Karen Berger je verovatno najpoznatija urednica u modernom američkom stripu. Njeno vođenje DC-jeve Vertigo linije je jedna od najvažnijih transformacija koju je američki strip – makar na kreativnom planu – doživeo i činjenica da je DC Vertigo ugasio – pre toga učinivši da Bergerova iz firme ode – je jedno od najtužnijih podsećanja na slepilo koje vlada u korporativnom krajoliku kada je u pitanju tako važna stvar kao što je KULTURA. No, Bergerova je makar ostala u industriji i od 2018. godine vodi svoj imprint Berger Books u Dark Horseu, birajući svojeručno autore i dajući nam osobena, originalna dela vrlo različitog izraza.
Death Strikes – The Emperor of Atlantis je jedno od najnovihih izdanja Berger Books, grafički roman (ili makar adaptacija libreta opere) izašao 24. januara ove godine, kao istovremeno oporo podsećanje na to da se za osamdeset godina stvari nisu mnogo promenile kada pričamo o autoritarnim režimima i harizmatičnim figurama koje ih simbolizuju, ali i kao duhovita i oštra satira nastajala na granici samog pakla, a koja, pričajući o Smrti u štrajku, slavi život u sasvim novom medijumu.
Scenarista Dave Maass je po vokaciji pre svega novinar i pisac, ali i visoko rangirani stručnjak u fondaciji Electronic Frontier Foundation čiji je bio jedan od osnivača, dok je crtač Patrick Lay master lepih umetnosti i autor mnogih samopublikovanih stripova, te pridruženi profesor na Kolambus koledžu za umetnost i dizajn. Ne, dakle, ljudi koje uobičajeno viđate u američkom magazinskom stripu, kako dele istog izdavača sa Hellboyjem ili najnovijim radovima Marka Millara, ali svakako pravi ljudi na pravom mestu da jedan stari tekst prevedu u novi medijum.
Der Kaiser von Atlantis oder Die Tod-Verweigerung je satirična opera iz jednog čina napisana 1943. godine u koncentracionom logoru, od strane dvojice jevrejskih autora, ali kojoj nacistička uprava logora nije dozvolila da bude izvedena. Viktor Ullmann, autor muzike, je bio rođen u Silesiji (koja je tada pripadala Austrougarskoj), a u porodici Jevreja koji su prihvatili katolicizam. Ovo, kao što je već jasno, nije preterano pomoglo kada su nacisti krenuli sa odvajanjem Jevreja od hrišćanskog stanovništva u tadašnjoj Čehoslovačkoj, pa je Ullmann – koji je studirao kod Schöenberga u Beču i imao sasvim solidnu karijeru izvođenog kompozitora, radijskog saradnika, muzičkog kritičara itd. – bio samo jedan od desetina hiljada Jerveja koji su bili internirani u tvrđavi Theresienstadt odnosno Terezin, a od kojih su onda mnogi odvezeni dalje u logore smrti, a mnogi su i umrli u samom Terezinu. Terezin se izdvajao od drugih logora time što su ga nacisti koristili kao pokazni primer za svoju humanost i dobar tretman interniraca pa je ovo bio logor sa velikim brojem interniranih umetnika, a kojima je bilo dopušteno da se bave svojim kreativnim radom. Libretista Peter Kien je bio slikar, ilustrator i pesnik čije su skice likova za operu što su je on i Ullmann zajednički radili u logoru ostale kao važan dokument na osnovu kojeg je ovaj strip i definisao neke svoje grafičke elemente. I Ullmann i Kien su svoj rad u logoru doživljavali kao prkos života pred licem smrti, verovatno ne u potpunosti svesni razmera genocida koji su nacisti u tom periodu sprovodili, ali sasvim svesni koliko su već njihovi sapatnici u Terezinu, „dobrom logoru“ umirali. Uostalom, obojica su umrla već Oktobra 1944. godine u logoru Aušvic u koji su u međuvremenu prebačeni…
Der Kaiser von Atlantis oder Die Tod-Verweigerung, ipak, nije narativ o holokaustu, i kako kaže i Maass, nije čak ni o Hitleru ili makar ne samo o Hitleru. Ovo je značajno šira alegorija o sistemima neslobode i autoritarnim figurama na njihovom vrhu, a koja je i, ne moramo mnogo to naglašavati, nažalost jako aktuelna i danas, osamdeset godina nakon smrti autora opere.
Ullman i Kien nisu dočekali njeno izvođenje – uprava logora nije dopuštala njeno postavljanje u samom logoru, smatrajući da se narativ sprda sa Hitlerom – pa je Ullman tekst poverio doktoru Emilu Utitzu, bivšem profesoru filozofije iz Praga koji je preživeo logor i uspeo da libreto i muziku sačuva. Prvo njeno izvođenje desilo se više od tri decenije nakon smrti autora, polovinom sedamdesetih godina prošlog stoleća u Nizozemskoj, a nedugo zatim i u Belgiji, da bi naredna izvođenja bila u SAD, Ujedinjenom kraljevstvu a onda, tek 1995. godine, u Češkoj, u samom Terezinu.
Prevesti opersko delo u strip ne deluje kao najintuitivnija rabota na svetu, imajući u vidu da glavni element opere – muzika i pevanje – ne mogu imati adekvatni analog u jednom nemom medijumu kao što je deveta umetnost. No, Maass i Lay su se materijalom pozabavili na jednom dubljem nivou, ne samo pričanjem priče, već i kreiranjem upečatljivog vizuelnog imaginarijuma i davanjem čitaocu prostora da oseti delić očajanja ali i nepokolebljivog prkosa i vere u život koje su originalni autori ulili u svoj tekst i muziku. Na kraju krajeva, Ullman je, pojašnjavajući rad umetnika i kreativaca u logoru rekao: „Treba naglasiti da mi nikako nismo sedeli samo jadikujući pored vavilonskih reka i da je naša volja za kulturom bila adekvatna našoj volji za životom“, podvlačeći da je baš kultura ono što život čoveka razdvaja od prostog opstajanja.
U bogatom pogovoru za strip Maass govori o tome koliko je slojeva teksta Kienov libreto nabijen ironijom imao i koliko je Ullmanov skor kompleksan, avangardni spoj klasične muzike, popularnih stilova onog vremena kao što je bio fokstrot, ali i folkornih tema, delića nemačke nacionalne himne prebačene u molski registar i parodirane, onako kako su parodirana i druga citirana dela u narativu koji na kraju svega, stavlja smrt u poziciju da je pozdravljaju i dočekuju kao spasitelja. Maassov i Layjev strip, naravno, nema mogućnost da imitira ovakve pristupe u svojoj adaptaciji, i njegovi su autori sebi dali dovoljno slobode da kreiraju smislenu, po duhu podudarnu novu verziju iste ideje, usklađenu sa prirodom medijuma u kome se ovaplotila.
Jednostavno govoreći, Death Strikes – The Emperor of Atlantis je doslovno priča o momentu u kome smrt lično stupa u štrajk, zgađena i rezignirana besmislom sa kojim autoritarni sistem manipuliše i životima i smrtima svojih podanika i svojih neprijatelja, oduzimajući životu lepotu a smrti dignitet i pretvarajući ih samo u deliće ekonomije sopstvenog opstanka. U dobroj tradiciji ovakvih narativa, smrt i život su personifikovani u ansamblu koji priču izvodi, a dok je smrt zasovana na tradicionalnim folklornim prikazima skeleta pod kapuljačom, Lay i Maass su život predstavili kao ironično-dionizijsku queer figuru koja predstavlja sve ono bezopasno, neagresivno, lepotom i ljupkošću očarano u modernom svetu, čega se autoritarni sistemi gade i plaše.
Maassov dijalog balansira na osetljivoj granici između operske grandioznosti i moderne humorističke sprdnje (smrt ima par prepoznatljivo sitkom-kodiranih gegova), ali kada se pažnja čitaoca usmeri na samog Imperatora Atlantide, jednu ultranarcisoidnu figuru na vrhu piramide straha, koja je ubeđena da živi asketskim životom – iako je tek patološki samoizolovana od ljudske topline i bilo kakvih prirodnih kontakta sa drugim osobama koje pred njom ne drhte od straha – i opsednuta je matematikom koja ljudsko društvo treba da usmeri u idealnu stranu, gotovo je nemoguće u ovom prikazu ne prepoznati jednog univerzalnog, modernog, bezvremenog Vučića.
Sva isprazna retorika o patriotizmu i neprijateljima nacije, sva falsifikovana mitologija, sva izhalucinirana ekonomija koje smo svedoci u stvarnom životu dok iz dana u dan preživljavamo dosledno poništavanje našeg društva u ovom stripu uhvaćena je u besprekornom polaroidu koji bi mogao da nam u ustima ostavi i vrlo gorak ukus, ukazujući koliko se malo toga promenilo u osamdeset godina što su prošle otkada su Ullman i Kien umrli u Aušvicu.
Ali, bitno je naglasiti, Death Strikes – The Emperor of Atlantis nije lament očaja, nije rezignirana hronika poraza u koji se pretvara svaki napor da se živi pred licem sveproždiruće smrti, naprotiv. On je pisan kao podsećanje da je smrt prirodan kraj života i da je jedino opsceno u vezi sa njom to kada taj život nije vredan življenja. Tako se i strip urađen po ovom predlošku postepeno transformiše u optimističnu predstavu sa pucanjem i plesanjem – pevanje, rekosmo, ne bi idealno moglo da se prenese u medij bez glasa – što ukazuje na to da nisu ni sve smrti jednake i da je žrtva koju slobodna osoba podnosi od svoje volje dovoljna da umiranje – čiji je ishod, naravno, uvek isti – pretvori u radostan, svečan čin.
Layjev crtež prati logiku opere onoliko koliko je potrebno da čitalac nikada ne izgubi iz vida sa kakvim predloškom se ovde radilo, ali naravno da se pre svega vodi logikom strip-naracije, pa su scene koje deluju „inscenirano“ ili u kojima se likovi obraćaju direktno čitaocu tu, ali su izmešane sa narativnim kompozicijama tabli koje ne mogu da postoje niti u jednom drugom medijumu, dinamizujući pripovedanje, ali mu dajući i opipljiv, gotovo „čujan“ ton. Zajednički, tekst i crteži ovog stripa proizvode jedan moćan, jedinstven iskaz, podsećajući na jedan od najmračnijih momenata u recentnoj ljudskoj istoriji, ali, možda važnije, podsećajući da ako ne radimo dovoljno na sebi i društvu, takvi momenti nikada nisu udaljeni više od par godina u budućnosti. Death Strikes – The Emperor of Atlantis je, dakle, dostojna adaptacija istorijski važnog predloška i strip koji, kako to ne baš često kažemo, svako treba da pročita. Pa dok se neki domaći izdavač ne odvaži da ga publikuje, skoknite do Dark Horsea po svoj primerak.
