Ovih dana iz nekog razloga viđam tinejdžere u Burzum majicama po gradu. Nadam se da je to više refleksija te neke jednostavne, neposredne ekspresije koja karakteriše rane Burzum albume a manje prijemčivosti Vargovog fašističkog diskursa ovih dana… Metal je valjda dovoljno jak medijum da bude otporan na takve ideologije i ne dopusti im da ga ikada preuzmu… Enivej, ove nedelje nekoliko vrlo lepih debi albuma, novi Fu Manchu, novi Squid Pisser i jedna savršena brazilska heavy metal ploča kao album tjedna…
Mada krećemo iz Portugalije i sa blek metalom. Debi album portugalskog dvojca Wormthrone, naslovljen Enlightened Through Darkness me je poravnao sa patosom. Ovo je blek metal TAČNO kako bih ja propisao da se pravi da sam neka vlast, sa pažljivo odmerenim odnosom atmosferičnijih, mračno-pretećih pasaža i surovog prebijanja. Nije ni samo što je ovo dobro napisano, a jeste, već Wormthrone imaju i druge dve važne dimenzije koje čine da se njihov debi izdvoji iz OCEANA korektnih ali neimpresivnih bendova što prave moderni blek metal. Jedno je da iako ovde imamo samo dva čoveka, bend zvuči kao BEND, dakle, živo, dinamično, sa svirkom koja ima organske kvalitete. Drugo je miks koji možda ne bi prošao neku strogu akademsku proveru ali je idealan za muziku koja treba da ima, rekosmo, i atmosferu i agresivnost. Ovde je separacija instrumenata urađena iznenađujuće uspešno, imajući u vidu da su gitare pravljene da budu više tekstura nego, jelte, ritmički instrument, i da veliki deo albuma muzičari provode u visokom tempu. Wormthrone su istinsko otkrovenje, mada i ne bi trebalo da budu jer ova dva čoveka već sviraju u masi uspešnih bendova iz ove mediteranske zemlje. Album je, ako je verovati Metal Archivesu, izašao još u Januaru ali kako je to bilo, nagađam, samo na disku ili kaseti i tek je sada dobio izdanje koje se može strimovati ili daunloudovati, verujem da je korektno da ga prikažemo ove nedelje. Pogotovo kad je OVAKO JEBENO DOBAR:
https://larvaerec.bandcamp.com/album/wormthrone
Nokturnal Frost, uglavnom jednočlani projekat iz Minesote izdao je prvi album 2011. godine i od tada radi sa prekidima, ali postojano. Novi EP, Cold Grim Dead je zapravo vrlo dobra ploča, sa pet pesama hladnog, sporog, samo blago melanholičnog blek metala koji uspešno posreduje tu atmosferu hladnoće i prepuštanja beznađu. Jedna od pesama se zove Minnesota Cold, na primer, i odlična je. Ako do sada niste slušali Nokturnal Frost, ovaj se EP nudi za daunloud po ceni koju sami odredite, pa poslušajte:
https://nokturnalfrost.bandcamp.com/album/cold-grim-dead
Bez obzira da li volite ili ne volite žene sa buzdovanima (ali ako ih ne volite, računajte da nismo tako dobri prijatelji kao što ste mislili), novi, drugi album ukrajinskog jednočlanog projekta Ieschure treba provući kroz uši. Lilita Arndt nema neku skupu produkciju, ali ima sešn-bubnjara i talenat da piše prilično opčinjujuće blek metal himne. When The Darkness Comes je ploča sirovog zvuka ali zvuka koji vas prekrije, obavije melodičnim i disonantnim valovima gitarske buke pa onda odozgo posoli Lilitinim progresivno sve više uznemirujućim kricima dok ne shvatite da više ne znate ni koja je godina i da želite ceo svoj život da provedete u ovom veličanstvenom haosu. A plaćate ga koliko hoćete!
https://ieschure.bandcamp.com/album/when-the-darkness-comes
Nisam verovatno primarna ciljna grupa za muziku jednočlanog francuskog projekta Inherits the Void, ali treći album koji je stigao za četiri godine, Scars of Yesteryears, je jebeno soidan. Dakle, ovde je na programu melodični, melanholični blek metal, baš onakav kakav čujete u svojim mislima kada vidite sliku autora, kako sa kapuljačom trenerke na glavi pognuto gleda u zemlju i meditira o samoći. No, Antoine Scholtès je superiorno talentovan, ne samo da napiše dobru pesmu nego i da odlično isproducira svoju muziku pa Scars of Yesteryears ima mnogo puniji i zdraviji zvuk nego što je standard u ovom podžanru, a pesme su pune drame, epske atmosfere i čestih promena ritma i tempa a da to ne izvodi slušaoca iz fokusa. Jako dobro, plus Antoine i odlično peva:
https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/scars-of-yesteryears
AntiFlesh iz Vroclava sviraju skoro pa stereotipni poljski blek metasl. Drugi album, Hosanna, zvuči baš onako kako čovek očekuje: profesionalno, kvalitetno, epski, melodično, emotivno. Ako vam je ovo prva poljska blek metal ploča koju čujete, racionalno je da budete impresionirani. No, stoji i da AntiFlesh ne idu preko ijedne postojeće linije i da smo sve ovo već dosta puta čuli. Nije da ja sad kao originalnost stavljam na nekakav sumanuto visoki pijedestal, pa ću svakako reći da je Hosanna prijatno iskustvo, sa dobrih dvanaest pesama u pedesetdva minuta muzike i da, razmazan miks na stranu, nemam ni jednu jedinu zamerku na bend:
https://theogoniarecords.bandcamp.com/album/hosanna
https://antiflesh1.bandcamp.com/album/hosanna
Čileanski jednočlani projekat Kerasfóra sa svojim debi albumom ukazuje na put kojim se može dalje ići u evoluciji atmosferičnog blek metala. Six Nights Beyond the Serpents Threshold je ploča koja još uvek ima distorzije i promukli blek metal vokal, ali je i strukturalno i po tonu često bliža psihodeličnom shoegaze roku nego, jelte, klasičnom blekeraju. Neuredno je to, prljavo, sirovo, ali i uzbudljivo, sa mnogo kompulzivnih ponavljanja i psihodeličnih efekata koji će združeno da učine mnogo da vam poremete percepciju protoka vremena. Vrlo zanimljivo:
https://kerasfora.bandcamp.com/album/six-nights-beyond-the-serpents-threshold
Slovaci Merged In Abyss zato sa svojim četvrtim albumom, Ave Exitium donose vrlo korektan, ubedljiv drugotalasni blek metal. Ovo je mlad bend, duo koji postoji tek nekih šest godina pa se ne može reći da im novi album puca od sad neke velike maštovitosti, dosta se tu muzike naštancovalo za kratko vreme, ali je kvalitet vrlo visok. I muzički i kompozitorski ovo je ne sad nešto inovativno ali dobro a mada je produkcija nepodnošljivo glasna i četvrtasta, ne kvari presudno užitak u slušanju:
https://mergedinabyss.bandcamp.com/album/ave-exitium-full-length
VoidKeeper iz Bostona sviraju blackened death metal, ali pošto je vokal više AAAAARGHH nego UUUURGH, mislim da je korektno da ih stavimo u ovu sekciju. Debi album, Of Rotten Flesh and Withered Bone i sam ima mnogo glasan mastering, sve ovde puca od nabudženosti, ali je muzika vrlo solidna. Opet je to neki moderan zvuk, više u atmosferičnim temama nego u sad nekim RIFČINAMA, ali VoidKeeper sve rade korektno i ne mogu da kažem da ne valjaju:
https://voidkeeper.bandcamp.com/album/of-rotten-flesh-and-withered-bone
I njemački Sacris ritus Vermes su blackened death metal koji je u praksi uglavnom blek metal. Novi EP ove enigmatične dvojke iz Hajdelberga se zove with Sacred Horror i na osnovnu duo postavu dolazi i sešn bubnjar, te dodatni pevač i klavijaturista. I to zvuči VELIČANSTVENO. Ovo je sirovi, razobadani blek metal koji tačno zna kako da zid distorziranih gitara ofarba klavijaturama, kao i kada da stane sa sprintom na par sekundi uzimanja vazduha, pa da se vrati još bješnji. Jednostavne melodije oplemenjuju nemilosrdni juriš a podrumska produkcija sve čuva da ne poleti. Sjajno je:
https://srv666.bandcamp.com/album/with-sacred-horror
Iako možda na prvi pogled ime kao što je Miško Boba ne sugeriše blek metal, ovaj litvansko-britanski duo svira ČIST blek metal, sa finom kombinacijom old school sirovosti i new school melodičnosti i emocije. Ne znam tačno kako su se spojili Englez Mike Hardisty i njegova žena Paulina (rođena u Litvaniji sa prezimenom Keira, sada takođe Hardisty) ali je PRELEPO da su snimili album Gedulas ir viltis na kome ona, inače bubnjarka, peva, dok Mike radi sve instrumente, ali ovo ima jednu prirodnu, spontanu energiju, finu kombinaciju sirovih tekstura i melodičnosti, puno hipnotičkih ponavljanja. Vrlo slatko:
https://miskoboba.bandcamp.com/album/gedulas-ir-viltis
Italijani Nel Buio na svom debi EP-ju imaju četiri pesme i intro, te odličan spoj black metal i darkwave stilova. Nekako, sa današnjim tendencijama u blek metalu čudi me da nema VIŠE bendova koji pronalaze srodnost u gitarskoj ekspresivnosti blek metala i sintsajzerskoj drami darkwavea ali evo, Nel Buio su proof of concept koji vredi da se čuje. Možda vas inspiriše. Album stiže narednog Petka, ali je već pušten da se čuje putem omiljenog JuTjub kanala:
https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/nel-buio
Idemo sada na stoner rock, doom metal, psihodeliju, hard rock i sludge metal. Švedski Void Commander su mi bili vrlo fini na prethodnom albumu iz 2021. godine pa sam sa zadovoljstvom poslušao i novi, četvrti u njihovom opusu, nazvan, sugestivno, Alien Queen. Nema ovde, naravno, nekakvog velikog odmaka od formata koji se pokazao adekvatnim, Void Commander sviraju gruverski, psihodelični stoner rok, sa velikom ulogom fuzz pedale na ovoj ploči, ali i sa vrlo eksplicitnim skretanjima ka blues-folk zvuku (slušajte himnični Dyke Blues ili usnu harmoniku i vrlo južnjački gruv na Sweet Depression). Zvuk je bogat i živ, bend izuzetno raspoložen i kogod da voli pošten, častan teški rok izvučen iz psihodeličnih dubina, napisan i odsviran stručno, miksovan sa razumevanjem, ovo ne sme da propusti:
https://voidcommander.bandcamp.com/album/alien-queen
Estonci Kumara umešno spajaju doom metal, stoner i desert rock. Album Nukes and Napalm ima i naslov i omot koji bi više asocirali na nekakav deathgrind ili štogod slično, no kad ga pustite ono krene sporo, gruverski, psihodelično, teško i vrlo prijatno. Kumara su snimili čak trinaest pesama za album koji eksplicitno treba da bude jedno inicijantsko, istraživačko iskustvo, i neke od njih su i „čisti“ komadi muzičke avangarde sa montažama semplova i za rokenrol nestandardnih instrumenata tako da pričamo o ploči koja slušaoca uspešno iznenađuje ali mu servira i dovoljno kvalitenog teškog roka da niko kući ne ode nezadovoljan. Na sve to, ovo se plaća po vašem izboru. Pa izaberite:
https://kumaradoom.bandcamp.com/album/nukes-and-napalm
Šveđani Vaara na istoimenom debi albumu spajaju sludge i post metal za jednu dosta filozofsku, dosta kontemplativnu priču o socijalnom buntu prouzrokovanom posmatranjem ljudskog rada kao pukog resursa, što je naravno vrlo kul. Ovo jeste i prilično uspešno u toj kontemplaciji, koristeći spori tempo i dostojanstvene harmonije da slušaoca ubaci u posebno raspoloženje i onda poentirajući žešćom i brim svirkom. Vrlo pristojan debi album, a daunloud se naplaćuje po vašem izboru:
https://vaara.bandcamp.com/album/s-t
Isto Šveđani Bog Mönster svoju muziku opisuju i jkao „HM2 worship“ pa znate da od novog albuma, Servants of the Necrosect očekujete samo najteže zvuke. Ovo je doom death metal sa malo više death elemenata ali ga stavljam u ovu sekciju jer Bog Mönster i dalje vole spor tempo i gruv bliži doom nego death strani formule. Svakako pričamo o agresivnoj, teškoj ploči namenjenoj pre svega tvrdokornim doom death akolitima koji vole da ih muzika smrska težinom i ne ostavi mnogo toga što bi prodica posle mogla da identifikuje:
https://bogmonster.bandcamp.com/album/servants-of-the-necrosect
Bleached: A 35 Year Tribute to Nirvana je baš to što piše na omotu: kolekcija obrada Nirvaninih pesama sa albuma Bleach a koji je, jelte, izašao davne 1989. godine. Naravno, PRAVI fanovi ovaj album smatraju PRAVOM Nirvanom i Nevermind gledaju kao upeglaniju, korporativnu imitaciju tr00 zvuka ovog benda (mislim, ovo je bio čest stav još 1992. godine…) pa je kul da je nekoliko vama nepoznatih metal i stoner bendova uzelo i obradilo četiri pesme sa Bleacha i napravilo sasvim solidan paket bučnog grunge-sludge-dooma. Negative Creep nikada nije bila negativnija na primer:
https://slumpuk.bandcamp.com/album/bleached-a-35-year-tribute-to-nirvana
Everything Had Teeth je novi projekat nekih veterana muzičke scene grada De Mojn iz Ajove. Nabrajaju se tu silni bendovi u kojima je ova trojka svirala, ali verovatno niste čuli ni za jedan od njih i dovoljno je da vam kažemo da je Demo Tape, prvi snimak ovog benda vrlo ugodno fazirana kolekcija pesama koje su stilski između grandža, stoner roka, nekakvog melodičnijeg ’90s alternativnog roka… Mislim, puno je tu gruva, faza i prijatne melodije koju autoritativnim vokalom provlači gitarista i autor sve muzike Jordan Mayland. Ako ste voleli Nirvanu, rani Therapy i sličan zvuk iz ranih devedesetih, ovo je na tom tragu i odlično je:
https://everythinghadteeth.bandcamp.com/album/demo-tape
Ima više bendova sa imenom Stormriders a ovaj danas je iz Njujorka i ima kao neki demo Bound by the Storm gde su tri pesme skicirane i završe se pre nego što stignete da skinete pantalone i ne bih se time ni bavio da Stormriders nisu tako DOBRI. Ovo je gruverski, pustinjski doom metal sa mnogo psihodelične energije i garažnim, sirovim zvukom. Jako obećavajuće:
https://storm-riders.bandcamp.com/album/bound-by-the-storm
Filadelfijski Crypt Sermon imaju treći, a prvi post-pandemijski abum, The Stygian Rose i njihov epski doom metal je ovde odvrnut na jedanaest. Štaviše, možda i previše za moj primitivni ukus pošto je ovo kao da ste na svadbu pozvali Candlemass, Solitude Aeternus i My Dying Bride, onda ih žestoko napili pa im rekli da muzika nije stigla i da sad imaju da kako znaju i umeju dovate instrumente i zabave svatove AL DA SE SVIRA VESELO jer su na svadbi jebem mu mater. The Stygian Rose nije STVARNO vesela ploča, naravno da je ovde uobičajeni doom metalski očaj prisutan u svoj svojoj svečanoj dimenziji, ali jeste puna žestoke, razigrane svirke. Aranžmani su gizdavi, nakićeni, solaže česte i raspusne, atmosfera epska, kinematska. Ako volite baš BAŠ raskošni epski doom metal, ovo će vam izrazito prijati:
https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/the-stygian-rose
https://cryptsermon.bandcamp.com/album/the-stygian-rose
Da se malo dezinfikujemo od sve te grandioznosti, evo nam albuma Hollow Ground severnokarolinskog benda Stonekind. Stonekind vole da kreiraju kinematičnu, evokativnu muziku pa je album zapravo napravljen da se sluša bez prekida 35 minuta sa pesmama koje se pretapaju jedne u druge i atmosferama koje se smenjuju kao da su u pitanju doba dana ili godišnja doba. Volim i što je bend naglašeno bluziran na momente a to daje fini balans više „arti“ momentima gde se svira metal sa atmosferičnim sintisajzerom u pozadini, pa i skoro čista ambijentalna muzika. Lepa, mala ploča:
https://stonekindband.bandcamp.com/album/hollow-ground
Tu su i Rezn iz Čikaga koji imaju sličnu tendenciju da mešaju heavy, gitarski stoner doom i ambijentalnije, atmosferičnije pasaže. Album Burden, peti za ovu ekipu i sam je sklopljen kao jedan dugački narativ u kome se spuštanja u meditativne, kosmičke akorde smenjuju sa sporim krešendima do distorziranog gaženja. Mastering je mnogo glasan za muziku koja treba da ima više dinamičke suptilnosti ali pesme su vrlo solidne i ovo se sluša sa zanimanjem:
https://rezzzn.bandcamp.com/album/burden
Za promenu smera imamo Las Nubes, duo iz Majamija koji objavljuje za špansku etiketu Spinda Records. Album Tormentas malsanas je jedna varljivo jednostavna i pitka kolekcija pesama koje su između psihodeličnog, distorziranog roka, shoegazea i dream popa. Ovo je optimistično, melodično i veselo a da opet ima psihodeličnu dubinu pa i potrebnu dozu melanholije, ne preterano HEAVY ali sa opet masivnim pokrivačem jake fazirane gitare, moćnim bubnjevima i generalnom rokerskom silinom. Vrlo lepo:
https://spindarecords.bandcamp.com/album/tormentas-malsanas
I Fu Manchu imaju novi album i mada je The Return Of Tomorrow zvanično izašao juče, bend je još pre dva meseca ceo materijal bio stavio na JuTjub. Tako da, ako volite njihovu muziku, verovatno je da ste The Return Of Tomorrow već ozbiljno preslušali, ali ako niste nikada čuli za Fu Manchu i pravite prve korake u svetu stoner i desert rocka, pa, ovo je relaksirana, ugodna ploča prijatnog faziranog roka koji ne pokušava da izmisli ništa novo – retko kom bendu baš četrnaesti album bude revolucionaran – ali nudi sve što čoveku treba da bude srećan. Pa i ženi!
Dalje imamo brže stilove: thrash i speed metal, hardcore, grindcore i death metal. Chalice of Damnation je, tako, jednočlani poljski blackened speed metal projekat koji na novom EP-ju, Angels’ Beheaders, zgodno, obrađuje poznatiji jednočlani (makar tokom prvih dvadesetak godina) blackened speed bend iz Amerike, Toxic, jelte, Holocaust. Nuke the Cross je odlična pesma, pa sam uvek rad da čujem kako je drugi sviraju, i mada Chalice of Damnation ima isuviše ravan zvuk, bez dovoljno dinamike, a što je prilično fatalno za ovakav metal, opet je to slatko. Sa A strane ovog singla je naslovna pesma koja zapravo ostavlja odličan utisak i mislim da je Szymon Wiszomirski-Potoplak na dobrom putu da snimi debi album:
https://chaliceofdamnation.bandcamp.com/album/angels-beheaders
Kalifornijski Vexxum su mi na prvi pogled bili simpatični jer se na promo fotografiji pored Meshuggah, Exodus i Mastodon majica provukla i jedna sa motivom igre The Binding of Isaac. Nije loše kad su trešeri malo i gikovi, jelte, a i Vexxum ne sviraju loše. Njihov debi album, Lost in Infinity je ploča prljavog, staromodnog thrash metala koji je svestan postojanja death metala i koristi neke njegove fore ali je u suštini (i formi) mnogo uličnije orijentisan. Pesme nisu neka čuda kompozicije i aranžiranja, produkcija je onako, ali ovde ima dosta autentične, iskrene energije i DUŠE:
https://vexxum.bandcamp.com/album/lost-in-infinity
Finish Him iz Kordobe u Argentini voze prilično klasičan i prilično dobar krosover treš na svom debi albumu, Choose Your Destiny. Njihov prvi demo je bio pre punih jedanaest godina pa je tokom decenije bend fino sazreo i ovo udara jako, ide brzo, ima napaljene rifove, moćnu basčinu, pevača NEUMERENO promuklog glasa i sve potrebne preduslove da vam se umili. Sad, kad je muzika malo starinska (u pozitivnom smislu), nekako je za očekivati da i tekstovi to budu pa prva pesma govori o Novom Svetslom Poretku kao da je nedobog 1990. godina. No, nemojte da to nekoga odbije, Finish Him su ODLIČNI, navežbani, brzi, kvalitetni, i imaju odličnu produkciju pa ovo sve pruža vrhunski thrash ugođaj:
https://finishhim.bandcamp.com/album/choose-your-destiny
Death By Hell su iz Vankuvera a i inače na dobrom mestu između blek metala i krastpanka. Demo MMXXIV je sirova kolekcija sirovih, energičnih pesama sa jednostavnim rifovima, maničnim solažama i dovoljnom količinom vrištanja da promuknete od samog slušanja. Bend se svakako trudi da u pesmama ide preko neke granice minimuma pa tu ima dosta promena ritma, atmosfere, harmonija, a mastering je na kraju, nečemu što zvuči kao klasičan snimak iz garaže, radio Will Killingsworth, dakle, ovde ima ambicije. Plaćate po želji:
https://deathbyhell.bandcamp.com/album/demo-mmxxiv
JUDGExJUDY iz Bostona na svom demo snimku Promo 2024 prilično su opsednuti narkoticima, jebanjem naših majki i, uh, udaranjem beba? Dobro, treba imati prioritete u životu. Muzički, ovo je kombinacija uličnog moshcore izraza, powerviolencea i skoro pa džonzornovskog jumpcut editovanja brojnih zvukova u masu koja u prvom momentu deluje nasumično ali ima smisla. Zapravo, meni je ovo vrlo zabavno i nadam se da bend sazrevanjem neće izgubiti tu meru haotičnosti:
https://judgexjudy.bandcamp.com/album/promo-2024
Civil Serpents je sasvim korektna igra reči a i bend koji je koristi kao svoje ime nije rđav. Ovo je hardcore thrash ekipa iz El Pasa u Teksasu a EP HOPE.LESS. je tvrda, glasna ploča koja iskustva thrash i death metala vraća u hardkor ali pod velikim pritiskom. Zvuk napucan do bola, svirka živahna, rifovi pamtljivi, pesme solidne, cena od deset dolarjev ambiciozna ali ko sam ja da im sečem krila? Ovo svakako vredi čuti:
https://civilserpentsep.bandcamp.com/album/hope-less
Za malo veganskog metaliziranog hardkora tu su Finci Ecotage sa minialbumom Devastation. Bez mnogo filozofije ovo je pet pesama ozbiljnog čukanja i mošinga, snimljenog propisno i produciranog kako treba. Moš iz treš, gou vegan itd:
https://ecotagehc.bandcamp.com/album/devastation
Warmachine su iz Denvera i EP Warmachine je kao nekakav NYHC iz kasnih osamdesetih sa malo dolivenog metala. Ovo su dakle, heavy pesme sa agnostikfrontovsko-medbolovskom teksturom ali u modernoj produkciji, izrazito HEAVY a sa opet ostacima krosover lepršavosti u zvuku. Intro i tri razbijačke pesme, sasvim solidno za prvi put:
https://warmachinehc.bandcamp.com/album/warmachine
Britanski Break Them sa istoimenim EP-jem će utažiti svačiju žeđ za metaliziranim, siledžijskim hardkorom koji priziva nasilje kao rešenje za sve frustracije. Ovo ima finu od school komponentu i može da se gleda kao pokazni primer prelaska panka u moshcore, produkcija je jeftina ali funkcionalna a daunloud se naplaćuje po vašoj želji. Solidno:
https://breakthem.bandcamp.com/album/break-them-ep
Anxious Arms su iz Sakramenta i njihov hardcore je blizak sludge metalu, sa ogromnim gitarama, četvrtastom produkcijom, moćnim, gazećim srednjim tempom, ali sa kraćim pesamama i vokalom koji na momente skrene i u melodičnost. Tri pesme na EP-ju Our Own Armageddon prikazuju solidan raspon ovog benda i vredi to da se čuje:
https://anxiousarms.bandcamp.com/album/our-own-armageddon
Body//Socket split je split album dva američka hardkor benda predvođena ženama. Body Farm su negde sa istočne obale, Dry Socket iz Portlanda u Ortegonu i, mislim oba sviraju politički angažovani, besni hardcore punk koji ima jasne korene u američkom anarhističkom hardcore talasu iz ranih devedestih. Hoću reći, oba benda su BESNA do belog usijanja, muzika je jednostavna ali tehnički korektno urađena (uključujući vrlo solidnu produkciju na obe strane) a ženski vokali PRŽE. I muški, kad se čuju, ali žene ovde vode kolo i razbijaju. Body Farm su, ako ćemo o stilskim razlikama, nešto bliži powerviolenceu mada sa očuvanom pank komunikativnošću, dok su Dry Socket za nijansu bliži samom panku. Ali, mislim, oba benda su odlična i ovo je odlično izdanje za ljude koji vole:
https://kingofthemonstersrecords.bandcamp.com/album/body-socket-split
Prepare to Meet Thy God je poslednje izdanje benda Deadalus iz Tenesija, album manične, nervozne energije i ekstrovertnih emocija koje su verovatno dugo, celog života potiskivane. Stilski to je kombinacija, recimo, screamo i mathcore pristupa i mada bend dosta insistira i na shoegaze/ blackgaze tagovima, rekao bih da njihova muzika udara jače i nema dovoljno atmosferičnih elemenata u svojim melanholičnim harmonijama da bi se kvalifikovala za „gaze“ atribut. U svakom slučaju energično, drusno, solidno:
https://daedalustn.bandcamp.com/album/prepare-to-meet-thy-god
Kad metal bend ima tri gitare u postavi to može da znači i nezdravu opsesiju „tehničkom“ svirkom a može da bude i samo ljubav prema monolitnom zidu zvuka kroz koji ni muva ne može da proleti. S obzirom da pričamo o bendu iz Kvebeka koji se zove Apes, ne moram da objašnjavam šta je ovde slučaj. Album Penitence je negde između blackened grindcorea i deathcorea i ima taj strašno napucani brikvolovani zvuk, ali mu on i paše jer pričamo o muzici koja je, iako spakovana u srazmerno kratke pesme, jako epska i želi da se uživite u njene atmosfere pre nego što vas samelje blastbitovima. Vrištanja i gaženja ovde ima za izvoz:
https://apesqc.bandcamp.com/album/penitence
Dysphoric iz Drezdena na svom prvom EP-ju, Mehr Zeit für Shopping im Leben imaju četiri pesme nekakve kombinacije thrash metal, crustcore i grindcore ideja. Nije to superiorno originalno, ali je odsvirano kvalitetno, producirano pristojno i pesme traju dovoljno kratko da se niko ne smori.
https://dysphoric44.bandcamp.com/album/mehr-zeit-f-r-shopping-im-leben
Besan, sirov a opet duševan grindcore dobijamo na od brazilskih Saldo Desigual Moral. Má Vontade je EP sa pet pesama gde se klasičan grindcore ukršta sa malo black metal i death metal elemenata pa tako i dalje kratke pesme imaju malo razrađenije aranžmane i „tehničkiju“ dimenziju u izvedbi ali i dalje isporučuju potrebnu količinu eksplozivne, spastične grindcore energije. Razbijačina ali sa smislom:
https://sdmgrindcore.bandcamp.com/album/m-vontade
Painful Defloration su, ako to već i iz imena nije jasno, grindcore bend, štaviše iz Mauripolja, pa zaista ne znam kako im je bilo dok su tokom ovog proleća snimali svoj peti album, The Typewriters. No, kolika god da je ratna trauma bila, to se u muzici ne čuje posebno i ovo je vrlo kvalitetan album nešto tehničkijeg grindcorea snimljenog iznenađujuće čisto i posle stručno masterovanog u Masačusetsu od strane već pomenutog majstora Willa Killingswortha. Verujem da su Painful Defloration u početku bili gluplji bend, ali pauza duža od decenije je donela sazrevanje i fokus pa je novi album (i ostali materijal urađen ove godine) jedna dostojanstvena, tehnički kvalitetna i kreativno bogata ploča kratkih pesama koje nisu sve na isti kalup ali jesu sve propisan grindcore. Najbliže poređenje bio bi Agoraphobic Nosebleed, ne toliko po samom zvuku koliko po imaginativnosti u okviru mikroformata. Odlično je i nekako podseća na to da čak ni rat ne može i ne sme biti prepreka da se stvara smislena, komunikativna umetnost koja čoveka može da oplemeni za vjeki vjekov:
https://painfuldefloration.bandcamp.com/album/the-typewriters
Muilutus je finski grindcore bend sa sludge metal zvukom. Album Mummo Madness ima intrigantan crtež na omotu i trinaest kratkih pesama sa niskim štimom i vrlo heavy gitarama, jakim bubnjevima, sa grubim, očajničkim pevanjem i generalnom atmosferom između bijesa i beznađa. Grindcore često ume da bude monoton, repetitivan itd. ali ovaj trio je dosta maštovit u toj svojoj kombinaciji grindcore i sludge elemenata i pesme se međusobno kredibilno razlikuju, sa dosta harmonskih izletanja preko pune linije, gruva, brzine… Vrlo pristojno:
https://muilutus.bandcamp.com/album/mummo-madness
Problem sa sve većim brojem „bendova“ koji su zapravo napravljeni od strane generativne veštačke inteligencije je što i neki bendovi sa živim ljudim u retrospektivi zvuče kao da ih je pravio AI, dakle generički, predvidivo, beživotno. Fractal Generator iz Ontarija izmiču ovoj kvalifikaciji za neugodno malu marginu sa trećim albumom, Convergence. Ovaj naučnofantastični/ atmosferični/ kosmički death/ black metal bend se, nagađate, oslanja na bombastične teme, preterano nabudženu produkciju, kombinaciju jako nisko naštimovanih gitara i sintisajzera itd. i sve je to JAKO predvidivo, no Convergence (inače konceptualni album o „grešci u simulaciji realnosti koja prozrokuje pojavljivanje novih planeta u našem Sunčevom sistemu“) ipak ima dosta iskupljujućih strana, sa zanimljivim rifovima i trudom oko aranžiranja. Fractal Generator nisu BAŠ kao Artificial Brain ali jesu na tom tragu i čak je i produkcija na granici podnošljivog pa sam sklon da ovaj album ipak preporučim:
https://fractalgeneratorofficial.bandcamp.com/album/convergence
Sa imenom kao što je Necrogore TAČNO znate šta da očekujete. Iako postoje tri benda koji se tako zovu, svi sviraju death metal, naravno, a ovaj o kome danas pričamo je iz Italije i ima treći EP, Ancestral Abhorrence, sa tri vrlo pristojne, gruverske pesme energičnog, nisko naštimovanog, teškog death metala. Na drugoj je pevanje na Italijanskom i to je PRELEPO, ali i inače je ovo vrlo pristojan materijal kultivisane primitivnosti:
https://necrogore-it.bandcamp.com/album/ancestral-abhorrence-ep
Imamo još Italijana. Miasmic Serum su iz Treviza i njihov debi album, Infected Seed je fina kombinacija old school gruva i brutal death gruvanja. Mislim, nije se to nekada ni odvajalo pa Miasmic Serum i sami umeju da prirodno spajaju skoro pa melodični, zarazni gruv i brutalne, koljačke brze delove. Za svakog kome moderni ekstremni metal ima premalo rifova, ova trojka je tu da ga zaleči nekim pamtljivim temama a tu su onda i kratke, ukusne solaže. Lepo podsećanje da gitare u death metalu nisu samo proizvođači zvuka nego i, jelte, pravi INSTRUMENTI:
https://night-terrors-records.bandcamp.com/album/miasmic-serum-infected-seed
Grave Putrescence je, iznenađujuće NE treće split izdanje između australijskih blek metal bendova Grave Worship i Black Putrescence nego death metal duo iz Poljske sa istoimenim demo snimkom koji KIDA. Ovo je vrlo atmosferično i vrlo melodično na jedan prikriven način, valjajući zloslutne rifove i infernalne teme u jednom tečnom, organskom aranžmanskom okruženu. Dva muzičara koji čine ovaj bend očigledno imaju zanat u rukama i njihova varijanta pećinskog death metala je i pored neophodne hermetičnosti zapravo veoma prijemčiva, za uho zarazna, producirana solidno i sa svega tri pesme, ostavlja slušaoca razjarenog da dobije JOŠ. Demo plaćate po želji, pa ga i platite po svojoj savesti jer je ODLIČAN:
https://graveputrescence.bandcamp.com/album/grave-putrescence
Novozelanđane Ulcerate sam za prošli album te neke 2020. godine hvalio kako su umakli fetišizaciji tehnike koja ide skoro prirodno uz tech-death metal koji su do tada svirali a onda za novi album, Cutting the Throat of God, sedmi u njihovom opusu vredi da se ukaže kako je napravljen još jedan veliki korak u smeru avangardnog izraza. Ovo je i dalje ekstremni metal, ali death metal koreni su znalački nadograđeni blek metal i post blek metal elementima, pa je Cutting the Throat of God uprkos tom pretećem imenu zapravo najkomunikativniji album ove ekipe. Kompleksne metrike su i dalje prisutne ali Ulcerate u prvi plan sada stavljaju melodičnost i kontrastiraju je sa disonancom za postizanje jednog vrlo epskog efekta. Moćan i grandiozan ali fokusiran album:
https://ulcerate.bandcamp.com/album/cutting-the-throat-of-god
Feral Massacre su iz Bangladeša a Massacre’s Resurgence im je prvi EP posle nekih osam godina rada i vrlo je prijatan. Ovo je žestoki, energični death metal koga od upadanja u čistu brutal death nabadačinu spasava malo old school gruva i povremene tendencije ka mračnoj melodičnosti. Ekipa svira odlično, produkcija je solidna a ta old school dimenzija koja se provlači krroz sve pesme meni izrazito prija:
https://feralmassacre.bandcamp.com/album/massacres-resurgence
Belgijski Wound Collector su distinktni po tome što sviraju PROPISAN death metal ali u stalnoj postavi imaju i saksofon i to više nije nikakva šala, geg i parodija već karijera. Begging For Chicxulub je novi EP, sa četiri pesme a koji dolazi posle dva albuma i ovde je ubitačan, mošerski death metal vrlo legitimno oplemenjen saksofonom koji dodaje još jednu dimenziju melodije i haosa na i inače pakleno gustu muziku. Bend ne samo da ume da napiše pesme u kojima ovo ima smisla nego i ume da izmiksuje muziku tako da saksofon uspešno sparinguje sa prenapregnutim betonom matrice. Lepo:
https://woundcollector.bandcamp.com/album/begging-for-chicxulub
Brazilski duo Daimonos štancuje albume kao na fabričkoj traci, pa je Murder njihova šesta dugosvirajuća ploča ukupno a četvrta od 2021. godine. Nije to sad neka sofisticirana i kompleksna muzika, pa se valjda i može, no Daimonos imaju jednu osobenu oštricu kojom se nameću slušaocu, kombinujući grubu, agresivnu death metal (na ovom albumu i blago deathcore) matricu sa svirepim ženskim vokalom koji svemu dodaje crtu karaktera. Murder za moj ukus brzo postaje monoton jer pesme nisu previše maštovite i često se ima utisak da je Lucas Daniel samo poubacivao u pesme sve rifove koji su mu spontano pali na pamet dok se zagrevao pred ulazak u studio, ali Mirella Jambo ima taj moćni glas (i sam sa dosta deathcore dimenzije u sebi) i slušanje albuma na parče svakako donosi potrebnu dozu zadovoljenja:
https://daimonos.bandcamp.com/album/murder
Embryonic Autopsy iz Čikaga su za svoj drugi album uspeli da mobilišu i neke ugledne goste, što valjda ide uz činjenicu da je ovo brutal death metal bend koji snima za Massacre Records. Ne znam ni tačno kako je to toga došlo jer Embryonic Autopsy nisu ni neki inovatori niti su ekstremniji od drugih bendova, ali makar mogu da kažem da je Origins of the Deformed korektno napisana ploča koja uzima od brutal death metala brzinu i težinu ali na to dodaje malo melodije, malo atmosfere i na kraju sve to bude dosta prijemčivo i za normalnog slušaoca. Naravno, nekakva hardcore publika će ovo preslušati jednom i produžiti dalje jer su ovo jednostavne pesme koje neće izvaditi dobar glas Tima Kinga, eventualno se vratiti da presluša gostovanja Jamesa Murphyja i Jacka Owena, ali ne mora sve da bude samo za hardcore. Ono što mogu da kritikujem je da Embryonic Autopsy očigledno prave muziku koja treba da bude prijemčiva i široj publici od tvrdog jezgra brutal death metala, ali i dalje se tekstualno drže najcrnjih klišea. Dripping in the Vaginal Nectar? Self-Inflicted C-Section? Dissolving in Acidic Afterbirth? Oh, bože, kao DECU da gledam. Ali, eto, nije ovo loše, zaista:
Za baš propisan brutal death metal i najbolje death metal izdanje ove nedelje tu su Malignancy iz države Njujork. A i iz devedesetih godina. I bogami se ovde i dalje svira kao da su devedeste, u najboljoj mogućoj konotaciji. Mislim, naravno da su Malignancy na svom petom albumu, …Discontinued, i kompleksniji i brži i luđi od bilo čega što ste čuli devedesetih ali ovde pre svega mislim na taj duh otkrivanja novog, širenja horizonata, kreiranja do sada nečuvenih formata u death metalu. Ne da je …Discontinued sad nekakva ploča neopisive muzike, sve je to taj neki brutalni tehnički death metal koji su Malignancy, Cryptopsy i slični bendovi doveli do visoke prefinjenosti kroz tri decenije rafinmana, ali baš tu i stoji svežina ovog albuma. Način na koji veteranski bubnjar Mike Heller i basista Alex Weber izacuju BAŠ MNOGO nota a da nisu popunili celu zvučnu sliku nečim ravnim i nedinamičnim je nešto što treba da se uči na osnovnim death metal studijama ali i generalno, pesme su vrtoglavo komplikovane a da generalno zvuče tečno, pitko, i ako vam se u glavi vrti, to je od opijenosti. Brutalno, impresivno, duhovito, izvrsno:
https://malignancy.bandcamp.com/album/discontinued
Za poslednju sekciju pregledamo heavy metal i krosžanrovske ploče. A naši stari znanci, grčki Bus (poznati i kao Bus The Unknown Secretary a što je verovatno najbizarnije ime koje je metal bend sebi ikada nadenuo) počeli su ovog proleća da prave talasiće objavljujući nekoliko singlova u najavi novog albuma. Album We Are The Night je trebalo da izađe izlazi iduće nedelje ali je pušten na JuTjub da se publika upozna sa materijalom pa je dobio dobre reakcije i onda je i izašao ranije. I, mislim, dobro je da jeste jer OVO JE ODLIČNO. Bus su i dalje na ugodnom mestu između klasičnog hard rocka, stoner rocka i heavy metala pa je We Are The Night perfektno prirodna kombinacija žanrovskih elemenata, možda u ovom izvlačenju ipak najbliža NWOBHM stilu, sa pesmama koje osvajaju ložačkim rifovima, kvalitetnim soliranjem, upečatljivim vokalnim aranžmanima. Album je vrlo ekonomičan i jedva da prebacuje pola sata, a pesme su raznovrsne, produkcija ugodno starinska (dakle, da se ne razumemo pogrešno: BOLJA OD SKORO SVEGA DRUGOG ŠTO ĆETE ČUTI OVE NEDELJE) i Bus sa ovim albumom, svojim trećim, relaksirano sebe upisuje vrlo visoko na lestvici modernih heavy metal bendova:
https://bustheunknownsecretary.bandcamp.com/album/we-are-the-night-4
Living Fast sa Floride zvuče staromodnije, valjda na ime vokala i efekata koje koriste u miksu svog debi EP-ja, Wall Breaker. Naravno, i ovo je vrlo ’80s heavy metal, sa četiri pesme vrlo tradicionalnog formata i bučnog masteringa koji treba da se snađe sa miksom što pršti od prostora i jeke, no, bude to okej do kraja. Ne sad kao IDEALNO, ali Living Fast su sasvim prjatni u svojoj ulično-herojskoj pozi:
https://livingfast.bandcamp.com/album/wall-breaker
Electric Tomb je jedan baja (čovek se doslovno zove Guy) iz Masačusetsa koji od 2021. godine štancuje singlove i EP-je kao da juri ulazak u Ginisovu knjigu rekorda. Ima takvih, jelte, autora, sede kući i snimaju se na kompjuteru svakog dana i sve to objavljuju ali Guy LeMay je MNOGO iznad proseka ove populacije i po talentu i po posvećensti produkciji. Novi EP, Black Knight je odlična demonstracija njegovog pristupa gde dobijamo pet pesama prljavog, uličnog, old school metala koji se zatiče negde u prelaznoj formi između tradicionalnog heavy izraza, speed i black formata, a svaka pesma ima svoj duh i originalnu temu. Nisu to kompleksne kompozicije, ali nisu ni generički komadi koje je mogao slupati i AI za pola sata, a Lemay sve to vrlo solidno svira, peva i miksuje. Lepo:
https://electrictomb.bandcamp.com/album/black-knight
Hybreed Chaos iz Montreala su bili „normalan“ brutalni death metal bend sa pevačicom itd. ali su u međuvremenu izgubili i pevačicu a i gitaristu pa su sada trio sa – violončelom u postavi. I više ne sviraju brutalni death metal. Novi, drugi album, Subliminal Abyssal Carnage je više kao nekakav eksperimentalni, instrumentalni groove-death metal sa malo avangardnijim naklonom i forsiranjem distorziranog violončela u prvi plan. Ima to šmeka mada nije sad nešto, kao, hipermaštovito. Ali simpatično je:
https://hybreedchaos.bandcamp.com/album/subliminal-abyssal-carnage
Japanci Mono svoj melanholični instrumentalni post rok voze u nepromenjenoj brzini već decenijama. Novi album, Oath time neće doneti nikakve revolucionarne inovacije ali ovo je vrlo kompetentno napravljena ploča postupno bujajućih atmosfera i nežnih harmonija. Produkcija i dalje upitnog kvaliteta za moj groš, ali Mono znaju šta rade i neće vas razočarati:
https://monoofjapan.bandcamp.com/album/oath
Moskovljani Vendel su sastavljeni uglavnom od članova već postojećih bendova pa to objašnjava što im je trebalo devet godina da dođu do prvog albuma, Out in the Fields. Ali ovo je izdao Dying Victims Productions pa odmah automatski znate da je dobro. Vendel se svakako ne ubijaju od reinvencije nekakve tople vode, ovo je dobar, bombastičan metal kakav je pravljen negde na prelazu osamdesetih u devedesete, kao da ste, na primer, epski rad Iron maiden i Fates Warning spojli sa trešerskijim formatima Megadeth ili Anthrax. Već na ime izdavača znate da je kvalitet tu, a ja ću istaći odlično pevanje Алексейa Горячевa, kao i vrlo solidnu produkciju. Metal!
https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/out-in-the-fields
Dying Victims ove nedelje imaju i četvrti album finskih Angel Sword. Nazvana World Fighter ovo je prijatna ploča tradicionalnog heavy zvuka, sirova, ulična, a melodična i cheesy u potrebnoj meri. I tekstualno, ovo je procesija socijalnih opservacija i ličnih mantri o spasavanju samog sebe iz užasnog okruženja (koje je možda i, jelte, mentalne prirode) i uz dosta old school produkciju ima da lepo legne ljubiteljima ’80s čiza:
https://angelsword.bandcamp.com/album/world-fighter
https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/world-fighter
Acrolysis su australijski bend kome je debi album izašao prošle godine i mada sebe opisuju samo kao heavy metal grupu iz Sidneja, možda je korisno reći da se na novom, živom EP-ju, Revolution Nation Down Under (Live) čuje šest pesama vozačke, tradicionalne krljačine koja najpre u misli priziva Motorhead a onda i neke od ispisnika poput, recimo Riot. Sa samo malo inovacija i malo panka u zvuku. Dakle, Acrolysis na ovom materijalu zvuče sirovo, tvrdo, primalno, ovaploćujući power-trio koncept sa svim njegovim limitirajućim i uzbudljivim dimenzijama. Snimak je iz bara ali je vrlo pristojnog kvaliteta i bend pošteno gazi kroz svojih šest komada, nudeći organsku zabavu po ceni koju sami odredite:
https://acrolysis.bandcamp.com/album/revolution-nation-down-under-live
Risshuu iz Dalasa sviraju nekakav metalizirani šugejz pank (!!!!) barem akoje sudeći po EP-ju Women and Misfits First na kome su četiri obrade Misfitsa. Ne bih obratio previše pažnje na bend (ili jednu osobu?) sa ovako blatantno programiranim bubnjevima i autotjunom na vokalu (ILI JE SVE OVO PRAVIO AI? Paranoičan sam), ali… ovo obradama Misfitsa vrlo solidno pristaje, posebno jer su odabrane melodičnije pesme benda. Neke od njih sam i sam obrađivao tako da, obuzela me nostalgija. Ali ima ovde šarma, a plaća se koliko hoćete:
https://risshuu.bandcamp.com/album/women-and-misfits-first
Axel Rudi Pell ima novi album, Risen Symbol, i, mislim, znate šta vas tu čeka. Nije kao da će nemački veteran odjednom posle više od četiri decenije sviranja tradicionalnog metala preći na folklorom oprljeni sludgecore. Nemam šta mnogo da filizofiram, Pell sa ovim projektom radi od kraja osamdesetih, ovo mu je dvadesetdrugi album i mada naravno da na njemu nema ničeg NOVOG i da se uglavnom sastoji od oprobanih fora koje su palile još dok su sećanja na druga Tita još bila sveža, opet mogu bar dve-tri pesme da izdvojim kao kandidate da požive nekoliko godina u plejlistama metalaca od ukusa – od uvodnog sprintera Forever Strong pa do epske, cheesy Ankhaia. A tu je i obrada Zeppelinove Immigrant Song u kojoj pevač, Johnny Gioeli daje svoju najbolju imitaciju Roberta Planta i zvuči, pa… odlično:
https://axelrudipell.bandcamp.com/album/risen-symbol
Squid Pisser se ne zaustavljaju. Losanđeleski avangardni-noise-metal-core ima novi album, svega tri meseca nakon poslednjeg EP-ja i malo vie od godinu dana nakon prethodnog albuma ali ovaj jaki tempo izlaženja nije uticao na kvalitet autputa. Naravno, reći će zlobni, kada ti je muzika mahom nasumična buka, lako je izbacivati izdanja jedno za drugim, ali to zaista nije slučaj sa ovom ekipom. Dreams Of Puke je album kompleksnih, svirački zahtevnih pesama koji samo vrhunskim umećem uspeva da zvuči kao da se ovo neki ljudi neobavezno zajebavaju. Naravno da pričamo o muzici koja haos modernog sveta hvata u zabrinjavajuće visokoj rezoluciji pa je onda od svega toga i teško odvratiti pogled:
https://squidpisser.bandcamp.com/album/dreams-of-puke
Ako vam ime benda Black Country Communion ne znači ništa, samo niste dovoljno pratii na času jer ova svojevrsna transatlantska supergrupa postoji već petnaest godina i V joj je peti album. No, čim čujete pevanje lupićete se po čelu: Da, reći ćete, to je onaj projekat Glenna Hughesa i Jasona Bonhama. Vaistinu jeste. I, mislim, kako očekujete da peti album zvuči? Nostalgično, old school, pitko, a opet dostojanstveno heavy. Bonham ima već 57 godina, Hughes solidne sedamdesetdve (a glas mu je skoro netaknut, da ne pričam o sviranju basa gde je takođe izuzetan) a ni ostala dvojica u bendu nisu tinejdžeri, Derek Sherinian, klavijaturista (svirao sa Aliceom Cooperom, Billyjem Idolom itd.) ima isto 57 dok je gitarista Joe Bonamassa sa 47 godina najmlađi. Bonamassa je prevashodno bluzer a ostala trojica su iz generacija kada je bluz bio podrazumevan deo lektire pa je i V ploča sa pristojnom količinom bluza i generalno old school gruva u svom hard roku. Staromodno, svakako, ali odsvirano bez poze i sa svešću da se danas očekuje jedan neposredan, energičan izraz pa Hughes i ekipa to i pružaju. Ima ovde par pesama da se zapamte:
Flagman iz Orlanda na Floridi su očigledno inspirisani Primusom, vidi se to i po imidžu ali i po prominentnoj ulozi fankoidne bas gitare u njihovoj muzici. No, album Tastes Incredible je mnogo METALNIJI i hardkorskiji od bilo koje Primusove faze i mada to ne znači nužno da je i bolji (ili ravan), lepo je poslušati nešto što je na baš tom mestu između fank-metala, alternative, noise rocka i hardcore thrasha na kome nas tradicionalno ima najmanje. Pesme ovog trija su kratke, eksplozivne, svirka brutalno disciplinovana, miks prilično uspešno višeslojan i Tastes Incredible je možda ne sasvim INCREDIBLE ali je dobar album tenzične alternativne rok i metal muzike koji mogu da preporučim za slušanje svakome:
https://flagman.bandcamp.com/album/tastes-incredible-2
Element Of Fate su za mene ona najgora kombinacija tradicionalnog i modernog metala, u kojoj se rifovi, melodije i teme koje biste možda pamtili da su deo neke tradicionalno napravljene pesme dave u nervoznim, svaštarskim aranžmanima i izvedbi i produkciji koji forsiraju teksturu i atmosferu radije nego, jelte, rokenrol izraz. E, sad, novi EP ovog vašingtonskog dua, Basilisk, ima sve ove probleme u prvom planu ali ipak ga uključujem u današnji prikaz jer se bend IZRAZITO trudi da zvuči ubedljivo i mada, kako rekoh, ovo na kraju za mene završava u svaštarenju i muljavini, ne mogu da ne pozdravim napor Scotta Loosea da napiše ovoliko elemenata i polomi se oko aranžiranja, niti da poreknem da Carol Phillips ume da odlično peva, kada joj se dopusti da peva a ne samo da izigrava demona iz horor filmova…
https://elementoffate.bandcamp.com/album/basilisk
Rivetskull iz Sijetla su dosta patinirana ekipa muzičara koji vole klasični heavy zvuk pa i power pop po ’80s šnitu. Treći album, Absence of Time je jedna korektna ploča sa dosta tog ’80s Top-40 i AOR zvuka ali bez mnogo skretanja u dublje sleaze rukavce. Dobro to zvuči s obzirom na to koja je danas godina, sa ne naročito SJAJNOM ali funkcionalnom produkcijom i pristojnim pesmama:
https://rivetskull.bandcamp.com/album/absence-of-time
Slični su, bar u mojoj glavi i Shotgun Mistress sa svojim drugim albumom, Kings of the Revolution mada se u zvuku ovog benda čuje i ’90s MTV rok zvuk, oprljen grunge plamenom. Shotgun Mistress su ekipa sastavljena od muzičara koji su svirali i u nekim ekstremnim metal bendovima (Akercocke, The Berzerker) pa je ovo povratak korenima i mada je sve to suviše bombastično i ajmorukegoraški za moj ukus, nije ovo uopšte loša ploča:
Zato je album nedelje jedna skoro pa savršena ploča pravog heavy metala, barem onako kako ja doživljavam pravost. Čileanci Lucifer’s Hammer su bili sjajni i 2021. godine na svom trećem albumu The Trip ali ih je za četvrti album na svoja njedra prigrlio Dying Victims Productions i, oh, Be and Exist je VELIČANSTVENA ploča. Ovo je i dalje jedan neposredan, izvanredno pitak old school heavy/ speed metal koji tempo osamdesetih godina povezuje sa zvukom i okultnim interesovanjima sedamdesetih i ako ste negde u svojoj glavi sada sebi rekli jedno glasno SATAN, istina je, Lucifer’s Hammer imaju baš tu istu kombinaciju NWOBHM oračine i okultne melodičnosti, samo sa nekim svojim zvukom. Pošto su ovo Latinoamerikanci, pesme su melodičnije, epskije, a svirka je brža, energičnija i mada produkcija nije SAVRŠENA, Lucifer’s Hammer i na tom polju imaju mnogo čime da se pohvale, nudeći prostrano zvučno polje i mesta za sve instrumente, Pa kad čujete te mejdnovske gitare kako se prepliću a bas kako ispod njih pripevava lepo će vam se plakati od miline. Apsolutno razorna nedelja za Dying Victims i, nadam se, početak OPŠTESVETSKE slave za Lucifer’s Hammer.
https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/be-and-exist
