Dobro, očigledno je da ne mogu baš svi biti pobednici. Na papiru, Animalia, film sa početka prošle godine – u originalu naslovljen Parmi nous, a na srpski preveden kao Tuđini među nama – je film koji kao da je pravljen za mene. Režiserka i scenaristkinja kojoj je ovo prvi dugometražni rad je marokansko-francuskog porekla i smestila je radnju u savremeni Maroko gde na pozadini prvog kontakta čovečanstva sa nedokučivim vanzemaljcima, a kroz sudbinu mlade trudne žene, prelama pitanja o rodnim ulogama, klasnim podelama i životnim prioritetima moderne berberske populacije. Rađen u autentičnom okruženju i sa lepim glumcima on kombinuje realistički prikaz i kontraste marokanskog društva sa nekim jeftinim ali ukusnim, psihodeličnim apstrakcijama koje treba da nam sugerišu neiskazivo i ubace nas u kontemplacije. Da su ovaj film otkupili za prikazivanje u domaćim bioskopima verovatno bi na bilbordima pisalo „Ajmo, Mehmete, STAVI PARE TAMO GDE SI DO SADA STAVLJAO SVOJA USTA. TA SEKSI, NEODOLJIVA USTA.“
Animalia je dobila i dosta dobre reakcije od strane anglofonih kritičara koji su ga svi iz zaleta pohvalili kako je to jedan promišljen film o emancipaciji mlade žene u društvu gde se unapred dobro znaju i rodne i klasne uloge, a srećno smešten u low-key naučnofantastično pakovanje, ali kada sam ga na kraju i pogledao putem servisa nekada poznatog kao HBO Max a danas, ako se ne varam kao „David Zaslav piša po svima nama i to iz mržnje“, to je bio kao da me je neko izložio proverbijalnom hladnom tušu. Zlatnom tušu. Jednom od ta dva.
Animalia je već u prvih petnaestak minuta film čija odlična fotografija i upečatljiva scenografska i kostimografska rešenja kvalitetno postavljaju mesto na kome će se priča događati, a kasnije scene u pustinji, sa Atlasom koji impozantno stoji u njihovom bekgraundu svakako imaju svoju eleganciju, ali Animalia je i film u kome se zapravo skoro ništa ne događa i već posle tih prvih petnaestak minuta sam počeo da se pitam zašto me, dođavola, ovo ne radi. Na kraju nije bilo iznenađenje što sam tokom gledanja par puta zaspao – ipak sam ja AGRESIVNO nenaspavan čovek – već to da sam gonjen krivicom posle svega vratio prespavane scene da proverim da se slučajno u njima ne krije nekakva tajna koja mi je promakla i koja Tuđine među nama transformiše u dobar film.
Da vas ne držim previše u neizvesnosti: ne. Ne krije se. Nema tajne. Animalia je jednostavan film do mere da svoje poente ima lepo ispisane – čak, pri kraju filma, i u formi grafita na Engleskom jeziku na jednom zidu, za slučaj da ste i vi malo dremnuli tokom najuzbudljivijih nedogađaja u radnji ove priče – a onda ih glumci za svaki slučaj i izgovore da ne bude da tu ima ičeg dvosmislenog, nedorečenog, apstraktnog. Ali, pomislio sam na kraju, ako je rešenje to da glavna glumica u vojsoveru na kraju objasni gledaocu šta treba da zaključi iz onog što se u filmu jedva dešavalo do mere da je taj gledalac možda i zaspao, onda je možda to trebalo da bude PRVA scena u filmu a da ostatak budu samo snimci Atlasa ili gotivnih pasa koji se šetaju po ulicama malih marokanskih gradova i, ako je sudeći po ovom filmu, veoma su prijateljski nastrojeni prema mladim ženama koje ih hrane omletom. Mislim, ko im može zameriti? Psima, mislim, ko bi im TO zamerio? Only fucking assholes, eto ko.
Sofia Alaoui je rođena u Kazablanki 1990. godine kao ćerka marokanskog oca i majke-Francuskinje. Dosta je uspešna bila sa dosadašnjim kratkim filmovima, sa solidnim festivalskim fidbekom i svakako valja iz sve snage pozdraviti to da neko uzme kameru, ode u vrleti Atlasa, nađe lokalce tamo, pita ih da li hoće da se pojave u filmu, ovi kažu da ih niko neće razumeti jer njihov jezik ne razumeju ni komšije Arapi a kamoli ostatak sveta, a ona kaže nema veze, samo vi furajte svoj fazon, a oni onda kažu i da, kad već pričamo, niko od njih nije, ono, glumac, nije išao u školu i tako to, ali ona im kaže i da je to okej i taj film (dvadesettrominutni Qu’importe si les bêtes meurent, odnosno Pa šta ako koze umiru) na kraju nagrade na Sandensu i dobije Cesara od francuske Akademije. To je, naprosto nešto čega nam na ovom svetu treba više.
E, sad, to „više“ treba da bude Animalia. Alaouijeva je ovo napisala i režirala kao svoj dugometražni debi, za produkciju se učipilo više firmi, uključujući afričku dijasporu u Francuskoj ali i francusku stranu produkcije ARTE, glumci su kombinacija lokalaca i fine evropske dijaspore (Mehdi Dehbi je možda najpoznatiji Evropljanima jer je rođen u Belgiji), a fotografiju potpisuje izuzetno talentovani Noé Bach kome slikanje marokanskih gotovo onostranih pustinjskih krajolika jednako dobro ide kao i prikaz raskoši u kojoj živi glavna junakinja. Animalia je zanatski film urađen sa dosta sigurnosti, tematski apsolutno HERE AND NOW, pogotovo što se bavi temom koja i Africi i Evropi treba da bude zanimljiva, plus ima iza svega toga i taj ne prenaglašeni ali bitni naučnofantastični okvir, dakle, i publika koja je izrasla na Marvelu ima neku vrstu udice za sebe, ali na kraju u svemu tome kao da niko nije umeo da se snađe i da se na drugu stranu kamere istera jedna ubedljiva ljudska drama u kojoj ne bismo morali da čujemo šta autorka misli da je glavna poruka filma jer bismo već bili na patosu od svega što smo videli.
U centru ove priče je mlada žena, Itto, poreklom iz siromašnije porodice sa sela („moj otac je bio niko i ništa“ objašnjava ona mužu kao da on to ne zna, trudeći se da ponudi dokaze za tvrdnju da je tazbina ne voli), a koja se udala u bogatu familuju. Svekar je uspešni poslovni čovek sa političkim vezama i kućom koja izgleda kao muzej berberskog ali i šire afričkog narodnog i umetničkog stvaralaštva, sa skupim nameštajem, ukrasima od slonove kosti i minucoznim arabeskama po zidovima. On izgleda dosta kul ali problem je, kao da ne znate i sami, svekrva, koja Itto posmatra kao pre svega kontejner za mladunčad i to po mogućstvu da ovo prvo koje Itto na početku nosi u stomaku, odmah bude muškog pola pošto vidimo da pored sina za kog se Itto udala, imaju tu još neke starije sestre… Svekrva je stroga, neprijatna, pasivno agresivna žena i u jednoj uspeloj sceni na početku filma vidimo je kako snaju prekoreva što se ova druži sa kuvaricama umesto da, šta ja znam, sedi u svojoj sobi i održava trudnoću kvalitetnom molitvom. Svi su i inače jako religiozni i to su odmah puna usta Boga čim neko malo glasnije prdne, stalno se porodično ide u džamiju na molitvu itd.
Naravno da je Itto ovde malko kao u zlatnom kavezu a ona samo, jelte, želi da leži na sofi, sluša muziku i skroluje Instagram na telefonu – ovo znamo jer čim ostatak familije ode na neku porodičnu obavezu sa koje se ona izvuče jer trudnicama svi veruju kad očigledno lažu da se ne osećaju dobro, ona to i radi, izvali se na sofu, odvrne muziku i zablene se u telefon. Slobodan dan, takoreći – kome od nas jedan takav ne bi dobro došao?
No, idilu brzo remeti prvo nevreme a onda, uh, dolazak vanzemaljaca na Zemlju. Film ovo drži, rekosmo, u jednom primirenom tonu, gde se ponašanje stanovništva u Maroku prikazuje kao da je u pitanju nekakav „zemaljskiji“ akcident, rat ili državni udar (onaj iz 1971, neuspeli, se i eksplicitno pominje) i najveći deo radnje otpada na putešestvije same Itto, preko pola Maroka sada bačenog u strah i nesigurnost, da se pridruži svom mužu i tazbini.
Ako je namera ovde bila da se prikažu neke marokanske realnosti kroz okvir on the road drame sa spekulativnim bekgraundom, Sofia Alaoui ovo radi samo u najtehničkijem mogućem smislu. Odlično je to slikano i mlada Oumaima Barid vrlo pristojno izgleda i ima ubedljive, ljudske reakcije na tenzičnu situaciju u kojoj se našla, ali tekst filma nažalost osciluje između banalnog i trapavo objašnjavajućeg. Itto se na svojoj Odiseji iz prve ruke susreće sa socijalnim protivrečnostima i krči svoj put do drugog grada parama koje je pokupila iz porodičnog sefa, a onda naleće i na ponosnog Fouada (igra ga Fouad Oughaou) koji je prekoreva što sve gleda kroz pare, a posebno što inače priča na buržujskom Francuskom ali prelazi na berberski Tamazigt kada joj zagusti, i to njoj, kao i bliski susret sa psihodeličnom vanzemljanima, kao, otvori oči.
No, ništa od ovoga u trećem činu filma neme nikakvu opipljivu isplatu i Animalia se, rekosmo, završava time što nam glavna glumica izrecituje poentu koju film propušta da prikaže.
Ima nečeg lapidarnog u tome kako Alaouijeva snima dramu koja treba da nas asocira na izbegličke nedaće severnoafričkog stanovništva i život u stalnoj nesigurnosti, a da ništa od svega toga ne daje filmu stvarni dramski naboj. Itto je plitak lik sa najminimalnijim minimumom unutarnjeg života i njene banalne proklamacije koje treba da nas ubede da je videla VIŠE od površne realnosti u kojoj većina nas živi većinu vremena su, pa, neubedljive. Neobično ponašanje životinja tokom filma je odlično snimljeno ali i ono je na kraju bez ikakve isplate i više je kao nekakav gest u smeru magičnog realizma jer to deluje kul samo od sebe nego što je sad nešto bremenito simbolikom.
Ključno, treći čin filma je mesto na kome treba da vidimo kako Itto propituje svoj staleški, privilegoavni položaj i tu religijsku štaku kojom privilegovani sebe podupiru da ostanu u poziciji privilegije, ali joj film u usta stavlja samo najslužbenije, najprostačkije dileme – „šta ako sve vreme ne živimo u stvarnom svetu već pored njega“ kaže ona mužu u očaju u jednom momentu a ovaj je gleda verovatno se pitajući gde je našla vinjak U OVO DOBA NOĆI i moli je da legne da spava – a i problem je što se tokom prethodnog čina nije desilo zapravo ništa STVARNO dramatično gde bismo mi videli kako Itto u hodu menja svetonazor, shvata da se zanela sa svojim iluzijama o tome da je život u izobilju i moći zapravo datost, prepoznaje muku malog čoveka.
Ne samo da film ne sadrži ni jedan takav postiđujući ali i oslobađajući ujebotebog-gde-su-mi-bile-oči momenat nego i tehnički sve ovo nema previše smisla jer Itto nije poreklom iz višeg staleža: rekosmo da je ona eksplicitno prikazana kao dete sa sela i iz relativnog siromaštva, koje je došlo i udalo se za sina bogatog i uspešnog čoveka. A pošto je lik u svojim dvadesetim godinama, teško je i poverovati da je nekako već zaboravila kako izgleda „stvarni svet“ u kome je do juče živela.
Ključno, i nešto zbog čega sam se pitao jesu li svi ti kritičari koji su listom hvalili „emancipaciju“ glavnog lika na kraju, zapravo gledali film ili su samo prepričali press release, KAO DA BI IM BILO PRVI PUT, Itto do kraja filma eksplicitno NE emancipuje svoje ponašanje, ako je ikako emancipovala svoje razmišljanje. Štaviše, u poslednjoj sceni je nedvosmisleno vidimo kako je ostala u istoj porodici, sa istim mužem, rodila mu (muško, OEEEE) dete i kako je jedini gest u promeni svetonazora ta neka kontemplacija koju predstavlja gledaocu o tome da arbitrarne podele među ljudima ne treba shvatati kao datosti. Je li to zaista „emancipacija“? Za potrebe odgovora na ovo pitanje pripremili smo mali upitnik:
Q: Da li Itto na kraju filma ostvaruje ekonomsku samodovoljnost?
A: Ne, i dalje živi kao nezaposleno, izdržavano lice u potpunosti zavisno od tuđe volje da joj se obezbedi dobrobit.
Q: Da li Itto propituje i preokreće zadate rodne uloge i zauzima novu poziciju u porodici i/ ili zajednici? Tipa, je li ona na kraju samohrana majka koja ne zavisi od muškarca, bogatog svekra i kučke-svekrve kojoj se slošilo u džamiji na molitvi pa joj Itto još i pomagala?
A: Kurac propituje, na kraju je ona krotka mamika, sasvim zadovoljna svojom ulogom u sistemu produkcije potomstva.
Q: Je li makar eksplicitno pljunula na život u privilegiji i barem pokazala da se stidi što živi u nezarađenom bogatstvu dok narod unaokolo grca u nemaštni?
A: Dobro, uozbiljimo se sada, Itto nije autorka anarhopank fanzina iz devedesetih godina prošlog veka. Naravno da nije.
Tl;dr, ovde nema „e“ od emancipacije i da biste gledali bolji film o ženskoj emancipaciji na pozadini zloslutnih društveno-menjajućih događaja, sugerišem da pogledate Bûka Baranê, ako već niste.
A ako biste da gledate bolji, ili makar dosledniji film o naučnofantastičnom okviru koji služi za prikaz realističkih društvenih disekcija, imate Brutální vedro, koji je bivši HBO Max na kraju i imao herca da mi preporuči kada se Animalia završila. Naravno, ima ovde mnogo paralela, i jedan i drugi su debitantski filmovi koji naučnofantastični motiv koriste samo priručno i bave se nečim ovde-i-sada, ali ma koliko da je Animalia skuplje snimljen i raskošnije slikan film, bojim se da je njena poruka smušena a jezik nespretan. Želeo sam da mi se ovo dopadne, ali na kraju sam u najboljim momentima dobacio samo do letargične nezainteresovanosti.
