Imajući u vidu da je u toku protekle nedelje umro Steve Albini, računaću da smo svi u žalosti pa sem jednog „slava mu“ nema potrebe za daljim uvodima. Otišao je jedan od najvažnijih ljudi iz istorije rokenrola, a mi ćemo ga dostojno ispratiti uz buku i vrištanje.
Prvo blek metalom, naravno. I odmah, prelepo, Alpha Omega su – valjda – dva lika iz Švedske, sa paklenim prvim izdanjem, minialbumom kAOS. Ovo je blek metal kao ultimativna nihilistička vizija rezanja grkljana celom svetu, muzika toliko nabijena mržnjom i žudnjom da se poništi sve što postoji da je to nekako neodoljivo seksi. U prevodu, Alpha Omega sviraju brzo, žestoko i dosta monotono, a onda sporo, melanholično i monotono, i sve je to deo plana da vas se natera da prevrednujete sve vrednosti i vidite ISTINU. Lukavo:
https://nomadsnakepit.bandcamp.com/album/kaos
Norveški duo Whoredom Rife sa svojim četvrtim albumom, Den vrede makt (izlazi tek krajem meseca, ai evo ga na Jutjubu itd.), nastavlja se na tradiciju hladnog, melodičnog, dostojanstvenog skandinavskog blek metala. Štaviše, ponovni povratak na Norveški jezik za naslov izdanja sugeriše obnovljenu ljubav ka tradiciji. No, ovo nije stari bend i Whoredom Rife su svoj prvi album objavili pre svega sedam godina, pa je i njihova muzika zapravo kombinacija tog tradicionalnijeg pristupa, zasnovanog na hipnotičkom ponavljanju i hladnoći, sa modernijim atmosferičnim tendencijama u blek metalu. Dobro to njima ide i Den vrede makt zvuči ubedljivo, bez kompromisa, sa dugačkim, monotonim (ali na dobar način) pesmama i produkcijom koja forsira atmosferu. Lep album:
Nemam pojma ko/ šta su Kråbøl ali ovaj norveški projekat sa svojim debi albumom, Never, napravio je nemali talas u blek metal vodama. Ovo je beskompromisno mračna, agresivna ploča prepoznatljivo norveške ledene atmosfere ali sa ekstra dozom pretnje, mračnjaštva, jeze. Kråbøl nije samo jedan od onih bendova koji o smrti pričaju kao da se znaju, već zvuči kao sama smrt koja se dočepala instrumenata i sa apetitom rešila da nas podseti na to sa kime ćemo se poslednje susresti na našem putu u ništavilo. Mračno, svedeno, a opet epski i moćno, ovo je podsećanje na autentičnost norveškog blek metala kakvo nikada nije na odmet:
Tu su onda i Parfaxitas, projekat malo i z Norveške, malo sa Islanda, malo iz SAD. Ko god da su ovi ljudi, album Weaver Of The Black Moon je izuzetan, sa ponovo kombinacijom ledenog, dostojanstvenog, epskog i agresivnog blek metala za ljude koji noću sanjaju o personalizovanim Ragnarocima, snegom prekrivenim, vetrom išibanim pustarama severa, gavranovima i smrtno bledoj mesečini. Koja u ovom slučaju vuče na crninu, jelte. Vrlo stručno napisano i izvedeno:
Kijevski Sidus Atrum – nekada jednočlani bend jedne talentovane žene, sada proširen u duo dodatkom njenog, ako se ne varam, muža – izbacio je svoj treći album Розірване небо (Torn Sky) vrlo programski baš na dan pobede nad nacizmom u Drugom svetskom ratu. To da se album pojavljuje usred novog velikog evropskog konflikta koji je došao sa napadom Rusije na Ukrajinu, sa nažalost vrlo sličnim argumentima koje je imala nacistička Nemačka je valjda dovoljno simbolično samo za sebe. A muzika je odlična, nudeći vrlo slovensku, emotivnu kombinaciju blek metala, sa malo death i doom elemenata. Melodično je to, epski, ali lirično, sa punim opsegom kompleksnih emocija koje morate imati kada ste u zemlji koja trpi agresiju ovog tipa i to album čini obaveznom lektirom:
https://sidusatrum.bandcamp.com/album/torn-sky
Poljsko-njemački Nidbild imaju novi minialbum, Megalomaniac i njihova kombinacija black metala, thrash metala pa i malo metaalcorea i power metala je zdrava i dovoljno zabavna za moje potrebe. Ovih šest pesama imaju i upečatljive tremolo-teme, i atmosferu, i propisan thrash pokolj i mada je produkcija relativno jeftina, ima to šarma:
https://nidbild.bandcamp.com/album/megalomaniac
Još prvoklasne poljske muzike stiže nam na EP-ju In Ghoulish Cold šćećinskih Dominance. Ovaj je bend prošle godine debitovao prvim albumom a ovo su tri razbijačka black/ black-thrash komada za publiku koja voli kad je blek metal oštar, agresivan, nestašan, a melanholiju i atmosferu sa respektom prepuštaju drugima. Dominance pritom pišu i aranžiraju peme ambiciozno, dakle, ovo nije neka sirova old school štroka, ali zvuk je toliko dobar a svirka toliko eksplozivna da sam na ivici da se upiškim sve vreme:
https://dominancepoland.bandcamp.com/album/in-ghoulish-cold
Melburnski Hybrid Nightmares za sebe kažu da su jedan od najboljih živih bendova u Australiji a to moram da im verujem na reč jer sam video samo da nose esktravagantne kostime i šminku. No, novi album, Woeful Inertia, drugi za nekih sedamnaest godina rada, svakako predstavlja ekipu u dobrom svetlu. Ovo je progresivna kombinacija blek metala i, recimo, savremenih metalcore stremljenja, sa izuzetno disciplinovanim zvukom i kompjuterski preciznom svirkom, te aranžmanima gde se vidi ogroman trud da se kreiraju atmosfere i narativi. Nije ovo u teoriji ni muzika po nekom mom najužem ukusu, ali Hybrid Nightmares su ubedljivi i vrede truda:
https://hybridnightmares.bandcamp.com/album/woeful-inertia
Grci Funeral Storm nemaju ni primisao o spajanju blek metala i nekakvih savremenih metal formi. Njihov drugi album, Chthonic Invocations je zapravo bliži death i thrash metal konceptima koji sržnu blek metal formu stavljaju u domen okultnog, mračnog, skurilnog. Vrlo to old school zvuči u koncepciji i pesme su simpatične bez ostatka, sa dosta rokanja i simpatičnih rifova. Problem je svakako produkcija koja nema ni savremeni napucani kvalitet ni old school sirovost i prirodnost nego je između, sa klinički čistim a opet nejakim zvukom. No, ja sam svakako tu malo perverzan pa urgiram da ovo čujete na svaki način JER JE DOBRO:
https://funeralstormgreece.bandcamp.com/album/chthonic-invocations
Američki (verovatno jednočlani?) Veytik zvuči dosta dobro na prvom demo snimku, A Curse on the Sons of Ishmael. To su samo dve pesme ali ovo je solidno produciran blek metal koji ima u svom skromnom formatu prostora i za epiku i za borbenu grandioznost i za malo ukusnog mešanja sa death metalom i praktično ambijentalnom muzikom. Fin prvi snimak za projekat koji bi mogao da izraste u nešto zanimljivo. I plaća se koliko želite:
https://veytikbm.bandcamp.com/album/a-curse-on-the-sons-of-ishmael
Za još jednu porciju helenskog blek metala, evo nam ga novi Dødsferd. Kao i obično, sve pesme je napisao Wrath (aka Nikolaos Spanakis) a pored basiste Neptunusa koji je sa bendom skoro deceniju i po, tu je i sešn bubnjar pa dvanaesti album projekta, prosto nazvan Wrath, ima pun zvuk i fin, organski vajb pravog benda. A pesme su, pa, vrlo klasičan, sirov a melodičan grčki blek metal, napisane da budu podugačke a odsvirane da čoveka malo i hipnotišu. Ugodno.
https://dodsferdofficial.bandcamp.com/album/wrath
Illusion of Fate iz Milvokija imaju vrlo zanimljiv zvuk sa black i death metalom koji se spajaju u nenakvim progresivnim aranžmanima i miksu koji kao da forsira psihodeličnost. Da se razumemo, svirka je mišićava, jaka, energična, ali su pesme aranžirane sa pogledom u nebo (i dalje, u kosmos), široke po zahvatu, sa čestim promenama ritma, tempa i tonaliteta, a sa stalno prisutnom drugom dimenzijom ambijenta i atmosfere u pozadini. Treba koncentracije ovde, treba se navići na prozračan miks ali onda na glasan master, ali vredi, jer je drugi album benda, Portals to Kur, jedna ambiciozna i vredna ploča:
https://illusionoffate.bandcamp.com/album/portals-to-kur
Za pravu proslavu kosmičkog, progresivnog blek metala ove nedelje imamo split album dva mičigenska benda nazvan samo imenima bendova: LanzerRath / Shroud of Despondency. I jedan i drugi sastav su pošteni andergraund pregaoci koji vole kompleksne, ambiciozne aranžmane i sirov, psihodeličan zvuk pa tako obe „strane“ ovog splita imaju ukupno svega tri pesme, sa LanzerRath koji su dali dve a onda sa Shroud of Despondency (koji su se preselili u Viskonsin) čiji je jedini komad dugačak skoro dvadeset minuta. Mada se sastoji iz sasvim odvojenih delova. Enivej, odlično je:
https://lanzerrath.bandcamp.com/album/shroud-of-despondency-lanzerrath-split-2
Brutalan war metal stiže nam iz, od svih mesta na svetu, Kalifornije na debi albumu dvoca Primitive Warfare. Ovaj projekat članova Demiser, Black Eucharist, False Light i mase drugih bendova spaja blek metal sa grindcoreom u jednu ubitačnu, eksplozivnu smešu, ispaljujući osam pesama komprimovanog besa pravo među vaše oči na albumu Extinction Protocol. Ovo nije nesofisticirana muzika, pesme su podugačke, sa dosta truda oko zvuka i aranžmana ali je estetski vrlo usredsređena na to da polomi i pokrši sve pred sobom. I neka tako i bude:
https://godzovwarproductions.bandcamp.com/album/extinction-protocol
https://stygianblackhand.bandcamp.com/album/extinction-protocol
Vrlo sladak demo kopenhagenških Abyssinia obećava lepe stvari u vezi sa ovim bendom. Radi se o dvoje muzičara sa još nekoliko aktivnih drugih projekata a za ovaj su uzeli sešn-bubnjara i napisali tri pesme sirovog old school blek metala koji meša bolesnu atmosferu, vampirsku žudnju, melodiju i žestinu. Sve što treba! Demo MMXXIV ima svu potrebnu strast i vrlo se solidno preporučuje vašoj pažnji sa jednom organskom svirkom i neprskanim, raskošnim garažnim zvukom. Naravno da ga plaćate po želji:
https://abyssinia.bandcamp.com/album/demo-mmxxiv
Sličan zvuk, sličan pristup blek metalu imaju i Lichen iz Virdžinije, tri mladića sa nekoliko Ep i demo snimaka iz asebe koja su svoj prvi album, Spear & Stone izdala između ostalog i na kaseti za takođe virdžinijsku andergraund etiketu Death Eternal. Nema ovde mnogo filozofije, pričamo o sirovom, a ipak malo melodičnom blek metalu koji nije namenjen nikakvoj „post“ publici i intelektualcima. Muzika je jednostavna i pravolinijska, izvedba srčana i namrštena i sve je BAŠ kako treba:
https://lichenusbm.bandcamp.com/album/spear-stone
https://deatheternalva.bandcamp.com/album/spear-stone-2
Dvočlani Legions of Malphas iz Atlante svoju muziku opisuju kao „total black metal war“ mada, ako ćete da gledate stvari sa BAŠ tehničke strane, njihov novi demo, Crusader of the Seventh Circle bi se pre mogao opisati kao black-thrash. Ali jeste nekako total i war i sve to jer su ovo tri pesme kratkog trajanja, opakih rifova, neumoljive agresivnosti. No, sve je to napisano fino, sa dosta osećaja i za trešerski rif i za blekmetalsku atmosferu, produkcija je sasvim korektna i apsolutno vredi da se potroši:
https://legionsofmalphas.bandcamp.com/album/crusader-of-the-seventh-circle
Kanađani Svneatr sebe ni ne doživljavaju kao progresivne ali meni je njihov treći album, Never Return, totalno progresivan u tome kako spaja pravoverni, vrlo sirovi blek metal sa mnogo melodija i harmonija kojima nije mesto u ovoj muzici, nudeći slušaocu blend vrlo andergrund zvuka i vrlo ekspanzivnih ideja. Vrlo interesantno i maštovito:
https://svneatr.bandcamp.com/album/never-return
Drugi album belgijskih Coldborn, naslovljen The Unwritten Pages of Death nastavlja opsesiju ove ekipe smrću, kroz osam ledenih, dugačkih pesama što uspešno šetaju od brtrualnog prebijanja do atmosferične psihodelije. Blek metal često programski ima krš zvuk kako bi delovao više „tr00“ ali Coldborn imaju nešto sasvim svoje:
https://coldborn.bandcamp.com/album/the-unwritten-pages-of-death
Blek metal publika bi svakako trebalo da je u raju (tj. paklu) ove nedelje na ime novg albuma beloruskog Downcross. Ovaj voljeni dvočlani bend dosta često objavljuje albume, pa im je White Tower šesti od 2019. godine, ali ovde se čuje jedna vrlo opipljiva foklusiranost na temu, na suštinu izraza, a što se onda preliva i u formu pa White Tower zvuči UBITAČNO. Ne nužno u smislu da je ovo najagresivniji album ove nedelje, nije, ali DA u smislu da on izvrsno kombinuje agresivnost i atmosferu, melodiju i rif, harmoničnost i čvrstinu. Epski:
https://downcross.bandcamp.com/album/white-tower
Idemo dalje na doom metal, stoner rock, psihodeliju, hard rock i sludge metal. Domaćinski! Britanci My Silent Wake imaju novi album vrlo ugodnog doom metala sa prijatnom gotskom aromom. Iako je naslov Lost in Memories, Lost in Grief VRLO gotski, dvanaesti album ovog sada već skoro dvodecenijskog projekta zapravo fino kombinuje tužne, melanholične teme, energičniju, možda čak ŽOVIJALNIJU svirku i produkciju koja je milosrdno dinamična. Lepo je nekada čuti doom metal sastav koji ne hvata na najsporiju, najpatetičniju foru i My Silent Wake su mi fino osvežili nedelju:
https://mysilentwake1.bandcamp.com/album/lost-in-memories-lost-in-grief
Lajpciški Juke Cove svoje stonerske rifove i psihodelične efekte kombinuju sa malo pankerske razuzdanosti i to je jedna zabavna, relaksirana smeša. Treći album ovog trija sa jednim Nemcem i dva Rusa u postavi, Tempest, je produciran solidno, sa snažnim gitarskim tonom, odličnim vokalima i vrlo lepim gruvom koji vrti ritam sekcija, pa pesme blistaju u svom nestašnom, psihodeličnom rokenrol sjaju:
https://jukecove.bandcamp.com/album/tempest
Sa novozelandskim Borer znate na čemu ste od prvog takta prve pesme na albumu Bag Seeker. Ovo je teški, prljavi, prilično seksi sludge metal koji jedino iznenađuje trajanjem pesama. Borer ne sviraju samo sporo ali sviraju dovoljno sporo da njihove pesme prebace i deset minuta (poslednja i dvadeset) i da njihova neumoljiva negativnost postane hipnotička, Ne očekujete mnogo dubine od albuma koji se zove Bag Seeker, ali… ona je tu:
https://borersludge.bandcamp.com/album/bag-seeker
Serpent Cobra možda na papiru deluje kao malo šašavo ime ali argentinska ekipa koja njega nosi nije ni malo neozbiljna. Drugi album ovog stoner rok sastava iz Santa Fea i Paranje, još jednom podseća da argentinski stoner legitimno može da se naziva najboljim na svetu, no, za razliku od bendova iz ove zemlje koje sam do sada hvalio za hendriksovske improvizacije i džemovanja, Serpent Cobra na svom drugom albumu, Metal Disaster voze nestašni, prljavi, JAKO fazirani satanistički stoner doom kakvom je potpuno nemoguće odoleti. Slušajte samo taj zvuk gitare, te otrovne vokale Caroline Dusau… Opet, ovo je manje okrenuto težini i hipnozi i ima, za Argentinu dosta karakterističan garažni/ pankerski prizvuk što vrlo lepo sedi uz horor imaginarijum. Kratke, ekonomične pesme, letalna doza rokenrola:
https://serpentcobradoom.bandcamp.com/album/metal-disaster
Poljaci Spaceslug na svom novom (mini?)LP-ju, Out of Water, zvuče melanholično. Njihov stoner-doom je otišao gotovo u post-metal smeru sa ovim novim izdanjem, nudeći sanjive, tužne atmosfere i relaksiran, spor gruv. Sasvim je to na nivou koji čoveka razoruža i prija mu nekako neobavezujuće i možete ceo album poslušati do kraja pa krenuti iz početka a da ne osetite:
https://spaceslug.bandcamp.com/album/out-of-water
Britanci Urzah sviraju vrlo prijemčiv, progresivan sludge metal sa dosta melodije, svežih aranžmanskih ideja, upečatljivim pevačem. Album The Scorching Gaze stručno uzima osnovni sludge metal format četvrtaste, masivne rif-ofanzive i gruverskog ritma i onda u njega pakuje gomilu zanimljivih harmonija, dajući muzici višedimenzionu prirodu i obezbeđujući zdravu, originalnu zabavu tokom čitavog albuma:
https://urzahband.bandcamp.com/album/the-scorching-gaze
Odlični su Maragda iz Barselone koji svoju muziku opisuju rečima „Songs of Liberation“ a onda se bace u zaista poletan, optimističan a dostojanstven heavy psych rokenrol. Album Tyrants se bavi ozbiljnim temama, introspektivan je, ali ne pada mu na pamet da zvuči pretenciozno ili teatralno. Ovo je stoga kolekcija, energičnih a relaksiranih pesama sa odličnim psihodeličnim melodijskim programom i pažljivo uzdržanim aranžiranjem da se postigne maksimum iz efekata i slojevitosti muzike. Miks je takođe odličan, prozračan, sa finom separacijom instrumenata, ugodnim bojama i utiskom „prirodne“ snage a ne studijskog budženja. Jako dobro, jako prijatno, JAKO OSVEŽAVAJUĆE:
https://maragda.bandcamp.com/album/tyrants
https://spindarecords.bandcamp.com/album/tyrants
Mnogo dobrog rokenrola ove nedelje pa su nam tu i Gjenferd iz Bergena, veoma nov sastav sa debi albumom, takođe Gjenferd. Ovo je šest pesama hard roka koji bez mnogo stida rekonstruiše veliki deo zvuka sedamdesetih, sa himničnim pesamama i prominentnim klavijaturama, a onda sve osvežava zanimljivim modernim elementima. Zvuk je odličan a pesme briljantne, i bend je zaista perfektno našao način da spoji nostalgični old school hard rock zvuk sa sve melodičnim, multitrekovanim vokalima i savremenija stremljenja u heavy muzici pa je ovo jedna od najboljih, ali i najpozitivnijih ploča koje ćete čuti ove nedelje:
https://gjenferdbergen.bandcamp.com/album/gjenferd
Evo, čak i Uncle Acid & The Deadbeats su se smilovali da objave novi album. A pošto nisu imali ništa novo studijsko od 2018. godine (imali su živi album prošle, doduše), onda su rešili da nas bogato počaste pa je Nell’ ora blu, njihova šesta dugosvirajuća ploča jedan masivan opus sa čakdevetnaest pesama u skoro osamdeset minuta trajanja. I, pritom, sjajno je jer kembridžki psihodeličari ovde svoj sirovi garažni doom metal formatiraju kao posvetu italijanskom filmu iz sedamdesetih i njegovim saundtracima. Znate šta to znači? Naravno da znate! Gomila morikoneovskih tema i giallo atmosfere, servirano uz opušten a neodoljiv gruv, sve producirano kako treba i jako ugodno:
Montrealski The Hazytones na svom trećem albumu, Wild Fever, prvom koji nema ime benda u naslovu, snimljenom nakon šest godina pauze uspevaju da zvuče smoreno i seksi. Mislim, ovo je psihodelični doom/ stoner rok i mora da po definiciji bude smoreno, ali The Hazytones čine da to deluje prijemčivo, kombinujući težinu, ali i rokersku energiju sa psihodeličnim, teškim zvukom i gruverskom svirkom. Ima Sabata, ima okultizma, droge, horora, ima bluza i roka, odlično sve na gomili.
https://thehazytones.bandcamp.com/album/wild-fever
Poljaci Sunnata sviraju „šamanski doom metal“ i naravno da njihov album Chasing Shadows puca od folklornih obreda izmešanih sa teškom gitarskom larmom. Dobra kombinacija čak i sa masteringom koji je preglasan i preti da zaseni slojevitost i maštovitost ove muzike što vrlo uspelo spaja vrlo različite poglede na harmoniju, građenje narativa itd. Hipnotički, šmekerski, jako preporučljivo:
https://sunnataofficial.bandcamp.com/album/chasing-shadows
A finski duo Purgatory Hallucinations i sam nudi nešto halucinantnog, psihodeličnog deoom metala na demo sniku Ceremonial Magic. Ovo ima i elemente blek metala, generalno je sirovo, ali je i napisano sa dosta ambicije da se ponudi kinematska atmosfera i propisna emocija i teško je ostati hladan na svu tu strast:
https://purgatoryhallucinations.bandcamp.com/album/ceremonial-magic-demo
Sada su na redu thrash i speed metal hardcore, grindcore i death metal. I, Elio Rigonat ove nedelje ima dva interesanta izdanja, što, s obzirom koliko je njegov matični bend Kobold bio aktivan poslednjih meseci, svedoči o zaista neumereno nemirnom kreativnom duhu ovog izvanredno talentovanog Beograđanina. Elem, prvo imamo novi solo album samog Rigonata nazvan The Final Egregor, treći u trilogiji koja je započeta 2016. godine i, ako ste slušali novija Koboldova izdanja, materijal ima jasne dodirne tačke sa njima, krećući se u smeru avangardnijeg thrash metala. No, ova konkretna ploča je nešto gruverskija, sa dosta eksperimentalne ambicije ali uvek unutar forme koja je čvrsta i može „normalnom“ treš metal slušaocu da obezbedi korektnu podlogu za kinetičan, znojav provod. Produkcija je pristojna mada donekle hermetična, ali to se valjda i uklapa uz muziku koja se iz sve snage trudi da propulzivnost i neposrednost thrash metala spoji sa kompleksnijim idejama i konceptima. Rigonat je sam uradio i omot i ovo je jedna od najboljih realizacija njegovih ideja i koncepata u njegovoj karijeri:
https://eliorigonat.bandcamp.com/album/the-final-egregor
Drugo izdanje je EP Pure Violence benda Fractured iz Vrbasa za koji ne umem da kažem je li mu Rigonat stalni ili pridruženi član, ali nije to ni mnogo bitno jer ova petorka UBIJA. Ovo je hardcore sa thrash metal osnovom, materijal prepun brutalnih rifova, nabadačkog ritma i ekstremnih vokala, plesan, gruverski a opet pun promišljene gitarske pirotehnike. Takođe snimljen u Koboldovom studiju u Beogradu, Pure Violence je miksovan prilično odlično, sa gitarama koje prosto lome sve pred sobom i odlično urađenim vokalom pa ovo preporučujem svim thrash i hardcore entuzijastima bez imalo rezervi:
https://eliorigonat.bandcamp.com/album/pure-violence
https://fracturedhc.bandcamp.com/album/pure-violence
Peace After Pain iz Barselone sa svojim prvim albumom, The Essence of Insanity, daju vrlo jasan iskaz. Ovo je manje od pola sata pržačkog thrash metala koji nije sav u brzini ali jeste energičan, izražajan, prštav, besan. Pre svega je, rekao bih, old school a da se to ne ogleda u krš-produkcij i garažnoj estetici. Naprotiv, ovo je fino snimljeno a bend svira krvnički snažno ali disciplinovano. A pesme su HIMNE. Sjajan debi koji izlazi tek 31. Maja pa se potrudite da ga pazarite na vreme:
The Usurper je projekat iz Soluna za koji, uprkos promo fotografiji nisam siguran da ima više od jednog člana, ali, svejedno, debi album, Hell Breaks Loose je nekako simpatičan, pa makar bio i snimljen u jednočlanoj postavi. Produkcija je, hajde da kažemo, ambiciozna, zvuk čvrst, a rifovi su maštoviti. Najvažnije je da su pesme dosta solidne i da pružaju trešerski provod na sasvim pristojnom nivou:
https://theusurper.bandcamp.com/album/hell-breaks-loose
Dogyard iz Arizone zvuče apsolutno divljački na debi albumu Severed. Ovo je surov, agresivan thrash metal bez neke velike filozofije, štaviše, blizak krosover formulama, sa poletnim tempom, ložačkim rifovima i pevačicom koja zvuči kao da doručkuje, ruča, večera, marenduje i generalno živi i radi u paklu. Solidan zvuk, ubistvene pesme:
https://dogyard.bandcamp.com/album/severed
Feel the Knife čine trojica iskusnih muzičara iz Buenos Airesa a debi album, snimljen posle nekih šest godinica rada, So Raw… So Nasty… So Hideous nudi sirov, agresivan thrash metal i VHS horor imaginarijum. Šta tu ima da vam se ne dopadne? Produkcija je korektna, bend svira solidno i mada je zvuk dosta taman, muzika je žustra i mošerska. Južna Amerika i thrash metal, znate već, idu jedno uz drugo najprirodnije na svetu:
https://feeltheknife.bandcamp.com/album/so-raw-so-nasty-so-hideous
Oh, a onda dođu i Desolus iz Vašington Disija, trio u kome basista Pig Destroyera, Travis Stone svira bubnjeve. I ovo, tj. debi album System Shock je baš old school spid-treš metal kao ispao iz Sepulturinih košmara cirka 1986. godine. I kida. E, sad, bend eksplicitno navodi Sodom i Kreator kao svoje uzore – a koji su bili i uzor Sepulturi u ono doba – pa je muzika BAŠ takva, manijački, divljački a opet zanatski disciplinovani thrash metal kao sa polovine osamdesetih, sav u OPASNO zlim rifovima, i brzom, neumoljivom tempu. Kad na sve dođe sirovo, demonsko pevanje basiste Viveka Rangarajana osećaćete se kao da ste došli kući. FENOMENALNO:
https://desolus-us.bandcamp.com/album/system-shock
Nail and Impale iz Tel Aviva na debi albumu, Nailien Invasion spajaju normalan thrash metal sa malo heavy metal pa i thrash’n’roll provoda i mada je ploča dosta iscepkana na različite elemente koji ne moraju jedni sa drugima da sarađuju na najidealniji način, mnogi od tih elemenata su dopadljivi. Tako da, ima tu šta da se čuje, a što se tiče svirke i produkcije, bend nema čega da se stidi, naprotiv:
https://nailandimpale.bandcamp.com/album/nailien-invasion
Novozelanđani Just One Fix nisu album snimili deset godina – a imaju tri u katalogu – no novi EP, Submit or Death potvrđuje da ne samo nisu mrtvi već i da imaju u sebi još dosta strasti. Ovo je thrash metal visoke kakvoće, sa puno dobrih rifova, ultrapreciznom svirkom ali i solidnm dozom karaktera. Naravno, Just One Fix ne izmišljaju pod stare dane neke nove formate i mada pres riliz koji stiže uz album pominje sve moguće krosovere sa doom metalima i NWOBHMovima itd, ovo je pre svega zdrav, rokački i rolaški treš metal. Nećete se pokajati:
https://justonefixnz.bandcamp.com/album/submit-or-death
Neko je pomenuo krosover? Evo, Belushi Speed Ball imaju novi album, Stellkira i ovo im je pa i najozbiljnije izdanje do sada. Ne da na njemu fali humora, pesme se zovu, između ostalog My Favorite Color is Pizza i Metroidvania is All the Rage, ali svirka je VIRTUOZNA, produkcija odlična a pesme iako često šaljive po tonu zapravo su napisane ozbiljno, ambiciozno, aranžirane sa puno osećaja za thrash oštrinu ali i za blago progrersivnu dimenziju koja je bendu očigledno postala zanimljiva. Ovaj bend je i do sada bio dobar ali pokazujući da je spreman da evoluira me je zaista osvojio:
https://belushispeedball.bandcamp.com/album/stellkira
Imate i Take Offense iz Kalifornije, sa četvrtim albumom, T.O.tality. Ovo je isto krosover, onako nekako, duševan, sa dosta old school filozofije u svojoj osnovi. Naravno, Take Offense sviraju dvadeset godina i koliko god se pozivali na Excel i Cryptic Slaugher, njihov zvuk je moderniji, vrlo profesionalan, ali najvažnije je da li ima ili nema dušu. I, jelte, ima:
https://takeoffensezone.bandcamp.com/album/t-o-tality
No Pulse iz Atlante na demo snimku Demo imaju intro i tri kratke pesme koje spajaju grindcore i beatdown hardcore. Ako to zvuči primamljivo, sasvim je okej da kliknete jer bend to radi korektno:
https://nopulseviolence.bandcamp.com/album/demo
Eh, slično zapravo rade i Dishonored iz Bafala u Njujorku i mada oni svojoj muzici pripisuju i deathcore dimenziju – sasvim logično – u pitanju je tehničkiji grindcore u sudaru sa beatdown brutalnošću i, pa, EP 7 Ton Bridge baš razbija. Mislim, maniristički je to sve sa disonancama i tako dalje, ali pesme su kratke i efektne i ne može im se poreći jedna fino kanalisana surovost. Plus, solidna produkcija, PLUS cena od koliko date:
https://dishonoredsucks.bandcamp.com/album/7-ton-bridge-2
Nine Percent su ulični hardcore/ moshcore/ beatdown sastav iz Tokija i ako mislite da ova muzika iz zemlje gde je ulični kriminal na svetskom minimumu treba da zvuči pitomije, pa, Nine Percent se ne slažu. EP Strong je surova, sirova moškor nabadačina sa naslovima pesama poput Curb Stomp i Time2Crime, a bend voli da se vozi u ’90s gangsterskoj traci na putu ka ultimativnom beatdownu.
https://ninepercenttokyo.bandcamp.com/album/strong
Onda sa Istočne Jave dolaze Bigfools sa dve pesme na snimku Promo 2024. Ovo je, naravno, ponovo metalizirani, uličarski beatdown hardcore, spakovan u odličnu produkciju, žestok, težak i ako volite ovaj stil muzike, vrlo prijemčiv. Bigfools često menjaju ritam i prelaze iz trešerskih sprinteva u mošerski gruv, pa u slemersko klecanje i nazad, i sve to na gomili radi posao:
https://bigfools.bandcamp.com/album/promo-2024
Imate i Righting Wrong iz Indonezije, još jedan hardcore bend i njihov prvi EP, Kala ima četiri vrlo heavy i vrlo kvalitetne pesme. Ovo je producirano jako dobro, sa debelim gitarčinama, nabadajućim bubnjevima i odličnim vokalima, a kombinacija metal rifova i gruverskog hardkora dobro radi sve što treba da radi. Ne propustiti:
https://samstrongrecords.bandcamp.com/album/kala
OK, ne mora da se objašnjava šta sviraju Life Sentence iz Konektikata. Njihov demo naslovljen samo Demo nudi tri sirove pesme nabod-kora koji preti, verbalno napada i obećava razne forme psihofizičkog nasilja. Solidan je! I ta sirovija produkcija mu lepo paše. Kratko, slatko i plaća se po želji:
https://lifesentencecthc.bandcamp.com/album/demo
Provocation su dva lika iz Engleske a sav prihod od EP-ja Sssnakes ide za pomoć Gazi. Dakle i pre nego što čujete jedan jedini takt, znate da je ovo vredno vaše pažnje. A ako volite brutalni metalizirani hardcore, još i više. Provocation sebe opisuju i kao beatdown hardcore ali njihova muzika je plesna i gruverska pa onda hermetična i na putu da sasvim stane, dakle, ima ovde više dimenzija u hardkoru čiji je osnovni cilj da vas smrvi. Plus sve to košta koliko sami date. VEOMA VREDNO:
https://provocationhc.bandcamp.com/album/sssnakes
Kalifornijski mlađani Scathe svoju muziku opisuju kao „That fast and angry shit from Stockton“ i samo je jedan kvalifikativ u ovoj rečenici pogrešan. Naime onaj o brzini. Ovo jeste vrlo korektan metalizirani hardkor iz Stoktona, i sasvim je prihvatljivo besan ali brze svirke na demou Promo ’24 ima premalo da bih ja ovaj bend shvatio ozbiljno. Mislim, ima je, ali ovo je prevashodno srednjetempšaki mošerski gruv, DOBAR, ODLIČAN, i vredan da se čuje. Ali brzine ima samo sporadično!
https://scathe209.bandcamp.com/album/promo-24
Šveđani God Mother imaju vrlo respektabilan EP naslovljen Sinneseld. Njihova kombinacija hardkora, metalkora, treša itd. je ovde vrlo zdrava, organska, sa jasno istaknutim identitetom benda u prvi plan i maštovito napisanim a eksplozivnim, brzim, kratkim pesamama. Izvrstan materijal koji podseća da nema istrošenih žanrova već samo nemaštovitih muzičara:
https://godmothersverige.bandcamp.com/album/sinneseld
Kad vidite kako izgledaju finski Letterbombs jasno vam je da ne mogu da sviraju NIŠTA drugo do emoviolence. I tačno to i dobijamo na njihovoj strani split EP-ja sa Gil Cerrone: dve pesme koje powerviolence prštavost i energiju spajaju sa melanholičnom emotivnošću, pa nek ide život. Odlično je to spakovano, sa puno kvalitetne, pa i tehničke svirke u malo vremena a mastering koji je radio Will Killingsworth izuzetno doprinosi utisku koji materijal ostavlja. Kakva je druga strana ne znam – nema na Bandcampu pa za mene ne postoji – ali ova je odlična:
https://letterbombs.bandcamp.com/album/split-with-gil-cerrone
Valjda sam već mnogo puta rekao da metalcore ne slušam baš često, ali kad slušam volim da me pošteno izjebe u mozak, pa tako evo, debi album ekipe Knocked Loose iz Kentakija, baš ume da jebe. OK, sve što metalcore danas voli da radi, rade i Knocked Loose, ali You Won’t Go Before You’re Supposed To je naštimovan niže, vrišti krvoločnije, svira brže i udara žešće od većine kolega. Ovo je ploča deset maničnih, BRUTALNIH pesama posle kojih čovek samo može da konstatuje da pored sve agresije i urnišuće furioznosti u ponudi, Knocked Loose nemaju ni trunku mačo šmeka u svojoj muzici Pa prelepo, jebem mu:
https://knockedloose.bandcamp.com/album/you-wont-go-before-youre-supposed-to
Onda imamo hamburški True Gloom koji naglašavaju da su „hardcore punk“ bend, a što se odmah čuje u zvuku koji zaista ima naglašenu pank dimenziju. Demo nazvan samo Demo ima četiri pesme energije i šutke sa odličnim rifovima, pevačicom koja se pošteno dere i introspektivnim tekstovima. Jako lepa, solidno producirana ponuda plus cena od koliko date, pa ne propustite:
https://truegloom.bandcamp.com/album/demo
Pored svog tog metaliziranog, nabildovanog hardkora koji se pravi u praktično neodgovornim količinama, lepo je ponekad čuti skoro pa klasičnu straight edge ploču. Baš to dobijamo od benda Bad Beat iz Detroita. L.P. 2024 ima šesnaest pesama, najduža je minut i 23 sekunde, najkraća NARAVNO sedam sekundi i od ovog benda pa do Minor Threata se može poovući jasna i čista prava linija a da se ne radi o pukom omažiranju nego o dobro shvaćenoj tradiciji koja živi. Sjajno:
https://badbeatmi.bandcamp.com/album/l-p-2024
Finski duo IHO sebe opisuje kao noise rock projekat, i dobro, JESU, ali EP naslovljen Jäljelle jää... je zapravo isto toliko pank rok koliko i nojz rok A ŠTO JE IDEALNO. Hoću reći ovde nema nekakvih pop zastranjenja i muzika je jednostavna, neposredna, suštinski sirova a rafinirana tek toliko da ne bude baš najosnovnije učenje-uz-rad. Supersolidan sirovi saund, plus pet pesama kvalitetnog riljanja, nema greške, pogotovo po ceni daunlouda koju sami određujete:
https://ihonoise.bandcamp.com/album/j-ljelle-j
Vice Squad imaju novi EP, SPITFIRE vs BOMBER gde, nagađate, pored svoje stare pesme, Spitfire, koja KIDA u novoj verziji, obrađuju i Motorheadovu Bomber. Sudar u vazduhu se odvija na zadovoljstvo svih nas a tu je još jedna pank himna, plus remiks Bombera, tako da, nema greške sa Vajs Skvodom, navalite:
https://vicesquad.bandcamp.com/album/spitfire-vs-bomber-ep
Mortuary Slab su mi prošle godine bili simpatični sa svojim prvim demo snimkom a ekipa iz Hamiltona u Ontariju je sada jednu pesmu sa tog demoa ponovila i dodala još nekoliko novih komada za debi EP, Necrorealism. Pričamo o podrumskom, u plesan i paučinu uvaljanom death metalu bolesne atmosfere i lepljivog gruva. Mortuary Slab nimalo ne pokušavaju da izmisle nešto novo ili da nekako polome kalup i njihov old school death metal je pravoveran koliko je i prijemčiv. Solidan zvuk, solidni ljudi:
https://mortuaryslab.bandcamp.com/album/necrorealism-2
Argentinci Kadavro sa svojim prvim albumom, Procession of evil, nude devet pesama plus autro jednostavnog, simpatičnog old school death thrash zvuka. Ne treba ovde tražiti neke velike koncepte niti originalne ideje, Kadavro prosto vole da sviraju muziku uz koju se pije, pada i šutira, i imaju osećaj za formu pa su im pesme kratke, jezgrovite i ne smaraju. Korektno:
https://kadavrocadaver.bandcamp.com/album/procession-of-evil
Madridski rodno mješoviti Undead svoj death metal dosta očigledno baziraju na skandinavskim predlošcima pa je samo ispravno to da im je drugi album, Putrefactio, miksovao i masterovao Dan Swanö. Kombinacija švedske težine i pirinejske žestine funkcioniše vrlo solidno i Undead ne zvuče kao kopija iz druge ruke nekih od desetina swedeath bendova što danas sviraju i izdaju albume, već u ovaj voljeni žanr ubrizgavaju dovoljne količie originalnog goriva da obezbede sebi karakter i prepoznatljivost. Odlična ploča old school krljačine:
https://curseoftheundead.bandcamp.com/album/putrefactio
Izašao je i novi Six Feet Under i, ISUSE, kada su ONI naređali 18 albuma??? I dobro, sad, to da je vokal Chrisa Barnesa danas naizgled predmet sprdanja SVIHkoji slušaju death metal mora da je nekako opovrgnuto činjenicom da ovaj njegov post-Cannibal Corpse projekat ima već tolike ploče koje MORA DA NEKO SLUŠA. Killing for Revenge ima, naravno, neke dobre momente, dobre rifove, pa i neku sasvim solidnu pesmu u svojih trinaest komada, ovo je nekomplikovan ali povremeno sasvim pošteno žustar death metal i Barnesov vokal jeste ono što stoji u prvom planu kao možda neugodan svetionik za mržnju. Ali, mislim, iako je on daleko od svojih vrhunaca iz ranih devedesetih, ako vam TO kvari ugođaj, da vam kažem da ste MNOGO razmaženi.
https://sixfeetunder.bandcamp.com/album/killing-for-revenge
Londonski Vaticinal Rites imaju debi album, Cascading Memories Of Immortality, jedan opus ugodnog old school death metala. Ovo nije muzika nekakve bezdušne tehničke savršenosti – što ne znači da je zanatski manjkava, nije – niti neumoljive brutalnosti i brzine i Vaticinal Rites mnogo više hvataju na iznurujući gruv, mučne rifove i dobru horor atmosferu. I ide im, ovo je prijatan death metal koji bi trebalo da legne svakome ko je u svoje vreme iniciran slušajući Bolt Thrower ili Autopsy i ne miriše „kompjuterski“ zvuk modernih bendova:
https://everlastingspew.bandcamp.com/album/cascading-memories-of-immortality
Fino se na njih nadovezuju Čileanci Rotten Tomb sa svojim drugim albumom, The Relief of Death. Njihov je death metal baš takav, sav iz kripti i grobnica, melodičan a opet satruo, mračan, pun preteće atmosfere. No, Rotten Tomb nekako sviraju sa toliko entuzijazma da i njihova pretnja zvuči prijatno, a muzika je nabijena aromom i karakterom:
https://deathdivisionrituals.bandcamp.com/album/the-relief-of-death
Puthroatfucktion su isto iz Čilea pa im se donekle da oprostiti takvo ime koje su odabrali da se njim epredstave svetu. Demo Procreation Through Corporeal Torment nudi dve pesme brutalnog death metala na granici ekscesa, sa apsolutnim prioritetom na brzini i agresiji, zvukom u kome se rifovi jedva razaznaju i grgoljavim goregrind vokalima. Nije da ovakvih bendova nema PREVIŠE na planeti, ali Puthroatfucktion su više nego solidni i ako malo porade na originalnosti, biće itekako vredni pažnje:
https://puthroatfucktion.bandcamp.com/album/procreation-through-corporeal-torment-demo
Još brutalnog death metala stiže na trećem albumu ruskih Manifesting Obscenity, naslovljenom Attempts to Death [Reimagined]. Ovo je vrlo „tehnički“ materijal sa pesmama napisanim da budu hermetične i mučne a da ipak zadrže gruverske elemente slamming death metala. Sve je to vrlo solidno a ako nemate problem sa – po pravilu za žanr – izizetno nedinamičnim zvukom, verovatno je da ćete uživati. Manifesting Obscenity ne pucaju od originalnosti i sve od rifova, preko produkcije do kaver arta pouzdanog Fear & Sorrow je vrlo prepoznatljivo i familijarno, ali ovaj bend je kvalitetan i ispuniće sve vaše slam potrebe ovog vikenda:
https://manifestingobscenity.bandcamp.com/album/attempts-to-death-reimagined
I onda JOŠ brutal death zakucavanja dolazi iz Sao Paola sa prvim propisnim EP-jem kvinteta Thanathus. Nazvan ...In Death ovo je materijal sa pet pesama koje uzimaju klasičan brutal death izraz iz devedesetih (Cannibal Corpse kao najočigledniji uzor) i onda ga ubrzavaju. Zabavno je to pa je čak i produkcija srazmerno pristojna a pesme su kratke, jezgrovite, brze i energične. Fino:
https://thanathus.bandcamp.com/album/in-death
U brutalnom death metalu dizeldorfskih Unhallowed Deliverance ima možda i malo previše deathcorea za moj ukus, ali opet, 2024. je godina a i debi album im je solidan po mnogim parametrima. Of Spectres and Strife i sigurno napisana i kvalitetno producirana ploča raznovrsnog death metal i deathcore zvuka, brutalna ali ne monotono brutalna, glasna, ali sa ipak nešto dinamike u zvuku, generalno zdrava. Podržavam:
https://unhalloweddeliverance.bandcamp.com/album/of-spectres-and-strife
Ima old schoola i old schoola. Na primer, death metal bend koji stavlja fotografiju svog preminulog frontmena na naslovnu stranu posthumno objavljenog albuma je jebeno old school. Necrophagia su osnovani još 1983. godine u Ohaju, i bili jedan od prvih bona fide death metal bendova. Aktivni kroz osamdesete, pa posle, sa pauzama sve do 2018. godine kada je Killjoy aka Frank A. Pucci umro, ostavili su važan i, jelte, fatalan trag na razvoj metal muzike a Moribundis Grim je album nedovršenog materijala koji je zaokružen posle Killjoyjeve smrti, uz pomoć, između ostalog, Johna McEnteeja iz Incantation i Miraija Kawashime iz Sigh. I, mislim, naravno da je to OLD SCHOOL AS FUCK, sa nekim rifovima koji će vas podsetiti na Obituary, nekim koji će vas podsetiti na Possessed, sve producirano jeftino, jednostavno i ostavljeno da stoji kao poslednji spomenik originatoru žanra:
https://necrophagia.bandcamp.com/album/moribundis-grim
Pa onda imate i Sarcoughagus koji su isto iz Ohaja, ali su osnovani mnogo kasnije – prvi demo im je iz 2020. godine – i, bez obzira na to i sami zvuče dosta old school. Novi EP, Remnants, nastavlja se na debi album iz 2021. godine i sa sedam pesama pruža dosta zabave u svojoj formi death metala sviranog kao da je speed metal. Hoću da kažem, da, rifovi su death metalski, ali je svirka sirova, organska, gruv je prirodan, neposredan i bend je lako zamisliti kako ovim sa bine poliva patos na kome se oznojena tela jure i udaraju jedna u druge. Moćnost:
Italijani SYK bogami odlični na svom ne znam ni sam kom albumu, eartHFlesh. Izdavač svakako naglašava da je ovo nova epoha za bend osnovan 2013. godine, ali kako god da je, eartHFlesh je letalna kombinacija progresivne, kosmičke eksperimentalne igre i brutalnog, granitno tvrdog black-death metala. Znate kako muzika ume da bude hermetična, hladna, neprozirna? E, pa SYK uspevaju da takva muzika istovremeno budfe i neposredna, vrela, strastvena. Moćno:
https://syk-official.bandcamp.com/album/earthflesh
Odličan je Red Rot, prekookeanski projekat dvojice Italijana i dvojice Amerikanaca. Sa iskustvom sviranja u sastavima poput Dawn of Ouroboros, Ephel Duath, Kestmorg itd, ova četiri čoveka u Red Rot imaju mesto na kome mogu da spajaju black i death metal u avangardne celine koje zvuče zrelo, uzbudljivo, kreativno, ali pre svega veoma moćno. Borders of Mania, drugi album benda, nudi sjajan blend žestoke, nemilosrdne svirke iz koje pršte znoj i krv, i ambiciozno napisanih, veoma evokativnih pesama koje umeju da vas uhvate i na dobru temu i na klin pevanje, ali i na surovi death metal lavež. Petnaest pesama u svega 43 i po minuta i izuzetan provod:
https://hammerheart.bandcamp.com/album/borders-of-mania
Evo i poslednjeg dela današnjeg pregleda, sa krosžanrovskim radovima i propisnim heavy metal pločama. Gluttons su iz Ohaja, postoje od 1999. godine i koliko se po diskografiji sastavljenoj praktično od samih EP-jeva da zaključiti, nisu previše važan projekat na agendi svojih članova koji svi sviraju u drugim bendovima. Ali ovde se, rekao bih, svira iz ljubavi. Najnoviji EP, Pocket Aces sa svoje dve pesme nudi vrlo kvalitetan, punokrvan heravy metal/ hard rock jasno baziran na Motorhead i AC/DC prauzorima, a onda sa mnogo ubrizganog NWOBHM i modernijeg zvuka. Rezultat je da kvintet iz Klivlenda zvuči kao buldožer na metamfetaminima u ova dva komada, rokajući i rolajući sa pravovernim ubeđenjem, čisteći sve na svom putu. Ne propustiti:
https://gluttons.bandcamp.com/album/pocket-aces-ep
New Money su trojka iskusnih likova iz Kopenhagena sa debi albumom Dinero Nuevo, valjajući tenzičan, gruverski post-metal. Recimo. Mislim, ima ovde dosta sludge metal agresije, disonanci, hrapavih, jako distorziranih gitara ali i nemirne ritam sekcije, pa u muzici New Money čujemo i priličnu količinu noise rock tenzije. U svakom slučaju to mi je bliže i prijemčivije od melanholije tako česte u post metalu. Još ovde imamo i prilično kratke, ekonomične pesme da zadovoljstvo bude veće. Vrlo vredno pažnje:
https://newmoney.bandcamp.com/album/dinero-nuevo
Last Riders imaju prvi EP posle prošlogodišnjeg simpatičnog demo snimka i Rising, kako se ovaj materijal zove, ima tri pesme poletnog, pozitivnog power metala. U skladu sa dispozicijom benda i ovde se govori između ostalog i o metalu i kako je on do jaja, a mada produkcija nije naročito skupa, mislim da Last Riders nude dovoljno energije da na svoju stranu privuku publiku pravog profila. Još i plaćate koliko hoćete:
https://lastriders.bandcamp.com/album/rising
Prijatno su me iznenadili danski Demersal svojim drugim, a eponimnim albumom koji otvara sanjiva akustična minijatura sa nežnim pevanjem na danskom a posle nje kreće ubitačna kombinacija post blek metala i ubedljivo tehničkog a opet divljačkog metalkora i hardkora. Na papiru možda i deluje kao gadna papazjanija, ali Demersal imaju vrlo zaokružen zvuk i identitet i sviraju MNOGO strastveno, uspevajući da u vratolomne aranžmane uvale puno uverljive emocije. Ima tu još mirnijih momenata, ali je ploča generalno glasna, drčna, uzbudljiva, natrpana energijom do vrha a onda i prodavana po ceni koju sami odredite. Sjajno:
https://tombtreetapes.bandcamp.com/album/demersal
Freedom Call svoju dvadesetpetogodišnjicu obeležavaju albumom naslovljenim Silver Romance, nudeći slušaocu izuzetno melodičan, izuzetno optimističan power metal. Kao da je prvih četvrt veka bilo tek zagrevanje i da najbolje tek sledi. Ne znam koliko ko ima stomak za OVOLIKO zaslađenu muziku ali meni su Freedom Call nekako tr00 i njihova plastična produkcija i raspevana fantazija mi izazivaju samo dobro raspoloženje:
https://freedomcall.bandcamp.com/album/silver-romance
Ako vam je to ipak previšpe kičasto, njihovi zemljaci Ivanhoe imaju deveti album, Healed by the Sun i to je jedna fina kombinacija power i progresivnog metala za malo zreliju publiku. Ivanhoe vrlo srećno postižu da i dalje imaju epiku i melodičnost bliske power metal publici a da im kompleksniji aranžmani i nešto „umirenije“ harmonije daju fasadu ozbiljnog benda za odraslog slušaoca. No, sve to na stranu, Healed by the Sun je odlično napisana ploča, čija progresiva podrazumeva i poštenu, znojavu metal svirku i lepo se to sluša:
Ne znam kako u 2024. godini našeg gospoda i spasitelja Isusa Hrista (ili barem NEČIJEG gospoda i spasitelja Isusa Hrista), pa još i u dobrostoječoj Kanadi uspete da snimite album sa produkcijom koja je kao da je 1983. godina, vi ste još u tinejdž uzrastu i ložite se na Motley Crue ali svi zajedno imate oko 12 dolara preostalih od džeparca da platite pijanom liku iz kraja da vam snimi demo u svojoj garaži. Enivej, Lÿnx iz Kalgarija stavljaju umlaut na ipsilon i NARAVNO da im debi album, Claws Out zvuči BAŠ kako zamišljate. Ovo je sleaze metal visoke kakvoće, srećan i STRASTVEN kada peva o rok mašinama i erekcijama koje život znače. Mislim, dobar je, možda ne inovativan, možda i objektivno drugorazredan, ali jebeno autentičan i da sam ovo čuo te iste 1983. na radiju, gadno bih se ložio:
https://getlynxed.bandcamp.com/album/claws-out-2
Jedna od pesama na šestom albumu britanskih The Treatment zove se Back to the 1970’s i to je sve što treba da znate. Dakle ovo je kombinacija klasičnog hard roka, heavy metala i glam roka, po receptima starih majstora, i odsvirana sa dosta visokim nivoom ekspertize. The Treatment, uostalom, rade već dosta dugo i znaju šta vole pa je Wake Up the Neighbourhood ploča optimističnog rokenrola negde između Sweet, Slade, AC/DC i nešto mlađih bendova poput Saxon, Krokus itd. Tako da, nema šta da se mislite, ovo se sluša sa uživanjem:
Iako su Warlord danas u suštini samo Mark Zonder i kogod da je od mladih muzičara na raspolaganju kad treba da se snimi album – ni jedan od članova na novoj ploči nije bio u bendu pre 2013. godine – novi album ove dugovečne američke heavy metal atrakcije, Free Spirit Soar svakako zvuči pošteno. Warlord su ostavili određeni pečat na razvoj žanra svojim snimcima iz osamdesetih i svakako zaslužuju da rade dok god Zonder ima volje za to. A ima. Free Spirit Soar je nostalgična ali suštinski veoma ugodna ploča melodičnog, himničnog heavy i power metala sa Zonderovim veoma dobrim vokalima, i lepo aranžiranim epskim pesmama kojima suštinski svedena produkcija ne smeta da imaju simfonijske pozadine i horske refrene. Slatko je sve to i ne mogu da ne uživam:
https://warlordheavymetal.bandcamp.com/album/free-spirit-soar
Prošlo je šest godna od poslednjeg albuma institucije koju danas poznajemo pod imenom Riot V (nekada samo Riot), pa sam se malo i brinuo. Ali njujorškoj metal mašini ništa ne može da stane na put, uključujući pandemiju i onolike smrti članova tokom decenija, pa je novi album, Mean Streets jedna sigurna u sebe, i možda i neočekivano sveža ploča energičnog heavy metala. Riot V danas ne sviraju svom snagom sve vreme, ali album je pun šarmantnih rifova i gitarskih harmonija, a vokali Todda Michaela Halla prosto blistaju i daju bendu mnogo one ulične glam-aure kojom su nam ušli pod kožu sedamdesetih i osamdesetih. Prelepo:
Album nedelje dolazi iz ovog tjedna vrlo raspoložene Danske. Kopenhagenški The Sonic Dawn ni do sada nisu razočaravali a njihov peti album, naravno za Heavy Psych Sounds Records uz Rima, naslovljen Phantom je FENOMENALAN. Zvuk koji kao da je teleportovan iz sedamdesetih sa prirodnom dinamikom, divnim bojama, bez nekakve brutalne amplifikacije, daje gruvu i bluzu ovog psihodeličnog benda mnogo nepatvorene patine, ali i dubine. Kombinacija bubnja, basa, gitare, orgulja i vokala na Phantom zvuči nekako savršeno, skoro sakralno, sa rokenrol jednostavnošću i prirodnošću kakve danas skoro da nemate gde da čujete. Neusiljeno a svaka im je ka u Njegoša, evo, nemam reči:
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/the-sonic-dawn-phantom
