Evo, ovo je upravo ono o čemu smo pričali pre par nedelja. Life After Fighting je nezavisni australijski akcioni film kome možete da sastavite listu prigovora dužu od karijere Jackieja Chana. On ima prekomplikovanu priču za ipak debitantski nivo svog režisera, neupeglanu dramaturgiju gde se vidi da je sve napisao jedan čovek bez previše iskustva, gluma je često drvena, kompozicija kadrova i montaža tokom dramskog dela narativa umeju da neugodno podsete na televizijske sapunice i, na kraju krajeva, glavni glumac izgleda kao sirovija verzija Clivea Owena a koji je već dovoljno sirov sam po sebi. Ali Life After Fighting je film koji SVE to časno i perfektno iskupljuje takvom ekspertizom u pogledu akcije da ćete poslednjih pola sata navijati stojeći a kada se film završi i muzika na odjavnoj špici pređe iz folklorne emotivnosti u tvrdi ulični hip-hop kakav treba da slušate kada izlazite iz bioskopa još vrući od adrenalina, znaćete da ste gledali nešto što će se među aficionadosima borilačkog filma prepričavati u godinama koje dolaze.
Life After Fighting je u svetsku distribuciju ušao pre neki dan, naravno u vrlo ograničenom broju bioskopa, pošto iza ovog projekta ne stoji nekakav veliki biznis već ga na američkom tržištu hendluje indi-distributer Vertical. I sreća da je tako jer je film istovremeno pušten i na VOD servise što je i nama iz pasivnijih krajeva omogućilo da ga pogledamo. U pitanju jeste svojevrsni film-događaj i zanimljiv kamen-međaš u modernoj australijskoj kinematografiji, pa i na izvestan način ozbiljna lekcija koju je ovde jedna mala nezavisna kuća očitala velikim studijima u pogledu toga kako se ZAPRAVO radi film o borilačkim veštinama izvan azijskog kontinenta. Naravno, Life After Fighting dolazi par meseci nakon velikog i uspešnog rimejka Road House i sa njim deli više elemenata, ali pričamo, razumemo se, o sasvim različitim nivoima produkcije. Iza Road House, rekosmo, stoji Joel Silver, jedan od najuspešnijih holivudskih producenata u poslednjih pola veka koji, eto, i od ćorka sa kraja osamdesetih uspe da napravi kvalitetan akcioni film tri i po decenije kasnije. Iza Life After Fighting stoji uglavnom Bren Foster, koji ga je sam napisao, režirao, ko-producirao i igrao glavnu ulogu.
Foster je studirao filmsku produkciju i ima solidnu glumačku karijeru (poslednji veći naslov u kome se pojavio bio je treći deo Deep Blue Sea što, valjda, objašnjava o kom nivou produkcije pričamo, dok ga gejmerska publika zna kao glas Maxa Rockatanskog iz igre Mad Max od pre nekoliko godina), započetu još u srednjoj školi ali da ne bude zabune, radi se pre svega o vrlo uspešnom sportskom borcu sa svetskom titulom u tekvondou ali i solidnom ekspertizom u nizu stilova, od hapkidoa preko hvarang-doa do brazilskog džiudžicua. Živimo u eri mešovitih borilačkih veština kao dominantne sportske borilačke forme* i one poslednjih desetak godina ostavljaju jak pečat i u kulturi glavnog toka, u koju se ubrajaju i akcioni filmovi.
*mislim da je bezbedno reći da je samo profesionalni boks danas popularniji od raznih MMA kombinacija
Foster je ovaj film sam napisao i režirao a kako bi ga realizovao osnovao je nezavisnu producentsku kompaniju sa Navidom Bahadorijem, i Spinning Plates, kako se firma zove, namerava da zapravo pokrene malu revoluciju u australijskoj filmskoj produkciji sa svojom mantrom filmova koji će imati „veliku dramu i veliku akciju“. Inšalah, braćo.
Life After Fighting je pokazni primer ovog pristupa jer je u pitanju film koji tokom prvih četrdeset minuta pa možda i svih sat vremena svog dvosatnog trajanja dosta uspešno simulira da se radi o „ozbiljnijem“ ili makar realističnijem filmu sa dramskim tonovima koji izmiču Direct to Streaming rutini, sa likovima koji deluju „normalno“, imaju civilne živote, porodice, vode neobavezne razgovore… U scenama koje su samo tranzicione i treba da pokažu „običan“ protok vremena, tu neku svakodnevnicu škole za borilačke veštine negde u Melburnu koju vodi bivši MMA šampion što je posle izgubljene borbe za odbranu titule digao ruke od takmičenja pravdajući se brojnim povredama i operacijama koje je imao, dobijamo podsećanje da Foster možda nije VELIKA faca ali da jeste čovek sa profesionalnim kompetencijama i poznavanjem i američkih standarda produkcije. Scenografija, statisti, kamera, replike, montaža, sve u ovom prvom delu filma sugeriše da ćemo gledati zapravo sportsku dramu u kojoj će možda neka stara rivalstva i profesionalna reputacija glavnog junaka biti centralni za njeno odvijanje.
No, nije zaista tako i prvi penal koji možete ispucati na nebranjeni gol Life After Fighting je upravo taj utisak da je Foster krenuo da piše dva ili tri filma a na kraju ih sve spojio u jedan. Ne na neki neizdrživ način ali šavovi se ovde svakako primećuju. Njegov glavni junak (koga, rekosmo, sam igra), Alex Faulkner film započinje time što mu se skreće pažnja da znatno mlađi borac, aktuelni šampion promocije u kojoj se on sam borio pre sedam godina, preko interneta stalno proziva veterana da treba da se vrati u ring makar još jednom jer sam neće smatrati da je STVARNO šampion dok ne pobedi Alexa.
Ovaj podzaplet zapravo kasnije u filmu dobije neku svoju realizaciju ali je u potpunosti nebitan za njegovu glavnu priču i deluje, rekosmo, kao ideja za drugi film, a za koji nije bilo para, pa je na kraju uterana u ovaj scenario.
Glavni zaplet, zapravo, kao da kreće kada se u školu tekvondoa upiše mlađani, petogodišnji i dosta stidljivi Terry koga je na trening dovela mama, jedna još uvek mlada i držeća MILF-kodirana samohrana požrtvovana keva koja muku muči sa još uvek ekstremno posesivnim bivšim mužem. Između Samanthe (Cassie Howarth koju MOŽDA znate iz NCIS: Sydney) i Alexa brzo bukne i varnica romanse sa svim zamslivim tropima gde između njega i mlađahnog Terryja skoro odmah krene odnos kul očuha i posinka koji konačno ima PROPISNU očinsku figuru umesto neprijatnog biološkog ćaleta, a ćaleta igra prilično iskusni Kanađanin Luke Ford koji ima možda najteži zadatak u filmu, onaj da igra uverljivog psihopatu.
I prvih četrdesetak minuta taj sapunsko-dramski koloplet sasvim solidno stoji na okupu, ali film onda prelazi na glavni zaplet koji se tiče kidnapovanja dece zarad seks-trafikinga*i tu onda mora da se reši jedan ozbiljan problem za koji ni Foster-scenarista ni Foster-režiser nemaju readymade rešenje.
*zabrinutima da odmah saopštimo da iako glavni negativac sasvim stereotipno, otetu djecu šalje svojim tajnim kanalima u smeru rodnog nam Balkana, Srbijica uspešno izbegava TAJ metak i za potrebe ovog scenarija pedofilski Mordor se nalazi u Rumuniji
Naime, film koji je do tog momenta bio sportska drama i imao nekoliko odličnih scena akcije u kojima su putem odlične koreografije, kadriranja i montaže na kraju stradali samo muški ponos i proizvedena koja masnica, dakle, koji se držao jednog ne baš naturalističkog ali srazmerno realističkog tona, posle tričetvrt sata mora da pređe u mod klasičnog DTV akcijaša u kome se više ne bijemo po pravilima Mariza od Kvinsberija niti pregovaramo u okvirima Četam haus standarda i gde će „sranje postati realno“, krenuti da se prosipa krv, da se koriste oružja sa oštricama – namenska i priručna – da ljudi lete kroz prozore, motke da lome kosti i kad BAŠ zagusti, da se potežu i pištolji tako da kad se borbe završe, najmanje jedan od učesnika neće moći da odšeta kući na svojim nogama. Iako u oba slučaja govorimo o „akcionom filmu“ svakom gledaocu je jasno da zapravo gledamo dva filma spojena u jedan a koji ne rade po istim pravilima.
Fosterov najbolji odgovor na ovu tonalnu – ali i vizuelnu – diskrepancu između dva velika dela filma je da ih poveže trećim delom filma koji je jedan klasičan DTV triler, gde nam se u podugačkom nizu scena pokazuje otkrivanje zločinačkog plana trgovaca ljudima a glavni junak gotovo potpuno odsustvuje iz kadra. Ovo nije, hitam da ukažem, nimalo nekompetentno snimljeno, ali film svakako gubi tu inerciju solidno izgrađenih likova do tog momenta i fokusira se na vrlo klišeizirane trope zlog psihopate i njegovog sajdkika koji je isto psihopata ali je pored toga što je zao još i glup kao noć i uspeva da mu ispred nosa ukradu svu decu namenjenu seksualnoj eksploataciji. A što je sve jedan komplikovan uvodni rad za poslednji deo filma koji prikazuje opsadu Alexove karate-škole i njegov očajnički, požrtvovani napor da odbrani grupicu devojčica od devet profesionalnih kriminalaca primenom sve svoje borilačke ekspertize.
Naravno, ljubitelji akcionih fimova, pogotovo oni koji gledaju DTV i slične niskobudžetne produkcije neće sad sve ovo shvatiti kao nekakvu neprelaznu prepreku ali Life After Fighting tokom ovog tranczicionog dela jeste u opasnosti da izgubi gledaoca koji se nadao jednoj prizemljenijoj i humanijoj sportskoj drami što će trope azijskih borilačkih filmova o penzionisanom borcu i svetosti dođoa spretno prevesti u realističniji „zapadni“ mizanscen.
No, ako imate kapaciteta da progutate brutalnost prema deci prikazanu na ekranu kao i jedva uverljivo objašnjenje zašto „naši“ ne pozovu muriju nego idu goloruki protiv čitave ekipe trgovaca ljudima, film će vaše poverenje IZDAŠNO nagraditi u svojoj poslednjoj trećini, servirajući vam akciju kakvu IZUZETNO retko možete da vidite u današnjem Holivudu i koja je po nekim elementima bliža modernim indonežanskim i japanskim akcijašima.
Naime, kada sam video da se kreće u finalni obračun a da do kraja filma ima još četrdeset minuta priznajem da sam se zapitao da nije možda ovde na kraju dodat i nekakav polusatni dokumentarac o snimanju Life After Fighting jer mi nije delovalo da Foster ima scenarističku ambiciju koja bi izgurala četrdeset minuta skoro neprekidne akcije. I, evo, javno da se kaže: neću više sumnjati u Brena Fostera. Life After Fighting tokom ovih četrdeset minuta pokazuje da su odlične akcione scene iz prvog dela filam bile samo zagrevanje, laki kardio trening pred događaj večeri u kome ćemo gledati neke URNEBESNE tuče, mnogo lomljenja kostiju, bacanja kroz prozore, bodenja noževima, rezanja vratova, a kad se stvari baš otmu kontroli, bogami i udaranja u jaja, pa i jedno čupanje grkljana u prilično umešnom omažiranju Bruce Lee i Sonny Chiba klasika od pre pola veka.
Foster je ovde na svom terenu i ima ispred sebe neke odlične saradnike. Masa Yamaguchi (nažalost ošišan do glave ali i dalje EKSTREMNO upečatljiv) je najpoznatiji od njih i Foster ga mudro kodira kao minibosa, koga će morati da porazi na najekstremniji način na putu do glavnog baje koji se štekuje u bezbednoj odvojenoj prostoriji i gladi pištolj za koji misli da će mu dati prednost u finalnom suočenju. Yamaguchi je školovan glumac sa karijerom dužom od četvrt veka, ali je borilačke veštine počeo da vežba već sa tri godine i uvek sam radi svoje stantove pa je ovde sukob između njega i Fostera jedna poslastica, naravno, ali on dolazi nakon što Fosterov Alex Faulkner već porazi gomilu ozbiljnih protivnika u progresivno sve urnebesnijim set pisovima.
Priznajem da sam, kada je postalo jasno da će se borba odvijati po raznim prostorijama Alexove škole, pomislio kako je Foster ovde sebi prilično otežao posao jer je zgrada PREPUNA ogledala, ali ekipa koja je film radila je ovde prevazišla sebe (čak i ako se samo radi o digitalnom editovanju snimaka da se izbace refleksije kamermana u ogledalima) nudeći hiperatraktivni borilački program u lokacijama koje su interesantne i koriste se na interesantne načine.
Neki detalji ovde svakako štrče – kad vidite da Foster ne koristi tehniku već prikazanu u prvom delu filma da razoruža protivnika sa pištoljem, setite se da su te scene sa treninga verovatno rađene kasnije i da je prioritet bio da se snimi ova dugačka borilačka scena – ali ne treba da sad tu nešto sitničarimo, Foster ovde pruža PRVORAZREDAN akcioni program sa izvanredno dobro odmerenim eskaliranjem u intenzitetu i visceralnosti pa kad posle nokautiranja pesnicama na red dođu poluge kojima se lome udovi, vratovi i kičme, a posle NJIH krenu noževi i prozorska stakla, pa onda i kvake otkinute sa vrata, sve doseže nivo izvrsnosti koji vrlo retko vidite u današnjem akcionom filmu izvan Azije.
Pritom, Foster koristi tehnike snimanja mnogo bliže savremenim azijskim borilačkim fimovima nego Holivudu – ovde je kamerman vrlo blizu akcije i kreće se oko boraca kao sudija u oktagonu, a borci prirodno prolaze kroz čitav asortiman MMA tehnika. Stari akcijaši su, recimo, generalno smatrali da je borba u parteru neatraktivna i kada bi je prikazivali to je bilo obično da se sugeriše kako je u pitanju kraj borbe i da su protivnici na izmaku snaga (videti ovaj Kurosawin film za pokazni primer), da su napustili tehniku i bore se prosto, kao životinje ili deca. Ali pošto danas svi gledamo MMA na kablovskoj televiziji, Foster nastupa sa punim poverenjem da pred sobom ima kultivisanu publiku koja razume poteze u parteru, zna da prepozna tranzicije, poluge i davljenja, pa su ovde, kao i u nekim modernim japanskim filmovima, borbe prirodno sastavljene od stojećih tehnika kombinovanih od tekvondo i muj tai napada rukama i nogama,* od džudo bacanja i zatim od BJJ greplinga na podu. Naravno, sve tehnike su značajno čistije i formalnije izvedene nego što bi slučaj bio u oktagonu (ili na ulici) ali Foster očigledno klanja na oltaru azijskog filma i razume koliko je brzina važna za utisak uverljivosti, pa su borbe ekstremno dinamične, sa brzim tranzicijama, perfektnim pozicioniranjem kamere i montažom koja služi da podvuče izvanredan fizički rad glumaca a ne da ga nadomesti. Ovde nikako ne smem da preskočim dizajn zvuka i muzike tokom akcionih scena jer Life After Fighting ne samo da isporučuje masu prelepo hrskavih zvučnih efekata već i saundtrak koji prati akciju po dinamici i formi i nije samo royalty-free muzika nabačena preko gotovih sccena.
*Foster, ali i Yamaguchi rado koriste udarce nogom iz dva okreta sa fintom između i ovo je milina gledati, kao i Fosterov napad iz skoka pri kraju filma gde uspe da zada čak tri udarca nogom tokom leta
Kada se Life After Fighting za poslednjih par minuta vrati u modus humane, ljudske drame ovo je skoro nepotrebna postkoitalna cigareta za ljubitelja akcionog filma, momenat u kome ustajete da izađete iz bioskopa ili, ako ste kod kuće, da posegnete za flašom i otpijete malo vode jer ste se GRDNO oznojili tokom poslednjih pola sata. Life After Fighting svakako nudi pristojan omot da se u njega stavi akcija, ali će biti upamćen PRE SVEGA po akciji koja će, nadamo se, drugima služiti za primer i doneti renesansu zapadnog borilačkog filma. Čak i ako se to ne dogodi – jer živimo u univerzumu temeljito ispražnjenom od pravde – Foster je sa ovim filmom sebe vrlo snažno stavio na mapu i sa velikim ću zanimanjem pratiti šta on sledeće namerava da uradi.
