Svaka nedelja u kojoj izađe i nešto sjajno od srpskog blek metala je dobra nedelja. A i juče popodne sam na ulici video srednjoškolku u majici Deatchrush i to me je ekstremno raznežilo. Metal je večan dok su mu deca verna, ali tako da slušaju norveški krš blek metal stariji od njih više nego dvostuko, ili već tako nešto. Enivej, idemo:
Naravno, prvo blek metal. Šveđani Svartlod imaju dosta osoben pogled na blek metal na svom debi albumu, The Reverend. Ovo je, naime, na momente vrlo brutalan blek metal pokolj urađen po prepoznatljivom švedskom šnitu, ali onda ima i neočekivane melodije, sakralno pojanje, ukrštanje sa death metal rifovima… Zvuk je jako tvrd, napucan, a muzika na svakom koraku puna iznenađenja. A što je za blek metal, koji je sila haosa, idealno:
https://svartlod.bandcamp.com/album/the-reverend
Kanađani Nächtlich imaju treći album, Exaltation of Evil i ko voli blek metal isključivo kad je na sirovim, nihilističkim podešavanjima, ovde će se bogami poradovati. Nächtlich očigledno ne interesuje da se povežu sa publikom koja ceni tananiju emociju i melanholičnu atmosferu u muzici pa je njihov album kanonada sirovih rifova, horor sintisajzera i konstantnog vrištanja. Mislim, nije ovo sad, kao, totalna buka, pesme su napisane kako treba, u jednom vrlo prepoznatljivom old school formatu, ali je zvuk ko iz pakla:
https://deathfullust.bandcamp.com/album/exaltation-of-evil
Ukrajinska jednočlana vlek metal institucija svrm ima već drugi EP ove godine čime je za 100% prebacila normu uspostavljenu u prethodne dve sezone, a izlazi baš u trenutku kada se Rusi premišljaju da li da osvoje grad Harkiv u kome Сергій Ткаченко živi, ili da ga ostave u okruženju. Jebeno. Ovim izdanjem ukrajinski projekat sasvršeno pokazuje kako „gloomscapes“ treba da zvuče i Ткаченко nudi karakterisitčno jednostavan, neposredan, emotivan blek metal sa atmosferičnom dimenzijom i depresivnom notom, ali urađen bolje nego što velika većina kolega to radi. Прощання ima pet pesama, na rasponu od akustične, praktično sobne meditacije do vrištećeg, melanholičnog abrazivnog ambijenta električnih gitara i uzvitlanih bubnjeva i Ткаченко je prosto ovu formu doveo do skoro savršenstva a njegov jeftin, kućni zvuk nosi sa sobom mnogo epske tuge. Kralj slovenskog blek metala, što se mene tiče, a i ovo izdanje svrm plaćate koliko želite:
https://svrm.bandcamp.com/album/–13
Da ne ostanemo dužni tu su i Mor iz Murmanska, bend koji svira već skoro trideset godina i Nordlicht im je prvo izdanje za ovu godinu nakon što su prošle imali dva albuma. Nordlicht ima samo tri pesme, ali one su podugačke i vrlo dobre, sa kinematičnom vizijom slovenskog blek metala koja ide od nežnog ambijenta do mošerskih rifova, sve sa mnogo atmosfere. Mor pesme pišu majstorski a produkcija, iako ne mogu da je HVALIM, svojom prljavštinom svejedno dosta dobro služi muzici koja se ne drži stilskih kalupa i razuzdano galopira kako joj kada prija. Odlično je:
https://mor314.bandcamp.com/album/nordlicht
https://assavlt.bandcamp.com/album/nordlicht
Možda ime benda, Reveals, ne zvuči sad nešto strašno i preteće ali kada čujete prvi album ovog indonežanskog jednočlanog projekta, malo ćete da se prekrstite. Hendika Dwi Prasetyo je mlad, ali je vrlo talentovan muzičar, sa gomilom bendova u kojima svira, i kako je to i običaj, i gomilom jednočlanih projekata u kojima radi. Reveals je novijeg datuma, sa prvim snimcima iz prošle godine a debi album, Attachment, Destruction and Extinction sugeriše kontemplativnost, intelektualni izazov, zamišljenost. I sve to dobijate kroz medijum izuzetno brutalnog, vrlo tehničkog, fantastično aranžiranog blek metala koji se ni malo ne stidi kinematskih pasaža, klasičarskog instrumentarija (slušajte početak Between Nature and Plague), evokativnih melodija… Hendika Dwi Prasetyo postiže izvrstan balans između snažne ekspresije i uzdržanije, hermetičnije svirke kojoj se treba diviti na distanci, nudeći jedan album koji istočnoazijski harmonski program besprekorno spaja sa standardnijom blek metal svirkom i obara s nogu:
https://harrowingindustries.bandcamp.com/album/attachment-destruction-and-extinction
Lepo je poslušati izdanje na kome je prva pesma nazvana Aryan Fire a da čovek ne oseti ujed krivice što daje nekakvim belim suprematistima i sekundu svog vremena. Naime, „arijevska“ se ovde koristi u izvornom obliku jer je اکوان (Akvan) iranski projekat inspirisan iranskom i persijskom kulturom i istorijom. Novi EP, سووشون bazira se na istoimenoj knjizi koju je napisala Dr. Simin Daneshvarm, prvom romanu objavljenom od strane neke žene u Iranu i bavi se životom porodice pod britansko-sovjetskom okupacijom tokom Drugog svetskog rata. Dominus Vizaresa u svoj sirovi a melodični blek metal bez straha i sa dosta spretnosti ubacuje mnogo iranskog harmonskog sadržaja, pa i koristi tradicionalne instrumente pored „normalnog“ metal arsenala i mada je sve to tanušno producirano, veličanstvenost ove muzike se ne može poricati:
https://akvan.bandcamp.com/album/–7
Čileanci Wildes Heer imaju živi album, Black Gnostical Revelations i ovo je jedna ubedljiva kolekcija žestokih, agresivnih ali i dalje melodičnih, evokativnih blek metal pesama. Bend je iskusan iako nema previše izdanja, ali ova ekipa u jednoj ili drugoj formi radi preko dvadeset godina a muzičari imaju i mnogo drugih projekata pa se kvalitet svirke ali i samih pesama ovde mora prepoznati. Pevanje na Španskom je poseban bonus:
https://wildesheer.bandcamp.com/album/black-gnostical-revelations
Francuski SyvyyS sa svojim prvim izdanjem, EP-jem Doxologie Sépulcrale nudi izuzetno „francuski“ materijal. Ovo je pet pesama disonantnog ali zaraznog blek metala izuzetno visoke tehničke kakvoće i ambicioznih aranžmana, napravljenog da prenese bizarne, onostrane narative kroz stalno mutirajući ritam i tempo, te evokativne disharmonije. Autori (ili, verovatnije, autor) imaju velikog osećaja za dramu, krešendo, generalno pripovedanje i ovo je skoro nezakonito dobro izdanje koje će vam proleteti ispod radara ako trepnete:
https://syvyys1.bandcamp.com/album/doxologie-s-pulcrale
Kolumbijski Melabstra su od ranog thrash metal zvuka avanzovali do epskog blek metala pa tako njihov drugi album, Egocentrismo, ima i blaga simfonijska zanošenja. No, legat thrash metala je očuvan u jednoj neposrednosti, ljubavi ka rifu koji ni silni sintisajzeri prebačeni odozgo ne mogu da sakriju od slušaoca. Melabstra zapravo prave iznenađujuće jednostavnu, neposrednu muziku, nekako prostosrdačnu u svojoj komunikativnosti. Poslušajte:
https://melabstra.bandcamp.com/album/egocentrismo
Švedski jednočlani Aspernamentum zvuči vrlo klasično. Izdavač Soulseller Records naglašava da je ovo projekat fokusiran na „esenciju satanizma“ i četiri pesme na debi izdanju, EP-ju Primal Judgement Manifesto zaista daju onaj fini balans između agresivne, sprinterske muzike, hladnog, dostojanstvenog zvuka i nešto upečatljivih melodija. D. Johansson, koji sve ovo piše, svira i peva, je vrlo očigledno odškolovan na drugotalasnom blek metalu iz devedesetih i nudi poslasticu za sve poštovaoce te forme:
https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/primal-judgement-manifesto
Isti izdavač ima i debi album projekta Nadsvest a koji je u Srbiji bazirana saradnja između Stefana Todorovića (Gorgoroth, ex-Terrörhammer) i Andrewa Murray-Campbella, Novozelanđanina sa adresom u Beogradu i bendovima poput Ophidian Coil ili Belliciste u siviju. Debi album, Slovo meseca i krvi, stiže posle dva kraća izdanja napravljena u poslednjih pet godina i ovo je, sasvim očekivano, takođe second wave black metal sa izrazito mračnim sadržajem vezanim za stare srpske obrede, likantropiju itd. Muzika je ugodno teška i ovo je blek metal koji ne živi na kartonskim bubnjevima i snimku iz kog su izfiltrirane sve bas-frekvencije, a taj se onda, bogatiji, mesnatiji zvuk fino ugađa sa epskim, mračnim rifovima, iznurujućim, ritualnim ritmovima i Todorovićevim autoritativnim vokalima. Odličan album i još jedan lep bod kod kuće za srpski blek metal koji je, ako smem da primetim, tokom poslednjih pet godina izbacio bar 3-4 izdanja što vrede da se pamte decenijama:
https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/slovo-meseca-i-krvi
Goatpenis ima novi, osmi album, nazvan jednostavno End. No, ne bi se reklo da brazilska ratna mašina namerava da ovde stane, urpkos činjenici da je osnivač i šef benda, Sabbaoth (aka Evandro Siebert) preminuo 2021. godine, negde na tridesetogodišnjicu osnivanja. Stoji i da Goatpenis nisu snimili album sve do 2004. godine kada je u bend ušao gitarista Virrugus Apocalli (aka Fernando) kome je Siebert pred smrt predao u amanet da nastavi sa radom grupe, pa je End neka vrsta potvrde da Goatpenis živi i posle smrti, ali i generalno moćna ploča razjarenog war metal čukanja. Mislim, odlično je ovo, nekako old school i nostalgično a da ne deluje ni trunku zastarelo. Trio svira izvrsno, zvuk je apokaliptičan, atmosfera ugodno mračna, sa sve efektima na gitari i vokalu koji daju muzici notu karnevalske strave. Ne propustiti:
https://brazilianritualrecords.bandcamp.com/album/end
Idemo na stoner rock, sludge metal, doom metal, hard rock i psihodeliju. Callous iz Severnog Jorkšira sviraju, recimo, blackened sludge metal ali debi album, Embers of the Dawn ima zapravo široku paletu zvuka i maštovit je u tome šta sve može sa tom paletom da se uradi. Tako Callous umeju da se prošetaju od melodične, melanholične atmosfere, do propisnog, agresivnog sludge metal zakivanja a da svuda dodaju i po neku dimenziju koju ne očekujete. Zanimljivo:
https://callousmusic.bandcamp.com/album/embers-of-the-dawn
Rogue Result su iz Visbadena, a njihov novi album, Moongrinder je fina rokenrol ploča faziranih gitara, energičnog gruva i promuklih vokala. Za razliku od mnogo drugih bendova koji operišu na tromeđi sludge, stoner i doom metala Rogue Result nisu preglasni niti misle da je udaranje svom snagom, sve vreme dobitna strategija. Ovde ima i gruvčine i malo psihodelije, i svakakvih pauza u rokanju da to rokanje bude bolje naglašeno. Prija:
https://rogue-result.bandcamp.com/album/moongrinder
Kadf smo već kod faziranih gitara i energičnog gruva, Britanci Iron Slug imaju tri pesme finog faza i gruva na EP-ju Debauched and Bored. Ovo je sludge-doom sa zapravo melodičnim vokalom koji muzici daje lepu dodatnu dimenziju pored tog halucinantnog, abrazivnog gruvanja a pesme su, i pored vrlo sličnog tempa i dinamike, dovoljno različite. Plus daunloud plaćate koliko hoćete. Odlično, na jedan nenametljiv način:
https://ironslug.bandcamp.com/album/debauched-and-bored
Uh, recimo da Papillon sa Floride sviraju progresivni sludge metal jer ako bismo krenuli da nabrajamo šta sve čini njihovu muziku, bili bismo ovde do jutra. Minialbum Tetragrammaton u svojih šest pesama pakuje puno eksplozivne svirke i maštovitosti, sa sirovim ali dobro napravljenim zvukom i jednim maničnim entuzijazmom koji čoveka drži na udici sve vreme. Plaćate koliko hoćete:
https://papillonsfl.bandcamp.com/album/tetragrammaton
Nizozemci Baardvader nude klasičniji stoner ugođaj na svom trećem albumu, When the Stars Arrive. Iako je ovaj haški bend osnovan 2020. godine, njegov zvuk dosta toga duguje sedamdesetima i njihovom psihodeličnom, teškokerskom andergraundu. Kad se to izmeša sa malo ’90s sirovine, dobija se potentna smeša. When the Stars Arrive ima topao, faziran zvuk, odlične vokale, neodoljiv gruv i to što traje skoro sat vremena mu ni malo ne smeta, naprotiv. Provođenje više vremena u ovako prijatnom okruženju je privilegija:
https://baardvader.bandcamp.com/album/when-the-stars-arrive
Meksički Astral Azif na svom prvom albumu, Tales of Madness, imaju samo četiri pesme. Ali su dugačke i svaka od njih je po jedna priča smeštena u lavkraftovski mitos. No, muzika nije onako mračna i ludačka kako biste očekivali i ovo je fin, gruverski stoner rok, očigledno izrastao iz džemovanja i sa primetnom merom old school ritam i bluz ostavštine u svom programu. Produkcija jeftina, suva, prijatna, bend simpatičan:
https://azifastral.bandcamp.com/album/tales-of-madness
Da ostanemo u lvakraftovskoj zoni, Rumuni Church of Cthulhu imaju živi album, Fuzz Ritual a koji, vele, nisu ni planirali da snime, nego ih je neki drugar snimao i posle to miksovao kod kuće i… pa, ovo zvuči sasvim solidno. Uprkos ktuluovskom imidžu, Church of Cthulhu sviraju vrlo rokerski, sa puno fuzza, spajajući sludge metal sa stoner rockom i ovo je ugodan, pitak materijal ako volite izdrogirani, spori, teški metal. Dve nove pesme, takođe. Vredi poslušati:
https://churchofcthulhu.bandcamp.com/album/fuzz-ritual-live-album
Njujorški Göden svoj doom metal na drugom albumu, Vale of the Fallen sviraju kao da su im uzori Laibach i Einsturzende Neuebauten pored uobičajene Black Sabbath/ Pentagram/ St. Vitus ekipe. Ovo je ploča halucinantnog, naglašeno tevtonskog doom metala, koja ide sporo, buši vam bubne opne napetim harmonijama i mučnim bas-linijama, a pevačica Vas Kallas (basistkinja i pevačica Hanzel und Gretyl) kao da je na audiciji za zlu vešticu iz neke nemačke bajke. Naravno, Göden je duhovni naslednik kultnih Winter (da ne kažem produžetak Wintera drugim, ali uglavnom istim sredstvima) pa se sva ova neverovatna doom energija može direktno povezati sa njima i, ako Winter nikada nisu dočekali da imaju „dobro produciran“ album, Göden je dokaz da ni čistiji zvuk ne smeta da se muzika Stephena Flama primi onako kako treba, na prsa i uz stisnute zube a zatim kroz ekstazu. Mislim, da se razumemo, ovo je FENOMENALNO:
https://goden-official.bandcamp.com/album/vale-of-the-fallen
Kome još nije dosta pretnje, muke, abrazivnih bas-tekstura a što ga sve na gomili odvuče u transcendenciju, pa evo mu ga novi Ufomammut. Italijanska braća su album već pre izvesnog vremena najavila EP-jem Crookhead a ova desetomninutna pesma ga i otvara u velikom stilu, obećavajući mnogo htonske dubine i halucinacija. Hidden je kako to već Ufomammut umeju da rade, istovremeno i lo-fi štroka i jedna iskrena, humana eksploracija nutrina ljudske duše. Baš ono što nam treba. A kako je ovo deseti, jubilarni Ufomammut album, tako se i oseća trud u pesmama da budu jedinstvene, da svaka bude kao neki mali spomenik i, mislim, odlično je. A i svaka ima svoj video. Odlično je, zaista:
https://ufomammut.bandcamp.com/album/hidden
Španski Boveda del Sol imau novi album, Collective Unconsciousness i, ako se sećate ovog benda iz Barselone od ranije, a i ako vidite taj naslov, jasno vam je da će ovo biti VRLO tripozan album. I jeste. Na programu je malo doom metal, malo svemirska psihodelija, malo eksperimentisanje sa formom, pa je sve to malo i sirovo, ali tako i treba. Boveda del Sol ne zanimaju gotove forme i cementirani žanrovi nego nalaženje novog, uzbudljivog i transcendentnog u haosu i buci. I ide im odlično:
https://bovedadelsol.bandcamp.com/album/collective-unconsciousness
Nisam, da odmah kažemo, PREVELIKI ljubitelj toga kuda su Pallbearer otišli još na prošlom albumu a novi, Mind Burns Alive još više naglašava folk komponentu njihove muzike, sa tužnim temama, setnim harmonijama, sporim tempom, dugačkim pesmama, a da je sve to nekako i pitko, blisko normalnom slušaocu koji sebe ne bi zaisa opisao kao doom metalca. Svakako pričamo o izuzetno spravljenoj ploči i kvalitetu na svim nivoima tako da te neke moje preference solobodno ignorišite i zaronite nosom do dna:
https://pallbearer.bandcamp.com/album/mind-burns-alive
Ali jesam fan onog kako rokaju Geezer i Isaak, na novom split albumu za Heavy Psych Sounds Records. Naslovljena Interstellar Cosmic Blues & The Riffalicious Stoner Dudes, ovo je ploča odličnog „međuzvezdanog kosmičkog bluza“, koji je zapravo vrlo rifaški i stonerski (Geezer) i eksperimentisanja sa nekim prijatlejima iz drugih bendova na strani Isaaka. Rezultat je, ne sumnjajte, još jedan Heavy Psych Sounds klasik, ploča koja puca i od energije, i od gruva i od, bogami, psihodelije. Prelepo:
A onda spektakl. Ali dostojanstven. Ripple Music je sa dosta intenziteta hajpovao svoje ovonedeljno izdanje, treći album kalifornijskih Vitskär Süden nazvan Vessel, sa, naravno, dobrim razlogom. Ova ekipa je i sa prethodne dve ploče na sebe skrenula dosta pažnje mešajući progresivu, psihodeliju i doom metal, a sa Vessel je četvorka još energičnije otišla u nekoliko različitih smerova, mešajući epski, folk muzikom vidno napajani doom sa space rock elektronikom. Čitao sam juče kako suoni Toddu iz Ripplea javili da spremaju novi album koji je „mračan ali ne onako kako su bili prethodni“ a da ih je Todd, jer je čovek CARINA, podstakao da idu što više mogu u eksperimentalnom smeru i da traže nove izraze. I tako, album počinje vrlo emotivnom Vengeance Speaks gde kombinacija gudača i vokalnih napeva svemu daje jednu kinematsku atmosferu u kojoj je „rok“ komponenta suštinski bitna ali nenametljiva. Sledeća pesma, R’Iyeh, uprkos lavkraftovskoj referenci ide još korak dalje od metala, koristeći elektronski ritam i nastavljajući sa epskim folk melodijama. I ostatak albuma je vrlo kinematičan, emotivan, često okrenut postrokerskim prozračnim atmosferama, sa puno akustičnih gitara, klavira itd. Nema ovde, dakle, nešto mnogo „rokanja“, ali Vitskär Süden će vas i sa minimalnim količinama distorzije držati u transu tokom svih sedam komada. Presjajno:
https://vitskarsuden.bandcamp.com/album/vessel
I idemo sad na thrash i speed metal, na hardcore i grindcore i na kraju na death metal. A prvo u Hrvatsku. To jest Rusiju! Jer, mislim, Black Speed Knight je hrvatski jednočlani sastav danas sa stalnom adresom u Rusiji. EP Ride to the boundaries of Hell ima čak sedam pesama melodičnog speed-metal-’n’rolla koji će vas oraspoložiti, možda i pokrenuti. Muzika je prijatna, produkcija kućna ali podnošljiva, atmosfera umiljata, a plaćate po želji:
https://blackspeedknight.bandcamp.com/album/ride-to-the-boundaries-of-hell
…And Jasta For All je, naravno, solo album koji potpisuje Jasta aka Jamey Jasta iz Hatebreed, koji je sebi zacrtao da napravi nekakvu posvetu klasičnom crossover thrashu. I evo je, u deset pesama poštenog čukanja i energije. Naravno, ovo je producirano mnogo tvrđe i teže od onog što su klasični bendovi imali u budžetu, ali je sasvim solidno, uprkos tom „komercijalnom“ zvuku, delom jer je Jamey sebe prepoznao kao zabavljača a delom na ime elitne ekipe gostiju koja ubraja Scotta Iana, Chucka Billyja, Phila Demmela…
https://jasta.bandcamp.com/album/and-jasta-for-all
Kad smo već kod krosovera, insbruški Insanity Alert su izdali EP sa četiri crossover thrash obrade poznatih pesama, pa su tu i Gansi i Mejdeni i, uh, Džordž Majkl, pa onda i Queen čija je pesma i dala naziv EP-ju: Moshemian Thrashody. Da se razumemo, ima ovde dosta pristojnog humora (Fear of the Dark je preimenovana u Beer in the Park) a iako ovo nisu najbolje thrash obrade non-thrash pesama svih vremena, simpatične su. I, mislim, merak je čuti treš verziju Boemske rapsodije:
https://insanityalert.bandcamp.com/album/moshemian-thrashody
Rusi Saint Lyssa su možda za nijansu melodičniji nego što ja volim, mrvicu bliži melodičnom death metalu nego što bi bilo idealno, ali da ne preterujemo, RUSI SU TO i normalno je da im je thrash metal malo melodičniji, malo atmosferičniji, malo odmaknut od pukog rifa i keca. Novi EP, Purgatory ima tri dobro producirane pesme, sa dosta energije, promena tempa i, DA, kvalitetnih rifova i tehničke svirke da se ja ne žalim mnogo. I vokali su dobri! Poslušajte:
https://saintlyssa.bandcamp.com/album/purgatory
U triju Bat iz Ričmonda sviraju dva člana Municipal Waste pa svakako očekujete kvalitetno produciran, energičan thrash metal i, naravno da to i dobijate. Drugi album, Under the Crooked Claw, izašao za Nuclear Blast ubacuje dosta masnih solaža i generalno heavy metal razuzdanosti u smešu a pošto su pesme načelno kratke i ekonomične, nemam mnogo povoda da gunđam. Energično, udarački, zabavno, odlično producirano i sa dovoljno karaktera da se ne šlepuje na slavi Municipal Waste:
https://bewareofthebat.bandcamp.com/album/under-the-crooked-claw
Salvadorski izdavač Nebula Forest prod. Na svom bandcampu kaže „No Fucking Posers, No Fucking Hardcore/Metalcore, No shit!!!“ tako da znate da imate posla sa ozbiljnom firmom, odmerenom gospodom, intelektualcima. Enivej, ne DOVOLJNO ozbiljnom da napišu iz koje su zemlje Arise čiji EP Exquisite Rotten Feast objavljuju, ali jedno je sigurno: Arise su Latinoamerikanci. Jer OVAKAV thrash metal ne umeju da sviraju na mnogo drugih kontinenata. Exquisite Rotten Feast ima samo tri pesme ali su one RAZBIJAČKE, apsolutno lišene, jelte, pozeraja, koketerije sa metalkorom i hardkorom, obdarene neverovatnom energijom, hipersoničnim tempom, fantastičnim vokalima i rifovima posle kojih ne morate da se brijete nedelju dana. Apsolutno fenomenalno:
https://nebulaforestprod.bandcamp.com/album/exquisite-rotten-feast
Kerry King dobija iznenađujuće mnogo kritika od Slayer fanova za svoj prvi album iako taj album zvuči vrlo blisko Slayer autputu iz ovog stoleća, a i u bendu sviraju ljudi koji su svirali između ostalog u Slayeru (Bostaph, Demmel, a čiji su i matični bendovi, Forbidden i Vio-lence apsolutni Bay Area favoriti). Naravno i Mark Osegueda je veteran Bay Area Thrasha sa dugogodišnjom karijerom pevača u cenjenim Death Angel, pa onda basista Kyle Sanders iz Hellyeah ispada najmanje „pedigriran“ član ekipe koja pedigrea ima za izvoz. Enivej, Kerryjev album From Hell I Rise zvuči baš onako kako zamišljate, dakle kao instant-Slayer sa kombinacijom klasičnog tehničkog thrasha i groove deonica koje su se ušunjale u njihovu muziku posle polovine devedesetih. Tu su klasična kingovska krešenda, klasične promene tempa, stajke, povici, afektacije… I sad, ako kažete da je sve to više površna imitacija Slayera nego bilo šta drugo, složiću se ali meni je tako i većina Slayera od početka veka zvučala pa ne vidim sad nekakav veliki raskid sa praksom. U svakom slučaju, ako nekim neobičnim spletom okolnosti nikada niste slušali Slayer i dolazite do From Hell I Rise bez prethodnih investicija, predrasuda itd, ovo je sasvim korektna ploča modernog thrasha sa nekim od najboljih muzičara u istoriji ovog podžanra na zadatku, te sasvim dovoljno solidnih rifova i Kerijevih solaža da vreme ne bude protraćeno. Hoću da kažem, nije originalno, i više je forma nego supstanca, ali je DOBRO i zabavno:
Trojac iz Kolorada -N I H I L- u svom zvuku kombinuje death i thrash metal za jednu prljavu, ružnu smešu rifova, gruva i nabadanja koja, sudeći po EP-ju Atomik Wasteland, funkcioniše kako treba. Bend sa ove tri pesme ne doseže neke vrhunce moderne produkcije, ali zvuči usvirano, korektno, karakterno. Pravi andergraund svakako nikada nije lep:
https://thebandnihil.bandcamp.com/album/atomik-wasteland
Štutgartski Prison of Hope su ime, možda, uzeli po zatvoru u Tornju Latrije, igračima igre Demon’s Souls vrlo poznatom lokalitetu na kome su proveli neke teške trenutke ali i postali bolje osobe, ali im je muzika ČISTI metalizirani hardkor. EP Unlearn : Learn ima tri pesme brutalnog naboda, sa tvrdim gitarama, grubim vokalima, sporim, plesnim ritmovima… Ako volite ’90s hardkor, PA MALO JAČE, to je to, nema greške, a poseban bonus ide za to da ovde peva žena koja KIDA:
https://prisonofhope.bandcamp.com/album/unlearn-learn
https://finalwarrecords.bandcamp.com/album/unlearn-learn
Deadweight su isto Nemci a njihova muzika meša gruv i etitjud hardkora sa ekstremnijim metalom, uglavnom thrash i death provinijencije. Nije da je to uvek i sasvim u skladu sa mojim najsuštinskijim potrebama ali EP Desolace sa svoje četiri pesme emanira kvalitet, i produkcijski, i izvođački, ali i autorski, sa vidnim trudom da se u kompozicije ugura mnogo ideja i da one pod tim pritiskom ne popucaju:
https://deadweightmosh.bandcamp.com/album/desolace-ep
Još nabod-kora imamo i na EP-ju Hell Surrounds You ekipe po imenu Bolster, iz Sinsinatija. Ovo je teško, tvrdo, metalizirano, znate već, ali drži se i dalje jedne „čistije“ ’90s struje, bez naginjanja ka slemu i beatdownu. I vrlo je solidno, zvučno i svirački, a daunloud se plaća koliko hoćete:
https://bolsterhardcore.bandcamp.com/album/hell-surrounds-you
A onda JOŠ nabadačkog zvuka sa novim EP-jem notingemskih Despondent. Age Of Execution, Vol. 2 ima samo dve pesme ali su one vrlo intenzivne, nudeći besan srednjetempaški metalizirani gruv i mnogo negativne emocije. Jako iskomprimovan zvuk u ovakvim slučajevima ima svoje opravdanje i Despondent uverljivo ulaze i u slamming deathcore teritoriju, nudeći nekih pet minuta solidnog provoda:
https://despondentuk.bandcamp.com/album/age-of-execution-vol-2
Još? Ima. Penance su iz Belgije i njihov pretpostavljam prvi demo, Grim Reminder je pet pesama zaista skoro religioznog lamentiranja nad teškim životom i zaklinjanja na okretanje pozitivnijim sadržajima. Sve je to malo i melodično, taman da se oseti emocija i mada Penance nikako nisu po nekom mom užem ukusu, ovaj demo je dovoljno kvalitetan da njega i njegove jednostavne rifove i mošerski gruv preporučim adekvatnom slušaocu:
https://penancehardcore.bandcamp.com/album/grim-reminder
Sa Marutaud iz Estonije znate na čemu ste. Njihov drugi demo, Marutaud (prvi se zvao samo Demo), ima pet pesama klasičnog crustgrind zvuka, dakle, muljavo, energično, sirovo, politički osvešćeno, bez nekih originalnih ideja, ali vrlo korektno napravljeno i sa pesmama koje ni slučajno ne zloupotrebljavaju svoju minutažu. Plus, plaćate koliko hoćete. Momački:
https://marutaud.bandcamp.com/album/marutaud
Imamo dosta grindcorea ove nedelje na meniju i nije baš sav iz bivšeg Sovjetskog saveza, ali nešto od njega JESTE, pa evo malo i iz Kazahstana. AJAL su iz Almatija, EP Burial Pit im ima pet pesama i ovde se krlja pošteno, znojavo i sa ubeđenjem. Muzika je old school, rifovi u tom smislu zarazni i ložački, a kompozicije su kratke, efektne, sa dovoljno vremena i za malo moš-frendly pasaža a da uvek kulminiramo u razbijačkom tempu. Zvuk vrlo solidan, onako težak, ali prirodno težak a ne od sumanute kompresije. Odlično izdanje, pogotovo za grindere starije generacije:
https://ajalgrind.bandcamp.com/album/burial-pit
Ima više američkih bendova sa imenom Crone, a ovaj o kome sad pričamo je iz Teksasa i kako se nije potrudio oko imena benda, tako je i prvi EP nazvao samo EP. No, muzika je simpatičan, vrlo andergraund deathgrind, urađen samo za najhardkor publiku koja će ceniti klasične rifove, filtrirane vokale i strahovito distorzirani bas. Korektno je i što se naplaćuje koliko vi želite (edit: E, pa prtz, ovo je uklonjeno sa bendkempa, zajedno sa čitavim profilom. Ostavljam tekst za momenat kada se ponovo pojavi):
https://cronegrind.bandcamp.com/album/ep-2
Kardborr je „matematikom i fizikom inspirisan mathcore sastav iz Švedske“, pa ako volite matematiku i fiziku, ali i ako ih ne volite, ali loži vas muzika kompleksne metrike, izvitoperenih harmonija i mnogo temperirane agresije, izvolite. EP Hmm...Fascinating ima osam kratkih pesama, i pomeriće vam sve delove mozga iz ležišta svojim zločinima protiv simetrije:
https://kardborr.bandcamp.com/album/hmm-fascinating
Captain Three Leg iz Ajove ja pamtim kao grindcore i noisecore grupu ali dvojac je u međuvremenu izgleda pivotirao na pank, pa novi EP, W.Y.W.D. ima tri pesme, glasnog, bučnog, dobro raspoloženog pank roka. Mislim, sirovo je to, ima hardkor pank dimenziju, svakako, ali je i razgovetno, nema sloj hermetičnosti karakterističan za grindcore i druge ekstremnije žanrove i sluša se u dahu. A daunloud plaćate koliko želite:
https://mortvillenoise.bandcamp.com/album/w-y-w-d
The Goatjuring su iz Graca i njihova muzika je „darkened hardcore“ a što je u slučaju albuma The Chemtrails Spell Annihilation jedna mučna, jebeno nihilistična kombinacija hardkora, death i black metala. Iako su naslovi pesama sumnjivo predugački, The Goatjuring nisu meme-band i pesme su propisno napisane i odsvirane uz puno ubeđenja, producirane profesionalno (mada masterovane DALEKO preglasno). Ključno je da ovde ima puno autentičnog izraza i karaktera:
https://thegoatjuring.bandcamp.com/album/the-chemtrails-spell-annihilation
Kod portugalskih Itami nema mnogo dileme šta se svira. S/T Demo ima četiri pesme d-beat hardkora koji zvuči mesnato, heavy ali poletno, sa dobrim tempom, ložačkim rifovima, veoma solidnom produkcijom. Čak i logo benda ima slova „A“ u krugu napravljena od Kalašnjikova. Tradicionalno! Ako ste ikada voleli Doom, Hiatus ili, jelte, Discharge i Extreme Noise Terror, ovo je za vas, a plaćate koliko hoćete:
https://itamiburningspirits.bandcamp.com/album/s-t-demo
Još d-beat grindcore uživanja donose Teksašani Noisy Neighbors. Ovaj je sastav prošle godine izdao debi album a sada imaju split EP sa Necessary Death iz Indijane naslovljen Retributive Justice. Noisy Neighbors prže tri pesme zaraznog čukanja, sve od minut i po do dva, rifovi su topli, produkcija vrlo dobra a svirka brza, precizna i tvrda. Necessary Death su isti takvi, samo imaju četiri pesme i malo mračniji zvuk, ali kvalitet, energija, tehnika, fokusiranost, sve je na visokom nivou. Uživanje a za tačno onoliko para koliko vi sami odredite:
https://noisyneighborstx.bandcamp.com/album/retributive-justice
https://necessarydeath.bandcamp.com/album/retributive-justice
Grug iz Kalifornije sebe nazivaju „najvećim dvočlanim bendom u istoriji“, pošto ih, jelte, ima trojica. Ima tu još humora, recimo debi album im se zove Death 2 Unfalse Grind, ali njihova muzika, uprkos njihovim tvrdnjama uopšte nije ono što podrazumevamo pod etiketom „false grind“ i mnogo je više usmerena u powerviolence smeru. Enivej, album je sirov, energičan, nadrkan, zapravo sociopolitički osvešćen, traje ekstremno kratko i nudi jednostavna, prijemčiva zadovoljstva čoveku koji zna šta hoće. A i ženi:
https://grug.bandcamp.com/album/death-2-unfalse-grind
Ruski grinderi Kista (a što bi bila, jelte, cista na Ruskom) nisu ništa snimili od 2012. godine ali SAD JESU pa je album „II“ jedna neobavezujuća ali zabavna kolekcija kraktih, energičih grindthrash komada visokih tehničkih kvaliteta i zapravo dosta naprednih harmonskih i melodijskih vizija. Hoću reći, ovo nije primitivno i ume da postigne i atmosferu i da ispriča priču, producirano je solidno a suštinski je agresivno i ekstremno. Još i cena od koliko date:
https://cysts.bandcamp.com/album/ii
Kad se bend zove Mormon Mincers a EP For Those About To Mince, We Salute You znate šta je na meniju: mleveno mormonsko meso. Šalim se malo, ali kalifornijski mincecore bend sa ovim EP-jem svakako servira „comfort food“ svima koji vole Agathocles i generalno old school grind/ mincecore sa kratkim pesamama, prljavim gitarama, niskim štimom, izobličenim vokalima. Prelepost:
https://dmtrecordings.bandcamp.com/album/for-those-about-to-mince-we-salute-you
Ima nečeg, naravno, duboko neukusnog da ime jednog takvog ubice kao što je bio Jeffrey Dahmer koristite u šaljivom asonantnom imenu svog benda, ali to na stranu, Dahmer Duck iz Belgije su vrlo solidni. Album Weaponized Waterfowl im je prvi i ovo je tehnički kvalitetan ali ne pretenciozan grindcore sa kratkim, eksplozivnim pesmama, zabavnim ženskim vokalom, visokim tempom… Ovih šesnaest komada je i solidno studijski producirano pa ako volite kvalitetan a neobavezan deathgrind/ grindcore sa mrvom humora, Dahmer Duck su solidan izbor a naplaćuju se samo koliko vi hoćete:
https://dahmerduck.bandcamp.com/album/weaponized-waterfowl
Nympho je zabavan jednočlani grindcore projekat iz Albukerkija u Novom Meksiku i mada nisam siguran da četiri pesme na EP-ju MOODY MOO COW vrede isto toliko dolara, svakako pričamo o prijatno disonantnom i abrazivom zvuku i pomeranju samo malo iz standardne grindcore orbite, ali tako da se zadrže njegova brzina i eksplozivmost. Solidan kućni zvuk, kratke a sadržajne pesme, fino:
https://nympho313.bandcamp.com/album/moody-moo-cow
Finski grajnderi izvrsne – i sasvim zaslužene – reputacije, Napalm Ted, imaju novi album, Succumb Into Madness i ako ne očekujete da grindcore ploča počne pesmom dužom od tri minuta, bićete iznenađeni koliko se ovde trojka trudi da demonstrira kako njen izabrani žanr nije pogodan za proizvodnju isključivo mikropesama. Po prirodi stvari album je onda nešto komunikativniji od grindcore proseka, stilski odlazeći više u grindthrash smeru, sa trudom da se pesme razvijaju nešto prirodnije od klasične grinderski reduktivne hirurgije na aranžmanima, ali ni energije ni brzine ovde ne manjka, rifovi su odlični, produkcija vrlo prijatna za uho. Mlina je čuti bend koji ovako dobro sazreva:
https://napalmted.bandcamp.com/album/succumb-into-madness
https://surrogaterec.bandcamp.com/album/succumb-into-madness
Francuski Corruption Pact je negde između hardcorea i death metala, ali u suštini je to deathgrind. Prvi EP, Convicted, ima intro i dve solidne trominutne pesme sa malo zakucavanja, malo gruva, malo mangaških vokala. Zvuk je hermetičan, death metalski, stav uličarski, u proseku sve sasvim solidno a naplaćuje se koliko klijent ponudi:
https://corruptionpact.bandcamp.com/album/convicted
Rusi My Deathability svoj trenutni stil opisuju kao „Melodic Blackened Death Metal“ ali najnoviji EP, Cerebrum Carnage je sve samo ne melodičan. A nema ni mnogo blek metala. Ovo je agresivan, brutalan death metal sa pesmama koje nisu prekomplikovane ali su nedvosmisleno death metal po harmoniji, tehnici, štimu. Bend ih izvodi surovo, bez milosti a zvuk je tvrd i agresivan. Jebeno:
https://mydeathability.bandcamp.com/album/cerebrum-carnage
Pa, mislim, nekako je okej da bend koji se zove Sodomy svira old school, sirovi, garažni death metal. Ovaj dvojac iz San Hozea u Kaliforniji još nema album, ali ima nekoliko demo snimaka i EP-jeva. Najnoviji, Dead Space, ima sedam pesama, i NARAVNO da je vidno inspirisan istoimenim igračkim serijalom (mada koristi i semplove iz filma Aliens i igre Halo), sa jednom od pesama koja je naslovljena Plasma Cutter Lobotomy i generalno visceralnim, surovim zvukom koji death metal i grindcore komprimuje u neurednu ali ljupku, zaraznu smešu.
https://sodomy408.bandcamp.com/album/dead-space
Cryptal Echoes su iz Austrije, ali na istoimenom EP-ju zvuče i kao da su izašli iz grobnice. NEKI BI REKLI DA JE TO ISTO. Ovo je mračni, sirovi death doom sa šest pesama spore, mučne, ali gruverske muzike. Solidan, jeftin, demo-zvuk, dosta srca, cena po vašoj želji:
https://cryptalechoes.bandcamp.com/album/cryptal-echoes
Bitterroot uz Pensilvanije je jedan čovek sa dosta talenta i mnogo entuzijama. Novi demo – posle nekoliko EP-jeva, singlova i demo snimaka – zove se And Thus, There Was No Light i to su dve pesme death metala koji uspešno koketira sa deathcoreom sa jedne i black metalom sa druge strane, kao nekakav metalizirani Kazanova. Žanrovski to ne bi bilo naročito interesantno za mene, ali Corey Mohr je vrlo solidan i kao kompozitor i kao izvođač i njegova muzika odmah uhvati pažnju slušaoca i ne pušta je. Poslušajte, ima ovde odličnog štofa:
https://bitterrootpa.bandcamp.com/album/and-thus-there-was-no-light
Scumbrella su kanadski death metal/ death’n’roll sastav sa debi EP-jem, Vile Fantasises. I mada njihova koketerija sa gruverskijom i melodičnijom stranom death metala ne mora da bude po mom ukusu, ova ekipa iz Londona (u Ontariju, naravno) ima tri mesnate pesme na ovom izdanju, producirane nesuptilno ali efektno, sa dovoljno visokim moš-faktorom da čak i ja ovako terminalno narogušen budem zadovoljan.
https://scumbrella.bandcamp.com/album/vile-fantasies
When Time Becomes Loss je treći album za Hemotoxin iz Pitsburga (ali Pitsburga u Kaliforniji) i ovo je jedan vrlo bazičan, što bi rekli radnički i seljački deaththrash izraz. Za ovaj album biste poverovali da je izašao 1992. godine samo da nije ipak produciran modernije sa lepim, čistim miksom i ne preterano spljesaknim masterom. Hemotoxin nemaju neke velike nove ideje, sve što kod njih čujete kao da ste već negde čuli, ali oni makar sviraju vrlo srčano, nude pesme pune lepih rifova, dobrog tempa, vratolomnog krljanja ali i dovoljno smena atmosfera i tonaliteta da ne budu monotoni. Vrlo korektno i uostalom prijatno za uho:
https://hemotoxin70.bandcamp.com/album/when-time-becomes-loss
Oh, novi Nocturnus? Ili makar novi Nocturnus AD, a što je dovoljno blizu za moje potrebe. Ovaj bend, nastao krajem devedesetih kao neka vrsta odcepljene frakcije originalnog Nocturnus, konkretno sa tri od četiri člana originalnog benda koji su dodali još jednog novog člana i koji, zapravo nisu ništa ni hteli da snimaju godinama već su samo svirali uživo, napravljen je da nosi legat Nocturnusa u novi milenijum. Prvi album OVE postave je onda izašao tek 2019. godine a sada imamo drugi, Unicursal i ovo je nekako nostalgična, slatka ploča old school naučnofantastičnog tech-death metala sa tom starinskom filozofijom u kojoj se dodavanje malo farbe klavijaturama računa kao veliko odstupanje od standardne death metal matrice. Sve nekako ovde zvuči starinski i toplo i meni je simpatično, mada uvažavam da će nekom delovati i staromodno:
https://nocturnusad.bandcamp.com/album/unicursal
Unholy Descent je već DVANAESTI album za Pathology, bend osnovan 2006. godine od strane bubnjara Davea Astora koji je svirao u Losust i bio jedan od osnivača Cattle Decapitation. Dvanaest albuma za osmanaest godina je zaista mnogo kad svirate brutal death/ slam koji objektivno nema mnogo interesovanja da sebi približi neku širu publiku, pa Unholy Descent svakako treba slušati kao ploču ljudi koje ne zanima da se ukome ulaguju i samo žele da cepaju zarazne slemove i opake brutal death rifove. I tako kroz trinaest pesama (od kojih je jedna intro, u redu). Pathology niko neće moći da optuži da su dramatično imaginativni na ovoj ploči i ako ne volite slam baš MNOGO, može da vam bude i malo monotona, plus sve te pozajmice od Cannibal Corpse, ali opet, ovo je jedna poštena, znojava slam ploča pristojnog zvuka koja isporučuje ono što u slemu ja tražim pa ne mogu da se žalim:
https://agoniarecords.bandcamp.com/album/unholy-descent
Španski trio Fleshmauler takođe nudi ne naročito imaginativan ili inventivan slamming death metal sa svojim debi albumom, A Gargantuan Structure Of Mutilated Atrocities, štaviše, usudio bih se da kažem da je ovo jedna niska slam klišea. Ali i tu ima neke lepote i ako volite „glupavi“ slem gruv, preterano čistu, nedinamičnu produkciju, ali onda mastering koji nije preglasan kako to obično kod slema bude, pa onda i malo skoro karikiranih vokala, Fleshmauler isporučuju:
I ko se sad tu kao nešto pita kako to da ima „pametnijeg“ i „glupljeg“ death metala, evo nek posluša drugi album kopenhagenških Strychnos. Armageddon Patronage ni sama nije ploča koja probija nekakve okvire žanra ali je napravljena stručno, sa puno fine međuigre atmsfere, melodije i rifa, sa dosta promena tempa i jednom ekspresivnom, praktično komunikativnom crtom. Strychnos svakako nose tu baklju skandinavskog death metala, dajući mu fini, „blackened“ preliv i epiku koja ne žrtvuje ni težinu ni agresivnost, Pouzdani Dark Descent Records, naravno:
https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/armageddon-patronage
Pa i Grci Serement na svom debi albumu, Abhorrent Invocations, voze zdrav, prijatno „blackened“ death metal koji još na to nabacuje i elemente thrash oštrine. Prvo svakako u oči (tj. uši) upada produkcija koja nema onaj moderni beživotni zvuk gde je sve iskomprimovano na milimetar od anihilacije pa ovde brzi delovi zvuče kao znojave, impresivne piruete između inače jakog rif rada i poletnog ritma. Bend svakako ima visoku tehničku ekspertizu i pesme su ubitačne onoliko koliko i pitke. Sjajno:
https://doloremrecords.bandcamp.com/album/abhorrent-invocations-album
Kad smo već kod tog nenormalno iskomprimovanog zvuka… Cognitive iz Nju Džersija imaju malo deathcorea u svom brutal death metal zvuku, ali ne toliko da meni to zasmeta. Štaviše, rekao bih da na njihovom petom albumu, Abhorrence ova deathcore komponenta vrlo lepo proseca kroz kompleksnost muzike koja bi u teoriji rizikovala da bude previše komplikovana i tehnička. Cognitive su ovde jako tvrdi, jako brutalni ali Abhorrence je zapravo pitak album sa *gulp* refrenima i pamtljivim rifovima između brutalnog tehničkog rada. Vrlo lepo:
https://cognitivenewjersey.bandcamp.com/album/abhorrence
Kome nije dosta mrvljenja u prah brutalnim, tehničkim death metalom, tu mu je treći album benda… čekajte… The Last of Lucy? Kakvo je sad TO death metal ime? Enivej, ekipa iz Hantington Biča u Kaliforniji uprkos imenu kojim vas navodi da pomislite da se radi o nekom emo sastavu, zaista zakiva najstrašnijim brutal-tech-death bombardovanjem i album Godfrom treba izdržati već na ime tog BETONIRANOG zvuka, ali bend je zapravo sofisticiran i u miksu (kad je već mastering tako glasan) ali još više u pisanju pesama koje nude strahovito mnogo interesantnog materijala i vrhunsku kontrolu dinamike u muzici koja je na prvi pogled samo pucanj iz svih oružja u isto vreme – sve vreme. Vrlo intrigantna ploča koju će, naravno, slušati samo najtvrdokorniji:
https://thelastoflucyband.bandcamp.com/album/godform
20 Buck Spin i ove nedelje nude jedno lepo izdanje u svom stilu, naime drugi album projekta Tzompantli naslovljen Beating the Drums of Ancestral Force. Ovo je, i dalje, načelno death-doom metal ali Tzompantli imaju naglašenu obrednu dimenziju i vezu sa mezoameričkim verovanjima i tradicijom pa je i muzika na albumu proizvedena od strane više od deset muzičara i, pored teškog zvuka i pretećih rifova, pored zverskih vokala i neljudskog tempa (u obe strane), obdarena dubinom koja mnogim kolegama fali. Obavezno poslušati:
https://20buckspin.bandcamp.com/album/beating-the-drums-of-ancestral-force
Na kraju smo i treba još da proverimo heavy metal i krosžanrovske proizvode. Pa, evo, To Hell with the Amps je, nagađate, akustični album omiljenih hrišćanskih rokera, Stryper. I, mislim, ako volite Stryper koji su klasični hair metal posvetili (doslovno) Hristu, pa još maštate i o akustičarskim aranžmanima nekih pesama koje ste voleli u njihovim električnim verzijama, To Hell with the Amps vas neće razočarati. Ovo je producirano vrlo suvo i prirodno i bend je zaista ogoljen i zvuči časno, a tu je i nešto novog materijala. Ljudski, hrišćanski i (bogo)ugodno:
https://stryper.bandcamp.com/album/to-hell-with-the-amps
Debi album italijanskih Udal Cuain na zanimljiv način spaja progresivni power metal i metalkor. Nije, dakle, stilski, ovo u nekom mom bolparku, ali No One Falls like a God je ploča vrlo promišljene vizije i napora da se u izrazu ponudi osoben identitet, da se nađu neistrošene ideje i njihovi spojevi koji će raditi onako kako tuđa muzika ne radi. To sve veoma cenim, pa i to da album ima malo muljaviji zvuk nego što biste očekivali od jedne proggy ekipe nekako svemu dodaje domenziju neposrednosti i autentičnosti:
https://agogerecords.bandcamp.com/album/no-one-falls-like-a-god
Bostonski Communitas na debi albumu Teleonomy sipaju kompleksne poliritmije i egzotične harmonije, trudeći se iz sve snage da opravdaju svoju eksperimentalnu dispoziciju. U drugim vremenskim linijama ovo bismo mogli nazvati i jazziranim metalom, avangardnim metalom, progresivom, ali svakako je materijal namenjen ljudima koji cene ekspanzivnu viziju i sviračku nabrijanost, pa ako ste ikada slušali jazz rock sa željom da je nešto distorziraniji itvrđi, Communitas bi bili vaša šolja čaja, a pogotovo jer album plaćate po želji:
https://communitas-bos.bandcamp.com/album/teleonomy
Civil Elegies su brutalan noise rock trio iz Glazgova. Njihov novi EP, No Life je kao da slušate mlađi, okrvavljeni Today is the Day, sav u nervoznim ritmovima, urlajućim vokalima i abrazivnom gitarskom butkanju. Kada udaraju, Civil Elegies skoro da zvuče kao Nu Metal, iz perioda kada je Nu Metal bio dobar. A i ovaj materijal naplaćuju samo koliko vi date. Dajte, odlično je:
https://civilelegies.bandcamp.com/album/no-life
Volite li metal, a da je onako teatralan, da priča priču, da je komunikativan, stvoren za pozornicu, kostime, svetla? Ukratko, skoro da je opera? Nizozemski Ayreon vam to pruža već trideset godina a ima li boljeg načina da iskusite lepotu Ayreon iskustva od slušanja živog albuma? OK, svakako ima, na primer prisustvovanje jednom od njihovih nastupa, ali pošto to DANAS nećete uraditi, onda evo živog albuma, 01011001: Live Beneath the Waves. I nije, da se razumemo, ovo ni tek „operski“ metal, Arjen Lucassen se pre svega pronalazi u progresivnom metalu, pa iako operski momenti postoje na ovoj ploči, oni nisu preovlađujući. A naravno da imate OPAKU ekipu muzičara ovde, uključujući masu gostiju što dolaze iz bendova poput Unleash the Archers, Evergrey, Blind Guardian, Praying Mantis, Katatonia, Epica… Dvadeset pesama, jedan OGROMAN opus prog-metala po starim receptima i mnogo uživanja:
https://ayreon.bandcamp.com/album/01011001-live-beneath-the-waves
Kalifornijski Babylon A.D. spadaju u originalni glam-metal talas, jer su, da se podsetimo, osnovani još 1987. godine. No, prvi album su izdali tek 1989, kada je hair metal već bio na zalasku i povlačio se pred grunge invazijom. Već etablirane firme poput Motley Crue ili Gunsa su nastavile da prosperiraju, ali Babylon A.D. su pre svega morali da preživljavaju. Otud je Rome Wasn’t Built in a Day tek peti album ovog kvinteta (mada, koliko su ih pa snimili Gansi?) i, onako, solidan je. Babylon A.D. svakako rade više rokersku, manje „pop“ verziju, ovog stila, nudeći bluzerske osnove i šmekerske nadgradnje, pa i dosta imaginacije i vrlo solidan zvuk na ovoj ploči. Mislim da im je i dalje najveći adut pevanje Dereka Davisa koji ima više karaktera i teksture od 99% kolega, ali ni ostatak benda nije ni malo loš:
U Sock sviraju dva člana Will Haven pa bend i izdaje zaistog izdavača – Minus Head – i njihov debi album, 3243 je ploča kombinovanog noise rocka i metalcorea, svedena po viziji, jaka po mišićima. Monotonija i garaži blizak zvuk su ovde freatures and not bugs, a bend je, kažu, odličan uživo. To ne znam, ali album lepo curi:
Saggan je jedan od nekoliko jednočlanih bendova koje ima talentovani Kanađanin Zach Schottler, mada na osnovu kvaliteta albuma You’re All Dead teško da biste pogodili da ovo sve radi jedan čovek. Schottler voli klasični ’80s metal pa je njegova muzika na pola puta između NWOBHM-a i WASP-a (pogotovo vokal podseća na WASP) i vrlo je prijemčiva, nudeći i komunikativnost, ali i mračnu atmosferu pretnje koja upozorava da ovo nije baš za decu. Lepo je:
https://zachschottler.bandcamp.com/album/youre-all-dead
Erlking iz Ohaja sviraju od prošle godine sa ambicijom da „održe plamen hevi metala“. Plemenito! Demos Summer 2024 je kolekcija od četiri pesme vrlo tradicionalnog heavy metal zvuka u jeftinoj ali čistoj produkciji, sa ne mnogo originalnih ideja ili nekog izraženog karaktera, ali sa dovoljno srca da ovo bude vredno da se čuje. Erlking svakako potrebuju malo dalje evolucije, pronalaženja nekog osobenog izraza, ali za sada je njihova muzika pitka i simpatična:
https://erlkingmetal.bandcamp.com/album/demos-summer-2024
Pa onda imate The Ghost From Within, drugi album njemačkih Wolfen Reloaded – ni ja – a za koga njihov izdavač, kelnski Fastball-Music kaže da uprkos tome što je keči, nije pravljen da bude fast food nego da vredi u njega ozbiljnije zaroniti i tražiti dubine. OK, pričamo o tradicionalnom hard ’n’ heavy zvuku, jednoj rokerskoj i hevimetalskoj ploči koja razume koncept dinamike – i produkcijski i aranžerski – i verujem da će prijati publici koja voli hard rok i glam/ hair metal. Svakako cenim da bend nema iskomprimovan, beživotan zvuk pa makar i po cenu malo haosa u miksu, ali pozitivan je to haos. Pesme su, ako ćemo po mom ukusu, korektne, ne preterano originalne, ali dovoljno žanrovski široke i raznovrsne da album curi bez problema. Tko voli AOR/ hard rock da ovo posluša:
https://fastball-music.bandcamp.com/album/the-ghost-from-within
Death metal poslastica ove nedelje ali i album nedelje je svakako treći album svačijih omiljenih čupavaca iz Arizone, Gatecreeper. Bend je, mislim, dobro iskoristio petogodišnju pauzu između ovog i prethodnog albuma da rafinira zvuk, odnosno da ga prilagodi svom iznenađujuće širokom slušateljstvu, kombinujući ovog puta svoj pećinski, old school death metal gruv sa malo mejdnovskih harmonija. Nije da death metalci još najmanje od trećeg albuma švedskih Dismember ne vole da povremeno pokažu ljubav prema Mejdnima, pa i Gatecreeper ovo rade bez stida i zapravo dosta sigurno kombinujući svoje neolitsko prebijanje sa tim melodičnijim pristupom. Supertežak zvuk je verovatno delom i zahvaljujući tome da je bubnjar Dismembera, Fred Estby sedeo sa bendom u studiju dok su dovršavali pesme, ali finalni miks je napravio Kurt Ballou iz Converge i ovo mu je verovatno jedna od najfinijih produkcija u karijeri. Slavlje!
https://gatecreeper.bandcamp.com/album/dark-superstition
