Marvelov mid-season događaj Gang War se završio, u trenutku u kome ovo pišem, pre par nedelja i činjenica da se sa dosta napora prisećam detalja koje bi trebalo pomenuti u ovom osvrtu valjda i sama za sebe sugeriše koliki je utisak na mene on ostavio. Ne baš jak utisak, jelte. Zvučaće malo i kontraintuitivno, ali to su zapravo DOBRE VESTI jer se radi o događaju centriranom oko Spajdermena, čiji se najvažniji, sržni deo odigrao upravo u magazinu Amazing Spider-man, između brojeva 39 i 44 (uključujući i specijalni uvodni one-shot naslovljen Amazing Spider-man: Gang War First Strike) i to da se radi o sedam brojeva stripa koji u meni nisu izazvali intenzivno negativne emocije već u najgorem slučaju blago rezigniranu apatiju je signal da se radi o stripu koji je MALČICE bliži ideji kvalitetnog Spajdermena od onog na šta smo navikli da nam ga scenarista Zeb Wells isporučuje.
Mislim da govorim u ime najvećeg dela zajednice makar old school ljubitelja Spajdermena kad kažem da u ovom trenutku samo podnosimo Wellsov serijal i sa stisnutim zubima čekamo da prođe. Ne isključujem mogućnost da negde napolju, u divljini ima (mlađih?) osoba koje sa entuzijazmom očekuju svaki naredni broj magazina Amazing Spider-man iz Wellsovog pera, i da je njima sve što se poslednjih par godina u ovom serijalu događa sasvim okej, ali većina reakcija na koje nasumično nalećem po internetu su decidno na negativnom delu spektra.
Wells je, to sam već više puta naglasio, ne samo iskusan scenarista već i neko ko je čak i poslednjih godina u Marvelu napravio legitimno dobre stripove (poglavito zabavni, nestašni Hellions) i kao neko ko ima prethodnih iskustava sa Spajdermenom, trebalo bi da je, pa… bolji u ovome što radi. No, mislim da je fer reći da, ma koliko god da imate negativnu predrasudu prema, na primer, Danu Slottu, ili Nicku Spenceru, pod Wellsom je Amazing Spider-man definitivno najmanje inspirisan, najmehaničkije rađen što je bio u poslednjih deset godina.
Poslednji put kada sam pisao o Wellsovom Spajdermenu bilo je to povodom šokantnog raspleta priče koja se razvija od početka Wellsovog vakta, i u kome je, tom raspletu, Kamala Khan, od strane publike s razlogom omiljena mlada Ms. Marvel, brutalno žrtvovana na oltaru senzacionalizma ne bi li se generisalo malo uzbuđenja na internetu. To je, razumljivo, ostavilo otužan ukus u našim kolektivnim ustima. Gang War u čoveku ne proizvodi sličan osećaj zgađenosti, niti je u pitanju tako izluđujuće besmislena, neoriginalna i Spajdermenu neprimerena priča (sa dodatnim filom asasinacije karaktera) kakav je bio prethodni veliki događaj Dark Web, a što su sve pozitivni atributi ovog stripa. Wells je sa ovim događajem doveo do prelomne tačke neke linije zapleta koje je vukao od prve priče, notabilno Spajdermenov možda i neprijatno intimni a svakako neugodno bliski kontakt sa nekim od vođa kriminalnih bandi u Njujorku (podcrtan time da jedan od najboljih prijatelja Petera Parkera, Randy Robertson, ima romantičnu vezu sa ćerkom jednog od old school šefova bandi, starog Spajdermenovog neprijatelja po imenu Tombstone), poentirajući time da nekada, kako bi se sprečilo veće zlo, pravednik mora ne samo da toleriše već i da zaštiti manje zlo.
Tematski ovo nije rđavo, u skladu je sa tim nekim „prirodnim“ Spajdermenovim street-level statusom superheroja koji se prevashodno bavi Njujorkom, zaštitom njegovih građana i pokušajima da ulice učini bezbednijim, i bavi se relativno zanimljivom galerijom likova – uključujući pitoreskne old school negativce kao što su Hammerhead, Owl ili Madame Masque. Svakako je bolje od recentnih priča u Wellsovom Amazingu koje su me dovele na rub očaja sa JOŠ JEDNOM reciklažom Kraven’s Last Hunt matrice, bez nadahnuća ili originalnih ideja, a onda sa jednim kozerskim skretanjem u smeru komedije gde smo kroz tri broja gledali šašavog demona po imenu Rek Rap (radi se o recidivu Dark Weba) kako pokušava da bude Spajdermen.
Sumnjam da bi Rek Rap ušao na bilo čiju listu deset omiljenih likova u Spajdermen kostimu, pa sve i da anketiramo i samog Zeba Wellsa, tako da Gang War, sa svojim ozbiljnijim tonom i osećajem da se ovde radi o sudbinama ljudi koje neki od nas prate i decenijama nudi narativ koji sam, u najmanju ruku, bio zainteresovaniji da pročitam.
No Wellsova egzekucija je u najboljem slučaju korektna, ali sa vidnim odsustvom ičeg nadahnutog. Čitajući njegov Amazing Spider-man tokom poslednje dve godinice stekao sam utisak da je Wells zaista loš izbor za scenaristu Spajdermena jer one priče u kojima ima originalne ideje – u šta spada cela abominacija sa brakom i decom Mary Jane Watson što je kulminirala smrću Kamale Khan – su generalno užasne, sa uvođenjem novih, nezanimljivih likova koji imaju u najboljem slučaju utilitarnu funkciju i gaženjem po istorijama (i karakterizacijama) likova koje znamo i volimo godinama, a one priče u kojima se drži reciklaže starih Spajdermen narativa su mu uslužnog kvaliteta i mada čitaocu ne nateraju krv u lice a pritisak pod tavanicu, one ostavljaju u najboljem slučaju osećaj da ste pročitali nešto što je neko nekada uradio bolje a Wells ga je samo vratio u rotaciju.
Gang War je negde na sredini, pa nije u pitanju grozota poput smrti Kalame Khan niti po ko zna koji put prepričani J.M. DeMatteis, ali da se razumemo, nije ovo ni strip kvaliteta The Death of Captain Stacy ili The Death of Jean DeWolff, priča na koje se Gang War oslanja ali ih ne dostiže ni u jednom merljivom pogledu.
Nije da sastojci nisu tu, Gang War se događa na pozadini već dugačke romanse – i priprema za venčanje – između mladog Robertsona koji je, jelte, „civil“ i ćerke jednog od najvećih gangstera u njujorškom podzemlju, sa kojim je Spajdermen posledično preko volje izgradio odnos smrknute tolerancije, a postoji i politički bekgraund vezan za zabranu kostimiranog viđilantizma koju je Njujorku u amanet ostavio prethodi gradonačelnik, Kingpin i koju aktuelni prvi čovek grada, superheroj Luke Cage nije još uvek uspeo da administrativno ospori. Ovo je solidan omjer šire sociopolitičke tenzije i interpersonalne drame koji svakako može da bude dobar temelj za solidnu priču o Spajdermenu.
No, Wells u najboljem slučau spaja tačkice, i Gang War je još jedan argument u prilog slutnji koja se postepeno pomaljala tokom njegovog rada na Spajdermenu a sada ju je gotovo nemoguće ignorisati: sam Wells, ali ni urednik Spajdermena, Nick Lowe (uzgred, čovek koga sam MNOGO hvalio dok se bavio uređivanjem X-Men stripova i služio na nekim od najboljih mutantskih priča u ovom veku) naprosto ne znaju o čemu je zapravo ovaj strip i šta je njegova glavna teza.
Kako već rekoh, možda niste voleli ni ono što su Dan Slott ili Nick Spencer radili sa Spajdermenom ali se u njihovim opusima vrlo jasno videlo šta je teza, šta je glavna ideja metazapleta na kome rade, šta je iskaz o Spajdermenu (i njegovom ansamblu) koji žele da ostave iza sebe. Čak je i nesrećni Beyond imao ovo, ma koliko da je bio slab kao priča. Ali Wellsov Amazing izgleda kao da ga piše najmanje troje scenarista, sa sasvim različitim idejama o tome ko je Peter Parker i šta je u njegovom životu bitno, sa snažnim varijacijama u tonu između priča*i sa dosta nesrećnom kombinacijom reciklaže starih (tuđih) ideja a gde se tim idejama ne dodaje ništa supstancijalno, i novih, često sasvim trivijalnih ideja (poput pomenutog Rek Rapa), sve nadeveno gromopucateljnim promenama status kvoa za neke od likova a koje samo iritiraju svojim nepoštovanjem za karakterizacije i senzacionalističkom energijom. Ovde pre svega mislim na smrt Kamale Khan i prevođenje Bena Reillyja u status TOTALNOG negativca…
*što, hitam da dodam SAMO ZA SEBE ne mora da bude problem ali ovde deluje kao mahanje na slepo i svaštarenje
Premisa Gang Wara je ta da je sa odlaskom Kingpina sa pozicije gradonačelnika, ali i de fakto „poglavice“ svih kriminalaca u Njujorku, nastao vakuum i da ovo podstiče vođe različitih bandi da svi u isto vreme krenu u osvajanje tuđih teritorija, pa na ulicama eruptira titularni rat bandi. Istovremeno, Kingpinova zabrana civilima da se bave viđilante aktivnostima sprečava superheroje da nešto učine i, čak, okreće policiju protiv njih kad oni ipak izađu na ulicu da pomognu.
Ovo je korektan osnov, ali Wells sa njim ne radi mnogo. Spajdermen oko sebe okuplja grupu superheroja voljnih da idu i nasuprot zakona ako to znači da će nekako zaštititi civile od divljanja kriminalaca i pored par simboličnih scena naprosto nema neke velike tenzije vezane za to da oni svi rizikuju zatvor iako su stavili glavu na panj za nejač. Sa druge strane, kriminalci na koje otpada dobar deo stranica stripa naprosto nemaju mnogo zanimljive karakterizacije ispod svog pitoresknog old school dizajna i njihove interakcije, motivacije i, generalno, akcije služe da poguraju radnju napred ali ne rezoniraju na nekoj specijalno emotivnoj ili intelektualnoj frekvenciji čitaoca. Štaviše, Wells dosta slabo koristi i neke lopte koje je korektno sam sebi nabacio, poput te tenzije koji kreira Randy Robertsonova želja da se „uda“ u kriminalnu bandu i njegov potonji aktivizam da se Kingpinova zabrana poništi, a koji ga dovodi na metu kriminalaca. Utisak je da je Wells možda imao dobru priču vezano za Randyja i njegovu (gotovo) tragičnu sudbinu vezani sa jedne strane za ljubav a sa druge za osećaj pravičnosti ali se ona prilično zaturila u svom tom spektaklu pesničenja i akcije.
No, da kažem i nešto lepo o ovom stripu: makar je akcija nacrtana odlično i zapravo se vidi za moderni superherojski strip natrprosečno visok trud uložen u postavljanje scena u kojima se dve „vojske“ sukobljavaju a zatim u kreiranje koreografija njihove borbe. Kako su savremeni superherojski autori sebe uverili da su svi odreda književnici tako je i česta tendencija da se akcione scene svedu na praktično statične slike u kojima nema proticanja vremena i deluju najpre kao diorame a ne kao narativne alatke. Wells i njegov partner u ovom zločinu, John Romita Junior su se oduprli ovom iskušenju i JRJR je ovde bio vidno inspirisaniji nego u bilo kom trenutku u poslednjih par godina. Tako je, recimo, Amazing Spider-Man broj 43 praktično jedna neprekinuta, dvadeset strana dugačka tuča i ovo je ispalo iznenađujuće efektno.
Wellsov Amazing Spider-man je ovim završio svoju drugu fazu i priprema ulazak u „spektakularnu“ treću fazu o kojoj nam još ništa nisu saopštili ali ne sumnjam da će me i ona ozbiljno nasekirati. No, ostaje nada da će Wells posle toga otići da traži nove angažmane a da će na Spajdermena doći neko sa jasnijom vizijom, boljim osećajem za ton ovog stripa i njegovih likova i, ako sad već možemo da fantaziramo, manjom sklonošću da nas šokira smrtima i neverovatnim životnim preokretima kod likova koji takav tretman prosto nisu zaslužili.
Ako sam zvučao previše negativno u prethodnih 1.700 reči, možda vredi da se podvuče: Gang War nije aktivno LOŠ strip. On nije iritantan onako kako je to bio Dark Web ili cela nesrećna Dead Language saga završena smrću Kamale Khan*i najviše mu zameram da je izveden mehanički, bez nečeg novog ili zanimljivog u jednoj rutiniranoj priči u kojoj se gangsteri tuku jedni protiv drugih jer su prosto takav svet, a superheroji se tuku protiv svih njih jer im je to u opisu posla. Wells nije preterano duboko iskoristio Randyja Robertsona niti se bavio drugim zicerom koji je sebi nabacio – tim da Miles Morales, mladi „crni“ Spajdermen na početku ovog narativa oseća da ga Peter Parker odbija od sebe i da nema za njega dovoljno strpljenja niti dovoljno poverenja u svog bliskog saradnika i prijatelja – ali nam je John Romita mlađi podario nekoliko lepih momenata odlične akcije i ako je to maksimum koji od ovog tandema iskusnih autora smemo da očekujemo na Spajdermenu – a bojim se da jeste – moramo i njim da budemo zadovoljni.
*koju su, naravno, malo kasnije oživeli i ona je aktivno učestvovala u nekim borbama u Gang War a što je argument VIŠE u prilog tezi da je ubijanje likova zarad trenutno efektne šok-taktike siguran način da se i sam lik i koncept smrti heroja pojeftine do u bescenje
No, ne bih da završimo u turobnom tonu pa ćemo sada na brzinu protrčati kroz povezane miniserijale koji su bili centrirani na druge likove a koji su, možda i neiznenađujuće, svi redom suštinski bili bolji od samog Gang War… Velika prednost je svakako to što je Wellsov događaj ionako bio labavo osmišljen (gangsteri jedni druge napadaju a superheroji su između, te ulice Njujorka praktično postaju ratište) pa su ovi tie-in stripovi napisani kao vinjete na marginama rata i stoje kao samostalne priče. Ovo znači da ni jedan od njih ne morate pročitati da biste „razumeli“ sržni serijal u Amazing Spider-man, ali i da ćete i njih same sasvim razumeti već na ime toga da shvatate da postoji nekakav rat bandi u Njujorku i nisu vam potrebne neke detaljnije informacije. Ovde nema ukrštanja priča, preklapanja zapleta i sličnih smicalica koje bi vas terale da kupujete i druge stripove pored onih o protagonisti koji vas direktno zanima i to je lepo.
Prvi je na redu Miles Morales Spider-man, a koji je u okviru svog regularnog tekućeg serijala brojeve 13, 14, 15 i 16 odvojio za Gang War. O ovom serijalu sam već pisao kada je počeo i tada sam hvalio italijanskog crtača Federica Vicentinija a ni scenarista Cody Ziglar nije bio tako rđav mada mu jesam zamerio preopširnost u dijalozima. No, Milesova priča u Gang War je ispala sasvim korektno, sa pristojnim rukovanjem iznenađujuće povelikim ansamblom likova, organskim nadovezivanjem na teme i odnose među likovima već postavljene u ranijim pričama o Milesu i odličnom akcijom. Milesov glavni neprijatelj je ovde Hobgoblin, ali Ziglar sasvim lepo koristi dosta veliki ansambl likova i među negativcima i među „našima“ da kreira dinamičan, na akciji utemeljen narativ, gde imamo jasne, dovoljno logične set pisove, eksplozivni Vicentinijev crtež, plus još odlične hemije između samog Milesa i Scorpiona koji mu je kroz Ziglarov rad postao omiljeni „frenemy“ i može da služi kao pokazni primer kako se „stari“ Spajdermenov negativac još iz šezdesetih može organski prevesti u značajn lik u stripovima o novom Spajdermenu. Ziglar, za razliku od Wellsa, kao da ima jasnu viziju ko i šta je „njegov“ Spajdermen i šta želi da taj Spajdermen kaže i predstavlja pa je i ova priča konstruisana u skladu sa tom vizijom. Lepo!
Jackpot je, pak, prvi samostalni strip za Mary Jane Watson, bivšu Spajdermenovu nevestu koja sada ima a) muža iz paralelnog univerzuma i b) supermoći bazirane na generatoru slučajnih brojeva. Ni jedna od ove dve stvari ne zvuči kao dobra ideja da se na njoj zasnuje kvalitetan dugoročni odnos između čitaoca i materijala ali Jed Mackay je već demonstrirao da nema loših ideja već samo nemaštovitih scenarista. No, ovaj strip (inače samo jedna, malo duža epizoda) nije pisao Mackay već je u pitanju nov i relativno zelen tim u sastavu Celeste Bronfman (televizijska scenaristkinja koja je već osvajala i neke nagrade) i Joey Vazquez, Filipinac opsednut Spajdermenom a koji je do sada za Marvel uglavnom radio naslovne strane, mada je crtao i po neku epizodu stripa, notabilno sa pomenutim Jedom Mackayom. Pošto je ovo prva samostalna priča za Jackopt, u pitanju je praktično superherojsko skidanje mraka za novu superheroinu, prvi nespretni susreti sa supernegativcima, ali i dobijanje podrške od drugih ženskih superheroina. Bronfmanova ovo radi po šablonu, ali korektno i bez nekakvih ozbiljnih zamerki a Vazquezov crtež (uz pomoć Erica Gapstura) ima jednu crtanofilmovsku, Saturday Morning Cartoon energiju, posebno uz jake, prijatne kolore Edgara Delgada i Ericka Arciniege. Ne nekakav revolucionarno dobar start, ali niko se ovde nije osramotio.
Spider-Woman je sa svoja četiri broja zapravo početak novog tekućeg serijala o ovoj heroini i nisam sad nešto raspamećen ali ovo ima i potencijala da bude dobro. Naravno, problem je donekle što je pre sad već skoro cele decenije serijal o ovoj junakinji koji je pisao Dennis Hopeless bio toliko dobar da je nazidao nerelano visoka očekivanja od svakog sledećeg a, znate već, Jessica Drew nije baš toliko bitan lik da bi uredništvo ulagalo neke prevelike intelektualne napore u njene naredne avanture. Ovo je pisao Steve Foxe, a nacrtala Carola Borelli (uz kolore koje je dao Arif Prianto) i na gotovo svaki element stripa imam po neku zamerku. Borellijeva daje kvalitet kada uloži trud ali neke table su rađene na brzinu – a na kraju krajeva na njima likovi samo stoje i pričaju – i anatomija često zna da malko posrne a pozadine budu siromašne i bez detalja, pa još sa Priantovim često nedinamičnim, na brzinu udarenim kolorima. Foxe strip sa svoje strane dosta razvlači ubacivanjem dugačkih scena razgovora koje traju i po nekoliko strana ali kad krene akcija, tu odmah svi autori deluju vidno zainteresovaniji i pružaju jače partije. No, možda je najproblematičniji element stripa osnovni zaplet u kome sirota Jessica, koja je nekada imala maloletnog sina i, jelte, razvijala se kao lik, sada, po povratku iz ništavila (čitali ste Slottov, priznajem, prilično abismalni The End of Spider-Verse?) odjednom nema sina i niko se ne seća da je imala sina a onda se ispostavlja da je njen sin… dobro, neću da spojlujem ali kad budete ovo čitali, čim pomislite da znate šta se desilo s njenim sinom, bićete u pravu. Hoću reći, Foxe ovde koristi jedan pre najmanje trideset godina očajno izlizani kliše a koji je u stripovima o Spajdermenu bio nov i nepotrošen još nekih dvadeset godina pre toga, i na glavnu junakinju natovaruje teret jedne neljudski ružne traume čime se sav njen rast i razvoj dovode u pitanje. Mislim, da li je previše da tražimo malo poštovanja za likove starije od samih ljudi koi rade ove stripove? Plus, naravno, izvrsni novi kostim za Jessicu koji je za vreme Hopelessovog rada dizajnirao Javier Rodriguez bačen je u đubre i ne vraća se, pa ona u ovom stripu ponovo nosi apsurdno seksualizovanu kombinaciju iz sedamdesetih za koju bi i striptizete blago namrštene procedile kroz zube da je možda malo preslobodna. Mislim, kad se JA žalim da je lik previše seksualizovan u superherojskom stripu, znate da je situacija alarmantna. No, uprkos svemu što sam rekao, novi Spider-Woman ima potencijala da bude pristojan. Akcija je odlična, glavna junakinja uprkos svemu dostojanstvena i nadam se najboljem.
Aktuelni gradonačelnik Njujorka u Marvelovom univerzumu, Luke Cage je i sam dobio četvorodelni serijal povodom Gang War i mada ovo počinje kao analiza osetljive pozicije na kojoj se ovaj omiljeni afroamerički superheroj nalazi, vodeći grad koji je zabranio superheroje, ali se sada nalazi pod napadom supermoćnih kriminalaca, do kraja devoluira u old school tučnjavu sa džinovskim robotima. Ovo je šteta jer sa Gang War kao da je neko u Marvelu imao ambiciju da kroz metafore o moćima zapodene debatu o kontroli ličnog naoružanja, sa onim starim (i uglavnom pogrešnim) argumentom da kada razoružate poštene građane koji slede zakon, jedini naoružani ostaju kriminalci i da je to loše za društvo, ali niko se do kraja nije time pozabavio. Mislim, svi smo znali da će Kingpinova zabrana viđilantizma pasti do kraja ovog događaja, zar ne? No, sa druge strane, Rodney Barnes kao scenarista je napisao a Ramon F. Bachs nacrtao (kolore uradio Andrew Dalhouse) jednu ne preterano ambicioznu ali pitku priču o superherojima koji uleću u šutku glavom i slušaju policajce kako im prete da će ih uhapsiti dok se zatrčavaju na robote veličine petospratnice. Alistair Smythe mlađi za ovu priliku kao da je na Njujork bacio desetogodišnju zalihu svojih robota a to timu koji predovdi Cage (i to u seksi kostimu) a u njemu su i supruga mu Jessica Jones, stari pobro, Danny „Iron Fist“ Rand, pa onda i dvoje prekaljenih uličnih heroja (Cloak & Dagger naravno) daje prostora da se razmahne i čitaoca zabavi scenama urnebesne urbane destrukcije i antirobotskog kung-fua. Možda sam samo star, ali ova vrsta old school pičkaže ponekada dođe kao melem na ranu, uspevajući da složene socijalne koncepte svede na pozadinski šum koji zaklanjaju jaki likovi i dobra akcija.
Deadly Hands of Kung-Fu je napisao Greg Pak a nacrtao ga je Caio Majado (uz kolore Jima Campbela) i mada je ovo daleko od Pakovog najboljeg stripa za Marvel, u pitanju je interesantna trodelna priča o tome kako Shang-Chi pravi napor da zaštiti njujoršku Kinesku četvrt od haosa u koji je upao ostatak grada, a da to mora da čini rukovodeći kriminalnom organizacijom koji je nasledio od oca kao nekakvom vojskom, PLUS da istoveremeno presreće pokušaje puča u svojim redovima na koje je ambiciozne oficire inspirisao opšti pičvajz i osećaj da se paradigma svuda menja. Brazilski crtač za moj ukus isuviše infantilizuje likove ali valjda sam i ja isuviše zadojen onim kako su stripovi o Shang-Chiju izgledali sedamdesetih. Ovo je svakako korektno nacrtano i kolorisano (mada, naravno, kad naslovne strane radi David Aja ne možete da ne osetite blago razočaranje kad otvorite sam strip, ma ko da ga je crtao) a sama priča je bazirana na Umeću ratovanja Sun Tzua i primeni vojnih taktika u urbanom ratu, nadmudrivanju i sa neprijateljima i sa saveznicima, i iako ovo nije Shang-Chi kakvog priželjkujem, svakako je u pitanju pristojan strip.
Konačno, Daredevil je miniserijal od četiri broja u kome Elektra Natchios u kostimu derdevilke pokušava da ispoštuje legat penzionisanog Matta Murdocka (koji je, setimo se, sada sveštenik) time što će zaštititi Hell’s Kitchen od najgorih efekata rata, sprečiti kriminalce da preuzmu poluge vlasti, ali da pritom nikoga ne ubije jer je uz Matta počela da poštuje svetost ljudskog života. Iako se u stripu pojavljuju i drugi superheroji (Spajdermen među njima), scenaristkinja Erica Schultz (već s moje strane pohvaljena za Hallow’s Eve) jasno odeljuje Elektru od ostatka superherojske zajednice (ona sama konstatuje da ne može da popamti ni njihova imena ni nadimke) i pokazuje da, iako ona sada radi isto što i drugi superheroji, njeno poreklo i bivša karijera profesionalnog ubice svemu daju potpuno drugačiji ton. Plus, lična nemeza u ovom stripu joj je jedan od likova koje je Tom Taylor kreirao tokom svog rada na All-New Wolverine a koji od tada nije dobio priliku da bilo šta notabilno uradi pa je odlično da se Schultzova i setila i RAZUMELA koje bi bile motivacije, brige, tuge i strepnje ovog lika. No, najveća vučna sila za ovaj miniserijal je ipak crtež. Sergio Davila na olovkama, Sean Parsons na tušu i Ceci De La Cruz na koloru su kreirali UBITAČNO jaku seriju tabli prepunu neizdrživo sjajne akcije. Scenario iz sve snage podržava koreografisanje scena borbe a Davila ume da organizuje table tako da akcija teče logično, ali i da vas zapanji naprosto brutalnim završnicama koje stripu daju dimenziju katarzičnosti. Veoma dobar vizuelni program u ovom stripu uz sasvim solidan scenario i ne bih se bunio da ova ekipa dobije svoj tekući serijal o Elektri. Pokazali su da znaju.
Amazon će kolekciju za sržni gang War serijal imati uskoro ovde. Luke Cage je ovde. Spider-Woman je ovde. Za ostale ne vidim kolekcije, pa evo linkova za same serijale: Daredevil, Miles Morales, Deadly Hands of Kung Fu, Jackpot.
