Da malo odmorimo od silnog japanskog filma, pogledali smo ove nedelje prošlogodišnjeg kanskog pobednika, a koji, uostalom trenutno igra u domaćim bioskopima. Anatomie d’une chute, odnosno Anatomija pada (ili Anatomy of a Fall za Anglofono tržište na kome je film vrlo solidno prošao) je drugi put u tri godine da kanski žiri dodeljuje Zlatnu palmu francuskom (ili dovoljno francuskom) filmu koji se u velikoj meri bavi prirodom (i identitetom) žene u današnjem društvu. Titane je, naravno, bio umotan u odoru kronenbergovski inspirisanog body-horror filma, a Anatomija pada je – makar na prvi pogled – old school sudska drama i utoliko se može reći da imamo posla sa jednim konzervativnijim pogledom na problematiku, štaviše sa jasnim nastavljanjem klasične filmske tradicije, a onda i sa izvesnom merom polemike sa njom.
Kritičari su – sasvim logično – pronašli sponu sa klasikom Otta Premingera iz 1959. godine, Anatomy of a Murder, jednom ripped-from-the-headlines pričom baziranom na vrlo svežem romanu nastalom iz pera sudije vrhovnog suda a na osnovu njegovog iskustva kao advokata odbrane u slučaju ubistva starog nekoliko godina. No, ono što je karakteristično za Anatomiju Pada je to koliko je ovaj film zapravo anti-drama, sa emuliranjem tročinske strukture ali zapravo izbegavanjem da gledaocu podari materijal za navijanje za bilo kog od likova i korišćenjem svog formata da diskutuje prirodu ljudskih odnosa, da secira emocije, motivacije, strahove, nagone i potrebe, zaroni koliko može unutar persona što ih gradimo kako bismo se uklopili u konstrukt koji nazivamo ljudskim društvom i proveri ima li tamo nečeg autentično samovlasnog ili imamo posla sa uzvitlanim hormonima i bazičnim instinktima sve do samog dna.
U tom smislu, gledajući Anatomiju pada na pamet mi je padalo (!) i – očigledno samo meni očigledno – poređenje sa filmom Le Bonheur (odnosno Sreća) koji je Agnès Varda snimila 1965. godine – a o kome sam pisao ovde – i koji se zapravo bazira na iznenađujuće sličnim temama. I u njemu je pitanje toga koliko bračna zajednica ostavlja slobode partnerima da budu „ja“ nakon transformisanja u „mi“ u centru analize, i u njemu smrt jednog od bračnih drugova dolazi kao ishodište tenzija koje narastaju kada postane jasno da personalnu slobodu svi definišemo unilateralno i da je samo dobra sreća kada dve unilateralno definisane slobode moraju da dele zajednički prostor, a to ne dovede do nekakve tragedije.
Odmah da kažem da je Anatomija pada mnogo ambicioznije NAPISAN film od Sreće, sa diskurzivnim slojem koji eksplicitno detaljiše njegove teme, a gde je Sreća film neizgovorenog, koji svoje teze najčešće postavlja vizuelno i gledaocu bez reči saopštava stav autorke. I, oh, Sreća je film koji IMA stav. Utoliko, Anatomija pada je režirana spretno, pa na momente i vrlo nadahnuto, ima izvrsne glumce, muziku koristi vrlo uzdržano – i time zapravo prilično efektno – ali Anatomija pada kao da ima i blagi strah od toga da bi nešto na kraju trebalo da kaže ili pokaže gde stoji u odnosu na teme koje pokreće, zadovoljavajući se time da, poput svojih likova, sugeriše kako je i sam narativ koji priča i nesavršen i nedovršen, jedna „work in progress“ diskusija koja ne treba da stane kada se film završi, pa i jedna programski nedosledna serija iskaza koji mogu biti i lažni i neiskreni, i samo reciklaža naučenog itd.
Što, da bude jasno, može da bude sasvim legitimno u smislu tekućeg društvenog dijaloga o – između ostalog rodnim ali i drugim – pitanjima slobode i kako je u društvu najbolje dosegnuti, čemu ovaj film notabilno doprinosi, ali da li to takođe proizvodi i vrhunsko kinematografsko iskustvo? Sklon sam da kažem „ne“, ali u najdobronamernijem tonu.
Justine Triet je ovaj film pisala zajedno sa svojim dugogodišnjim partnerom, i ocem svoje dve ćerke, režiserom Arthurom Hararijem i scenario je rađen ciljano za nemačku glumicu Sandru Hüller – sa kojom je Trietova već sarađivala. Ne samo da se u filmu jako oseti koliko su tekst – na Francuskom i Engleskom – i glumica perfektno usklađeni do mere da na momente zaboravljate da gledate film i čini vam se da su ispred vas stvarni ljudi, već je i krajnji produkt ovde jedan simpatičan Uroboros u kome umetnost inspiriše život koji inspiriše umetnost koja utiče na život. I lik koji Hüllerova u filmu igra se zove Sandra (i Nemica je koja živi u Francuskoj, u maloj planinskoj zajednici nadomak Grenobla) a i njenog supruga Samuela igra Samuel Theis, a kako su oba glavna lika spisatelji (u njenom slučaju po profesiji, u njegovom imamo posla sa čovekom koji godinama uz puno mučenja i neverovanja u sebe pokušava da porodi svoj prvi roman) pitanje koliko toga iz života završava u njihovoj prozi je jedan od centralnih motiva narativa.
Naravno, po istom principu sasvim je legitimno pitati se koliko su Trietova i Harari „svojih“ životnih iskustava, stavova, ali i trenutaka slabosti, moralnih posrtanja i lutanja kojih se danas stide utočili u film. Sigurno je svakako da je Anatomija pada jedan vrlo iskren, vrlo detaljan inventar briga, dilema, neuralgičnih tačaka i skrivenih trauma koje generacija iks nosi na svojim plećima i, što je starija, pada sve dublje u zapitanost da li je možda negde usput napravila tragičnu grešku i je li generacija njihovih roditelja, kojoj je, reklo bi se, sve bilo jasnije, jednostavnije i prirodnije, bez potrebe da se ekstenzivno diskutuje o svim detaljima društvenog ugovora, uključujući na nivou gradivnih ćelija društva – porodica – bila zapravo srećnija.
Odgovor je, da se ne zbunimo, „ne nužno“, i to što su neke prethodne generacije naučile da žive sa uskraćenostima i traumama i prihvate ih kao deo datosti u ovom deljenju karata, ne znači da su kasnije izborene, nesavršene slobode nužno bezvredne. Već samo da su nesavršene i da su, rekosmo već, „work in progress“.
Trietova već u svojoj biografiji ima filmove u kojima se bavila ispitivanjem identiteta, položaja u društvu, dilema i zapitanosti, žena svoje generacije, ali su oni uglavnom bili rađeni u ključu romantčnih komedija. Anatomija pada je u tom smislu jasan zaokret i, sa svojim vrlo odmerenim tempom i jednom naturalističkom atmosferom, na neki način i logičan nastavak dokumentarnih filmova koje je režiserka pravila u prvom delu svoje karijere.
Zaplet je veoma jednostavan: Sandra i Samuel su dvoje intelektualaca koji žive u provinciji u okolini Grenobla, njegovom rodnom kraju u koji su se doselili iz Londona na njegovo insistiranje da mu je potreban mir kako bi mogao da konačno sedne i napiše taj svoj roman. Iako bi Sandra više volela urbanu zajednicu jer je ona uspešan pisac koji ide na promocije, susreće se sa novinarima itd, par nalazi način da i ovaj aranžman funkcioniše, sa lepom kućom na tri sprata na kojoj još ima štošta da se majstoriše, sinom oštećenog vida kojeg otac poduava kod kuće (mada ide dvaput nedeljno i u lokalnu školu) i lepim, velikim psom po imenu Snoop. Jednog dana, a posle malo svađe, a malo i pasivne agresivnosti sasvim standardnih za brakove ove generacije i klase, sin, Daniel, posle šetnje sa psom nalazi oca mrtvog u podnožju kuće, sa razbijenom lobanjom.
Najveći deo filma dalje otpada na suđenje na kome stari Sandrin prijatelj, advokat Vincent (odlični Swann Arlaud) sparinguje sa tužiocem (razigrani Antoine Reinartz koji kanališe svu energiju čoveka što je dobio mesto pod reflektorima i nameran je da iz njega iscedi sav mogući teatar, a što se perfektno uklapa sa ulogom tužioca koji ima posla sa sočnim slučajem potencijalnog ubistva iz strasti među intelektualnom elitom), trudeći se da dokaže da je narativ o samoubistvu depresivnog, razočaranog muža plauzibilniji od narativa o ubistvu od strane frustrirane žene, ali Anatomija pada, uprkos sasvim korektnom, pa i interesantnom forenzičkom obaveznom sastavu – sa sve kopmjuterskim animacijama, maketama, policijskim inscenacijama incidenta itd. – zapravo nije film u kome je u prvom planu dokazivanje je li Sandra ubila svog muža ili se on ubio.
Ono gde film kredibilno „radi“ je unutar dokaznog postupka, ne jer se tokom njega otkrivaju posebno važni detalji vezani za dokazivanje ili obaranje optužnice, već jer se kroz iskaze, snimke, tumačenja stručnjaka, pre svega kroz govore optužene (na Francuskom i Engleskom), iscrtava slika braka koji je bio obeležen resantimanom, osujećenošću, prevarama, optuživanjima, prećutkivanjima pa onda nekontrolisanim eksplozijama afekata.
No, Anatomija pada programski i vrlo intencionalno izbegava da bude narativ o ženi koja trpi low key nasilje, ili o muškarcu koji se lomi pored žene kojoj nije dorastao, pa čak ni o dvoje ljudi koji vuku svako na svoju stranu i pretvorili su svoju bračnu zajednicu u teatar bola i stalnog uzajamnog poveđivanja, iako svaku od ovih teza vrlo metodično, režiserski perfektno obrazlaže. Njegova GLAVNA teza je da se brak ne može svesti na njegove najgore momente i to je ono što film zapravo ističe u prvi plan, ponavljajući ovaj postulat nekoliko puta ustima glavne glumice. Kada advokat Vincent kaže Sandri da se na sudu ne utvrđuje istina, to je sa namerom da osigura da će njeno svedočenje u poziciji optužene biti podešeno da porota dobije potrebnu percepciju događaja čiji deo uvek ostaje u domenu nesaznatljivog. Ali isto tako, ovo je poruka i gledaocu da metodično utvrđivanje „činjenica“ i njihovo beleženje u formalnom registru ne može da pretenduje da bude istina onako kako su sami akteri tu istinu doživeli.
Kroz nekoliko epizoda koje posmatramo posredovanjem Sandre, Daniela, a onda i u jednom (opravdanom) flešbeku i samog Samuela dobijamo jasnu sliku o ljudima kojima, zapravo, u životu nije uvek sve jasno. Koji su ušli u socijalne aranžmane i društvene ugovore pod pretpostavkom da ih razumeju i da će njihove odredbe zauvek biti jednako istinite i vredne, ali su onda na svoje veliko iznenađenje shvatili da oni, iako nominalno odrasle, „završene“ osobe, ne prestaju da se menjaju. Da jučerašnje temeljite istine u njihovim životima nisu nužno istinite i danas. Sandra u jednom momentu kaže da se ne seća sebe od pre nekoliko decenija, eksplicitno gledaocu ukazujući da ona zapravo i NIJE ona osoba od pre deceniju ili dve i onda i implicitno postulirajući da ova osoba danas, ova DRUGA osoba ne može biti odgovorna za odluke koje je donela ONA osoba, niti nužno poštovati ugovore koje je ona sklopila.
Zvuči malo i cinično, slažemo se, ali deo agende filma i jeste da nam pokaže koliko sebično mogu da deluju supružnici koji jedno drugom tokom svađe kažu svašta, i tvrdoglavo se drže svoje slobode, pristajući da u braku zaista budu samo onoliko koliko ta sloboda neće da im se naruši. Generacija izrasla iz seksualne revolucije, uzgajana na situacionističkim teorijama i poststrukturalističkom prevrednovanju svih vrednosti i izlasku iz velikih priča je bila prva koja je demonstrativno istupila iz kolektivističke svesti, raskrstila i sa tradicionalnim rodnim ulogama, stavila u centar sveta sebe i svoje slobode, samo da bi se zatekla nekoliko decenija kasnije kako guta antidepresive, seks smatra činom mentalne higijene koji se izvodi iz nužne potrebe radije nego nečim esktatičnim, a svoju imanentnu kreativnost, toliko slavljenu od strane svih mladalačkih revolucija dvadesetog veka, ne može da realizuje sem ako ona nije terapijsko suočavanje sa životnim traumama kroz jedva prikrivene autobiografske autopsije.
Likovi u ovom filmu su pisci, ali jedan od velikih „aduta“ tužioca je da su Sandrini prethodni romani bili očigledno utemeljeni na njenom životu, problematičnim odnosima sa ocem i drugim ljudima pa čak i da je na neki način planiranje ubistva muža već opisano u jednoj od njenih knjiga. Naravno, Sandra razložno objašnjava razliku između fikcije i stvarnosti, a njena advokatica naglašava da se u konkretnom slučaju radilo o liku koji gubi razum i fantazira a nikada ne preduzme ništa konkretno i Anatomija pada spretno igra oko ove teme, podcrtavajući i njome svoju osnovnu tezu da su nesavršenost, nedoslednost i nedorečenost ugrađene karakteristike modernog života i da zbog njih niko od nas ne treba da se izvinjava.
„Spretno“ je svakako atribut koji može da se legitimno prilepi svim elementma ove produkcije. Scenario i dijalozi su studiozno urađeni. Tempo filma je odmeren ali ni jednom tokom dva i po sata njegovog trajanja nemate utisak da je spor. Kamera, svetlo, kadriranje i montaža su precizni, u svakoj sceni promišljeni i ovo je vizuelno ne samo pismeno već i nadahnuto, sa nekoliko sasvim finih artističkih rešenja (na primer u sceni lipsinkovanja očevog iskaza u kolima koju čujemo iz Danielovih usta čime film, ponovo SPRETNO, sugeriše i da Daniel možda sve ovo izmišlja). Muzika je, kako već rekosmo, u najvećem delu filma dijegetička („pravi“ atmosferični saundtrak se čuje tek u poslednjih nekoliko minuta) i služi da podcrta emotivne amplitude tamo gde likovi (prevashodno petnaestogodišnji Milo Machado-Graner koji igra Daniela) nemaju prostora da ih drugačije oslobode, onako zarobljeni u svojoj terminalnoj srednjeklasnosti gde se o svemu slobodno priča ali se ništa na kraju ne IZRAZI, ali ima i izvesnu komičku funkciju u filmu koji je vrlo uozbiljen i u opasnosti da se dotakne sa pretencioznim. Glumci su, ako to već nismo dovoljno naglasili, izvanredni, sa izuzetno prirodnim afektacijama i ekspresijom koja savršeno pokazuje kako odrasli ljudi u formalnim situacijama „glume“ svoje naučene persone i potrebno im je da svi, uključujući njih same, poveruju da su one stvarne. Film je su svim ovim dimenzijama zaista dobar.
No, njegov konačni domašaj jeste ograničen time da on, rekosmo, NEMA STAV. Što nije ni sad neka egzotična retost u savremenom filmu gde se često samo iznošenje tema ili teza smatra kompletnim umetničkim radom. I naravno, ko sam ja da kažem da to nije tačno? Već smo se složili da ja imam terminalnu formu ugrađenog Marksizma i da ću uvek pomalo frustrirano reagovati na umetničko delo koje dijalektiku smatra samo kao vežbu iz identifikovanja suprotnosti, ali ne i iz njihovog prevazilaženja. Anatomija pada suprotnosti ne samo da prepoznaje već ih i izvrsno definiše, pokazujući da one ne stoje samo u prostoru između dve monade koje su same nedeljive i jedinstvene već i unutar njih, da su ljudska bića nesavršena, nedovršena, komplikovana i – urpkos svim slobodama koje su izvojevala – često nesrećna jer ne umeju da pomire ove suprotnosti u samima sebi.
A što je sve tačno i možda i bitno da se kaže naglas, ali ne mogu se oteti pomisli da mi, a pogotovo MI iz generacije iks, to sve već znamo i da smo žedni umetnosti koja onda barem pokušava da rešenje pronađe, pa makar u tome ne bila nužno i uvek u pravu. Utoliko Anatomija pada je izvrstan festivalski film je jer pun tema koje su odlično napisane a predstavljaju nam ih fantastični glumci u sasvim nadahnutom režijskom postupku, pa i osvežavajuće britak bioskopski film od dva i po sata koji nam obećava sudski procedural a nudi meditaciju o nesavršenosti, ali ne i stvarni klasik jer se on ipak na kraju uzdržava da o ijednoj od svojih tema nešto KAŽE. Praviti film da bi nam se reklo da život ne piše drame i da su one uvek i isključivo artificijelno rekombinovanje i sažimanje njegovih haotičnih i nedoslednih signala je verovatno legitimna rabota iz neke perspektive, ali u njoj ima i određene dekadencije za koju nisam siguran da treba da je bez ostatka pozdravljamo.
