Prošlog vikenda je japanska kompanija Toho putem pres riliza izrazila razočaranje činjenicom da je njihov najnoviji film o Godzili, Godzilla Minus One (i na Japanskom doslovno Gojira Mainasu Wan) „najpiratovaniji film“ u ovom trenutku naše povijesne zbiljnosti. I uvek je nekako malo šokantno kad shvatite da firme što postoje po devet decenija i bukvalno žive od prodaavanja intelektualne svojine i dalje kao da ne razumeju kako ona funkcioniše. U ovom konkretnom slučaju, recimo, kolektivni zapad, da ne kažem maltene čitav ostatak sveta izvan Japana je čekao na objavu da će film biti pušten na striming servise mesecima nakon što je ovaj povučen iz (vrlo uspešne) bioskopske distribucije na ime dogovora koji Toho ima sa Legendaryjem, da se napravi mesta za Legendaryjev Godzilla x Kong: The New Empire. Pošto je Godzilla x Kong: The New Empire, po svemu sudeći, još jedan od Legendaryjevih sada već potpuno uobičajenih površnih, neupečatljivih kaiđu-pokušaja (iako je prošao sasvim korektno i u Americi, i u Evropi i u Japanu), narativ o tome da je bolji i autentičniji film (Godzilla Minus One) izgubio bioskopsku distribuciju pre vremena a da se onda namerno odugovlačilo sa strimingom kako bi lošiji i manje autentičan film dobio sve šanse da zablista se, reklo bi se, sam nametnuo. Otud je pojavljivanje filma na japanskim i samo japanskim striming servisima prvog Maja proizvelo takvu globalnu provalu revolta i masovno piratovanje da čovek prosto mora da se zapita je li spaljivanje tolike dobre volje koju je ovaj film proizveo na svetskom nivou vredno dobrih odnosa sa Legendaryjem koji sada već serijski pravi slabe filmove od Tohovih predložaka… Pogotovo kada je sa Godzilla Minus One Toho vrlo jasno demonstrirao da je decenijama ispred američkih imitatora.
Godzilla Minus One je ogledni primer da je ono što se na zapadu shvata kao plitka i pitka popkorn zabava pažljivo očišćena od bilo kakvog stava ili konfrontacije, u Japanu autentičan deo kulture sa ambicijom da se ide mnogo dublje od sasvim prirodnog impulsa da uživate u prizoru džinovskog reptila koji ruši zgrade i rvačkim zahvatima se bori protiv jednako džinovskih neprijatelja. Godzilla Minus One je, na neki način, Rambo: First Blood Part II svoje franšize, jedan katarzični pokušaj da se još jednom ode u rat koji se za neke nikada nije završio i da se u njemu po svaku cenu pobedi.
Nije sad neka novost reći da je Godzilla u svojim originalnim inkarnacijama bila pokušaj prevazilaženja traume koju ni jedna nacija do tada nije iskusila. Štagod da je Japan uradio u istočnoj Aziji tokom njihove verzije Drugog svetskog rata, a uradio je STRAHOVITO svirepe stvari, ni jedna druga zemlja nije na kraju bila poražena tako što je prvo prestonica gotovo kompletno pretvorena u zgarište fosfornim bombama, da bi potom druga dva grada bila podvrgnuta nuklearnom bombardovanju, sa do tada nezamislivim nivoom štete nanesene infrastrukturi i brojem mrtvih koji je u roku od nekoliko minuta dostigao desetine hiljada a onda nastavio da raste. Bačena na kolena, posle godina odricanja, sve većeg stezanja kaiša pod fašističkom vladom i iznurujućeg ratovanja po Pacifiku za koje nije imala kapacitete, imperija je završila pod okupacijom, da svoje rane leči pod budnim okom američkih vojnih i civilnih vlasti.
Kombinacija olakšanja što je rat gotov i senka gotovo sigurne smrti pod kojom je veliki deo stanovništva – a posebno vojnici imperijalne armije – živeo godinama konačno uklonjena, sa nuždom da se devastirana infrastruktura i ekonomija nekako rekonstruišu, a sve pod režimom uspostavljenim od strane Amerikanaca koji je pažljivo i sistematično cenzurisao javni govor, medije, umetnost, sve forme kreativnosti, kao rezultat je dala i danas fascinantnu smešu impresivnih, inspirišućih priča o japanskoj vrednoći i snalažljivosti da iz pepela razrušenog carstva sagrade neke od vodećih kreativnih industrija i prepoznatljivih popkulturnih obrazaca na globalnom nivou i, sa druge strane, gusto kodiranih produkata popularne kulture i kolektivnog nesvesnog u kojima se nacionalistička i imperijalna krivica Japana suočavala sa nečim što je smatrano neproporcionalno velikom kaznom i traženi su načini da se u uslovima temeljitog poraza na svim frontovima i dalje pričaju narativi o pobedi ili makar herojstvu u porazu.
Otud je prva Godzilla iz 1954. godine, dakle film snimljen ni deceniju nakon što su Tokio, Nagasaki i Hirošima od strane američkog ratnog vazduhoplovstva preko noći (u slučaju Tokija doslovno) pretvoreni u masovna stratišta, a u kome gigantski radioaktivni gušter pustoši japanske gradove bio ne samo DOBRA ZABAVA za publiku već naviklu da gleda ljude u gumenim kostimima kako glume orijaška čudovišta s onu stranu delirične mašte i košmara, već i film o hororu kakav ni jedna nacija pre Japana nije iskusila i pokušaj da se on kroz alegoriju o otporu, prevazilaženju i požrtvovanju smesti u mitos herojskog profila. Da se, drugim rečima, naciji podari neka vrsta pobede nakon rata koji je izgubila pre manje od decenije i sa okupacijom koja se završila pre jedva dve godine.
Godzilla se smatra najdužim aktivnim filmskim serijalom u ljudskoj istoriji, koji će ove godine napuniti sedamdeset godina rada i prosperiteta, a Godzilla Minus One, film koji je imao premijeru – nimalo slučajno – tačno na šezdesetdeveti rođendan franšize, trećeg Novembra prošle godine, je potvrda da Japan svoje ratove, ali još više, svoje poraze u njima, još uvek nije preboleo do kraja. Štaviše, Godzilla Minus One je svojim tonom, svojim tretmanom alternativne istorije ali onda i svojim velikim uspehom u Japanu* i neka vrsta – a ne koristim ovaj termin olako – reakcionarnog napora da se priča o Godzili i njenoj alegoričnoj ulozi u japanskom prevazilaženju ratnih trauma dovede u savremene, vrlo romantizovane okvire, sa jasnim zabacivanjem udica ka nacionalističkim sentimentima u modernom Japanu. Uostalom, Liberalno demokratska partija, jedna prilično konzervativna i nacionalistička stranka u japanskom parlamentarnom životu je u ponovnom uzletu poslednjih dvanaestak godina, sa serijom predsednika vlada koji su imali sve eksplicitnije militarističke sentimente i značajnim podizanjem vojnog budžeta…
*više od milijardu jena zarađeno je tokom prvog vikenda prikazivanja a što je gotovo potpuno pokrilo budžet produkcije
Utoliko, zanimljiv je kontrast između prethodnog filma o Godzili, Shin Godzilla iz 2016. godine, koji je i sam predstavljao svojevresni rebut serijala, i aktuelnog Godzilla Minus One. Shin Godzilla su režirala dvojica veterana žanrovske tokutatsu produkcije, Shinji Higuchi i legendarni Hideaki Anno, između ostalog otac izuzetno uticajnog anime-dekonstruktivnog serijala Neon Genesis Evangelion, smeštajući svoj rebut u savremene okvire i bazirajući njegove teme na neadekvatnom postavljanju japanskih vlasti prema recentnim katastrofama poput nesreće u nuklearnoj elektrani Fukushima. Dakle, moderno, progresivno, kritički.
U kontrastu sa tim, Godzilla Minus One je neka vrsta rekonstrukcije originalnog filma o Godzili, režirana od strane čoveka koji, da bude jasno, ima veliki pedigre u žansrovskoj produkciji, ali je svoje najveće uspehe postigao mejnstrim filmovima sa vrlo romansiranim interpretacijama priča iz vremena Drugog svetskog rata i posleratne obnove.
Ne pokušavam da kažem kako je Takashi Yamazaki u ulozi režisera Godzilla Minus One nekako kao da ste Zdravku Šotri dali da uradi novi nastavak Južnog vetra; Yamazaki je definitivno poznavalac i ljubitelj ne samo kaiđu žanra već i same Godzile, sa imaginarnom sekvencom u kojoj Godzila pravi ršum u urbanom okruženju Japana pedesetih godina koja je otvorila njegov Always: Sunset on Third Street 2 – a koja ga je i preporučila da radi „pravu“ Godzillu. I, da i još jedna stvar bude jasna: Godzilla Minus One je veoma dobar film, pokazujući da kaiđu žanr, čak i na svojim najkonzervativnijim, najmanje avanturističkim podešavanjima, može da bude ne samo uzbudljiva drama izmešana sa katastrofičnom, urnebesnom akcijom, već i da nešto opipljivo KAŽE.
Jedna od svakako primarnih dimenzija uspešnosti i kvaliteta Godzilla Minus One je to sa koliko ozbiljnosti Yamazaki tretira svoj predložak i oko njega gradi iznenađujuće uverljivu argumentaciju i toplu ljudsku priču. Režiser je i sam napisao scenario za ovu produkciju, uzimajući dosta elemenata originalne Godzille iz 1954. godine, ali tematizujući tu „minus jedan“ komponentu na veoma efektan način.
Naime, za razliku od Godzille iz 1954. godine koja se događa u Japanu što više nije pod okupacijom i pršti od energije posleratne obnove i novopronađene nade, Godzilla Minus One se dešava (najvećim delom) 1947. godine. I ovde je prikaz iskušenja, muka, martirstva urbanog stanovništva vrlo ubedljiv.
Prva sekveca u filmu dešava se, pak, 1945. godine, na ostrvu koje prvo ima dodir sa čudovištem iz okeana a gde pilot-kamikaza, koji je preživeo samoubilčaku misiju na ime neispravnog aviona (ili to tako on TVRDI) svedoči pogibiji celog malog garnizona i strahu kakav nikada nije iskusio, suočen sa monstrumom koji nema nikakve milosti niti, čini se, može biti ikako povređen od strane bilo čega što slabo naoružana, demoralisana vojna postaja može da upotrebi protiv njega. Paralele sa japanskim iskustvom ratovanja na pacifičkom ostrvlju gde su bedno naoružano, izgladneli i bolesni japanski vojnici hiljadama kilometara od svojih kuća sa strahom čekali da ih napadnu dobro opremljene, sveže i odmorne američke trupe* su ovde više nego jasne.
*ko ima vremena i dovoljno znatiželje, može da se uputi u ovu problematiku dublje čitajući neke mange o kojima sam već pisao: Onward Towards Our Noble Deaths; Okinawa
Kōichi Shikishima se na kraju vraća u Tokio, gde mu je oboje roditelja poginulo u noći bombardovanja i tamo mora da izlazi na kraj sa svojim kompleksom krivice preživelog, sa razrušenim gradom u kome su siromaštvo i beznađe na jelovniku svakog dana po čitav dan, sa prezirom koji dobija od poznanika koji znaju da se radi o kamikazi što nije imao herca da pogine za svoju naciju, ali i sa mladom ženom koja ima usvojenu bebu i koja ne zna gde će sa njom pa im Kōichi postaje nevoljni domaćin u ostacima svoje porodične kuće.
Yamazaki ne preteruje sa melodramom i ima neke odlične glumce da sa njima radi, od fantastične Sakure Ando (o kojoj smo pisali i prošle nedelje), preko veoma mlade i preslatke Minami Hamabe koja sa neverovatnom sigurnošću sebe transformiše iz prosjakinje i kradljivice u dostojanstvenu mladu ženu onako kako Japan staje na svoje noge i „pravi“ poslovi postaju dostupni, pa do tridesetogodišnjeg veterana Ryunosukea Kamikija što je svoje prve glavne uloge imao doslovno pre nego što je pošao u osnovnu školu, a zatim radio sa Miyazakijem, Miikeom, ali i gomilom vrlo „komercijalnih“ televizijskih režisera. I drugi red glumačkog ansambla je izvanredan pa Yamazakijev gorki ali inspirativni prikaz nacije koja se polako diže na noge i svojim radom i požrtvovanjem leči teške ožiljke ima vrlo opipljivu energiju.
Naravno, ovde moramo da pomenemo i fotografiju, scenografiju, kostime – film jeste dobio Oskara za vizuelne efekte, ali od modernog filma o Godzili je NAJMANJE što očekujete da samo titularno čudovište izgleda dobro; no to kako je uverljivo slikan porušeni Tokio, kako glumci izgledaju autentično (i samo ukusno romantizovano) i sve autentičnije kako se njihove sudbine pred našim očima vezuju za ponovno pojavljivanje Godzile koja sada preti da uništi i Tokio, to se naprosto mora podvući.
Godzilla Minus One ne ide izvan kalupa koji je franšiza uspostavila sa originalnim filmom. Ovde se vrlo uredno pominje američko nuklearno testiranje na Atolu bikini – koje je eksplicitno bilo tematizovano i u prvom filmu – i ponovno pojavljivanje Godzile i njeno usmeravanje na velike gradove je jasan motiv. A koji je, da se razumemo, istorijski revizionistički postavljen. Ovde Shikishima eksplicitno kaže da njegov rat još uvek nije završen – pa vidimo i simptome PTSP-a koji se manifestuju noćnim morama o Godzili – i kada postane jasno da je Godzila pretnja japanskoj posleratnoj obnovi (u jednoj FANTASTIČNOJ sceni pustošenja Ginze), glavni junak se, zajedno sa nekoliko desetina ratnih veterana, glavačke baca u smeru projekta koji treba da reši problem čudovišta koji američke i japanske administracije iz nekog razloga ne mogu da reše.
No, Godzilla Minus One unutar kalupa pravi razne akrobacije i za razliku od originalne Godzille, ovo nije film o hororu koji je japanski narod preživeo i naučio da se sa ovom strahovitom traumom i dalje nosi jer su nuklearna energija i nuklearno naoružanje postali trendovi druge polovine dvadesetog veka, već film o tome kako je Japan nakon rata dobio priliku da ovaj rat dobije. Shikishima ne ide tako daleko da izgovori ono Rambovo „ser, da li će nam biti dopušteno da pobedimo ovog puta?“ i Godzilla Minus One je suptilniji, manje patetičan, humaniji film, ali da ne bude zabune: on je film prevashodno o snazi japanskog duha da pobedi ne u miru, kroz rad i obnovu, već o tome da su mir, rad i obnova iluzija i da se rat nije završio. I da, tako je, ovog puta Japanu biva dopušteno da u ratu pobedi.
Naravno, Yamazaki to radi veoma dobro. Shikishima je lik sa kojim je lako saosećati i njegova trajektorija od posramljenog neuspelog kamikaze pilota, preko nevoljnog oca i ne-sasvim-muža koji živi u celibatu i naporno radi, izlažući svoj život opasnosti svakog dana (jer mu je profesija čišćenje mora od nautičkih mina zaostalih iz rata) pa do (ponovo) vojnika koji će sada voljno, svesno i ponosno položiti svoj život u odbrani nacije je prijemčiva, ispričana isto onoliko kroz male karakterne trenutke i dirljive porodične vinjete koliko i kroz prizore urbane destrukcije u kojima gledamo tituralno čudovište. Ansambl koji se oko njega formira je takođe odličan, sa nekim veoma dobrim glumcima i jasno isprofilisanim likovima koji imaju vidljive funkcije u građenju Shikishimine motivacije i karaktera, a da opet sami nisu svedeni na puke alatke i imaju ličnosti. Fotografija Yamazakijevog čestog saradnika, Kōzōa Shibasakija je fantastična, a muzika anime-specijaliste Naokija Satōa je neodoljiva, pogotovo u finalnoj spektakularnoj sekvenci kada svi likovi polažu svoje živote na oltar nacije, sasvim svesni da su sve šanse i sva verovatnoća protiv njih. Godzilla Minus One ne samo da apsolutno poentira izuzetno dobro režiranim scenama u kojima se pojavljuje samo čudovište i koje i pored spektakla ne napuštaju estetiku i ton „ozbiljne“ drame, već je i vođen jako solidno, sa perfektnom tročinskom strukturom i neosetnim trajanjem od dva sata tokom kog ćete autentično navijati za glavne likove, čuditi se njihovom suludom planu koji skoro da nema šanse da uspe, a ako na kraju ne pustite bar dve-tri suze, shvatajući šta su likovi mislili kada su rekli da je vreme da žive za svoju naciju umesto da za nju izginu, onda verovatno već izvesno vreme nemate puls.
Ali istovremeno, Godzilla Minus One nije samo priča o čoveku koji pobeđuje svoj PTSP, nije samo herojski narativ o običnim ljudima koji moraju da savladaju strah i povrate svoju humanost kroz suočavanje sa užasom koji ne prestaje da ih progoni, svesni da postoje VIŠE vrednosti od njihovih života. On jeste sve to, i za to ga treba slaviti, naravno, ali je istovremeno i alternativna istorija u kojoj Japan nikada nije zaista izgubio rat i u kojoj okupacija, koliko iz filma neupućen čovek može da vidi, nikada nije postojala. Dakle, Godzila sama po sebi, ovde nije deo „alternativne istorije“ jer ona ima jasan, kroz poslednjih sedam decenija jasno shvaćen alegorijski kvalitet. Alternativna istorija se ovde odnosi na odsustvo Amerikanaca iz života Japana 1947. godine, štaviše na uzgrednu opasku da Amerikanci ništa ne mogu da urade protiv Godzile jer bi Sovjeti prisustvo japanskih ratnih brodova u blizini Japana smatrali za provokaciju. Japan u ovom filmu na ulice Ginze izvodi tenkove da odbrani grad od džinovskog reptila a što 1947. godine, ne moram to valjda ja da objašnjavam, naprosto nije bilo moguće.
Utoliko, Godzilla Minus One, u nekakvom blagonaklonom čitanju, ima i pomalo smušenu poruku: ovo je priča o grupi bivših vojnika koji se samoorganizuju u momentu kada su vlasti nesigurne kako da reaguju zbog viših geopolitičkih pitanja, i spasavaju naciju planom koji je ljupka varijacija na ono što je urađeno u prvom filmu iz 1954. godine, ali je istovremeno i fantazija o nikada poraženom Japanu koji, implicitno makar, i dalje ima suverenost i šansu da u ratu – za koji veliki deo japanskog naciona i dalje veruje da mu je bio nametnut – na kraju ipak pobedi.
I, ne, sugestija da se u filmu koji je „samo“ celovečernja zabava sa CGI gušerom što repom ruši zgrade i atomskim dahom razara razarače, možda traži previše slojeva značenja ni slučajno ne sme da bude tretirana kao validna. Godzilla Minus One je iskaz, kao i veliki broj Godzilla filmova pre njega, i on je iskaz koji treba da bude tretiran sa ozbiljnošću sa kojom je i dat. Japan u ovom filmu poraz ne priznaje i iznalazi način da u ratu pobedi. Toliko.
Ohrabruje to da u Yamazakijevom scenariju fašističke, imperijalne vrednosti ratnog Japana bivaju eksplicitno napuštene i da se samoubilačko žrtvovanje za naciju smatra neadekvatnim odgovorom na iskušenja u kojima su već toliki životi uludo izgubljeni. Utoliko, biće zanimljivo videti kako će izgledati nastavak koji Toho, kako su sami rekli, ne priprema u neko skorije vreme. Do tada, ovaj je film svedočanstvo o i dalje živoj rani koju Japan skoro osamdeset godina pokušava da zaceli i čak i da vam se ne dopada, na tehičkom planu, ili naprosto jer ne volite kaiđu filmove, on je fascinantan zbog toga.
