Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Za uskrs smo odabrali nešto intimno, ako već ne bogougodno. Zna se već koliko sam slab na albume koji su rađeni u duo-postavi bubnjeva i saksofona a kada imamo na delu dva izuzetno iskusna a opet i na neki način marginalizovana muzičara, to je posebna poslastica. Rick Countryman & Steve Hirsh: Ambivalence je album koji možete slušati i samo da biste u njemu bezinteresno uživali kako bi to Kant rekao, ali i da biste učili kako se sluša dok se svira, kako se improvizuje a da vaše improvizacije nisu nužno samo „kreni šapatom, završi vriskom“ afere kakve se često zatču u svetu slobodne improvizacije i fri džeza. A možete i da ga slušate „laboratorijski“, pokušavajući da utvrdite kako su dva čoveka razdvojena sa nekoliko hiljada kilometara i koja nikada nisu bila u istoj prostoriji zajedno, niti, da se razumeo, svirala u isto vreme jedan sa drugim, snimila ploču koja zvuči ovako old school i organski.
Ambivalence je, dakle, album snimljen razmenom zvučnih fajlova između dvojice muzičara, tokom proteklog Aprila, dakle, verovatno NE posredstvom goluba pismonoše ili poni-ekspresa iako smo naglasili taj old school senzibilitet ploče. I fascinatno je pomisliti da ova dva čoveka, obojica doslovno pripadnici bejbi bumer generacije, rođeni pedesetih godina prošlog veka, tako dobro sazrevali, intelektualno, kreativno i muzički da u 2024. godini dobijamo njihovu kolaboraciju putem razmene digitalnih fajlova koja u sebi nosi svu vatru, eksperimentatorski duh i ekspresivnost najfinijeg free jazza šezdesetih. Old school but not old fools, kako su to svojevremeno ukazivali De La Soul…
O steveu Hirshu sam već pisao. Ovaj rođeni Njujorčanin danas je srećno nastanjen u Minesoti i takođe vrlo srećno svira bubnjeve iako mu je sudbina pripremala sasvim druge zadatke. Prvo je to trebalo da bude klasična gitara, ali pretpostavljam da je to za dete bilo malo teško a i ne dovoljno zanimljivo jer je već tada električna gitara bila instrument koji je izazivao revolucije i uzbune. Pa su mu onda dali saksofon, ali je tadašnji zubar malog Stevea rekao da sa njegovim zubima ne bi valjalo da se laća takvog instrumenta ako ne želi da stvari učini još gorim. Logično, na kraju su ostali samo bubnjevi i Hirsh je slušao jazz (Coltranea, Davisa i tako te velikane) ali je svirao rok i bluz smatrajući da je džez isuviše napredan za njega. Onda je sedamdesetih batalio svirku jer je scena, svaka na kojoj se zatekao, bila isuviše zasićena narkoticima, a njemu se to nije mililo.
Posle se vraćao instrumentu nekoliko puta ali od početka ovog veka mu je bubanj definitivno sredstvo rada, poziv, profesija i blagoslov i naravno da Hirsh svira jazz, i improvizuje i piše muziku, radeći sa velikanima savremene scene, od Williama Parkera, preko Chada Fowlera, Georgea Cartwrighta i Iva Perelmana do Matthewa Shippa. Okidač za veliki povratak je bilo to kada je svom sinu kupio bubnjeve i, valjda, seo da mu pokaže neke osnove pa shvatio da se bez bubnjeva naprosto ne može.
Rick Countryman, pak, rođen je u Masačusetsu a danas je zvanično baziran u Vašingtonu iako zapravo živi na Filipinima. I on je sam do svog definitivnog instrumenta imao dugačke faze eksperimentisanja, doduše u okviru iste familije. Njegov je prvi instrument tako bio bariton-saksofon ali je onda napravio dugačku pauzu u sviranju pa se džezu vratio uz lakši, prodorniji alt-saksofon, koji i danas svira, uz povremene izlete u smeru flaute. Inicijalno je učio da svira kod klarinetiste i saksofoniste Berta Wilsona, jednog inovativnog muzičara koji je sam došeo do tehnike sviranja dva ili tri tona u isto vreme (nazvavši je „multiphonics“), a što je bilo inspirisano slušanjem Colemana, Coltranea i drugih avangardista u šezdesetima. Wilson je bio dete vodviljskih zabavljača ali je sarađivao sa Sonnyjem Simmonsom, pa je čak jednom, vele, džemovao i sa Coltraneom. Dakle, Countryman je imao vrlo ozbiljnog učitelja i uz njega navodi kontrabasistu Michaela Bisioa i saksofonistu Ricka Mandycka kao svoje mentore. Ipak, američki deo njegove karijere, ako uopšte postoji, ovijen je velom tajne i nije iza sebe ostavio snimljene tragove.
No, od 2011. godine, Countryman je deo rastuće free jazz scene u Manili i od tada je snimio više albuma, prvo sa švajcarskim bubnjarem Christianom Bucherom, a onda sve više sa japanskim bubnjarem Sabuom Toyozumijem, jednim ekstremno zaposlenim improvizatorom (svirao je i sa jazz verzijom noise postave Hijokaidan, između ostalog) koji i u devetoj deceniji života kao da nema nameru da uspori i poslednjih je desetak godina više puta dolazio na Filipine da snima sa Countrymanom.
Countryman i Hirsh su, dakle, dva pedigrirana ali ne naročito mnogo poznata bela muzičara koja pod stare dane snimaju neke od svojih najboljih radova i Ambivalence je album-poslastica za svakoga ko voli klasičan free jazz, sveden na komunikaciju dvojice muzičara koji se snalaze u neidiomatskom improvizovanju kao ribe u vodi i umeju u svemu tome da nađu dovoljno jazz duše i ljubavi da ništa na ovom albumu ne zazvuči kao puki laboratorijski opit.
Pretpostavka je da je Hirsh ovde snimio matrice a onda Countryman preko njih improvizovao – mada nije da ne umemo da navedemo i primere kada su kolaboracije rađene obrnutim smerom – i ako niste upućeni u prirodu nastanka ovih snimaka, nikada ne biste pomislili da su oni rađeni u, da tako kažemo, nerealnom vremenu.
Hirsh tako otvara album dinamičnim, energičnim freetime sviranjem u Kotter Drums a Countryman preuzima izazov u letu i pokazuje gde se tačno njegov alt-saksofon nalazi na skali od Sonnyja Simmonsa do Johna Coltranea. Naravno da ovde ima mnogo prepoznatljivog hardbop/ freebop fraziranja na tragu onoga što se radilo šezdesetih godina, no ono što je veoma lepo u Countrymanovom sviranju je da se kod njega fraze i njihove varijacije istražuju organski, lako, bez usiljenosti i glume. Ovde nema nametljive „ekspresivnosti“ ili agresivne svirke koja treba da simulira strast pa je njegovo sviranje preko Hirshovog mutirajućeg poliritma lako, odmereno, prirodno.
Eksperimentatorski žar primeren mladim muzičarima ovde je transforimisan u celoivotni eksperiment, sviranje u stanju konstantog „flowa“, gde nije potrebna priprema i autohipnoza da biste se doveli u stanje ispražnjenosti potrebno da vaša improvizacija bude zaista slobodna. Hirsh i Countryman bez napora i upinjanja izbacuju lepe petominutne komade koji uprkos tome što nisu pravljeni „odjednom“ zvuče besprekorno slobodno, sa pažnjom da se istraže i boja instrumenta i akustika prostora, ali i da se uvek drži prepoznatljivi džezerski sving. Ambivalence tako nije album lomljenja forme, već muzika koja se forme drži lako i prirodno. Ova su dva muzičara, uostalom, istraživanje forme pretvorila u svoje celoživotne projekte i njima ona dolazi spontano, bez razmišljanja, spajajući najbolje od dva sveta, slobodu improvizacije i vučnu silu džeza, na jedan vrlo autoritativan način.
Mogao bih da pišem još mnogo o tehnici jednog i drugog muzičara, o Hirshovom perfektnom radu sa dinamikom i izbegavanju da zvučnu sliku prezasiti notama, o Countrymanovom besprekornom radu sa skalama, ali mislim da nije potrebno. Ambivalence je ploča veličanstvene jednostavnosti a monumentalne slojevitosti, konvencionalna samo utoliko što joj nije potrebna nikakva nova teorijska podloga za ovo što radi. Jer to što radi, u idiomu „klasičnog“ free jazza – savršeno je:
https://rickcountryman.bandcamp.com/album/ambivalencehttps://stevehirsh.bandcamp.com/album/ambivalence