Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Duke Ellington je svetionik inspiracije ali i često ozbiljan izazov džez muzičarima i autorima već čitav vek. Zapravo 1924. godina, udaljena ravno jedno stoleće od današnjice i jeste bila ona u kojoj je tada dvadesetpetogodišnji muzički genije preuzeo ulogu lidera u bendu Washingtonians nakon odlaska bendžo-svirača Elmera Snowdena, dotadašnjeg šefa, ali i godina u kojoj je snimio čak osam ploča, najavljujući svoju dugu vladavinu kao „masjtora minijature“, kompozitora i aranžera sposobnog da jednu za drugom izbacuje trominutne hit-pesme koje su se odlično prodavale na tadašnjim singl pločama rezanim na 78 obrtaja u minutu i osvajale jednako i crnu i belu publiku.
Pisao sam o modernim muzilčarima koji se hvataju u koštac sa Ellingtonovim nasleđem nekoliko puta u poslednjih par godina, pa je i danas na meniju jedan vrlo lep izbor Ellingtonovih pesama ali i pesama posvećenih Dukeu aranžiranih, odsviranih, TRANSFORMISANIH od strane dvoje iskusnih muzičara koji čine okosnicu nemačke džez scene već poprilično vremena. Aki Takase & Daniel Erdmann: Ellington je ploča naslovljena jednostavno, štaviše možda i varljivo prosto, sugerišući, uz žovijalan omot, da se možda radi samo o neobaveznom sprintu kroz Ellingtonove hitove, možda nečem ne jačem od laganog popodnevnog treninga za dvoje iskusnih muzičara, ali naravno da ovo nije tačno. Takaseova i Erdmann ulivaju sto procenata svog životnog i muzičkog iskustva u ovu ploču, suočavaju se sa Ellingtonom i njegovim zastrašujućim nasleđem pod neravnopravnim uslovima i uspevaju da na kraju trijumfuju predstavljajući njegovu muziku – i muziku drugih autora – u novom, interesantnom svetlu.
Aki Takase je institucija nemačke ali i svetske džez scene. Rođena je u Osaki 1948. godine i klavir počela da uči već sa tri navršena leta. U Tokiju je odrasla i tamo pohađala privatnu muzičku školu Toho Gakuen gde je dobila klasičnu naobrazbu, ali sa trideset godina i nakon snimanja prvog albuma u ulozi liderke u japanu („Aki“ iz 1978. godine) je probila nacionalni i žanrovski obruč i počela da nastupa i snima u Sjedinjenim američkim državama sa muzičarima koji su tada činili kičmu avangardne džez muzike, od Lestera Bowieja, preko Sheile Jordan i Davida Liebmana do Johna Zorna. Od početka osamdesetih učestalo nastupa na Berlinskom džez festivalu pa onda kreću i saradnje sa Alexanderom von Schlippenbachom i projektom Berlin Contemporary Jazz Orchestra, ali i sa Reggiejem Workmanom i Rasjiedom Alijem. Sledi preseljenje u Berlin i Takaseova je tokom sledećih četrdeset i kusur godina nastupala i snimala sa ogromnim briojem ikoničkih džez muzičara, od kojih ću pomenuti samo imena kao što su David Murray, Eugene Chadbourne, Rudi Mahal, Nils Wogram, Maria João, Louis Sclavis, Paul Lovens, Han Bennink… Diskografija joj je, naravno, toliko obimna da ne vredi da u nju podrobnije ulazimo, ali vredi ukazato da postoji određeni broj pouzdanih izdavača sa kojima pijanistkinja sarađuje već decenijama, kao što su Intakt i Enja, a gde je ova potonja izdavač i ovog novog albuma, izašlog u toku protekle nedelje.
Takaseova već iza sebe ima album solo-aranžmana Ellingtonovih kompozicija, izašao za Intakt 2013. godine, naslovljen My Ellington i onda se ovaj aktuelni, Ellington, može gledati kao drugo poluvreme, vraćanje na izvor i ponovno zaranjanje u veličanstveni opus jednog od najvećih imena džeza samo sa deceniju više iskustva i izvrsnim saradnikom.
Takaseova je već radila sa Danielom Erdmannom, u skorije vreme na albumu Aki Takase Japanic – Thema Prima iz 2019. godine gde je internacionalna postava (džez kvartet ojačan didžejem) prolazila kroz program autorskih kompozicija. Erdmann je napisao dva komada na tom albumu i dve na albumu Ellington, ali to ne znači da pričamo o stidljivom autoru i izvođaču.
Naprotiv, Erdmann je saksofon počeo da svira još 1983. godine sa navršenih deset i kasnije studirao na muzičkoj akademiji Hanns Eisler, snimajući zatim brojne albume za firme kao što su Intakt, Enja, BMC i tako dalje. Najpoznatiji projekat, barem u ovom trenutku, mu je trio Daniel Erdmann’s Velvet Revolution (saksofon, viola i violina, vibrafon) čiji je već prvi album dobio izvrsne reakcije i godišnju nagradu nemačke kritike. Kao i dobar broj savremenih džez avangardista, Erdmann voli da sarađuje sa muzičarima iz drugih žanrova, te sa umetnicima iz drugih medija, poput plesača ili slikara, ali za ovu priliku se vrlo fokusirao na temelje džeza i iz njih izvukao mnogo novih ideja.
Erdmann i Takaseova se znaju još od sredine devedesetih kada mu je ona predavala improvizaciju na akademiji, pa ga je već tada pozvala u sekstet u kome su svirali i Rudi Mahall i Tony Buck. Erdmannova stipendija za rad u Francuskoj ih je razdvojila 2000. godine, ali ih je slučajan susret na pariskom aerodromu petnaest godina kasnije podsetio da vole da sviraju zajedno pa će Japanic izrasti iz dogovora da nastave tamo gde su stali. Sa nastupom pandemije, dvoje muzičara je uspostavilo ritam zajedničkog vežbanja preko Zooma, a iz čega i kasnijih proređenih nastupa je izrastao i ovaj album.
I kakav je to ablum! Ploča počinje aluzijom na jednu od najpoznatijih Ellingtonovih pesama, baladu In a Sentimental Mood, samo što je ovu pesmu napisala Takaseova i ona se zove In a Sentimental Moon. Kroz pet i po minuta evokativne, romantične ali decidno modernističke svirke dvoje muzičara postavljaju osnovnu tezu za ovu ploču i slušaoca pripremaju za fantastičnu međuigru dva instrumenta, harmonsko proširivanje Ellingtonovih vizija ali i svođenje njegove muzike na srž teme, melodije, emocije. Elegantna razlaganja akorda i umiljati dodiri između klavira i saksofona daju svemu atmosferu pritajene radosti.
Erdmann već u drugoj pesmi, Perdido, koju je za Ellingtonov orkestar napisao trombonista Juan Tizol pokazuje kakav je svirač, nudeći nam prašnjav, teskturiran ton dok galopira uz skalu zajedno sa Takaseovom. Naravno, onda taj njegov ton postaje još lepljiviji, zavodljiviji na Prelude to a Kiss. No, svođenje Ellingtona na balade ne bi bilo ni istorijski tačno, ni fer, ni, na kraju krajeva, zabavno. Tako onda medli kompozicija Caravan i An Jeder Kreuzung Liegt Eine Erinnerung Begraben (ponovo Tizol, spojen sa Erdmannom) donosi brzu svirku, razigranu improvizaciju, puno nota koje kreiraju tako bogat zvučni ambijent da je teško u nekim momentima setiti se da slušamo samo dvoje muzičara na delu.
Naravno, Takaseova i Erdmann su ovaj projekat pripremali godinama, marljivo radeći kroz pandemiju i dopuštajući sebi da – kada već ne mogu da izlaze i nastupaju – posvete neproporcionalno mnogo vremena ovom duo-preduzeću, pa je onda i način na koji Takaseova prolazi kroz Ellingtonovu diskografiju i aranžira njegove teme u duo-formi koja je istovremeno i tvrdoglavo kompleksna, i nenametljivo neposredna naprosto impresivan.
Dalji izbor Dukeovih pesama je sjajan: African Flower, Cotton Tail, It’s Bad To Be Forgotten itd, na dve joj Erdmann asistira na arnžmanima, a album, jedan solidan opus od dvanaest pesma, završava se Mingusovom Duke Ellington’s Sound of Love u kojoj Takaseova kao da prosipa najzvonkije akorde a Erdmann svira temu sa neprevaziđenom neposrednošću i radošću. Klasičan džez, kao i svaka klasična muzika, ne stari, ali za razliku od „klasične“ klasične muzike, on dobija, vidimo, nove forme i novi život u regularnim razmacima. I to je prelepo.