Pa, ako ništa drugo, imali smo uzbudljivu nedelju iza sebe sa novim vrhuncima epidemije, predvidivo haotičnim rezultatima američkih izbora i izlaskom novog singla System of a Down. Dakle, eto, poslušajmo šta je bilo novo od metala, a prvo, počasno, blek metala, pa još sprskog:
Damjana Stefanovića sam letos pohvalio za album projekta Goddess a sada se vredni multiinstrumentalista vratio sa novim, trećim albumom svog drugog jednočlanog projekta, MRTVI. Omniscient Hallucinatory Delusion je, kako mu i ime sugeriše, ploča eksperimentalnog, prilično avangardnog zvuka koji uzima blek metal formu samo kao osnovu da se dalje razvija muzika koja duguje savremenoj akademskoj kompoziciji koliko i metal pretečama. Utoliko, ovo je puno vrištanja, blastbitova i rifova, ali i atonalne svirke, improvizovanja, eksperimenata sa miksovanjem. Omniscient Hallucinatory Delusion nikako nije album koji pustite da biste se relaksirali i „uživali“ ali nije, da se razumemo ni ploča puke cerebralne muzike. Damjan prilično srećno kombinuje visceralnost i žestinu blek metala sa jednom vrlo disciplinovanom, skoro akademskom eksploracijom graničnih muzičkih strategija i mada je ovo dugačka, i za nekog svakako naporna ploča, moram da priznam da sam fasciniran kako njenom ambicijom i eksperimentatorskim žarom, tako i autoritetom sa kojim autor sklapa svoje kompozicije da i pored svog tog divljeg otrzanja formi, budu zaista dobre pesme.
https://mrtvi.bandcamp.com/album/omniscient-hallucinatory-delusion-experimental-black-metal
Da ostanemo u pravoslavnom regionu za trenutak: Grci Goat su potkraj Septembra kurcem otvorili vrata i izjurili na metaforičku pozornicu odličnim demom sa dve pesme. Evo nam sada i prvog (mini) albuma, nazvanog jednostavno Goat. Ovo je bend koji navodno postoji od 2000. godine ali šta su radili dve decenije pre ovoga zaista nije jasno. Hoću da kažem, ovo je takva divljina i šamaranje da imam utisak da se bend juče okupio i da članovi imaju po osamnaest godina i besni su u pičku materinu. To je dobro za slušaoca jer su ovo izuzetno agresivne i sirove pesme, ali odsvirane kvalitetno i uz vrlo dobru produkciju. Iako izdanje ima devet pesama, nekoliko njih su interludiji pa utoliko ovo smatram mini-albumom, ali Goat se opasno preporučuju ovakvim pokoljem. Sve to i još i obrada Blasphemy! Pa mi nismo ovog dostojni:
https://goatbm.bandcamp.com/album/goat-2
Kad smo već kod Blasphemy, retko se ovde bavim no-fi bendovima blek metal provinijencije najpre zato što nemam živaca da ih slušam, jebiga, imam i ja dušu, ali kalifornijski Abhorrency su mi tu dušu uveselili svojim demo-snimkom MMXX. Iako su ove tri pesme zapravo snimljene prošle a ne ove godine kako bi naslov sugerisao, one svakako pripadaju sadašnjem trenutku. Hoću reći, ovo su tri razmrljane, pećinske kompozicije u kojima čujete mahom pusliranja i vibracije, a samo nazirete ritam i rifove, te pevanje. A opet, sve je to tu i Abhorrency za razliku od mnogih podrumskih kolega uspevaju da kreiraju jedan zaokružem estetski iskaz. Naravno, to je estetski iskaz užasa sa pesmama što ih krase naslovi poput Choked Upon the Pentagram ili Feces Aspergillum, ali šta drugo očekujemo od benda kome se bubnjar zove, citiram: Sexslayer? Enivej, ovo je brutalno, košmarno, snimljeno na osmokanalnom analognom Tascam magnetofonu i taman gde treba da bude da od mene dobije podršku. Da ovako nešto dolazi iz Kalifornije je i pomalo sneveseljujuća pomisao. Mislim, ako je njima u „zlatnoj državi“ ovako, pa kako mi ostali treba da se osećamo?
https://abhorrency-maggotstomp.bandcamp.com/album/mmxx
Nikad nisam bio u Kvebeku al kapiram da je tamo hladno. Sorcier des Glaces sam i za prošli album lepo pohvalio kako pravilno posreduje tu atmosferu leda, pustoši, samoće, a ovaj novi, Un Monde de Glace et de Sang (ne znam Francuski, al kapiram da ovo znači „Svet leda i krvi“) je, pa, potencijalno još bolji. Za razliku od eponimne ploče iz 2018. godine, Un Monde de Glace et de Sang nije jedna kompozicija od pedesetak minuta već „normalan“ album sa osam pesama koje sve na gomili traju dobra šezdesetdva minuta, i mada je ovo poprilična vremenska investicija za slušaoca, Sorcier des Glaces je opravdavaju odličnom muzikom i produkcijom. Sada kada ne moraju da sve pišu kao deo jedne neprekinute kompozicije, autori imaju slobodu da idu u različite strane i kreiraju raskošne ali logične celine. Atmosfera leda i pustoši je i dalje tu, a bend je, ako je ikako moguće dobio još koji poen u pogledu epske dimenzije svoje mzuike. Prošli put sam pominjao Emperor kao poređenje i, zaista, mada Sorcier des Glaces ne podsećaju na Emperor zvukom, ima tu sličnog pristupa epici i jednoj poštenoj, žestokoj svirci koja me iznova osvaja. Odlično:
https://sorcierdesglacesofficial.bandcamp.com/album/un-monde-de-glace-et-de-sang
Belgijski Ihloosuhree je objavio novi EP, In de Fleur van de Sleet i ovo je odličan ogledni primer za njihov eksperimentalni, udrogirani blek metal. Glasna je ovo i abrazivna muzika ali i slojevita, spremna u svakom trenutku da prekrši žanrovska pravila i ode u neočekivanu stranu. Četiri pesme, treba izdržati (glasno je!) ali vredi:
https://ihloosuhree.bandcamp.com/album/in-de-fleur-van-de-sleet
Nijemci Slagmark su već imali album proletos ali evo sada i demo snimka Radical Malice sa četiri pesme, vrištećeg, epskog i melodičnog ali sirovog i agresivnog blek metala. Ovo zbilja ima malo „demo“ produkciju ali to muzici Slagmarka, u ovom slučaju barem, daje jedan fini dah autentičnosti koji se uklapa uz strastvenu izvedbu:
https://slagmark.bandcamp.com/album/radical-malice
Švedski Grafvitnir sa svojim sedmim albumom, Death’s Wings Widespread donosi upravo ono što mi ove nedelje treba: žestinu, ljutinu, brzinu. Ova okultno-veštčija, dvočlana postava je tokom čitave decenije vredno izbacivala albume i Death’s Wings Widespread je neka vrsta kulminacije besa, energije i brzine, album koji švedsku blek metal formulu zaoštrava do granice ekscesa nudeći rafalne blastbitove, sekuće rifove i napalm-vokale iza kojih ostaju samo ruševine i spržena zemlja. No, ono što kod Grafvitnir treba ceniti je posvećenost ZVUKU pre svega, sa produkcijom koja i pored profesionanih kvaliteta forsira jedan živi, tr00 saund utopljen u prostor, sa gitarama koje eksplodiraju i činelama koje seku na komade. Naravno, sve zavisi od ukusa, ali za mene je ovo blek metal album nedelje.
https://grafvitnir.bandcamp.com/album/deaths-wings-widespread
Britanski UKEM Records je upravo objavio besplatnu kompilaciju blek metal bendova sa raznih strana sveta i to besplatno, pa je Disciples of Blasphemy Vol 4 apsolutna i neopoziva preporuka. Među devetnaest bendova na ovom albumu naći ćete bez sumnje i neke favorite ali čista širina zahvata, različitih pogleda na žanr i interpretacija njegovih temeljnih vrednosti je ovde dovoljna da se čovek nasmeši:
https://ukemrecords.bandcamp.com/album/disciples-of-blasphemy-vol-4
Teksašanin Arnold Hablewitz je snimio vrlo prijatan singl pod pseudonimom Nihilistik. Singl se zove Darkness From the Light i ovo su dve pesme, brzog, energičnog, tehnički kvalitetnog blek metala koji razume i poštuje formu ali nudi autentičan izraz i tematiku. U domenu kućnih snimaka ne verujem da sam čuo išta bolje ove nedelje.
https://arnoldplaysguitar.bandcamp.com/album/darkness-from-the-light
Prošle nedelje su Rusi apsolutno harali u blek metal sekciji ovog pregleda, pa zašto da ove nedelje izostanu? Неживой iz Sankt Petersburga imaju prvi album, Пять башен i ovo je sirov, lo-fi black/ death metal sa testeraškim rifovima, urlanjem i blastbitom kao glavnim izražajnim sredstvom. (Ne)kvalitet zvuka i stilska ujednačenost – do monotonosti – pesama su svakako argumenti protiv slušanja ove ploče ali suva bestijalna energija koju ona nudi na konzumaciju je jak argument za:
https://spiritualwarfareprod.bandcamp.com/album/-
Švajcarski dvojac Guignol Noir na svom albumu-prvencu Mantric Malediction ima čak jedanaest pesama u bezmalo sat vremena muzike što je dobar velju for mani ako vam se dopadne njihov mračni, okultni blek metal. Švajcarci su vrlo jasno isprofilisali svoj identitet ovim albumom, radeći u tradiciji eksperimentanijeg krila frankofonskog (prevashodno francuskog ali svakako i švajcarskog) blek metala, sa atmosferom napetosti i tekobe koju kreiraju mračne harmonije i pesmama koje ne forsiraju jednu istu formulu sat vremena već istražuju različite aspekte jedne ipak dosledno abrazivne muzike. Bend radi od 2007. godine pa se i na albumu vidi da su i sam zvuk i pesme dosta sazrevali. Meni je ovo sjajno.
https://guignolnoir.bandcamp.com/album/mantric-malediction
Kad smo već kof frankofonskog blek metala, kao nekom ko je oženjen osobom čiji je veliki deo poslovne biografije vezan za velike kozmetičke brendove imao sam skoro somatsku reakciju na to da se prva pesma na novom albumu trojca iz Nice, Darkenhöld, zove Oriflamme. Mislim, dovoljno blizu. Elem, Darkenhöld se pronalaze u „srednjevekovnoj“ verziji blek metala pa je i njihov peti album, Arcanes & sortilèges pun simpatičnih tema i melodija koje kao da su ispale iz nekog renesansnog komada što se priseća srednjevekovlja. Vesela je to i raskošna muzika a bend, a što je meni plus, se svejedno drži klasičnog instrumentarija – to jest klasičnog za metal – puštajući te srednjevekovne harmonije i teme kroz distorzirane gitare i prateći ih uzvitlanim bubnjevima. Simpatično.
https://ladlo.bandcamp.com/album/arcanes-sortil-ges
https://darkenhold.bandcamp.com/album/arcanes-sortil-ges
Grcima Isolert album World in ruins izlazi za par dana i vredan je pažnje jer je ovo odličan spoj jedne depresivnije atmosfere, svirke velike žestine i kompozicija koje forsiraju gotovo neoklasičarske harmonije, a sve utopljeno u veliku količinu blagoslovene distortzije. Da ne bude zabune, Isolert nisu DSBM sastav, njihova muzika je nihilistična i pesme se zovu, recimo, „Fire, Ash, Blood“, pa onda „Burn Them“, pa „As We Die“ itd. i ovde melanholični elementi stoje u odličnoj ravnoteži sa gnevom i agresijom. Bend je vrlo ekspresivan u svirci i i pored praskavog, napucanog miksa ima dovoljno suptilnosti da malim gestovima farba velike zahvate u kompozicijama. Album traje četrdeset minuta ali je zanimljivo sekvenciran tako da se dobije jedno lepo putovanje kroz različite aspekte blek metala (slušajte Extinction, recimo) i dok stignete do poslednje, epske, desetominutne Light… Has Abandoned Us, bićete opasno investirani u Isolert.
https://isolert.bandcamp.com/album/world-in-ruins
https://nihilistischeklangkunst.bandcamp.com/album/nkk-035-isolert-world-in-ruins
Pređimo na stoner. Teksašani Direlands su prilično dobri na svom debi EP-ju, The Cave You Fear. Ovo je stoner metal sa korenima u klasičnom heavy pristupu ali i sa veoma teškim zvukom. Gitare su ovde katastrofično velike i teške, ritam sekcija kuva solidan gruv, a pevač je sav u melodičnom, ’70s/ ’80s modu rada. Bude to dobra i interesantna kombinacija i ovom izdanju kao i mnogim drugima mogu da zamerim samo preglasan mastering koji u najglasnijim delovima ploče skoro potpuno zatrpava neke od instrumenata. Dokle bre, ljudi, aman? No, dobro, Direlands svakako nisu jedini grešnici ovog tipa, pa nemojte da im zbog toga ne date šansu:
https://direlands.bandcamp.com/releases
Volite doom metal ali vas sekira što bendovi igraju na sigurno i prave pesme kraće od petnaest minuta? Nervozni ste kad čujete muziku koja ne zvuči kao da je nastajala ispod zemlje a snimana u pećini, tokom vulkanske erupcije? Mordom bi mogli da budu bend za vas! Na svom prvom albumu, Eternal Solitude, ovaj kalifornijski sastav ima samo dve pesme od kjojih ona kraća traje više od šesnaest minuta a njihov spori, monumentalni i tužni (death)doom spakovan je u pakleno abrazivan zvuk gde monstruozno distorzirana bas gitara zapljuskuje slušaočevu bubnu opnu kao da bi da se orode dok se ostali instrumenti bore za minut pažnje. Dobre su ovo kompozicije, zapravo, ali kod Mordom je sam zvuk tako značajna dimenzija iskustva da je skoro sigurno da ćete ih ili voleti ili mrzeti već posle 30 sekundi:
https://mordomdeath.bandcamp.com/album/eternal-solitude
Sličan ali manje ekstreman zvuk valjaju i zemljaci Pulchra Morte čiji je drugi album, Ex Rosa Ceremonia fina kolekcija doom-death pesama. Ovde ni jedan komad nije duži od pet i po minuta, a što je dobro za one među nama kojima pažnja lako popušta, a i sam zvuk Pulchra Morte, iako težak, distorziran i mastan, ipak je bliži nekom „normalnom“ metal proseku pa ovaj bend, uprkos dubokim i visokim death metal vokalima, svakako može da računa na širu publiku na ime svojih odličnih doom/ stoner rifova i generalno disciplinovane svirke:
https://pulchramorte.bandcamp.com/album/ex-rosa-ceremonia
Bristolski Froglord je bend (mada će ipak biti pojedinac) čiji je doom/ sludge zvuk usredsređen na ideju da će veliki žablji gospodar jednom doći i pokoriti svet. Dakle, ovo je satanistički doom, samo umesto palog anđela Božijeg imamo žapca u glavnoj ulozi? Tako je. I prilično je simpatično. Amphibian Ascending je fazirana, gruvi ploča sa lepim rifovima, dobrom atmosferom i više sviračke veštine nego što biste na prvi pogled očekivali. Ko god da je ovde na pevačkim dužnostima odlično šalta između dubokih death metal vokala i ritualnog napeva što pesmama daje novu dimenziju i ovaj album izmešta iz domena puke zajebancije u nešto nesumnjivo ozbiljnije. Vrlo prijatno a imate da vidite i zabavan spot:
https://froglord.bandcamp.com/album/amphibian-ascending
Kad smo već kod bendova sa životinjm u imenu, Dixie Goat su čileanski doom sastav čiji novi album, There’s No Light Without Darkness daje veoma lepu kombinaciju rokenrol tema i doom metal zvuka, sa nisko naštimovanim gotarama i jakim distorzijama ali i bluzerskim osnovama kompozicija i dosta psihodeličnog pevanja. Rokerski, zabavno i pijano do mere kada pesma kao što je Supershit zvuči kao čist garažni pank:
https://dixiegoat.bandcamp.com/album/theres-no-light-without-darkness
Sidnejski Kimono Drag Queens su odlični na svom prvom albumu, Songs of Worship. Ovih sedmoro muzičara ovde valja odličan, karakteran i lepo promišljen psihodelični rok koji ume da bude heavy (Hunters, recimo) ali i primereno uzdržan i zavodljiv (Wild Animals, recimo). Bend piše odlične pesme i jako dobro svira i ovo je veoma fino miksovana ploča sa pažnjom da se i vrlo sitni zvukovi postave na svoje mesto u zvučnoj slici pa utoliko moram da se požalim na mastering koji je užasno glasan i nekako neprimeren za ovako suptilnu muziku.
https://copperfeastrecords.bandcamp.com/album/songs-of-worship
Uz sve moje predrasude o instrumentalnom stoner roku, povremeno natrčim na album koji me prijatno protrese i podseti da ne treba da budem baš TOLIKA svinja. Francuski dvojac Hermit’s Weedsom (oh, kakva sugestivna igra reči) debituju sa albumom He Who Sees in the Dark i ovo je dobrih pet pesama spore, zabavne svirke koja se pomalo guši u prekomprimovanom masteringu, ali je vadi generalno zdrav zvuk i to da ova dva momka pišu solidne pesme. Naravno, sve to je meditacija u pokretu, pa treba imati inklinaciju. Ovo nije stoner zasnovan na bluzu već onaj koji voli malo „modernije“ korene, sa blago postrokerskim elementima tu i tamo, ali sa teškim saundom koji nedvojbeno stavlja do znanja da imamo posla sa metalom:
https://hermitsweedsom.bandcamp.com/releases
Novi Stone Rebel zove se The Road To Eternity i zaista ne znam šta bih više rekao za ovaj gruverski, francuski instrumentalni sastav kome su SVE ploče iste, izlaze na svakih nekoliko nedelja i opet, iako su, kako rekoh, iste, svaka zvuči sveže u svom laganom, ali dubokom instrumentalnom gruvu. The Road to Eternity je novi opus odličnih laganih komada psihodelične, nenametljive ali ne trivijalne muzike:
https://stonerebel1.bandcamp.com/album/the-road-to-eternity
Ove godine se na sceni pojavio finski stoner bend Orbiter sa dva izdanja, ali onaj Orbiter o kome danas pričamo je zapravo iz Norveške i EP Lead Head mu je treće izdanje. Sasvim zbunjujuće, znam, jer i jedni i drugi sviraju stoner. U svakom slučaju, Norvežani to rade jako dobro i Lead Head ima tri odlično snimljene i sjajno odsvirane pesme jačeg tempa i melodičnih, rokerskih vokala. Orbiter pružaju kvalitetan gruv i imaju dobar miks (malo pripljeskan u masteringu, doduše), pa je sevap nadati se uskoro i nekom novom albumu:
https://orbiterrocks.bandcamp.com/album/lead-head
Mekši, psihodeličniji i svakako satanskiji zvuk dobijamo od portlandskih Devil Worshipper na albumu „3“ koji je, da bude jasno, njihov drugi album. Satanisti, šta ćete… Muzički, ovo je mnogo manje „đavolski“ nego što bi čovek očekivao kad vidi ime i omot, nudeći gruverski, disciplinovan i malo hipnotički rok koji značajno udara po psihodeličnim efektima i ne zamara se fejk „satanističkim“ pozerajem. Neobičan miks doprinosi „outre“ šarmu ovog albuma:
https://devilworshipper.bandcamp.com/album/3
Portugalski kvartet Lord Of Confusion ima iza sebe samo jedan studijski EP iz prošle godine, a ove su ga zapratili objavljivanjem živog EP-ja Witchmantia (Live At Teatro Capitólio). Moram priznati da nisam mnogo očekivao a prijatno sam onda bio iznenađen sa devetnaest minuta odličnog doom-rocka koji, mada živi snimak nema idealan miks, svoje teške rifove i okultnu atmosferu valja sa mnogo dostojanstva. Prateći bend je veoma dobar sa svojim postojanim doom-maršem ali zvezda u ovoj ekipi je svakako pevačica/ klavijaturistkinja Carlota Sousa koja jednu ipak dosta monotonu kompoziciju oživljava moćnim vokalom i sjajnim soliranjem i pratnjom na Hammond orguljama. Upamtiti ovaj bend:
https://lordofconfusion.bandcamp.com/album/witchmantia-live-at-teatro-capit-lio
Sun of Grey iz Kolorado Springsa imaju solidan debi album, Outerworld koji za tričetvrt sata isporuči lepu količinu dramatičnog, teškog i mračnog stoner-doom zvuka. Pesma koja album otvara sa svojih sedam minuta ritualnog ritma i napete atmosfere postavlja očekivanja na dobre pozicije pa Sun of Grey samo treba da sačuvaju gruv i rifove do kraja. To im uglavnom uspeva i ovom albumu zameram samo prebudžen zvuk u masteringu, ali ostalo je vrlo solidno:
https://sunofgrey.bandcamp.com/album/outerworld
Manje teški ali nikako manje zanimljivi su brazilski Caixão čiji album Da porta ao sumiço nudi razigran i radostan psihodelični rok. Ovo nije „metal“ u užem smislu, ali se svakako naslanja na bluz-rok osnovu i voli pamtljive rifove pa je zanimljivo kulturnom metalcu. Još ako taj metalac voli proggy-ritmove i ne naročito komplikovane ali maštovite gitarske teme i aranžmane, Da porta ao sumiço će mu prirediti dosta uživanja:
https://caixaocaixao.bandcamp.com/album/da-porta-ao-sumi-o
Nijemci tru’nembra (tako se piše, sve malim slovima) su doom metal bend i na debi albumu Mare Vetus zvuče, pa, vrlo NEMAČKI. Bend iza sebe ima gomilu demo snimaka i čuje se da je ova ploča dugo pripremana i da se baš krčkala, tako da je u pitanju promišljen album epskog, odlično produciranog dooma a ta „nemačka“ dimenzija se očitava u velikoj – tevtonskoj, rekli bi neki – teatralnosti. No, ploča nije onoliko cheesy kako to ponekad ume da bude i meni se na njoj dosta toga dopalo:
https://tru-nembra.bandcamp.com/album/mare-vetus
Najcrnja doom metal ploča ove nedelje stiže iz Kosta Rike. Bloodsoaked Necrovoid su bend koji očigledno ne sanja o stadionima i intervjuima u večernjim talk show programima jer je njihova vizija doom metala ona najhermetičnija zamisliva sa kavernoznim lo-fi zvukom, vokalima koji zvuče kao gušenje samrtnika i slojevima gitara koje vrlo brzo prestaju da zvuče kao da sviraju rifove zarad jednog tvrdog, abrazivnog pokrivača distorzije i težine. Ovoje svakako muzika samo za najposvećenije ljubitelje tmine i muke ali album Expelled into the Unknown Depths of the Unfathomable od mase lo-fi i no-fi sabraće koju redovno preskačem na Bandcampu izdvaja jedna ipak izgrađena vizija u kojoj se sve ove crne i negativne estetske odluke sabiraju u jedan iskaz što ima dubinu i, čak, određeno dostojanstvo.
Njudžersijski Green Dragon su već imali demo i EP koji su se, svaki od njih, zvali Green Dragon pa su rešili da tako nazovu i prvi album. Konzistentno ali za buduće arheologe i istoričare košmarno. Sa novim EP-jem je ova konvencija napuštena i on se zove Dead Of The Night i ovo je mutan, ali duševan, vrlo gruvi stoner rok koji radi sve što očekujete, prži velike rifove, ima odličnu međuigru basistkinje i bubnjara, uvaljuje ukusne gitarske ukrase gde treba, šara sa dinamikom, nudi sanjive, daleke vokale… Odlično je sve to na gomili, to hoću da kažem, i da bend ovo miksuje malo čistije mogao bi odmah u nadmetanje za prvu ligu. A i ovako je vrlo dobar.
https://wearegreendragon.bandcamp.com/album/dead-of-the-night
Budimpeštanski Lemurian Folk Songs su mi bili odlični prošle godine na svom drugom studijskom albumu, pa onda i proletos na trećem. Sada je na red došao i finalni test rok benda za stariju publiku – živi album. „Live“, kako se jednostavno zove ovaj snimak koncerta iz Pečuja prikazuje bend u izvrsnoj formi sa pesmama koje su dobile na tempu i energiji, a da nisu izgubile važnu hipnotičku, sanjivu dimenziju koja krasi ovaj satav. Lemurian Folk Songs nisu bend brutalnih distorzija i teških rifova, naprotiv, ovde bas-gitara i bubanj vode glavnu reč a gitara samo kreira te prozračne, nežne atmosfere preko kojih Krisztina Benus izvrsno peva i u živom kontekstu ovo dobija jednu još lepšu formu, sa bonusom na spontanost i vitalnost izvedbe. I još ga izdavač daje za dž. Pa mislim, svaka čast:
https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/live
(ko voli video verziju, ima ovde: https://youtu.be/OCvJkhvho7I)
Francuzi John is Late. ne sviraju baš metal ali njihov bučni i zabavni rok zagreva srce svakom časnom metalcu. EP Triptych ima tri glasne, energične pesme praštećih gitara i nabildovane ritam sekcije za dobro raspoloženje i mentalno (i metalno) zdravlje:
https://coeursurtoi.bandcamp.com/album/john-is-late-triptych
Ima više bendova sa imenom Infernal Throne a ovaj najnoviji je iz Grčke i za godinu dana postojanja, evo, spremili su nam EP Back To The Abyss sa četiri pesme nečeg što bend naziva blackened thrash metalom. I to i nije loša deskripcija jer, iako ovo sedi vrlo blizu sredine druma kad je u pitanju thrash metal, sa D-beat osnovom i pevanjem „na rif“, ima tu i sasvim dovoljno blek metalske gizdavosti u povremenim harmonskim obogaćivanjima koja se udobno smeštaju između trešerskih rifčina. Bend ima dosta dobar, jak zvuk i odlično muzicira pa je slušanje Back To The Abyss topla preporuka za svakog poštenog hedbengera.
https://infernalthrone.bandcamp.com/album/back-to-the-abyss-mini-album
Ista publika voleće i prvenac kvarteta Überserker iz Noksvila u Tenesiju. Ovo su isto četiri pesme blackened thrash muzike koja je puna lepih rifova i promuklog dranja, sve odrađeno stamenim, rušilačkim tempom. Moja jedina zamerka ide na isuviše „plastičan“ zvuk bubnja ali bend makar ima vrlo bizarnu verziju Konana na omotu:
https://uberserker.bandcamp.com/album/berserker
Atomic Drop je već imao jedan album ove godine al kad je čovek u lokdaunu, valjda nema šta drugo da radi nego da snima treš metal sa rvačkom tematikom. U septembarskom EP-ju smo prilično uživali a novi album, Wicked Is My Love nudi nešto ambiciozniji zvuk, solidnu količinu energije i miks koji ima dobar omjer sirovosti i kvaliteta. Atomic Drop je projekat koji je lako doživeti kao puku šalu ali Lucas Taylor ovde zapravo podseća da, kada hoće, piše bolje rifove i refrene od gomile kolega. Preslušati:
https://atomicdrop1.bandcamp.com/album/wicked-is-my-love
Napalm Strike uz Tusona u Arizoni na svom EP-ju Radioactive Decay nude ukusan staroškolski thrash metal sa tekstovima koji se bave nuklearnim ratom, alkoholom i biološkim agensima. Bend na svojoj strani ima dobre, klasične rifove, ukusne solaže i odličnog, karakternog pevača a i to da su na komentar na JuTjubu da nije dobro što su Amerikanci odgovorili „Svima su nam roditelji Meksikanci, ako to pomaže“. Carevi. Hteo sam da kažem da ih malo koči mutnija produkcija, ali da se ne preteruje sad, ovo je pristojan low-budget thrash sa dobrim pesmama i etitjudom:
https://napalmstrike.bandcamp.com/album/radioactive-decay
Exorcizphobia je katastrofalno ime za ispisati ali bend koji se iza njega krije – ma šta krije, pokazuje – je solidan. Ovi Česi iz Trutnova, evropske prestonice andergraund metala, sviraju već petnaest godina i na trećem albumu, Digitotality nude sazreo i prijatan thrash metal. Ovo je prilično jako utemeljeno na formulama ranih devedesetih sa stamenim ritmovima i debelom produkcijom i nesumnjivo će se dopasti publici koja voli Testament ili Sacred Reich. Meni vrlo dobro:
https://exorcizphobia.bandcamp.com/album/digitotality
Garuda su iz Teksasa, sviraju zanimljivu smešu grindcorea i drugih žanrova ekstremnog metala, poglavito sludge i black provinijencije i njihov prvi album, Immemorial ima devet pesama dobrih rifova, jakog tempa i zanimljivih aranžmana. Bend ima vrlo „živ“, spontan zvuk a da je opet sve pod konac i da nema ispadanja i izletanja, što je dobra kombinacija. Odličan prvenac:
https://rflrecords.bandcamp.com/album/garuda-immemorial
https://garuda817tx.bandcamp.com/album/immemorial
Steel Arctus kažu da je njihov prvi album, Fire and Blood pogodan „za fanove epskog metala“. Ne lažu, ovo je cheesy, blago u power metal smeru pogurana metalčina stare škole sa jasnim korenima u onome što je radio Dio ali, još više Iron Maiden. Pogotovo je pevač, Tasos Lazaris ovde raspoložen da pusti svog unutarnjeg Brusa Dikinsona da zapeva punim plićima. Dobro je ovo i mada Grci imaju blago „plastičnu“ produkciju, sasvim se lepo sluša:
https://steelarctus.bandcamp.com/releases
System of a Down duže od decenije nisu objavili novu muziku zbog internog neslaganja u bendu o tome kuda bi dalje trebalo da se ide u umetničkom smislu. Koncerte, pak nisu imali problem da sviraju pa je bend i pored diskografskog odsustva sačuvao veliki deo svoje popularnosti. I, evo, odjednom, nitokuda, Jermeni izbacuju novi EP sa dve pesme: Protect The Land & Genocidal Humanoidz. I da vam kažem, nejasno je oko čega su se uopšte neslagali jer ovo zvuči baš onako kako su SOAD vazda zvučali, melodično ali energično, televizijski heavy, melanholično ali poletno. Ako postoji išta što bi se moglo nazvati „intelektualnim nu metal bendom“, SOAD su pokazali da se sa takvim konceptom ne samo može biti popularan već i dugovečan:
https://systemofadown.bandcamp.com/album/protect-the-land-genocidal-humanoidz
Black Tusk iz Džordžije svoju muziku nazivaju „swamp metalom“ ali naravno da je u pitanju odlični sludge zvuk. Bend već deceniju i po gura svoju glasnu, energičnu ali emotivnu muziku i šesti album, Years in Black kao da najavljuje nastavak dominacije. Ovo je album koji zvuči autentično, prirodno, besno ali bez nameštenih emocija, pa i radosno. Kod Black Tusk se baš čuje taj užitak u stvaranju i izvođenju muzike pa iako je zvuk, možda tipično za sludge, jako komprimovan u masteringu, bend i dalje pruža jedan razigran, živ program sa odličnim kompozicijama i puno sjajnih ideja. Sa čak četrnaest distinktnih kompozicija, ovo je jedan od hajlajta nedelje:
https://blacktusk.bandcamp.com/album/years-in-black
Finski bend Convulse je daleke 1991. godine izdao legendarni debi-album World Without God koji i danas stoji kao jedan od temelja onog što zovemo old school death metalom sa svojom lepljivom atmosferom i brutalnim zvukom. Bezmalo tri decenije kasnije, Convulse izdaju peti album, Deathstar i, pa, stvari su značajno drugačije. Za bend koji je za trideset godina izdao samo pet albuma jasno je da možemo da očekujemo bilo šta, no Deathstar je ploča koja u meni izaziva vrlo oprečne emocije. Muzika koja više nije death metal nego nekakav razigrani, melodični indie-progressive-hard-rock, snimljena dosta pažljivo i miksovana dinamično, je puna interesantnih momenata i emocija, ali vokal koji preko toga ide, a koji se od 1991. godine nije promenio, značajno kvari opštu sliku. Moguće je da Convulse misle da im grleno death pevanje čuva legitimitet, ali monotonost ove izvedbe je u oštroj suprotnosti sa maštovitim i energičnim izvedbama trojice članova. Slušajte izvrsnu prog-rokersku The Summoning čija međuigra poliritmičnog bubnja i himničnih gitara i klavijatura hoće da vas digne u nebo a vokal koji zvuči kao da srednjoškolac preko omiljenog JuTjub videa vežba death-pevanje sve kvari. Album svakako vredan pažnje ali ostaje žal što Convulse na najpogrešniji način čuvaju sponu sa svojim korenima.
https://transcendingrecs.bandcamp.com/album/deathstar
Niña Coyote eta Chico Tornado je izvrstan španski hard/ rok duo iz Španjolske a njihov novi singl, Superstition / White Room donosi izvrsne „teškaške“ obrade dve legendarne pesme. Superstition Steveija Wondera održava originalni soul štimung (sa sve duvačima), dodajući mu samo odmerenu količinu težine i žestine da ovo bude propisno „metal“. White Room sa druge strane, je jedna od meni najomiljenijih pesama ikad. Ako kao i ja mislite da je Eric Clapton poslednji put bio kul kada je svirao u Cream, dopašće vam se kako Koldo Soret lepo razvija njegove rifove u ovoj obradi. Pevanje na Engleskom sa jakim španskim naglaskom je poseban element a odjavna solaža je prigodno modulirana wah-wahom i prelepo distorzirana. Sedam evra je mnogo za dve pesme, ali ovo su dobre izvedbe odličnih pesama:
https://errormusic666.bandcamp.com/album/superstition-white-room
https://niacoyoteetachicotornado.bandcamp.com/album/superstition-white-room
Škotlanđanin Steven Waddell pravi iznenađujuće robustan i kvalitetan heavy metal u svom jednočlanom projektu Oath. Drugi album ovog benda, Computer Warrior, ima prilično cheesy ime ali to je u skladu sa generalnom estetikom koja forsira vrlo „žanrovski“ omaž osamdesetima sa farbanjem svega u roze i til i muzikom koja je zaista u maniru ’80s heavy metala. Ali, Waddell je vrlo dobar svirač i piše iznenađujuće autentične i pamtljive rifove pa je njegov omaž NWOBHM korenima prilično zabavan. Najslabiji element muzike je njegovo pevanje kome treba još peglanja ali ostalo je, moram da priznam, na prilično visokom nivou.
https://oath1.bandcamp.com/album/computer-warrior
Fates Warning postoje još od polovine osamdesetih i kroz svoj dosledni rad su u dobroj meri zaslužni za formu onog što se danas prepoznaje kao progresivni metal. Zajedno sa Queensryche, Savatage, Crimson Glory i sličnim saborcima, ova ekipa iz Konektikata je unutar te neke škole radio-friendly metala kreirala ambiciozne aranžmane i narative, čuvajući metalsku energičnost i himničnost a uvaljujući multižanrovske elemente i kompeksne albume. Da se razumemo, malo toga ja nešto sad baš volim ali mi je milo da vidim da Fates Warning i dalje rade. Trinaesti album, Long Day Good Night je, odmah da kažem, sa svojih 72 minuta muzike svakako ambiciozan ali predugačak za moje uši. Bend, naravno dobro svira i ima nekoliko odličnih pesama (Shuttered World je prilično dobar primer za to kako Fates Warning mogu sva svoja interesovanja da sakupe u pesmi koja osvaja dobrim rifovima i napadačkom energijom) ali ima ovde i previše praznog hoda za moj ukus. Opet, naglašavam da ja nisam ciljna grupa ove muzike i da će ljubitelji klasičnog prog-metala ovde dobiti trinaest pesama kvalitetne svirke koja uz sve prog ambicije ne zaboravlja da treba da se spakuje u probavljive, pevljive pesme. Respekt:
https://fateswarning.bandcamp.com/album/long-day-good-night
Listenable Records su francuski metal izdavač sa širokim i interesantnim portfoliom, a u koem su meni najbliži legendarni Nizozemljani Thanatos i jednako legendarni Ujedinjenokraljevčani Xentrix. I jedne i druge naći ćete na besplatnom sempleru nazvanom prilično bukvalno FREE DOWNLOAD! LISTENABLE 2020 SAMPLER. Ima ovde još petnaest bendova i za svaki ukus ponešto, Devouror recimo prže surov black-death obogaćen slayerovskim rifovima, tu su grinderi Lock Up za one kojima nedostaje nedeljna doza Kevina Sharpa, tu su naši stari znanci, izvrsni škotski stoneri King Witch, prljavi doom Šveđana Saturnalia Temple, ali i urnebesni death metal iz radionice Undead Prophecies. Sve to i odličan, ubermetalski omot! Kad čovek presluša ovu kompilaciju shvati da Listenable Records imaju drsko izvrstan katalog i to onda informiše neke njegove naredne odluke u životu. Svoju kopiju preuzeti odavde:
https://listenable-records.bandcamp.com/album/free-download-listenable-2020-sampler
O australijskom death metal bendu Furnace of Babylon na internetu nema ništa ali njihov, pretpostaviću prvi album, Has never prevailed, prodavan za „reci svoju cenu“ je, pa, prilično atraktivan. Ovo je divljački, bestijalan death/ black metal koga sasvim moguće pravi jedan čovek, ali ima to svoga šarma sa iznenađujuće uspelom produkcijom i propisnom strašću u izvedbi:
https://furnaceofbabylon.bandcamp.com/album/has-never-prevailed
Phantom Crawl je jednočlani death metal projekat iz Toronta i, za razliku od većine sličnih, ovo što se čuje na njegovom drugom EP-ju, Spellbound Suffering je vrlo solidan, onako, mastan i debeo death metal starijeg senzibiliteta. Lucas Gismondi kapira kako da napiše interesantan rif i ima uho za brutalne a seksi aranžmane, a ove četiri pesme su iznenađujuće dobro producirane. Pošteno izdanje za pošten svet:
https://phantomcrawlto.bandcamp.com/album/spellbound-suffering
Atinski Mind Sculpt ima dosta interesantan, dinamičan zvuk sa svetlim, pkjeskavim basom i prozračnim miksom na svom debi EP-ju, Among the Debris. Ovo se simpatično uklapa uz njihovu smešu old school death metala sa malo thrash elemenata i u šest pesama bend nudi masu lepih rifova, blastbitova i divjčakog urlanja. Lepo:
https://mindsculpt.bandcamp.com/album/among-the-debris-full-ep
Kosmički-death-metal-koga-pravi-jedan-čovek je danas praktično žanr za sebe ali Oxyacanthous iz Kornvola u tome prilično briljira. EP Starfield Obliteration je primereno monumentalan i bučan ali Sam Clarke to solidno piše i izvodi nudeći amtosferu, gruv i poneki pamtljiv rif. Meni dosta:
https://inversesolarreqvriem.bandcamp.com/album/starfield-obliteration
Kanadski kvintet Murder zvuči vrlo solidno na prvom EP-ju takođe nazvanom Murder. Ovo je death metal sa malčice hardcore mirisa, dakle, skloniji gruvu i teškom rifu nego petljanju sa neparnim ritmovima i alterovanim akordima, ali bend svira moćno, autoritativno i sipa rifčine mitraljeskom brzinom. Plus, druga pesma se zove Fascist Defilement. Ponekad je tako malo dovoljno da čovek bude zadovoljan:
https://murderdm905.bandcamp.com/album/ep
Ukrajinci Hell:on već deceniju i po marljivo prave (i praše) svoj death metal sa žličicom thrash rifova i dva prsta folk melodija da samo malo zamiriše. Šesti album, Scythian Stamm je stoga jedna vrlo solidna ponuda autoritativno odsviranog, žestokog death metala koji ima mnogo melodičnih elemenata ali su oni od te neke epske sorte. Hell:on su sada na prilično udobnom mestu na svojoj kreativnoj krivulji jer zastrašujuće kvalitetno muziciranje mogu da upotrebe u svrhu pravljenja razgovetnog i prijemčivog death metala a koji, mada zvuči i ozbiljno i zrelo, takođe izgara i u domenu težine, brzine i žestine. Na ovoj tački u svojoj biografiji Hell:on kao da spajaju dobre elemente kolega poput Vader i Septicflesh a to čini Scythian Stamm, i pored trajanja od skoro sat vremena, vrlo solidnom ponudom:
https://hellonband.bandcamp.com/album/scythian-stamm
Ruski Inherited Suffering Records nastavlja sa izbacivanjem solidnog slamming death metala. Mogu i da se pohvale da su izdali prvi bend koji ima „COVID“ u imenu a da je vredan da se čuje, što nije mala stvar imajući u vidu koliko je gluposti snimljeno u 2020. godini. Elem, Covidectomy su bend o kom ne znam ništa i njihov EP, jednako nazvan Covidectomy sugeriše da je snimljen u kući, sa programiranim, nedinamičnim bubnjevima i digitalno prekomprimovanim gitarama ali su barem pesme solidan slam, sa dobrim, brutalnim vokalom i rifovima o kojima je neko razmišljao duže od dve sekunde pre nego što ih je privoleo na harddisk. Vrlo pristojno za debi izdanje a Inherited Suffering nastavljaju i tradiciju odličnih omota:
https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/covidectomy-covidectomy
Za istog izdavača izašao je i debi EP francuskih The Malum Process. Historical Pathology nudi brutalni/ slamming death metal sa manje fanki gruva nego što ima prethodni izvođač ali i sa malčice eksperimentalijom, progresivnijom komponentom. Francuzi su dobro producirani, teški i morbidni, ali čisti i njihovi pomalo bizarni aranžmani umeju da budu interesantni.
https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/the-malum-process-historical-pathology
Treći u nizu za istog izdavača su Dysmorphic Demiurge iz Noksvila koji takođe daju album solidnog slam/ brutal death zvuka sa svojim prvencem As You Hunger for Pardon. Ovo je dosta promišljen slam, sa kompleksnijim aranžmanima i progresivnim gitarskim harmonijama. Kao i drugi bendovi koji snimaju za Inherited Suffering, i ovaj porodični sastav iz Tenesija ima vrlo solidnu produkciju pa je ovo milina slušati:
https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/dysmorphic-demiurge-as-you-hunger-for-pardon
Za kraj: htedoh još prošle nedelje da ga pomenem ali se još nije bio pojavio na Bandcampu, pa, eto, evo nam ga sad, dakle, novi album od strane benda Mr. Bungle je posle više od dve decenije pred nama. Naravno, „novi“ album je ovde malo komplikovan koncept jer umesto da dobijemo ploču novog materijala, ovo su stare pesme u novom ruhu a čistunci bi navodnike stavili i oko „Mr. Bungle“. Elem, znamo da članovi legendarnog eksperimentalnog metal/ hardcore benda Mr. Bungle već decenijama imaju druge projekte sa kojima su ostvarili životne karijere, Trey Spruance (i Trevor Dunn) sa Secret Chiefs 3, Mike Patton sa Faith No More, Fantomas, Dead Cross i drugim projektima (uključujući, recimo, Mondo Cane). Sva trojica muzičara su svoje polje delovanja proširila daleo izvan izvornog Mr. Bungle koncepta (koji je već bio prilično širok), sarađujući sa ključnim likovima američke avangardne scene ali očigledno nikada nisu izbacili metal iz srca. Otud je i odluka da se ponovo snimi demo iz 1986. godine, The Raging Wrath of the Easter Bunny prosto prirodna. Bend je u ono vreme bio pod žestokim uticajem Corrosion of Conformity i SOD pa su obrade Loss for Words i Speak English or Die (preimenovana u Hypocrites / Habla Español O Muere) zastupljene na ovoj novoj verziji demoa. Ova potonja deluje kao interesantan kompromis sa originalom koji je dobra pesma ali pesma koja je polovinom osamdesetih delovala kao nevaljala i politički nekorektna ali je danas svakako klasifikujemo kao rasističku. Jer, pored Trevora, Mikea i Treyja, na ovom novom snimku mesta drugog gitariste i bubnjara popunjavaju Scott Ian i Dave Lombardo. A Ian je, pored svoje Anthrax karijere, jelte, bio i iza SOD… U svakom slučaju, nisam očekivao da u 2020. godini čujem Lombarda i Iana kako sviraju Speak English or Die koji će pevati Mike Patton, ali nova verzija The Raging Wrath of the Easter Bunny je, eto, neočekivan poklon za sve nas. Puna kvalitetnog thrasha i solidne zajebancije, ovo je ploča gde originatori thrashcorea i thrash metala, te eksperimentatori koji su ove žanrove brzo odveli na sasvim neočekivane strane, dele snimak i sa ogromnim uživanjem re-kreiraju jedan kultni zvuk osamdesetih. Ovo nije mnogo eksperimentalno i ne tone u parodiju, čuvajući iskrenost i ekspresivnost koju su ovi ljudi imali pre tri i po decenije, ali je i gruvi, zabavno, bez pretenzije da bude nekakav megaozbiljan iskaz. Što je dobro srednje rešenje. Naravno, mnoge ideje, trikovi i šale koje Mr. Bungle ovde koriste su odavno zastareli i odsvirani od strane stotina bendova u osamdesetima i kasnije ali je dobro podsetiti se ponekad ko je ove fore izmislio.
https://mrbungle.bandcamp.com/album/the-raging-wrath-of-the-easter-bunny-demo
