odličnog, prljavog, podrumskog stoner-dooma na EP-ju Til Death // Blood Red. Kombinacija pržećih gitara, nemirnog ritma i nežnog ženskog vokala pali iz sve snage ovde i mada bend drži možda previše ujednačen tempo i atmosferu, za ovih sedam i kusur minuta je to sve vrlo dobro:
https://hexenghul.bandcamp.com/album/til-death-blood-red
Za vrlo tešku, vrlo agresivnu sludge metal ploču tu su nam ove nedelje Turbo Moses iz Njemačke. Album Desert Frost počinje mračnim semplom iz nekog filma i pretećim rifom koji se preko krvnički udaranih bubnjeva razliva kao vrela lava a kada se u miks uključe vokali kao iz samog pakla, znate da ovo nije album koji hvata na atmosferu i melanholiju. Turbo Moses imaju šmek, imaju i gruv, ali je sve to prekriveno vrlo brutalnom teksturom gde morate voleti zastrašujuće vokale i jednako zastrašujuće distorziranu gitaru da biste cenili zarazne stonerske rifove i izdržali bombardovanja bubnjevima. Odlično, ali samo za utreniranu publiku:
https://turbomoses.bandcamp.com/album/desert-frost
Tu je i novi EP takođe njemačkih bunsenburner. Ovaj frajburški kolektiv već nekoliko godina nudi nam zanimljiva izdanja na granici stoner roka, sludge metala i avangardnijeg eksperimentisanja, pa tako i nova ploča, Squall, sa svojih osam pesama ide od sludge-doom metala do tendžerindrimovskog ambijenta i nazad. I odlično ide. Ovo je agresivno, na momente bolesno, ali zanimljivo, atmosferično i slojevito i vredi da se pažljivo posluša:
https://bunsenburner.bandcamp.com/album/squall-ep
Black Pyramid iz Masačusetsa za svoj četvrti album spremili su preko sat vremena agresivne, teške muzike. The Paths of Time Are Vast je monumentalna ploča po svojoj ambiciji, sa teškim, velikim zvukom i osam pesama koje se trude da nekakav kraurokerski kosmički rok uguraju u ljušturu vrlo gitarskog, vrlo distorziranog sludge-dooma. Da li im uspeva? Pa, da vam kažem, uglavnom da. Ovo su pesme čija je psihodelična dimenzija nepobitna, gruv je pravoveran a svirka živa i dinamična iako je zvuk veoma glasan. Apsolutno vredno izdvajanja vremena:
https://blackpyramid.bandcamp.com/album/the-paths-of-time-are-vast
Da se ne zabrinete gde je i šta radi Santtu Laakso, jer njegov projekat Astral Magic skoro mesec dana nije ništa objavio, evo nove space rock ekstravagance pod nazivom Cruising the Celestial Highways. Ovo je sada već dobro poznata i očekivana kraturock/ space rock/ psychedelic rock smešta pulsirajućih sintisajzera, hipnotičkog ritma i gitara stavljenih pod teške efekte ali… nema ničeg generičkog ili manirističkog na ovoj ploči. Laakso je prosto natprirodno talentovan da praktično svakodnevno piše i snima pesme koje su DUBOKE i moćne a da opet emaniraju jednu hipijevsku, naivnu dobrotu i dobrohotnost. Mislim, evo, poslušajte Meeting with the Spacemen i recite mi da li ste čuli bolju psihodeličnu pesmu ove nedelje. A ceo album je takav:
https://astralmagic.bandcamp.com/album/cruising-the-celestial-highways
Šefildski Ba’al sviraju post-metal sa niskim štimom i dugačkim pesamama, te demonskim, urlajućim vokalima, pa je to dovoljno blisko sludge-doom metalu za moje potrebe. EP Soft Eyes ima tri jako dugačke pesme i mada to neće biti po volji svakome, jer ime da bude malo monotono, ne mogu da kažem da generalno nije prijatno:
https://baalbanduk.bandcamp.com/album/soft-eyes
Francuski Djiin je bliži mojim potrebama sa svojim hipnotičnim a melodičnim, psihodelijom i progresivom ofarbanim stoner rok izrazom. Album Mirros ima samo pet pesama ali su one podugačke i napisane tako da budu i samostalne priče i deo jednog kompleksnijeg narativa. Djiin zvuče varljivo pitko iako su im aranžmani zapravo ambiciozni a pesme imaju karakter malih, progresivnih drama koje ćete sa zadovoljstvom slušati i proučavati:
https://djiin.bandcamp.com/album/mirrors
Iznenadio sam se koliko mi je simpatičan Solar Flares, album (prvi, možda i poslednji) britanskog dvojca Shed. Imam utisak da Kev Byker koji iza ovoga stoji, zapravo svu svoju muziku pravi iz hobija, ali Solar Flares je svejedno odlična ploča poletnog stoner roka, sa pankerskom dispoziciom, jeftinim, a sasvim solidnim zvukom i jednom neobavezujućom atmosferom dobrog provoda. Prija a plaća se po želji:
https://kevbyker.bandcamp.com/album/solar-flares
Ne znam šta bi bio Feverhawk ali istoimeni trio iz Džejmstauna ima EP sa tri solidne stoner rokerske pesmice, Negative Space. Ovo je garažno, opušteno, odsvirano sa srcem i dušom, a napisano promišljeno, sa dosta tradicionalnog heavy metal duha u kompozicijama. Mislim, komponovane solaže, prelepo. Uživaćete a sve po ceni od koliko sami date:
https://feverhawk.bandcamp.com/album/negative-space
Mooch iz Montreala stavljaju „rock“ u stoner rock. Njihov treći album, Visions ima veoma naglašenu bluz osnovu ali nije puka rekonstrukcija belog ritam’n’bluza iz šezdesetih i sedamdesetih. Ali jeste u dovoljnoj meri njegova restrikcija da se ja zainteresujem. Kod Mooch se daju čuti i Doorsi i razni američki i britanski psihodeličari iz onog vremena, pa sve to fino presečeno sa malo modernije (čitaj „grandžerske“) sirovine, lepo umućeno, sa dinamičnim, lepim miksom i organskom, živom svirkom. Vrlo prija:
https://moochmusicofficial.bandcamp.com/album/visions
Ripple Music i ove nedelje solidno sa drugim albumom kalifornijskih The Watchers. Naslovljena Nyctophillia, ovo je ploča čvrstog rok zvuka koji se sa jedne strane okreće stonerskoj tradiciji i blacksabbathovštini a sa druge heavy metalu iz NWOBHM smera. I fino to zvuči na gomili, sa devet energičnih a gruverskih pesama gitara koje zuje i ispaljuju šmekerske rifove, ritam sekcije koja povremeno udara matematičkije i mehaničkije nego što ste navikli od stoner bendova, i melodičnih pasaža u heavy tradiciji što dobro legnu uz srednjetempaški gruv. Fina je ta kombinacija heavy i stoner zvuka i Ripple Music su firma koja apsolutno ume da je iznese gde treba. Odlično:
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/nyctophillia
Brume iz San Franciska sviraju vrlo kinematičan doom metal. Njihov treći album, Marten je jedna elegantna kombinacija sporog ritma, čvrstih bas linija i melodičnih gitarskih tema sa autoritativnim ženskim vokalom, pa tu onda dođu i muški vokali, gudači, svakakva iznenađenja. Bend ima izuzetno svedenu, suvu produkciju koja čini da njihovi kompleksni aranžmani (sa elementima indi roka i folka) zvuče kao male pozorišne predstave a ne kompjutersko spajanje instrumenata u virtualnom prostoru, a pesme su emotivne, snažne, a opet intimne. Jako impresivno i novi pun pogodak za odlični Magnetic Eye Records:
https://brumesf.bandcamp.com/album/marten
Idemo sad na thrash i speed metal, hardcore i grindcore, pa na death metal. Trešeri iz Gvadalahare Phantom svoju muziku opisuju kao „lethal steel“ a nakon prošlogodišnjeg debi albuma imaju novi EP, Transylvanian Nightmare koji je, citiram, „brži, teži, glasniji, krvaviji“. Pa mislim, ko se ne bi na ovo upecao? I pose bio srećan, jer Phantom RAZBIJAJU. Njihov old school speed-thrash juriš na ovom materijalu je uistinu superioran, sa odličnim rifovima, neumereno brzom izvedbom i pesmama napisanim da vam napumpaju puls to, jelte, letalnih vrednosti. Latinoamerički thrash metal je redovno najbolji na svetu a ova meksička ekipa apsolutno vlada sa vrha piramide straha:
https://phantombandgdl.bandcamp.com/album/transylvanian-nightmare
Brazilci Nação Faminta fino kombinuju sprinterski thrash metal sa samo malo heavy metal melodičnosti. Ovo je generalno ulična, tvrda muzika, ali A Bile Negra, drugi EP za ovu ekipu koja radi od 2020. godine, a od prošle pod ovim imenom, ima taman dovoljno maštovitih rifova, tema i melodija da ne bude samo kopipejstovanje postojećeg latinoameričkog treša. Odlične su ove četiri pesme, energične, agresivne a seksi. Karakterno:
Go Go Ponies su italijanski thrash/ crossover bend sa ženskim vokalom čije pesme su o, uh, picama i kuglanju. Too Posh to Mosh, novi EP ove ekipe ima dve pesme pristojnog early ’90s zvuka za sladokusce:
https://gogoponies.bandcamp.com/album/too-posh-to-mosh
Phantom Distressor je dosta kul ime za treš metal sastav a ova ekipa iz Groningena u Nizozemskoj na debi EP-ju istog imena ima čak šest pesama solidno mošerske muzike. Ovo nije prebrz thrash, ali ima u njemu dosta old school energije, mračne atmosfere i štroke između kojih se stručno provlače upečatljivi rifovi. Bend nije nešto divljački originalan ali nije ni puka kopija tuđih oprobanih formula i lepo je čuti metal koji dolazi iz stomaka a ne iz glave:
https://phantomdistressor.bandcamp.com/album/phantom-distressor-2
Naravno da su portugalski ROÄDSCÜM negde između Motorheada, Veoma i d-beat panka. Naravno da je album Rock’n’Roll Sacrifice žurka od korice do korice, sa deset pesama koje su naslovljene „Quantum Rebel“, „Mile 666“, „My ears for Satan“, „Drumstick Funeral“ i , naravno, „Leather Highway“ ali, sjajno je ovo i producirano, sa rokenrol prljavštinom kojoj nisu potrebna prolupala pojačala i bubnjevi napravljeni od starih gajbi. ROÄDSCÜM su zabava, dobar provod i nestašluk u najavi. Dajte im šansu da vas oduševe:
https://roadscum.bandcamp.com/album/rock-n-roll-sacrifice-2
Njemački Mynded na svom drugom albumu, The Last Sun voze dosta tehnički ali i dalje duševan, ekspresivan thrash metal. Ovde su melodični vokali gitariste Nika Lambrechta jedan instant-prepoznatljiv element muzike i karaktera benda, ali Mynded pišu vrlo solidne pesme, sa puno truda uloženog u detalje ali i u produkciju koja je upeglana, uglancana a da nije oduzela muzici životnost i neposrednost. Moderan, a odličan thrash metal kakav valja pozdraviti:
https://mynded.bandcamp.com/album/the-last-sun
Da li bend Claymore iz Teksasa svira beatdown? Jok, vi ga svirate. Demo Alter The Course Of Fate nudi EKSTREMNO težak zvuk i vrlo solidnu svirku u tri kratke, agresivne pesme sa brutalnim vokalom, naprženim bubnjem, jakim metalskim rifovima. Bez filozofije, direktno u jaja, kako se i valja:
https://claymoretxhc.bandcamp.com/album/alter-the-course-of-fate-demo
I ako vam to nije dosta beatdowna za jednu nedelju, tu su i pensilvanijski Scorched Mind sa istoimenim debi EP-jem. Ne znam kako postignete OVAKO težak zvuk ali ova muzika ima gravitaciono polje na nivou osrednje crne rupe, sa pet sporih, sporo-gazećih pesama, duplim, brutalnim vokalima i veoma niskim štimom. Sa ovakvim bendom bi se i većina death metalaca plašila da se slučajno zatekne u mračnoj uličici a materijal, iako je visokog kvaliteta možete kupiti po ceni koju sami odredite:
https://scorchedmindband.bandcamp.com/album/scorched-mind
Samo što sam pomenuo crnu rupu a eto nam benda Nebulam iz Australije koji svoju muziku opisuje kao „black hole hardcore“. Bend sebe ne klasifikuje kao beatdwon postavu ali ovo je na liniji prethodna dva benda, nisko štimovano, sporo, teško, možda sa mrvicom više vanila hardcore, nu metal i metalcore šmeka u izrazu, ali svejedno, možete moš koji ste započeli pre petnaest minuta mirno nastaviti sa njihovim singlom Destroy / Bridgeburner. A i to plaćate koliko hoćete. Odlično je:
https://nebulamau.bandcamp.com/album/destroy-bridgeburner
No, za JOŠ gangsteraja imamo čikaški Spent Case koji su već i ime uzeli po čauri što ostaje iza ispaljenog metka, a istoimeni debi EP im je kolekcija pet pesama koje beatdown hardcore predstavljaju praktično kao death metal. Dakle, superteško, supernabadajuće, mučno, sa sve blastbitovima i slemovima i, mislim, izvolte:
https://spentcase-maggotstomp.bandcamp.com/album/s-t
Shot Out iz Pensilvanije ne izgledaju kao gangsteri, što je zgodno jer ni njihov hardcore nije MNOGO gansterski intoniran. EP One Way Out ima intro i četiri kratke pesme koje prave naklon nabod-core formatu, sa sve momentima čistog hip-hopa ali su pankerskije, jezgrovitije, brže. Meni to veoma prija:
https://shotout215.bandcamp.com/album/one-way-out
Daze iz Konektikata sviraju nekakav metalizirani hardcore/ metalcore ali bez gangstereskih aspiracija. Album Artillery from Heaven je agresivan, bučan, možda u proseku prespor za moje potrebe, ali na tim nekim marginama moshcore estetike, Daze se dosta dobro pokazuju:
https://dazestyle.bandcamp.com/album/artillery-from-heaven
Acid Teeth iz Sijetla se pozivaju na Total Chaos, The Exploited i GBH kao na svoje uzore ali EP The Bridge City Sessions je brži, grčevitiji od ponuđenog, sa kratkim pesmama, čestim promenama ritma, mnogo fine zlovolje. Zvuk je vrlo solidan, bend ima jasno izražen karakter i ovo se ne propušta:
https://acidteethband.bandcamp.com/album/the-bridge-city-sessions
Late Shift su dva lika koja, u skladu sa svojim imenom, sviraju vrlo radnički hardcore. Dakle, bez gangsteraja, sa dosta socijalne osvešćenosti koja dolazi iz iskustva a ne iz prepričavanja. Album Perception is Reality je izuzetno kvalitetno odsviran i produciran, pun kratkih, jezgrovitih komada besa, brzine i gruva i mada od duo-postave ne očekujete neki bogat zvuk i promišljene aranžmane, upravo to dobijate. Sjajno:
https://damienrecords666.bandcamp.com/album/perception-is-reality
Łeb Prosiaka iz Varšave sviraju konceptualno jednostavan, ali zanatski vrlo korektan grindcore/ deathgrind na svom trećem albumu, Pigstrek. Prošlo je sedamnaest godina od prethodne dugosvirajuće ploče ovog projekta članova Sacrofuck, Empheris, Devilpriest, pa je novi album dosta napaljen, sa pesmama što spajaju d-beat, blastbitove, trešerske rifove i povremeno igranje sa efektima kako bi stvari zvučale egzotičnije, no bend pre svega svira vrlo solidno, rokajući i rolajući kroz njih sa puno ubeđenja. Naslov albuma je inače aluzija na Zvezdane staze, sa omotom urađenom u svinjskom maniru. Eto…
https://lefthandpatches.bandcamp.com/album/eb-prosiaka-pigstrek
EVS / EXACTLY VIOLENT STYLE je japanski mathcore/ false grind sastav sa svega dve esme na EP-ju Still Koenji. No, iako ova dva komada traju oko četiri minuta, u njih je spakovano puno eksplozivne i srazmerno tehničke muzike. Bend ima dobar, jeftin a ubedljiv zvuk, pesme su napisano solidno i ovo je fin poziv da se upoznate sa njihovim opusom:
https://exvxs.bandcamp.com/album/still-koenji-ep
Wield iz Arizone je na novom EP-ju, Torture Forms za mrvicu melodičniji nego pre, ali deathgrind koji ovaj momak pravi nije ni za mrvu popustio u agresiji i energičnosti. Ovo je i dalje jako dobro spravljena, kvalitetno producirana ekstremna muzika, sa dobrim rifovima, dobrom dinamikom pesama, generalno dobrom idejom kako da se ispune tri ili četiri minuta vremena i da publika bude zadovoljna. Ako ne slušate Wield, ovo je odlična prilika da ispravite taj tragični propust:
https://wieldgxc.bandcamp.com/album/torture-forms
Berlinski Ancst su prošle nedelje imali kul split izdanje a sada nastupaju sa svojim petim albumom, Culture of Brutality i njihov spoj metalcore i grindcore filozofija je u sjajnoj formi. Bend kaže da je za ovu priliku usvojio konzervativan, back to basics pristup ali pesme su napisane odlično, ima ih dvadeset u 34 minuta agresivne a opet slojevite svirke, produkcija je sjajna, i ovo je jedno veoma sazrelo, raznovrsno izdanje modernog ekstremnog zvuka. Sjajno:
https://angstnoise.bandcamp.com/album/culture-of-brutality
Priest Crippler iz Bristola ne sviraju blek metal, kako bi neko možda očekivao. Ova trojka naprotiv cepa propisan grindcore sa kratkim, spastičnim pesmama, dosta disonanci, puno vrištanja… Sve to je dotegnuto pod konac i producirano vrlo kvalitetno pa nemate šta da se mislite, EP Nonce Upon The Cross proleti brzo i ne troši vam vreme, a osvežava:
https://priestcrippler.bandcamp.com/album/nonce-upon-the-cross
Sirov, garažni powerviolence stiže na izdanju Daddies of Powerviolence, a što je split između Hockey Smile iz Misurija, koji imaju dve duže i vrlo sirove, garažne pesme, i Animals On LSD iz De Mojna u Ajovi, koji su bliži idealu spastičnih mikropesama. Uvek je, naravno, prelepo čuti sempl iz Rokija kao uvod za pesmu koja traje isto koliko i sempl i, ako ste BAŠ andergraund, ovo izdanje je za vas:
https://animalsonlsd.bandcamp.com/album/daddies-of-powerviolence
https://hockeysmile.bandcamp.com/album/daddies-of-powerviolence
GRINDZONE compilation je kompilacija 21 benda sa raznih strana sveta koju je sastavio grčki Urban Noise Productions. Fin presek grindcore scene ako vas to zanima, sa nekim legendarnim imenima andergraunda popur Agathocles ili Rot, a onda sa gomilom likova za koje nikada niste čuli a koji su DOBRI. Plaćate koliko vam se plaća:
https://urbannoiseproductions.bandcamp.com/album/grindzone-compilation
Colacon su zanimljiv, blackened a malo i progresivan (oni kažu i „sludgeiziran“) trio iz Džordžije. Album Throes Of Inundation je mučan, tenzičan, ali napisan odlično, sa pesmama koje su odlične male drame i pažljivo koriste svoju paletu najružnijeg pevanja na svetu, disonance, stalno promenljivog ritma. Kvalitet:
https://colacon.bandcamp.com/album/throes-of-inundation
https://tombtreetapes.bandcamp.com/album/throes-of-inundation
Tu su i Pillowhumpers iz Ejkrona u Ohaju i njihov EP Threads. Solidan je ovo grindcore/ grindthrash sa zapravo dosta komunikativnim zvukom i veoma prijemčivom, mišićavom svirkom. Pesme su ispod minut (osim dve) i svirka je FURIOZNA ali sve zvuči upeglano, profi, moćno:
https://pillowhumpers.bandcamp.com/album/threads
Mada je najsavršenije što ove nedelje dobijamo od grindcorea duo bubnjeva i gitare FILTHxCOLLINS iz Notingema sa albumom Primate Violence koji je serija kratkih ejakulacija grindcore/ powerviolence krtine. Od sedamnaest pesama samo jedna prebacuje pola minuta a bend svira superbrzo, ali tehnički kvalitetno, sa srazmerno kompleksnim aranžmanima u svojem dobro shvaćenom mikroformatu. Odlično:
https://filthxcollins.bandcamp.com/album/primate-violence
Vrlo je simpatično što Francuzi Aniima na istoimenom debi EP-ju pevaju na Francuskom, pa to njihovom blackened-death metalu daje posebnu aromu. Inače je materijal vrlo kvalitetan, odlično odsviran i produciran i mada suštinski nije po mom ukusu – suviše atmosfere i metalcore drame za moje afinitete – nema sumnje u to da je odličan.
https://aniima.bandcamp.com/album/aniima-ep
Hellish Torment su tri lika iz Mičigena sa debi albumom Hellish Torment i ljubavlju prema haosu. Nije njihova muzika lo-fi krš iz podruma, ali jeste jedna nervozna kombinacija death metala, black metala pa čak i malo i grindcorea, frankenštajnovski skrpljena u celinu koja nije skladna, nije elegantna, ali ume da bude fascinantna. Produkcija zapravo solidna a bend ima MNOGO ideja i samo mu treba ideja kako da te ideje sklopi u nešto koherentno. Ali možda bi to umanjilo jedinstveni šarm ovog izdanja:
https://hellishtorment.bandcamp.com/album/hellish-torment
Debi album italijanskih Olamot zove se Path of Divinity i ova, ako je verovati Metal Archivesu, šestorka, ima na šta da bude ponosna. Ovo jeste brutal death metal u osnovi, ali je progresivan koliko treba, tehnički koliko treba i u prvom redu vrlo karakteran. Muziciranje je odlično, produkcija solidna a pesme su originalne, pune iznenađenja (uključujući i taktički korišćene orkestracije), često nestašno iskačući iz formata klasičnog death metala i koketirajući sa mathcoreom, grindcoreom i silnim kućnim eksperimentima koje ljudi izvode na sve strane. Jako slatko:
https://lethalscissor.bandcamp.com/album/path-of-divinity
Magick Howl je jedan baja iz Madrida sa vrlo karakternim death metal zvukom. Novi EP, nakon već nekoliko komad urađenih prošle i pretprošle godine kombinuje atmosferični death metal sa sporijim, meditativnijim doom pasažima i Doom Axis, kako se ovo izdanje zove, uprkos jeftinoj produkciji zaista osvaja karakterom i ima lepe rifove, prijatnu atmosfru, ugodan zvuk:
https://magickhowl.bandcamp.com/album/doom-axis
Meksički Altar of Madness je ime uzeo po prvom albumu Morbid Angela, ali njihov „Direct Raw Brutal Death Metal“ nije kopija kolega sa Floride i brutal death izrazu dodaje dosta osobenosti. Drugi album ovog benda, Al Infierno Son Las Sendas u smešu sklopljenu od blastbitova i disonantnih rifova dodaje i dosta mračnih melodija, a sve je producirano relativno jeftino i sirovo pa Altar of Madness nikako ne spadaju u danas običajeni kopipejsting koji slušamo u brutalnom death metalu. Osvežavajuće i originalno:
https://altarofmadness.bandcamp.com/album/al-infierno-son-las-sendas
Šveđani Crawl zvuče najšvedskije moguće na svom drugom albumu, Altar of Disgust. Ova štokholmska ekipa je ime, nagađam uzela po pesmi Entombed sa njihovog drugog albuma, pa joj je i zvuk vrlo jasno utemeljen na Swedish Death Metal predlošcima iz Entombed/ Nihilist/ Dismember kuhinje. Ništa nam više u životu i ne treba, i veoma je lepo čuti moderni švedski death metal bend u kome ne sviraju Johnny Peterson ili Rogga Johansson, a koji lepo hvata duh old school cepačine. Crawl su pritom veoma agresivni i besni iako su im pesme napisane da ne budu baš samo polivanje svom snagom sve vreme i ovde prosto nema mnogo melodičnijih momenata koje pamtimo iz Dismember opusa. Crawl su kao nekakav čopor divljih pasa koji je naučio da svira i sada sve svoje frustracije i gnev izbacuje kroz muziku. Mislim, prelepo:
https://crawldeath.bandcamp.com/album/altar-of-disgust
Aaaaaa, koliko su dobri Infernal Occult sa svojim debi EP-jem, Forever Godless!!!!! Ovo je sirov, agresivan, anti, jelte, božanski black-death metal koji pritom zvuči nekako radnički i seljački, prizemljen, prosto duševan i ne pretvara se da je nekakav artefakt sa onu stranu razuma. Hoću reći, ovde se svira agresivno i vrišti sve vreme, ali ekipa sa Rod Ajlenda ne zvuči namerno hermetično već prosto NAPALJENO:
https://infernaloccult.bandcamp.com/album/forever-godless
Nemoguće je ne voleti australijske Destruktor sa njihovim primitivnim, old school black-death zakucavanjem na novom EP-ju, Brutal Desecration. Od omota rađenog tušem do muzike koja je skoro samo smena sirovih blastbitova i drugog rokanja, do rifova koji su jednostavni, zarazni, ovo je kao nekakav vremeplov u 1990. godinu, samo sa vrlo solidnim zvukom i iskustvom koje se nakupilo sa decenijama i obezbedilo odsecanje svog nepotrebnog balasta. Prelepo:
https://destruktor.bandcamp.com/album/brutal-desecration
Kanađani From Dying Suns sa svojim prvim albumom, Calamity donose dah svežeg, napaljenog progresivnog death metala. Kao nekakva oštrija, agresivnija ekstrapolacija predložaka koje su pre trideset godina postavili Death i Cynic, From Dying Suns vole složene metrike i harmonska istraživanja ali imaju i porpisan death metal gruv, veoma čvrst, pun zvuk i umeju da zaprže ozbiljnu šutku kada je potrebno. Odličan prvi album za bend koji ga je marljivo pripremao osam godina:
https://fromdyingsuns.bandcamp.com/album/calamity
Terminal Nation iz Arkanzasa pamtite po ubitačnom prvom albumu za 20 Buck Spin od pre četiri godine i ova ekipa u međuvremenu nije umekšala svoj izraz. Terminal Nation spajaju agresivnost i političku osvešćenost hardcorea sa death metal ekstremnošću u imaginarijumu i izrazu pa je i Echoes Of The Devil’s Den jedna glasna, agresivna, teška ploča ali sa vidnim naporom da slušaoca angažuje u dijalogu ili makar promišljanju. Jedno je sigurno, promišljanje najbolje ide dok mlatite glavom uz neodoljive mošerske rifove benda koji je naštimovan bezobrazno nisko i voli da vas iznuruje teškim nabadanjima i promenama tempa. Vrlo lepo:
https://20buckspin.bandcamp.com/album/echoes-of-the-devils-den
Piss On Christ sa Floride za novi, šesti album, 666 Rejoice In Blasphemy, prigodno tempiran za naš Veliki Petak, imaju novu postavu (između ostalog, aktuelni bubnjar Malevolent Creation, Ron Parmer, svira bubnjeve) ali ne i manji apetit za blasfemiju i poricanje svega što je hrišćansko. Nežnije dušice treba da se uzdrže od slušanja ovog albuma barem ovog vikenda, ali za nas ostale, ovo je zapravo sofisticiraniji, gruvu skloniji death metal album od prethodnog koji je bio kao nekakav vrisak besa razvučen preko devet pesama. 666 Rejoice In Blasphemy ima osam pesama i one, i pored sve divljačke energije koju Dan Castro u ovo ulaže, zapravo imaju više drame, teatra i atmosfere nego što sam očekivao. I super to zvuči, pa ako vam nedostaje era u kojoj su death metal bendovi po definiciji bili satanistički, Piss on Christ je rado, i ugodno rekonstruišu:
https://pissonchrist.bandcamp.com/album/666-rejoice-in-blasphemy-cm1022
Sa imenom kao što je Necrotic Ooze naravno da znate kako ova ekipa iz Finske zvuči na prvom demo snimku, nazvanom samo Demo. Ovo je mrtvački, teško klateći old school death metal koji nudi zagrobne vokale, nizak štim, gitare skoro bez ikakve dinamike, lepljive rifove i generalno jednu, jelte, posmrtnu atmosferu. Ko voli OSDM, ovde će se lepo provesti:
https://ironcorpse.bandcamp.com/album/demo
Prvi album finskih Unearthly Rites, nazvan Ecdysis je jedna divljačka, preteća ploča death metala primitivnog ne po tehničkim karakteristikama već po prirodi. Unearthly Rites zvuče kao gomila pećinskih ljudi koja je dobila pristup modernim instrumentima i opremi za snimanje, proizvodeći pesme koje su emanacije primalnih emocija, strahova, besa i krvožeđi radije nego nekakva „umetnost“. Ali sve je to vrlo dobro, da se razumemo, i vredi vašeg vremena i para:
https://unearthlyrites.bandcamp.com/album/ecdysis
Kome nije dosta divljaštva, tu su mu Francuzi Profanation i njihov debi EP koji već naslovom stavlja sve svoje karte na sto. Skull Crushing Violence, dakle, ima šest pesama besa i razbijanja, produciranih jeftino, ali tako da sve zvuči baš onako autentično, sa gitarama koje zavijaju, bubnjevima koji kao da stižu od nekud ispod zemlje i ovo je dvadeset minuta old school varvarstva kakvo neki od nas sanjaju svake noći:
https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/profanation-skull-crushing-violence
Ima i poslastica! Necropanther su izdali novi EP, Oblivion Jones i njihov progresivni black-death-thrash je u izvrsnoj formi. Kao što je i običaj sa ovom četvorkom iz Kolorada, i ovo je konceptualna ploča, opisana kao „A Tale of False Consciousness“, a Necropanther ponovo uspevaju da sva ta progresiva i koncept ne deluju pretenciozno već neposredno, žanrovski svesno, uzbudljivo. Tako je, recimo moguće da imate pesmu od jedanaest minuta koja je u suštini naučnofantastični doom metal, a da izdanje završite energičnom a opet melanholičnom Thrash Till Death i da sve to zajedno ima smisla. Necropanther su jedna od najbolje čuvanih tajni savremenog ekstremnog metala, bend koji ne prestaje da se reinventuje od izdanja do izdanja i imaju sve moje najtoplije preporuke:
https://necropanther.bandcamp.com/album/oblivion-jones
Poslednja sekcija. Hevi metal i krosžanrovština! Demo III španskog dvojca Abyecta je idealna demonstracija njihovog pankerskog, raspojasanog pristupa metalu. Ovaj muško-ženski duo iz Barselone, sada preseljen u Čile, radi u sasvim svedenom formatu, samo sa bubnjem, gitarom i ženskim vokalom i tri pesme na ovom demou su primitivne, jednostavne, ali i prilično neodoljive. Zvuk je, naravno, veoma sirov, ali je svirka opako žustra, autentična, neposredna, a pevanje je pogotovo sjajno. Pank-metal za sladokusce:
https://blacklegionrecs.bandcamp.com/album/demo-iii
Lajpciški G i f t (tako se piše, sa razmacima) ubadaju ko prstom u oko sa svojim albumom Ruptures. Ovo je veoma agresivan i tvrd noise rock koji bismo mogli nazvati i noise metalom ako bismo se tako osećali, ali pesme su vrlo solidno napisane a zvuk je, iako napucan do skoro nepodnošljivosti i dalje sa prave strane granice. Lepo, pa bogami i ktarzično na momente:
https://giftnotgift.bandcamp.com/album/ruptures
SOOMA iz Ciriha su bliži „klasičnom“ noise rocku pa njihov treći album, Drü, ima mekši, nešto garažniji zvuk i primese alternativnog roka, ali, važnije, i postpanka, i to je jedna izvrsna kolekcija kratkih, mišićavih a fino emocionalno odmerenih komada u kojima se disonanca koristi perfektno a pevanje je jednostavno a i dalje ekspresivno. Odlični SOOMA:
https://sooma.bandcamp.com/album/dr
Ne znam što su salcburški Speed Limit tako tiho masterovali svoj novi EP, New Horizon ali ako možete dovoljno jako da ga odvrnete, dobićete korektan, ugodan heavy metal stare, tradicionalne forme, bez nekih velikih ideja i kreacija ali prijatan, nostalgičan, pošten. Ima tu i živih pesama koje potvrđuju kvalitet benda, pa eto, poslušajte:
https://speed-limit.bandcamp.com/album/new-horizon-ep
Yashira, Autolith & Drag Pattern Split je upravo ono što mu ime kaže, split EP tri benda od kojih je svaki dao po jednu pesmu, i ovo je kombinacija post metala, sludge metala, možda prstohvata progresive. Nije da su ovo nepoznati bendovi i da nemate pojma kako sve to može da zvuči. Dobro, dobro može da zvuči i vredno je vašeg vremena:
https://autolith.bandcamp.com/album/yashira-autolith-drag-pattern-split
Kad vam je i ime benda takvo da niko sem utreniranog osoblja ne može ni da ga ponovi, kamoli zapamti, znate da vas boli kurac da li ćete ikada biti „veliki“ i „popularan“ bend. Francuzi La Fin De La Société Telle Que Nous La Connaissons imaju, evo, već četvrti album svoje avangardne metal svirke i makar on ima pamtljivo ime: Melancolia. I ugodan je. Bend ovde vrlo sigurno kombinuje razne žanrovske elemente, od klasične muzike do repovanja u kompozicijama koje su kompaktne, bez gubljenja u širini vizije, napisane sa širokom emotivnom paletom i odsvirane neužurbano. Ima ovde mnogo toga da se čuje, svari, promisli, dajte mu šansu:
https://lafindelasocietetellequenouslaconnaissons.bandcamp.com/album/melancolia
Ahhh, Dog Fashion Disco nastavljaju da snimaju žive verzije svojih starih studijskih albuma da bi videli neki dinar od prodaje muzike koju su napisali pre dve decenije. Zdrava praksa, pogotovo kada daje ovako dobre rezultate u zvučnom smislu. Na redu je, dakle, Adultery, poslednji album pre raspada benda u njegovoj originalnoj eri, jedna dugačka, kompleksna konceptualna ploča o privatnom detektivu i njegovom neobičnom poslu. Živa verzija albuma, Adultery Live, urađena, naravno, u studiju, je izvanredna, sa besprekorno sklopljenom kombinacijom metala, džeza, panka, ska muzike i ovo je klasik sada stavljen na agendu novih generacija za koje se nadam da će se oduševiti njime onako kako dolikuje:
https://dogfashiondisco.bandcamp.com/album/adultery-live
Ekvadorski Kill City su osnovani 2019. godine i već imaju treći album, Darker Days, a što je radna etika na kojoj im samo možemo zavideti. Pogotovo što je ovo propisan, vrlo stručno pisan i izveden heavy metal klasične provinijencije a ne neka sirova, spontana muzika. Kill City vole radio-friendly hair metal zvuk osamdesetih i Darker Days je do vrha natrpan top-40 kandidatima, pesmama koje imaju jednu finu kinematsku, sleaze metal komponentu, ali i trpaju poštene rifove i znojav ritam i prizivaju u pamćenje spotove sa neonskim svetlima, suvim ledom i minival frizurama napravljenim uz mukotrpna odricanja i hektolitre sumporne kiseline. Bend svira odlično, produkcija je vrlo solidna a album sa svojih jedanaest pesama ne dobacuje ni do četrdeset minuta pa je ovo definicija otrova u malom pakovanju. Izvanredno i, ako volite ovu partikularnu inačicu heavy metala, apsolutno nepropustivo:
Album nedelje, kako i dolikuje, dolazi iz Japana. I, sad, reč „progresiva“ se dosta neodgovorno baca unaokolo čim na ploči čujete alterovani akord ili neparan takt, ali onda imate i bendove kao što su Plastic Dogs iz Nagoje. Predvođeni saksofonistom po imenu Ryoko Ono, ova su četiri muškarca snimila svoj treći album, The Third, spajajući svetove metala i džeza na jedan funkcionalan, eksplozivan način. Očekujte, dakle, kompleksne melodijske linije, nezgodne metrike, ali i teški zvuk dve gitare, agresivan bubanj, savršenu duvačku tehniku čoveka koji zna sve o cirkularnom disanju, multifoniji i sličnim naprednim trikovima. Dakle, bogato, mišićavo, impresivno. Ima i par krateža koji ne bi bili naročito neobični na nekom novom hipotetičkom albumu Naked City, pa, eto, ako ste žena žedna nečeg svežeg, nepotrošenog, zaista progresivnog a opet nedvojbeno ŽESTOKO metalnog, Plastic Dogs će vas opako zadovoljiti.
https://onoryoko.bandcamp.com/album/the-third
