Pre nešto više od godinu godinu dana, dakle marta 2023. godine Fibra je izdala kolekciju Tamnovita, a što je jedan od najboljih prevoda francuske reči Ténébreuse koji je iko ikada mogao da smisli, pogotovo imajući u vidu kontekst ovog stripa. Engleski prevod, Darkly She Goes, svakako pogađa epsko-fantastični ton stripa koji ćete naći kada otvorite njegove korice, ali… Tamnovita… zastanite na trenutak i promislite koliko dimenzija ima ova jedna reč. A onda zamislite strip koji iza tog naslova treba da usledi.
Engleski prevod je objavljen POSLE hrvatskog – još jedno podsećanje da i najveći evropski autori imaju da pređu razne prepreke i barikade da bi dobacili do ćudljivog američkog tržišta – pa ga je u Julu prošle godine publikovao NBM Publishing, uostalom i jedina američka firma koja je uopšte izdavala radove pokojnog scenariste Huberta Boularda. NBM-ovi urednici svakako imaju probirljiv ukus i ono što ova kuća objavljuje u poslednje vreme je uglavnom pažljivo prosejan materijal za publiku rafiniranih interesovanja, uključujući recimo albume o čijim sam ja engleskim prevodima već pisao kada su pre par godina izlazili u digitalnim edicijama Europe Comics (na primer, Harlem ili Degas & Cassatt). NBM ovim stripovima daje lepu opremu i koliko umem da razaznam, platio je nove prevode tako da vredi imati njihov katalog na radaru i pratiti šta se tu sve još najavljuje.
Sa Fibrine strane mislim da nema potrebe da mnogo guslamo, standard njihovih kolorki je uglavnom dobro poznat balkanskoj strip-publici, pa su i u ovom slučaju dizajn Meline Mikulić i kvalitet pripreme van svake sumnje a što je bitno imajući u vidu koliko se ovaj strip oslanja na kvalitet svog crteža i pogotovo kolora da bi pravilno preneo svoju poruku. No, da ne bude ni ovde zabune, pitanje da li je u slučaju ovog stripa veća zvezda scenarista ili crtač ima samo jedan odgovor: da.
Hubert Boulard, najčešće potpisivan kao samo Hubert, je jedna od važnijih figura francuske strip-scene iz poslednje dve decenije. Formalno obučavan da bude vizuelni umetnik, i dosta cenjen i kao strip-kolorista jedno vreme (nakon što ga je Yoann Chivard ubedio da iz visoke umetnosti „siđe“ u strip-medijum), Hubert je još početkom stoleća pokazao apetit da priča svoje priče umesto da bude samo izvođač radova na tuđim pa će sledećih dvadesetak godina, sve do svoje smrti raditi veoma raznovrsne i skoro univerzalno cenjene stripove i serijale sa raznim crtačima, od kojih su neki, poput Beauté/ Beauty i sa druge strane Atlantika na sebe skrenuli pažnju i pokupili i neke nagrade. U Francuskoj je još 2015. scenarista dobio nagradu Jacques-Lob za životo delo a što je, valjda, bio i najbolji tajming za takvu nagradu ikada jer je čovek imao još pola decenije da uživa u slavi pre nego što nas je APSOLUTNO PRERANO napustio 2020. O Hubertovom posthumno publikovanom stripu, Muška koža (takođe izdala Fibra), pisao sam ovde pa izvolite da se uputite.
A mi da onda kažemo i da je crtač ovog stripa takođe izuzetno cenjen i uspešan umetnik, Vincent Mallié koji je, sigurno ćete se iznenaditi, prvo studirao i završio ekonomiju, a onda za postdiplomske studije odabrao istoriju. Srećom, brzo ga je prošlo pa je upisao École supérieure des arts graphiques of Paris i tamo se učio dizajnu za advertajzing ali je već od 1998. godine krenuo da radi stripove. Njegov prvi serijal, Hong Kong Triad – rađen sa školskim drugom – je postigao vrlo lep uspeh, izlazeći prvo u magazinu Golem da bi ga onda preuzeo Soleil, a manje od deceije kasnije Mallié će početi saradnju sa jednim od najvećih francuskih savremenih crtača, Régisom Loiselom na serijalu Le grand mort koji je do 2019. godine naređao osam albuma, a onda je ova saradnja prirodno dovela i do toga da mu se ponudi da crta i legendarni serijal La Quête de l’oiseau du temps, gde će Mallié postati glavni crtač sa sedmim tomom. Ako sve to nije dosta, Mallié je i cenjen slikar sa izložbama u galerijama kao što su Christie’s, Maghen, La Main Blanche i 9e Art.
Što se kolora tiče, Bruno Tatti je ekstremno iskusan kolorista koji je radio na desetinama franko-belgijskih stripova, uključujući i neke od najpoznatijih kao što su Michel Valliant, Iznogoud, XIII, Glenatovoj adaptaciji Moorcockovog epa o Hawkmoonu… Tatti je i ilustrator koji radi na dizajnu likova za stone igre a u domaćem izdavaštvu već ga je predstavila Čarobna knjiga prvim tomom serijala Izgubljena doba (tj. Les Âges perdus).
Elem, Hubert, Mallié i Tatti su Tamnovitu uradili za Dupuis u dva toma koji su izašli 2021. i 2022. godine, dakle, oba posle Hubertove smrti, dok intergalno izdanje koje danas pominjemo u Librinoj ili NBMovoj verziji oba albuma spaja u jedan, sa nekih stopedeset strana dekonstruktivne epske fantastike. Lepota ovog rada je, naravno, u tome da su autori uzeli jedan izuzetno poznat, tipski format herojske pripovesti a onda ga dosledno i analitično rastavili na delove i svaki od tih delova čitaocu pokazali u visokoj definiciji, rastačući žanrovske trope i tražeći dimenziju “stvarnog“u nečemu što je naizgled samo još jedna priča o osramoćenom bivšem vitezu koji će spasti lepu devojku i time, nekako i svoju čast, a ako se njih dvoje još usput i zaljube jedno u drugo, tim bolje.
Priča je smeštena u nekakav standardni fantazijski „srednji vek“, sa sve zmajevima, vešticama i pomenutim lepim devojkama zatvorenim u mračnim kulama kojim pristup brane legije čudovišta, ali glavni junak, Arzhur, nije nužno standardni protagonist ovakih narativa. Naprotiv, on je, kako rekosmo, bivši vitez, danas sveden na prostog najamnika koji će svoj mač prodati svakome ko ima da ga plati, a onda dobar deo tih para potrošiti na alkohol. Otvaranje priče ga zatiče kako uz pomoć svog ađutanta – previše bi bilo da mladog Youenna nazovemo pažom jer je on više psihosocijalna podrška i neko na koga će Arzhur vikati kada pokušava da se oslobodi nakupljene frustracije – posrćući izlazi iz kafane da bi odmah, posle nekoliko koraka uleteo u pijanu tuču sa lokalnim siledžijama koji naprosto žele da ga prebiju jer je jedan neprijatan čovek koga niko u gradiću ne voli.
U početku ne znamo šta je sve to Arzhur uradio da se loša reputacija zalepi za njega „poput smrada kojeg se nemoguće riješiti“, ali jasno je da on i Yuenn mogu da računaju da će jesti nešto kršteno samo kad imaju sreće da nalete na klijente kojima treba čovek što zna da rukuje mačem i nema mnogo izbora u koju će ga stranu posao usmeriti. Tako kada njihovoj logorskoj vatri nešto kasnije priđu tri, hajde da kažemo, veštice, Yuennov prvi impuls je da ih otera jer njihov neljudski izgled u njemu izaziva gađenje, ali Arzhur, naviknut na to da njega samog drugi tretiraju kao otpad, smatra da je ljudski i čovečanski da trima pogurenim ženama ponudi makar da se ogreju (pošto hrane ionako nema ni za njih dvojicu).
Ispostavlja se, naravno, da ovo nije bio slučajan susret u šumici, i da ove gospođe imaju posao za Arzhura, a koji se tiče mlade, lepe žene zatočene u dalekom zamku okruženom čudovištima. Yuennu se sve ovo ne dopada, ali Arzhur je granice moralnog promišljanja poslova koji mu se sami ponude odavno ostavio iza sebe pa čak i kada mu veštice daju u ruke poseban mač kojim će lakše ubijati čudovišta, on ne postavlja nikakva pitanja i smrknuto kreće u pokolj prihvatajući da je ovo za njega ipak tek još jedan dan u kancelariji i da će na kraju tog dana možda moći da priušti i udoban krevet i nešto kuvano.
Naravno, stvari kreću sasvim drugim tokom kada se otkrije da mlada i lepa devojka, Islen, ne samo da Arzhura ne dočekuje kao spasioca već da naprotiv, kroz suze pita zašto je pobio stvorenja koja ga ni na koji način nisu ugrožavala i da li sad tako isto misli da ubije i nju.
Ups.
Dekonstrukcija klasičnih fantazijskih tropa nije sad nekakav nov pristup literaturi, i fer je reći da je makar od Servantesovog rada na Don Kihotu ovo jedan omiljen način tretiranja priča koje svi znaju. Harold Foster je u svom Princu Valijantu često oscilovao između strejt fantazijskog pripovedanja i realističnijeg, dekonstruktivnog tona, a da ne pominjem da u 21. veku imamo preobilje video igara, televizijskih serija i stripova koji rade ovakve stvari. No, Tamnovita je i pored toga jedan distinktan narativ, koji u dubinu psihologije likova i razmatranje etičkih dimenzija njihovog ponašanja ulazi intenzivnije nego što je to uobičajeno, dajući nam, posledično, priču koja uspeva da bude i potresna u vrlo klasičnom smislu, sa velikim žrtvama koje nesavršeni ljudi podnose zbog ljubavi (mislim, završne scene na bojnom polju sa držanjem voljene osobe u naručju vam neće izmamiti suzu samo ako ste baš terminalno dehidrirali kao osoba), ali i ekstremno poučna. Ovde se ljudska priroda promišlja ne samo detaljno nego i časno, sa pronalaženjem nedostataka, razloga za stid i bekstvo od samog sebe u likovima što u fantazijskoj literaturi obično nemaju ovoliko slojeva karaktera.
Utoliko, iako žanrovska pravila diktiraju da islen i Arzhur postanu ljubavnici, strip ovo ne tretira kao datost, naprotiv, i ovde se vrlo metodično prorađuje emotivna krhkost situacije u kojoj dve osobe odbačene od svojih najbližih i od čitavih zajednica koje su poznavale, lutanjem kroz divljinu treba da se zbliže i jedna u drugoj prepoznaju srodnu dušu. Hubert ovde izuzetno pažljivo razdvaja književne stereotipe od logičnog toka kojim bi odnos dvoje protagonista mogao da ide i mada je u pitanju i dalje vrlo „fentezi“ narativ, likovi deluju savremeno, uverljivo, relatabilno možda i preko mere prijatnog. Pogotovo kada postane jasno da mlada devojka, Islen, koja je devojaštvo provela odvojena od ljudi, ima vrlo prirodne seksualne nagone ali da uz njih ne idu romantične predoždbe o erotici i partnerskim odnosima koje drugi steknu socijalizacijom.
A ovo je samo detaljčić u tapiseriji. Hubertov scenario vrlo detaljno secira i odnose u Isleninoj porodici, komplikovane emotivne relacije između njenih bioloških roditelja – koji, tehnički, ne pripadaju istoj vrsti – ali i između oca, maćehe, pastorke, polubrata i prikazuje kao vrlo uverljivu situaciju što smo je zatekli ulazeći u ovaj strip – da je mlada i ni za šta kriva devojka, osuđena na život u izolaciji.
Ima ovde mnogo lepo posloženih tema i diskusija o rodnim ulogama u modernom društvu, o samorealizaciji, o odnosu sa roditeljima koji decu neretko vide kao svoj projekat umesto kao samobitne osobe, i Hubertova velika eksperiza je tu da se ne osećamo neugodno što se ovakve stvari mešaju sa klasičnim fantazijskim programom. Naprotiv, to mešanje dolazi organski, prirodno, sa dobro iskorišćenim žanrovskm alatkama da se uverljivim učini ponašanje likova koje je decidno moderno. Hubert se veoma spretno bavi i „mekom“ formom toksične muškosti pokazujući Arzhura kao čoveka koji ima kapacitet da bude autentično dobar, čak i heroj, ali istovremeno i kao nekog ko je neretko umeo da bude potpuno slep za štetu što je nanosi svojoj okolini, posebno ženama.
Sjajno je sve to konstruisano i ispripovedano, sa zrelom obradom tema i pažljivim dramaturškim radom koji priču deli na organske celine i sigurno je vodi do moćnog krešenda. Ali, da se razumemo, čak i da ne razumete ni jedan jedini od svih jezika na kojima je ovo objavljeno, Tamnovita je i dalje strip koji biste listali sa divljenjem zatečeni Malliéovim smislom za čisto, atmosferično grafičko pripovedanje, suptilnom karakterizacijom, visceralnošću akcije, putenošću erotike, sve unutar jednog vrlo losielovskog estetskog okvira u kome mlađi crtač nalazi fantastičan ritam pripovedanja i, držeći se uredne organizacije tabli, puno prostora za dostojanstvene ali snažne emocije. Naravno, Tattijevi kolori su presudni za aktuelizaciju atmosfere, sa besprekornim prelazima iz scene u scenu i neprevaziđenim rukovanjem osvetljenjem.
Tamnovita je, naprosto, vrhunski francuski strip, utemeljen u klasičnoj fantastici koju koristi sa puno ljubavi, a onda smeo i kadar da u njoj pronađe sve ono što vreedi promisliti, analizirati, rastaviti na komade i u tim komadima naći istine što ih često zaboravljamo, navikli na readymade rešenja i stereotipe. Nacrtan i kolorisan po najvišim standardima franko-belgijske industrije, ovo je i strip koji bih mirne duše preporučio bilo kome ko bi me pitao šta od modernog stripa mislim da vredi da se stavi u školsku lektiru. Pa vi sad vidite. Fibrino izdanje imate ovde (a ovde možete pogledati prvih tridesetak strana ako ste posle svih mojih hvalospeva još uvek nesigurni), NBM-ovo ovde, a Europe Comics ima svoje digitalne verzije, pod naslovom In Shadows, ovde.
