Kao osoba koja slabo prati fudbal, glavni utisak prošle nedelje mi nije sramotna igra naše reprezentacije i još sramotnije ponašanje (nažalost i naše) publike na Evropskom prvenstvu u Njemačkoj, nego to da sam video najmanje dve normalne, odrasle, vrlo „civilne“ osobe u AC/DC majicama tokom poslednjih nekoliko dana. Kad smo bili mlađi, ovo su obično bile keve koje obuku majice svojih sinova ili kćeri – a koji su AC/DC ostavili iza sebe – kad krenu na pijacu, ali ovo mi ne deluje tako, ustalom, koliko adolescenata i tinejdžera danas ozbljno sluša AC/DC? Odgovor mora biti nešto drugo, nešto LEPŠE, a dok o njemu razmišljamo, dajte da čujemo i šta je zanimljivo izašlo u metalu tokom nedelje.
Šta ako danas blek metal sekciju počnemo jednim bendom koji svoju muziku opisuje rečima „SATANIC FUCKING PUNKS CUNT“? Da li će to očekivanja postaviti na nerealno visok nivo? Nek istorija pokaže! Australijski Christbane (bend je iz Brisbanea pa je ovo slatka igra reči) već su prošle godine snimili debi album a novi EP im se zove PSALM I i ovo su četiri pesme oračkog, jednostavnog blek metala sa bar 50% pank gena u svom DNK. Dakle, pesme su jednostavne, produkcija garažna, a atmosfera UZAVRELA. Ovde se radi pošteno i u znoju lica svog, sa ložačkim rifovima, zlim vokalima, kratkim pesmama i obradom Misfitsa za kraj. E, ne može bolje. A, čekajte, može, plaća se koliko hoćete:
https://christbane.bandcamp.com/album/psalm-i
Kalifornijski Hexen House sviraju „okultni, veštičji blek metal“ ali to u njihovom slučaju pored solidno energične muzike sa dosta gitarske pirotehnike i promena ritma, podrazumeva i jednu, neko bi rekao prirodnu, levičarsku crtu u filozofiji i izrazu. Debi EP benda, snimljen sa violinom u stalnoj postavi i sešn-bubnjarem, naslovljen je Retributiones Maleficarum Mallei i bavi se naravno progonima veštica u Evropi u petnaestom i šesnaestom veku sa eksplicitnom ambicijom da pokaže kako je ova zastrašujuća praksa deo jedne filozofske vertkale koja i danas ženama neretko poriče ravnopravnost i nameće im ponekada takođe zastrašujuće stvari. Muzika je zaista solidna, sa ambicioznim aranžmanima ali bez gubljenja u pustoj „epici“ i mada bend svakako ima još da sazreva, ovo je već upečatljivo i zanimljivo. Solidna produkcija takođe a plaća se koliko sami date.
https://hexenhouse.bandcamp.com/album/retributiones-maleficarum-mallei
Prošle jeseni smo debi album kalifornijskih Bezaliel ocenili solidnom ocenom a bend je sada snimio novi promotivni demo sa tri pesme i introm, Spirits of Malevolence Promo 2024 i ovo je odlično. I dalje je u pitanju kombinacija (pre svega) blek metala sa thrash i death elementima, i i dalje je to vrlo sigurno napravljeno sa pitkim pesmama koje imaju i energiju i gruv, i blek metalsku atmosferu i RIFOVE. Produkcija sasvim solidna a kod Bezaliel još dodatno cenim što su jezgroviti i ni jedna pesma na ovom snimku ne doseže ni četiri minuta. Kvalitetno. A plaćate koliko hoćete.
https://bezaliel.bandcamp.com/album/spirits-of-malevolence-promo-24
Brinuo sam se, priznajem, da li će bend koji se zove Shitangel i čiji je drugi album naslovljen, sugestivno, Brown Bath Resurrection (sa sve omotom sugestivno toniranim u tačno pogođenu nijansu smeđe boje) i zvučati kao govno, ali nije bilo razloga za strah. Ova ekipa iz Vermonta radi bar pet godina i ako su ikada imali ambiciju da se samo iživljavaju na skatološke teme, odavno su je isterali iz svog sistema. Brown Bath Resurrection jeste sirova, brutalna ploča blackened-death-punk-grind čukanja, ali je smislena, stilski zaokružena, u ekspresivnom smislu besprekorna. Bend vrlo ozbiljno shvata svoju skatološku kritiku hrišćanstva ali i društva koje je na njemu izraslo i sa naslovima pesama kao što su Thy Divine Cuckold ili Convent Cunt STDs znate da ste istovremeno platili kartu za dobru zabavu ali i da, ma koliko duboko zakopana, ovde postoji autentična argumentacija protiv hrišćanske doktrine i na njoj utemeljenih loših praksi. Muzički nema mnogo, jelte, filozofije, ovo je brzo, agresivno, sirovo ali upeglano i pošto se završava sa dve obrade (Gehennah i Dellamorte), pretpostavljam da se Brown Bath Resurrection ne računa u „prave“ albume i da će ga bend voditi kao neki miniLP. Ako kad kažete „blek metal“ mislite na brzu svirku, jednostavne, surove gitare i APSOLUTNO bestijalan ženski vokal, Shitangel su vaš dejt iz snova:
https://shitangel.bandcamp.com/album/brown-bath-resurrection
Ne znam da li naziv EP-ja Final Breath treba da označava kraj karijere za Atinjane Nefarious Spirit koji pod ovim imenom rade manje od deset godina, ali ako je i tako, ovo je jedan UBITAČAN način da se stavi tačka. No, nadam se da se ne radi o poslednjoj reči jer sa ovim izdanjem Grci demonstriraju izuzetnu sviračku ubedljivost i dobre, old school black-death pesme. Nema ovde, da bude jasno, mnogo sad nekih originalnih ideja, ali sve radi KAKO TREBA. Pesme su surove i smenjuju preteće rifove sa ubistvenim zakucavanjima, vokali su jednostavni, brutalni, produkcija takva da je sve potmulo i bolesno. Ključno, bend svira kao da ste ih prikjlučili na visokonaponski vod, sa dinamičnim, odličnim bubnjem i ujedajućim gitarama. S obzirom da su tri od četiri učesnika na ovom snimku gosti ili sešn-muzičari, Nefarious Spirit neće, i ako nastavi sa radom, zvučati BAŠ OVAKO, pa je tim važnije da se ovo čuje, voli i slavi. Jer je odlično:
https://nefariousspirit.bandcamp.com/album/final-breath
Alkemisti je finski blek metal trio sa mnogo energije i jake emocije koja nekud mora da izađe pa EP Ajan ja Tilan Rajamailla, iako ima tri pesme, ostavlja utisak kao da ste zajedno sa bendom pretrčali stodeset metara s preponama petnaest puta za redom. Ovo je jednostavan, sirovi ali melodični blek metal garažne produkcije i neposrednog izraza, naivan, pošten i prijatan. A plaćate koliko želite:
https://alkemisti.bandcamp.com/album/ajan-ja-tilan-rajamailla
Jendočlani Nathagorth – za koji ne znamo odakle je ali nagađamo odnekud iz SAD – je izdao svoj prvi EP, Harbingers of Obscurity svega nekoliko dana nakon objavljivanja svetu svog postojanja sa prvim demom. Stvari se tu brzo razvijau, ali Harbingers of Obscurity je zapravo jedan prijatan program sipanja blastbitova i zastrašujućeg vrištanja kakvo će prijati svakome ko u blek metalu voli krv, visceru i nasilje radije nego atmosferu, melodije i ranjivu emotivnost. Nije da ovde nema više dimenzija u zvuku, ali sve je to snimljeno jako jeftino i uvek su u prvom planu agresivnost i brzina. A meni to lepo legne. Plaćate koliko hoćete:
https://nathagorth.bandcamp.com/album/harbingers-of-obscurity-ep
Black Forest je nemački duo sa debi albumom Black Forest i ovo je jako solidan blek metal na razmeđi agresije i melodije, epike i sirovine. Ova dva momka kapiraju svu tu paganštinu koja je danas popularna u ovoj muzici, pa su im rifovi često upadljivo melodični a opet jednostavni, čak primitivni na onaj način koji sugeriše totalnu posvećenost izrazu koji NE treba da bude tek nastavak postojećih muzičkih tradicija nego nešto disruptivno, svoje. Solidan zvuk takođe i generalno solidna ploča:
https://blackforestblackmetal.bandcamp.com/album/black-forest
Ogasawara iz Sinsinatija sebe naziva blek metal bendom, ali debi album The Age of Stars ima i dosta thrash elemenata pa je to sve negde tu između. Za muziku inspirisanu ogrom Elden Ring, ovo je možda pa i PREVIŠE thrash, ali da ne mračim, Ogasawara nisu sad nešto hiperinventivni ali su sasvim solidni, album ima samo pet pesama i dosta je tu truda uloženo u teme i aranžmane i posluša se to sa apetitom:
https://ogasawara2.bandcamp.com/album/the-age-of-stars
Austrijanci Aussichtslos su solidni sa svojim trećim albumom, Schicksalstotschlag. Nema ovde sad neke presudno NOVE ideje u muzici, ali bend svira sa dosta srčanosti, ima svoj karakter i ume da kreira dramatičnu temu. Produkcija je PREBUDŽENA, aranžmani su mestimično zanimljivi i album apsolutno drži pažnju, pogotovo ako ste ljubitelj ovakvih, paklenskih vokala:
https://aussichtslos.bandcamp.com/album/schicksalstotschlag
Rusi Потьма sebi pripisuju i nekakve eksperimentalne aspiracije, ali njihov novi EP, ЧЖТ, je prilično stilski zaokružen i muzički kvalitetan blek/ post blek metal sa malo hardkor elemenata. I to radi perfektno. Ovde imamo samo tri pesme ali one su napisane da budu različite i da unutar tog odabranog stilskog kruga rade zanimljive stvari. Ubedljiva svirka, solidan zvuk, visok kvalitet i od mene jaka preporuka:
https://potma.bandcamp.com/album/–5
Nizoizemci Codex Mortis sviraju vrlo tvrd, vrlo oštar black metal na svom drugom albumu, Tales of Woe. Bend sebe i zvanično vidi kao blackened death ekipu, mada im je muzika i pored brzine i agresivnosti i dalje i melodična i epska onako kako to black metal najbolje radi. Album ne puca od sad nekih nečuvenih ideja ali je pitak i ima skoro pa prihvatljivu (i dalje preglasnu) produkciju. Okej je:
https://codexmortisblacklion.bandcamp.com/album/tales-of-woe
The Formless Fires je treći album za jednočlani švedski projekat Kvaen, a koji se uglavnom bavi blek metalom sa samo malo folklornih i vikinških elemenata. Jacob Björnfot koji sve ovo piše i izvodi ima i pravi bend, Autumn Death, ali je sa njima mnogo manje diskogafski aktivan. Kvaen mu svakako dobro ide od ruke jer ovaj album je izdao Metal Blade ali da ne grešim dušu, The Formless Fires je pitka, pristojna ploča koju je merak poslušati:
https://kvaenblacklion.bandcamp.com/album/the-formless-fires
Svi članovi ukrajinskog projkekta Windswept sviraju u Drukh, ali i u Rattenfänger a onda i individualno ili u parovima i u još gomili bendova. Ova vrsta entuzijazma često se vezuje za, jelte, striktno amatersku muziku, no novi EP Windswept, naslovljen Der Eine, Wahre König je vrlo profi i ubedljiv komad hipnotičkog blek metala. Windswept sviraju jako sigurno, snimljeni su kvalitetno a pesme su dugačke, iznurujuće ali emotivne ejakulacije iz nutrine duše, sa izvrsnim balansom agresivnosti i topline. Ovo izlazi za finski Primitive Reaction i zaista je bliže finskom nego ukrajinskom ili generalno slovenskom blek metalu. Odlična ponuda:
https://primitivereaction.bandcamp.com/album/der-eine-wahre-k-nig
Yr su duo iz baš duboke norveške provincije i šume, a debi EP Maanelyst zvuči vrlo solidno. Ovo je klasičan norveški blek metal sa finom mešavinom energije, paganštine, brzine i melodije, produciran korektno i nekako zdrav. Slušajte:
I iz Švedske stižu i Ov Shadows sa svojim trećim, poslednjim albumom, Heresiarch, jednim paklenim, ali elegantnim opusom agresije i atmosfere. Ov Shadows ovde rade u tradiciji onog najopasnijeg, najviše pretećeg švedskog blek metala, pa su im pesme energične, tehnički disciplinovane i u principu brutalne, ali onda uz to ide dosta atmosfere, tenzičnih (dis)harmonija i košmarnih pasaža koji najavljuju eksplozivna razrešenja. Šteta je da bend ovo planira kao svoj finalni iskaz jer bi se reklo da su tek sa ovim albumom došli na pravu radnu temperaturu, no, svakako valja slaviti ono što imamo a ne žaliti za onim što smo možda mogli da imamo. Vrlo prijatan album:
https://hypnoticdirgerecords.bandcamp.com/album/heresiarch
Osmi album norveških Sarke je, pa, veoma zabavan. Ovaj prilično eksperimentalni blek metal sastav u kome peva Nocturno Culto iz Darkthrone sa protokom vremena korača sve dalje od neke osnovne black metal linije pa je posle šesnaest godina smešten na mesto negde između psihodeličnog stoner roka, simfonijskog blek metala, dooma, emotivnog hard roka (slušajte Lost, koja je maltene balada, sa sve klavirom ) i, pa, iskreno, bilo čega što ljudima padne na pamet. Endo Feight je ploča koja nema potrebu da se stilski odredi jer bend ima svoj zvuk bez obzira koje se tehnike i stileme koriste i mada naravno da će neki momenti u vama izazvati nevericu, pa i smeh, sve je ovo spakovano sa mnogo iskrenosti i neposrednosti:
https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/endo-feight
Pređimo na stoner rok, doom metal, psihodeliju, hard rok i sludge metal. Belgijski Absynth dosta srećno mešaju bluzerski stoner rok i kosmički doom metal na albumu Bicolor Tantra. Ovo ima samo pet pesama ali su dve od njih po deset minuta, zasipajući slušaoca talasom za talasom bezočno distorzirane gitare ali i sa dovoljno psihodeličnih efekata da uveče sanjate u boji i u tri dimenzije. Ostale su kraće, gruverskije i generalno ovo je prijemčivo izdanje sirovog zvuka ali dobrog srca:
https://absynthdoom.bandcamp.com/album/bicolor-tantra
Španci Solnegre na svom novom EP-ju, Annihilation of The Self imaju samo dve pesme, ali to je u stvari varka jer je prva pesma samo nežni intro posle koga sledi dvadeset minuta doom metala bez stajanja. Annihilation of The Self je, dakle jedna dugačka i ambiciozna kompozicija koja ide od death dooma do post rocka i natrag i ima tu svašta da se čuje. Dobro producirano, interesantno:
https://solnegre.bandcamp.com/album/annihilation-of-the-self-ep
Njemalki Basalt vas pozivaju da se „poklonite fuzzu i Satani“ pa ako vam nije neprijatno da slušate jako distorzirane gitare dok ljubite nečastivog u stražnjicu, album Trias je sasvim korektan saundtrak. Ovo je spori, gruverski, onako tečni fuzz-doom, bez velike idejne dimenzije ali sa toplim, lepim zvukom, džemerskom dinamikom u pesmama i skoro bez pevanja. Ne sasvim, ali ovo je prevashodno instrumentalna, hipnotička svirka za jednostavne, časne ljude:
Lamentia su surovi death doom metal sasatv iz Australije a debi album, Fauna im je istraživanje krivice čovečanstva u ophođenju sa prirodom. Relevantno! Enivej, ovo je, kao što očekujete, teško, sporo i agresivno, sa brutalnim ženskim vokalom ali onda i sa neočekivanim momentima majestične melodičnosti gde dobijamo klin (muški) vokal i jednu sasvim novu dimenziju muzike. Mastering prebudžen – kakvog li iznenađenja – ali muzika dobra, srčana, poštena:
https://lamentia-au.bandcamp.com/album/fauna
Strange Highways iz Filadelfije u skladu sa svojim imenom sviraju prljavi, drumski rokenrol i to ume da bude jako lepo. Mislim, album Mooncrushed ima više melodije nego što biste možda očekivali, stručno provučene kroz ukusno fazirane gitare i energične ritmove. I koncepcijski i produkcijski, ovo je bazirano na sedamdesetim godinama prošlog veka i nudi hedonistički, poletan i zarazan rok sa jasnim bluz korenima, ali sa glam nadgradnjom i mnogo prijemčivih melodija i tema. Odlično:
https://strangehighways.bandcamp.com/album/mooncrushed
Francuski Blóð su negde između blackened doom i sludge metala sa albumom Mara koji kombinuje teške, spore ritmove, abrazivne gitare i povremeno melodičan, anđeoski vokal koji se začas izmetne u svoju demonsku inverziju. Efektno je to i mada kompozicije često zvuče više kao terapijske sesije nego kao, jelte, muzika za prodaju, ima to svoj šarm:
https://blod-music.bandcamp.com/album/mara
Stigao nam je novi Black Spell i ako se pitate kolika li je lobanja na omotu ovog albuma, valja reći da su Italijani malo poremetili tradiciju. Naime, njihov četvrti album, Into Darkness ima lobanje na omotu – više od jedne – ali one su u dnu slike, nisu onako prominentne kako je to do sada bio običaj. No, ko se plašio da to signalizuje i neku radikalnu promenu u muzici, neka se opusti, Black Spell i dalje serviraju apsolutno štrokavi psihodelični fuzz-doom metal. Dobro, ovaj album je za NIJANSU čistiji od prethodnih snimaka, ako se epitet „čisto“ ikako može dovesti u vezu sa muzikom koja je toliko teksturirana i psihodelična da od nje mozak počinje da se koči već na prvoj pesmi, ali kompozicije su i dalje mali, savršeni – pa i savršeniji nego pre – komadi satanskog gruva i metal zabave. Bend tvrdi da album „nije napravljan da bi ikome bio zabavan“ ali to je samo poza jer je Into Darkness praktično kao melem na ljutu ranu za svakog ko voli prljavi, podzemni rokenrol. A daunloud plaćate po želji!
https://blackspell1.bandcamp.com/album/into-darkness
Grim Colossus je jedan čovek iz Gotenburga (a, zanimljivo, korsti ime koje sam ja izmislio kao nadimak svom penisu), po imenu Magnus Berglind a debi album, Descent into Madness je nekih pola sata ukusnog, tužnog ali ne dosadnog doom metala. Pošto je u pitanju konceptualna ploča o opitima vezanim za okultno i odlaskom preko granica ljudskog, ovo je i primereno dramatična a raznovrsna muzika, producirana pristojno i generalno zabavna:
https://grimcolossus.bandcamp.com/album/descent-into-madness
Green Hog Band iz Bruklina smo već slušali onoliko pa novi album, Fuzz Realm ne bi trebalo da dođe kao iznenađenje ni za koga. U sladu sa imenom, ovo je fazirani, hipnotički, prljavi fuzz doom, bez velike inventivnosti ali sa ljubavlju prema sporom, gruverskom trešenju:
https://greenhog.bandcamp.com/album/fuzz-realm
Šveđani Greenleaf imaju novi album, deveti po redu i ovo je, kako i sam izdavač, njujorški Magnetic Eye Records navodi u pres rilizu, ovo je vrhunac njihove evolucije. The Head & The Habit je kvalitetan, teški i odmereno psihodelični rok koji bi, da se ja pitam, trebalo samo malo prirodnije, dinamičnije da se masteruje, ali je i ovako vrlo dobar. Pesme su odlične, svirka poletna i maštovita, melodični vokali vrlo primereni onome što se radi i generalno pričamo o ploči koja spaja jedno iskustvo i zrelost sa energijom kakvu ne očekujete od ljudi koji ovako dugo sviraju. Odlično:
https://greenleaf-sweden.bandcamp.com/album/the-head-the-habit
Ne sasvim neslični a meni i još bolji su i Horseburner iz Zapadne Virdžinije čiji novi album, Voice of Storms objavljuje ugledni Blues Funeral Recordings. Horseburner su na početku karijere često umeli da porede sa Mastodonom i, dok je Mastodon otišao u neku drugu stranu ova momčad iz Parkersburga (ni ja!) je zadržala tu kombinaciju zaraznog sludge krljanja i maštovite proggy vožnje. Voice of Storms kao četvrti album za bend zvuči veoma inventivno, sa instrumentalnim programom koji uspeva da kompleksnost metrika i harmonija sakrije ispod narativne dimenzije muzike na koju nam pažnju u velikoj meri skreću odlični vokali. Dobar zvuk, fantastično napisan album, mnogo inventivnosti i strasti:
https://horseburner.bandcamp.com/album/voice-of-storms
Vexing Hex iz Ilinoja furaju svoj fazon, kako se to nekada govorilo, a njihov fazon je okultni rok sa malo metala ali malo i popa u svojoj konstrukciji. Album Solve Et Coagula je zabavan jer u jednom trenutku vuče na old school Metaliku (Besmirched) a onda u sledećem vozi naivni, nostalgični sinti-pop sa sve navijačkim Ramons-vokalima (One Thousand Eyes). Sjajnih stvari ovde ima i bend je i pametniji nego što se iz mog opisa da naslutiti:
https://vexinghex.bandcamp.com/album/solve-et-coagula
Hebi katana imaju novi živi album, nešto im se osladilo snimanje koncerata, pa Live at Tokyo Doom Fest Vol.1, snimljen ovog Maja možete daunloudovati po ceni od koliio date sa stranice benda na Bandcampu. Nema sad tu neke filozofije, znamo kako Hebi katana sviraju, znamo da je ovo bluzirani, nestašni, rokerski doom metal, i samo je pitanje koliko je snimak krš. Nije PREVIŠE a pesama ima sedam i ovo se lepo potroši:
https://hebikatana.bandcamp.com/album/live-at-tokyo-doom-fest-vol-1
Argentinci Yama Ancestral svoj psihodelični stoner rok sviraju sa izrazitom eksperimentalnom ambicijom. Album El Bucle ima dovojno normalnih rifova i psihodeličnih vokala da vas uz sebe zadrži jednom kada progutate to da ovo nije obična rokenrol ploča i mada uvažavam da nije svaki eksperiment koji bend pokušava jednako uspešan, to je valjda i priroda eksperimentisanja, da se vidi šta se može:
https://yamaancestral.bandcamp.com/album/el-bucle
Isto iz Argentine je Larga Sombra, jedan okultni doom metal bend čiji debi album, Vol. 1 zvuči kao da je snimljen u garaži i to negde cirka 1992. godine. I ovo mislim u najboljoj konotaciji jer Larga Sombra imaju (ili „ima“ pošto miriše da je ovo samo jedan čovek) lep, bluzerski gruv, psihodeličnu uprljanost, ali nadasve jednu neposrednost, spontanost koja njihovu muziku čini neodoljivo naivnom. Slatko je:
https://largasombra.bandcamp.com/album/vol-1
Izvrsni portlandski stoneri Danava sviraju već dvadesetak godina i mada snimaju uglavnom za njujorški Tee Pee Records, novi, živi album im je izdao rimski Heavy Psych Sounds Records i sjajno je videti možda najbolju svetsku etiketu koja se bavi ovakvom muzikom kako izdaje ovako dobar živi album ovako dobrog benda. Nazvan samo Live, album prikazuje Danava onako kako su zvučali na prošlogodišnjoj promotivnoj turneji za povratnički album Nothing but Nothing, ali su prve dve pesme iz 2008. godine i, evo ne zna se šta je bolje. Danava u obe inkarnacije uživo zvuče MAGIČNO, sa užurbanom, entuzijastičnom svirkom ali perfektno relaksiranim gruvom i dobrim, zdravim zvukom. Predobro:
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/danava-live
Ni Ripple Music nisu odmarali ove nedelje i izbacili su čak dva vrlo dobr aalbuma. Prvi je treći album kalifornijskih The Ghost Next Door, nazvan Classic Songs About Death and Dismemberment. Opasan naslov, opasan omot a ni muzika, vere mi, nije loša. The Ghost Next Door sviraju deset godina ali su muzičari u ovom bendu aktivni i u masi drugih projekata i ovo je jedna vrlo zrela kombinacija psihodelije, progresivnog roka i doom/ stoner metala. Zrela, velim, sa četrnaest pesama koje imaju zanimljive poglede na osnovnu temu albuma, uhvaćene u prilično dobrom miksu (mastering preglasan za MOJ ukus ali šta je TU novo?) i često nadahnuto vođene između glasnijih i tiših deonica, sa kul ritmičkim idejama i promišljenim vokalnim aranžmanima. The Ghost Next Door su pitki a da je njihova muzika i dalje zahtevna, pa i cerebralna i to je, mislim, odlična kombinacija:
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/classic-songs-of-death-and-dismemberment
Kad se bend zove Rifflord nekako znate šta da očekujete. Drugo izdanje Ripple Music za ovu nedelju je treći album ove ekipe iz Južne Dakote i to je, pa očekivano upečatljivi baraž rifova, ali spakovan u zanimljive, originalne pesme. 39 Serpent Power jeste stoner rok ploča u tehničkom smislu ali Rifflord pišu kompozicije izvan standardnog formata, kombinujući teksturirani hard rok, nemirne heavy metal aranžmane, jako nizak štim, motorhedovske rifove, evokavitne vokale i klavijature za apsolutnu kanonadu ideja i svežih perspektiva iz kojih se posmatra klasična rok muzika. Briljantna ploča i apsolutno zakucavanje za Ripple Music ove nedelje:
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/39-serpent-power
Idemo dalje, na thrash i speed metal, hardcore i grindcore, pa na death metal. Ukrajinci Eternal Messiah su debi album nazvali The Hour Has Struck valjda da ukažu na to da je snimljen još prošle godine ali da su se tek sada stekli uslovi da ga svet čuje. S obzirom da im zemlja i dalje trpi rusku agresiju, sasvim je fer reći da dok god ljudi uopšte mogu da snimaju albume, stvari još nisu otišle skroz u tri pičke materine. Enivej, ovo je produkcijski malo problematično, pogotovo na ime sasvim nedinamičnog programiranog bubnja, što je šteta, jer bend svira nestašni old school thrash metal sa brzim pesamama, ložačkim rifovima i ponekom neočekivano melodičnom solažom. Volim tu demonsku energiju koju bend štedro emituje i nadam se da na nekom sledećem snimku dobiju šansu da ponove neke od ovih pesama, samo sa boljim zvukom:
https://eternalmessiah.bandcamp.com/album/the-hour-has-struck
Nightsoil iz Santa Fea su se okupili početkom 2020. godine, „sa isključivom svrhom da sviraju thrash“. Lepo je to poslenstvo u životu a pogotovo što, sudeći po drugom EP-ju, nazvanom samo No. 2, ovo nije puko kopipejstovanje postojećih thrash metal formula. Naprotiv, Nightsoil zvuče originalno, i u zvuku i u strukturi pesama, sa dosta atmosfere i nekakvog lo-fi kinematskog šmeka u tome što rade, sa jeftinom a efektnom produkcijom, karakternim vokalom itd. Osvežavajuće originalno a nepretenciozno, dobro odsvirano i ČASNO, baš kako treba:
https://nightsoilnm.bandcamp.com/album/no-2
Onda imamo Sgt. Slime iz Finske, jednu veselu, klasičnu krosover ekipu čiji debi album, Excaligator govori o mutiranim, ubilačkim aligatorima, mutiranim, ubilačkim biljkama, bekstvu sa planete na kojoj više nema piva, Karate Kidu… Jasno je na kojim su Sgt. Slime koordinatama ali kvalitet koji u muzičkom smislu isporučuju je nesporan. Od iritantno a simpatično visokog glasa, preko horskih gengbeng-refrena, do ložačkih rifova nema ovde nečeg originalnog ali ovo je krosover koji se sluša sa apetitom i čovek mu se rado vrati. Ugodno:
https://sgtxslime.bandcamp.com/album/excaligator
Ali onda su tu Norvežani Mortal Fear koji sviraju nešto slično na svom demo snimku Blood, sweat and beer i za klasu su bolji nego što bi iko očekivao. Ovo je energičan old school thrash metal pun dobrih rifova, odličnog pevanja, nervoznih aranžmana, čak i vrlo dobro produciran. Istina je da je 2024. godina i da bi se nekako očekivalo da bendovi koji danas sviraju thrash metal rade smislene nadgradnje onog što smo slušali pre četiri decenije, ali ne umeju svi to. Mortal Fear umeju, zvučeći vrlo autentično a istovremeno sveže i originalno u odnosu na bendove koji su im očigledni uzori. Izvrsno:
https://mortalfearnorway.bandcamp.com/album/blood-sweat-and-beer-demo
Fear of Loss su beatdown hardcore bend iz San Antonija i ako mislite da teksaški beatdown mora da bude grđi i teži od svog drugog beatdowna, u pravu ste. Surrender to Suffering je EP sa četiri pesme veoma teških rifova, sporog tempa, puno slemerskog gruva. Fear of Loss ne smišljaju ništa novo unutar žanra ali sviraju ga sa dobrim zvukom i dosta ubeđenja. To je nekada dovoljno:
https://fearofloss.bandcamp.com/album/surrender-to-suffering
Dobri su You Will Burn iz Alabame, čiji metalizirani hardkor ima u sebi dovoljno screamo i chaotic hardcore elemenata da ne bude samo siledžijsko moshcore iživljavanje. Mada ima i toga, pa nekako sa svega četiri pesme na EP-ju Transfer of Pain bend uspeva da zadovolji mnoge ukuse. Poslednja je uživo i pokazuje da su ljudi vrlo utegnuti i ubedljivi i na koncertima. Vrlo dobro:
https://youwillburn.bandcamp.com/album/transfer-of-pain
Ignorant su iz Lajpciga i sviraju grindcore. Skoro da možete da ih čujete u svojoj glavi već na osnovu ovih informacija, zar ne? Live in Leipzig je odličan živi snimak od proleća ove godine, sa devet pesama sociopolitički osvešćenog crustgrinda stare škole, gde se cene jednostavni, efektni rifovi i stalne smene blastbeat i d-beat čukanja. Nema tu previše filozofije, pesme su kratke i bez sala, a pored osam autorskih komada ubačena je i ukusna obrada Warsore. Zvuk je vrlo kvalitetan, bend brutalno usviran, a čitav materijal jedva da pređe deset minuta pa po ceni od koliko date ovde nemate šta da pogrešite. Grindcore ovog tipa je LEKOVIT:
https://ignorantgrind.bandcamp.com/album/live-in-leipzig
Set The Bar Low iz Nju Hempšira stavljaju i „grindcore“ među tagove kojim sebe opisuju ali srećom, ime benda je takvo kakvo je pa ne treba puno da očekujete. Mislim, ovde nema puno grindcore elemenata, ali provuče se neki blastbit i po neki UUURGHHHH vokal. Set The Bar Low na albumu Repercussions stoje više u nekakvom maničnom metalkor modusu, sa namigivanjima na sve strane, prema false grind i grindcore izrazu sa jedne, a onda i prema mathcore, screamo pa i nu metal trikeraju sa druge. U praksi je to dosta jasno sklopljeno, smisleno odsvirano i sirovo u zvuku ali sofisticirano u konceptu. Vrlo solidan album, to hoću da kažem, iako bend tim samozatajnim imenom zaziva neke zajedljive komentare:
https://setthebarlow.bandcamp.com/album/repercussions
Zato Česi Impulsealer sviraju PROPISAN grindcore. Njihova strana EP-ja sa australijskim Fuxache, pod naslovom Paradox, je naštimovana ekstremno nisko, ima onaj zajebani „buzzsaw“ zvuk gitare i udara jako i brzo, kao da slušate Rotten Sound iz najboljih dana. I sve pesme imaju naslove od samo po jedne reči. Ko zna zna. Fuxache nisu svoju stranu stavili na Bandcamp (za sada) ali biće valjda jer su i oni odličan bend.
https://impulsealer.bandcamp.com/album/paradox-split-with-fuxache
Sasvim slični su i takođe Česi Ludra sa svojim debi albumom Hysterie Doby. Dakle, i ovo je tehnički kvalitetni, nisko naštimovani, teški grindcore. Pesme su kratke ali ne toliko da nemaju prostora za malo kontemplacije i atmosfere a opet je u prvom planu surovo prebijanje, artikulisano a nemilosrdno. Superiorna češka ponuda ove nedelje:
https://ludragrind.bandcamp.com/album/hysterie-doby
Teško je ne voleti kalifornijski Kill the Con Man koji vrlo tehnički a opet prljavi i nestašni deathgrind pakuju zajedno sa socijalno osvešćenim pa i anarhističkim tekstovima. Četvrti album, Rainbow Coalition pleni jednom lakoćom svirke, poletnošću u izvedbi, a koja ide uz ultra-utegnut zvuk i preciznost muzičara, te kratke, efektne pesme. Još i plaćate koliko želite:
https://killtheconman.bandcamp.com/album/rainbow-coalition
Plaga, na kom god jeziku da je ta reč, sigurno uvek označava kugu ili zarazu. Prilično sam siguran da u Torontu Španski nije jedan od službenih jezika ali tamošnji bend Plaga (pored drugih bendova sa istim imenom, iz Poljske i Švedske) je i album nazvao Plaga de Muertos, snimio ga u, kažu „najgorem studiju u Torontu“, al ne kažu u kom pa možda i mi sutra-prekosutra u njega zalutamo NESVESNI šta nam se sprema, i na kraju ga ponudio publici na konzumaciju po ceni od sedam kanadskih dolara. Al, mislim, nije ovo loše. Pričamo o prostom, trešerski-grajnderskom death metalu koji ima sasvim pristojan loš zvuk (ili, ako više volite, jeftin-al-za-sve-pare zvuk) i puno energije u svojim jednostavnim ali ne dosadnim pesamama. Ovde se ozbiljno udara i rilja iz sve snage i sve puca od old school entuzijazma i meni je to sasvim prijalo:
https://plaga1.bandcamp.com/album/plaga-de-muertos
Braća Cavalera nisu mogla da sačekaju ni godinu dana, pa tako jedanaest meseci nakon što smo dobili ponovo snimljena prva dva izdanja Sepulture, porodični kombo nazvan samo Cavalera izbacuje novu verziju albuma Shizophrenia. Shizophrenia je i mesto na kome je Sepultura solidifikovala svoj zreli zvuk, zadržavajući uticaje Kreatora i Sodoma ali dajući muzici osobeni preliv. Naravno, ovde su i izdržljivi, sa decenijama potvrđeni hitovi poput Septic Chsizo ili Escape to the Void a Iggor i Max završavaju album novom (ili samo starom a neobjavljenom) pesmom Nightmare of Delirium i ovo je sjajna trešnja na vrhu torte. Sjajno je, ako već moram da ukažem, da ovo nije, dakle, decidno NIJE upeglana, moderna interpretacija Sepulture već srazmerno sirov snimak i jedno slavlje old school deaththrasha koji jedva da je imao MRVICU boljih izdanja tokom narednih tridesetsedam godina. A ovo sviraju ljudi duboko u šestoj deceniji života i KIDAJU. Ako sledeće godine urade Beneath the Remains, ne znam šta ću da uradim (mada iskreno ne vidim šta na tom albumu ima da se unapredi, svršen je kakav jeste):
https://cavaleraconspiracy.bandcamp.com/album/schizophrenia
Mađari Skog (samo jedan od gomile bendova sa tim imenom) objavljuju svetu da sviraju old school melodic death metal i, moram da priznam, s obzirom na to kako ova muzika DANAS često zvuči neugodno predaleko udaljena ne samo od death metala nego i od metala, njihov program sa tri pesme na EP-ju Imprisoned Silence je pozitivno osnažujući. Nema ovde trunke neke originalnosti, naravno, sve je urađeno stopostotno u stilu švedske škole, od stokholmske produkcije pa do geteburških harmonija, ali, mislim, ovo RADI. Teško je, melodično je, energično je, emotivno je. Valja:
https://skog1.bandcamp.com/album/imprisoned-silence-ep
Izraelski Pantheon nisu bend po mom ukusu, njihov izabrani zvuk je melodični death/ black metal, ali sam dao dosta šanse njihovom drugom albumu i uspeo je da me malo šarmira. Mislim, ima tu mnogo simfonijskog kiča i generalno je ovo prespora a premelodična muzika za mene, ali Dead Existence ima neke dobre rifove, neke iznenađujuće uspele melodije i unatoč beživotnoj produkciji uspeva da zadrži pažnju duže nego što sam očekivao. Svestan sam da ovo nisu sad neke MOĆNE pohvale, ali od koga dolaze, dobre su:
https://envenomedmusic.bandcamp.com/album/dead-existence
https://rempartsproductions.bandcamp.com/album/dead-existence
Meksikanci Salem Nights prže old school slamming deathcore pa je njihov album, Maleficarum meni zapravo zabavan. Ovo je jednostavna, nekomplikovana kolekcija nekih jedanaest pesama u kojima se smenjuju blastbitovi, slemovi i klasični breakdown momenti, i nije sad to nešto MNOGO maštovito u pogledu gitarskih rifova, ali ima korektan gruv i dinamične vokale, produkcija je okej i pitko je.
https://salemnightsband.bandcamp.com/album/maleficarum
Kad se bend zove Pissrot a novi EP Soaked In Slop znate da se spremate za orgije sa kolokvijalno nazvanim sportovima na vodi. No, ovo je vrlo korektan pećinski death metal, više u gruvu nego u brzini, sa pesmama koje počivaju na dobrom, teškom zvuku i rifovima i koje ne preteruju sa dužinom. Ugodno:
https://pissrotband.bandcamp.com/album/soaked-in-slop
Teško je ne voleti bend koji je tako posvećen svom pećinskom, hiper-old-school death metalu kao što su to nemački Prehistoric War Cult. Fucking Kill Records je već odavno prepoznao njihov kvalitet pa im je Chris izdavao i ranije ploče a novi album, nazvan sasvim eksplicitno Barbaric Metal je kolaboracija imeđu njegove i nekoliko drugih etiketa jer, jelte, intenzitet ove muzike ne može da iznese jedna firma. Ali, mislim, nema ovde nikakve pretencioznosti, Prehistoric War Cult samo prosto krljaju kao ludi pola sata i to je dovoljno ili da vas zauvek pridobiju ili da vas zauvek oteraju od death metala. Smatram da je ovo, ovako musavo snimljeno a odsvirano neposredno, bez kalkulacija i rezervi – naprosto prelepo:
https://prehistoricwarcult.bandcamp.com/album/barbaric-metal
https://kellerasselrecords.bandcamp.com/album/prehistoric-war-cult-barbaric-metal
https://iconoclasmconquest.bandcamp.com/album/prehistoric-war-cult-barbaric-metal-2
https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/prehistoric-war-cult-barbaric-metal
U nekom dosta sličnom elementu je i debi album švedskih Abysmal Winds, projekta u kome sva tri člana sviraju i u blek metal postavi Avsky (kao i u Omnzide, pa onda neki sviraju i u Corpsehammer, Acolytes of Moros itd.). Nazvan Magna Pestilencia, ovo je opus sirovog, old school zvuka koji manje podesća na švedske preteče a više je u skladu za američkim i britanskim radovima sa kraja osamdesetih tipa Master, Morbid Angel, Benediction i Bolt Thrower. I produkcija je takva nekakva, sirova, krševita ali životna, a bend sve svira autentično i posvećeno. Ko voli štroku i mračne, preteće rifove, ovo će mu ozbiljno prijati:
https://ihate.bandcamp.com/album/magna-pestilencia
Construct of Lethe su još jedan od death metal bendova u kojima svira francuski maestro uzvitlanog bubnja, Kevin Paradis. Ostatak benda čine Amerikanci, članovi Near Death Condition, Lord, Ash, Black Harvest itd. ali muzika je, nagađate, progresivni(ji) ali brutal(niji) death metal koji ide brzo i udara jako ali ima dosta osobenih, originalnih rešenja. Štaviše na momente ovo ode u sasvim ugodnom avangardom smeru i kombinacija propisnog death metal gaženja sa psihodeličnim old school rifovima sa jedne i zvučnih eksperimenata sa druge strane dosta dobro legne na moje uši. A Kindness Dealt in Venom je treći album benda ali prvi posle pandemije i prvi sa pravim bubnjarom za kontrolama pa se nadam da označava novu perspektivu za Construct of Lethe i period rasta i prosperiteta. Muzika im svakako vredi:
https://constructoflethedm.bandcamp.com/album/a-kindness-dealt-in-venom
Montrealski Derelict sebe smeštaju negde između „ekstremnih“ kvebečkih bendova poput Cryptopsy i Beneath the Massacre sa jedne i evropskih uzora poput Revocation i Decapitated sa druge. No, meni novi album, Versus Entropy, posle dvanaest godina mirovanja, zvuči mnogo bliže ovoj drugoj varijanti jer iako se Derelict prevashodno identifikuju kao tech-death ekipa, Versus Entropy je manje „tehnička“, možda više progresivna ploča. Dakle, ovo karakterišu evokativni rifovi, razgovetno pevanje, melodične solaže i generalno melodije pa iako je muzika sasvim dovoljno ekstremna za moj ukus, ona je daleko od tech-death neprozirnosti kako to već ume da bude. Fina ploča maštovitog i zrelog death metala:
https://derelictmetal.bandcamp.com/album/versus-entropy
Kad smo već kod progresivnijeg, tehničkog death metala, treći album bostonskih Replacire je rađen sedam godina i ima jednu zaista zrelu, impresivnu formu. The Center That Cannot Hold nije nekakav hiperintelektualizovani materijal, da se tu razumemo, ali jeste ploča koja razume da „tech“ komponenta muzike deluje efektnije kada slušaoca ne zaspete kanonadom demonstracija vaše tehnike, sve u isto vreme, nego kada napišete pesme koje će mu mozak vući sve neobičnijim putanjama baš zato što sve vreme razume da prati narativ ali ga onda pametne digresije rastržu na komade. Već prva kompozicija, Bloody-Tongued And Screaming će vas ili oterati od ovog albuma u drugi srez ili vam razgoreti glad da slušate sve do kraja sa nabildovanom erekcijom i beležnicom da zapišete najjače ideje koje su vam pale na pamet dok ste ovo slušali. A onda ćete verovatno opet krenuti ispočetka. Maestralno:
https://replacire.bandcamp.com/album/the-center-that-cannot-hold
Dansko-turska momčad Hyperdontia ima treći album, Harvest of Malevolence i ovo je do sada najzrelija, najbolja ploča jednog i inače vrlo dobrog benda. Hyperdontia ovde zaista zvuči kao da ima višak zuba, jer, jelte, grize na sve strane, hahaha, ali, zaista, album je briljantna demonstracija kako „old school death metal“ može da zvuči moderno, sveže, maštovito, da ne izigrava ni progresivu niti da se bavi imitacijom starih bendova. Plus miks je živ, dinamičan, svirka lepršava i prosto je milina slušati ovako dobre izvedbe ovako dobrih pesama. Bend izdaje za Dark Descent Records i jedan su im od apsolutnuih aduta.
https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/harvest-of-malevolence
Rusi Cerber – samo jedan od mase ruskih bendova istog imena – kažu da je Dead Born Sense njihov drugi album, mada proverom stranice na Metal Archivesu nije najjasnije šta smatraju prvim albumom. Enivej, bend je osnovan krajem osamdesetih (Metal Archives kaže 1991. godine), ništa nije snimio pre 2023. a za ovaj album ima novu postavu i novi stil. Death metal je to dosta stare škole, sasvim korektan u svakom pogledu, snimljen jeftino ali pošteno i sa dovoljno mašte da vreme lepo prođe. Ništa revolucionarno, ali ima ovde dosta karaktera i inventivnosti:
https://cerbermetal.bandcamp.com/album/dead-born-sense
Paraplexia su indonežanski dvojac bez bubnjara pa na njihovom debi albumu, Disgorging the Faith roboti rade prekovremeno. Mislim, ovo je u principu prenaglašeno, karikirano brutalan i brz death metal ali nekako, kad već ne morate da muziku ugađate sa fizičkim kapacitetima izvođača, možete da smislite neke sasvim nove forme i Paraplexia to donekle i rade. Cenim.
https://paraplexiaiddm.bandcamp.com/album/disgorging-the-faith
Kada u nedelji nakon novog singla Organectomy objavljujete novu brutal/ slamming death metal muziku, ili ste blaženo izolovani od ostatka sveta ili imate MNOGO poverenja u svoje kvalitete. Indonežani Anthropophagus Depravity svakako imaju sa čim da izađu u narod pa je njihov drugi album, Demonic Paradise jedna suština brutalnosti i kondenzacija brutal/ slamming death metala u deset relativno kratkih, ekonomičnih pesama metodičnog čekićanja i loma svih kostiju u vašem telu. Za razliku od većine Indonežana, ovo ima dosta topao zvuk (dakle i dalje je na granici neslušljivo preglasnog ali sa prave strane te granice) a pesme su u dobroj tradiciji Jogakarte, smena neumoljivih blastbitova i iskrivljenih srednjetempašklkih disonanci. Vrlo ukusno spravljeno i, s obzirom na kratkoću pesama, ne stiže da dosadi:
https://anthropophagusdepravity.bandcamp.com/album/demonic-paradise
Evo nas na kraju. Slušaćemo još krosžanrovska izdanja, i klasični heavy metal, saznaćemo šta je album nedelje i biće nam lepo. I tako, Aaron Turner gura dalje svoj avangardni projekat Sumac i evo nam novog albuma, The Healer. Onako kako mislim da je Turner žudeo da sa Isis i Old Man Gloom nekako uzme sve što voli od Godflesh ali da ne zvuči baš kao Godflesh, tako je i Sumac katalog raznih avangardnih, ritualističkih i psihodeličnih muzika koje Turner očigledno voli – kao, uostalom i svako ko ima ukusa u muzici, dodao bih nadmeno – sa pokušajem da se svemu tome doda neki lični pečat. I nekada je to uspešnije, nekada manje uspešno. The Healer je dugačka, na momente mučna ploča čije četiri kompozicije dosežu skoro do sat i po i ne mislim da je ona zaista „eksperimentalna“ jer sve na njoj meni zvuči kao referenca ili citat nečega od pre, ali, mislim, nije to LOŠE. Avangardni sludge metal zvuči kao suviše tesan okvir da se u njega ovo utera, s obzirom na Turnerovu ambiciju ali… to je uglavnom to.
https://sumac.bandcamp.com/album/the-healer
Redovno serem kako moderni industrial nije ni za kurac i da svi koji ga sviraju treba da budu ritualno udavljeni u sopstvenoj mokraći pa je red da ukažem i kada se pojavi nešto DOBRO – barem po mojim kriterijumima – na ovoj sceni. Bangladeafy, duo iz Njujorka ne zvuče kao Author and Punisher – a što bi bio neki moj primer dobrog „novog“ industriala – već su, pa, recimo kao da Skinny Puppy i NiN džemuju sa Fetusom. Album Vulture ima petnaest pesama, uglavnom su kraćeg formata, to jest, to su prevashodno ideje koje se kratko prorade i ide se dalje. Prijatno je:
https://bangladeafy.bandcamp.com/album/vulture
Iako L.M.I. iz Pensilvanije novi album, Failed to Feel it izdaju i za Horror Pain Gore Death Productions, njihova muzika ne spada u redovni deathgrind itd. program ovog izdavača. L.M.I. su nekakva kombinacija posthardkora i stoner-sludge mučnine, ali odsvirana sa skoro grindcore žestinom. I tu nema skoro ničeg što vam može biti nesimpatično. OK, zvuk je muljav, ali album je ekstremno inventivan, nabijen do vrha kratkim pesmama koje ne čekaju baš previše pre nego što vam zabodu očnjake u vrat i meni je jako drago da HPGD na ovaj način širi svoje područje delovanja jer je ovo odličan album:
https://lmiband.bandcamp.com/album/failed-to-feel-it
https://hpgd.bandcamp.com/album/failed-to-feel-it
https://handstandrecords.bandcamp.com/album/failed-to-feel-it
Već smo prošle godine bili impresionirani madagaskarskim LohArano i njihovom kombinacijom metala, panka i lokalnog folklornog nasleđa a novi EP, Devl je još bolji. Ovo je pet pesama gruverskog metala, reperskog rafalnog pevanja izmešanog sa lokalnim folk-napevima, žestokih gitara i ritmova informisanih afričkim obredima i sve to jako dobro ide jedno uz drugo dajući u sumi zastrašujuću energiju i jedan inspirativan, skoro revolucionarno intoniran vajb. Sa ovih pet pesama bend, kako kaže copy, „priča o tome kako je to biti roker u državama gde je rok subverzivan“ i, eto, ne mogu a da ne kažem kako je svima koji ovo čitaju a i meni koji ovo pišem, potrebno povremeno podsećanje na to. Ako ste ikada voleli Urban Dance Squad ili Asian Dub Foundation, LohArano su na neki način deo istog legata, samo što ne stvaraju u dijaspori nego tamo gde je to ZAJEBANIJE, a muzika im je time JAČA i značajnija. Evo, ne mogu da se opasuljim koliko je Devl odlična ploča i koliko ova pevačica i gitaristkinja jebe keve i treba da bude uzor svakoj devojčici koja je ikada pomislila da u ruke uzme gitaru i stane pred mikrofon:
https://loharano.bandcamp.com/album/devl
Mislim da je jedini razlog što sam kliknuo na album benda koji se zove Silly Crew Of Drunken Kids to da je crtež na omotu jedna old school stripovska metal-kompozicija, po uzoru na ono što su radili Bane Kerac i njegovi ispisnici osamdesetih godina prošlog veka. Kad, ono, ovo su neki naši! Dobro, Hrvati, ali suviše sam ja mator da bih razvrstavao južne Slovene po nekakvim „nacijama“. Enivej, ovo nije ni mlad bend, iako mu je Snort All The Hypocrites debi EP (mada se radi već šest godina). Članovi već sviraju u Undercode i drugim sastavima diljem Hrvatske i to objašnjava što je muzika ovako zrela i kvalitetno izvedena. Uprkos, jelte, „silly“ imenu i orijentaciji na alkohol u delu tekstova, bend svira vrlo ozbiljno i pruža slušaocu energičan, ložački heavy metal koji zvuči istovremeno i moderno i tradicionalno. Produkcija je dobra, svirački ovo je VRHUNSKI (mada bih možda imao prigovor na vokal Nina Alića koji ume da bude i malo monoton i voleo bih da je čovek malo teatralniji u izrazu, pošto je muzika oko njega RASKOŠNA), a pesme su znalački napisane i ma koliko da Silly Crew Of Drunken Kids u startu emituju vajb da su ovde došli samo da se zezaju, EP je izuzetno ozbiljan, kvalitetan i obavezno štivo za svakog metalca koji drži do sebe:
https://sillycrewofdrunkenkids.bandcamp.com/album/snort-all-the-hypocrites
TuffDuzt već imenom sugerišu da ćemo slušati rekonstrukciju sleaze metala iz osamdesetih a kad vidite marame na glavama i jednu kožnu kapu sa štitnikom za oči i nitnama, znaćete da su vam sve sumnje potvrđene. No, Kanađani se ovde pokazuju u jako dobrom svetlu i EP The Poser Killer uprkos tom izlizanom, generičkom imenu nudi četiri pesme kvalitetnog heravy rocka koji sleaze komponentu drži na uzdi i ne da joj da izađe u prvi plan, koristeći prevashodno dobre, heavy rifove, bluzerske harmonije i solidne vokale da zabavi slušaoca. Ovo je odlično producirano i generalno odlično pa ako volite da tapkate nogom i dižete čašu sa pivom u ritmu dobrog barskog rokenrola, navalite. Cena je koliko sami date:
https://tuffduzt.bandcamp.com/album/the-poser-killer-ep
Iako baštine nasleđe američkog juga, Dezperadoz su nemački bend. Njihov šesti album, Moonshiner, bavi se, dakle, pravljenjem i prodajom ilegalnog alkohola, revolveraškim obračunima i bežanjem preko granice u Meksiko i mada je muzika kombinacija thrasha i southern groovea, dovoljno je pitka da ovo bude mejnstrim metal. Nema tu sad neke velike filozofije, pa kome je zabavno, zabaviće se:
Finci Neverfade imaju prvi EP sa dve pesme, Assassin, koji sadrži i njihov debi singl od proletos, Phantoms in the Wind. Solidno je ovo, kao nekakva modernizovana varijanta modernog Iron Maiden. Ako možete tako nešto da zamislite. A lako je: Neverfade imaju taj moderni metal gruv ali i melodičnost i himničnost modernog Iron Maiden i mada sve to ne mora da bude muzika SASVIM po mom ukusu, svakako nije rđava. Dobra svirka, produkcija kvalitetna, bend koji vredi da se ima na radaru:
https://neverfadefin.bandcamp.com/album/assassin
Argentinci Hërpes svoju muziku opisuju jednim preciznim „heavy metal, punk y psicodelia“ pa se osetite slobodnim da prilagodite očekivanja. Album Gran Brujo je uistinu jedna fina kombinacija psihodeličnog roka i sirove, energične svirke koju će ceniti i metalci i pankeri. Motorhead je, naravno, među najvećim očiglednim uticajima za Hërpes i ovaj bend ima istu vozačku oštricu, a na nju ide dobra produkcija, fino pevanje na Španskom… Šteta što ovoga nema na Bandcampu, vredelo bi da se kupi:
Metal Blade Records imaju jaku nedelju pa su izdali i novi, šesti album švedskih Portrait, naslovljen samo The Host. Portrait su dobra ekipa, sa utemeljenjem u klasičnom heavy/ power metalu ali sa okultnim i satanističkim tendencijama pa je The Host kao da slušate Blind Guardian ucenjen da svira grindcore ili Napalm Death koji cepa melodični power metal kako zna i ume. Bude to i dosta zahtevno, album traje daleko preko sat vremena i ima četrnaest pesama kad se sve sabere, ali Portrait imaju ekstremno zdrav zvuk (kome miks ne čini baš sve usluge) i ovo je napisano nadahnuto a odsvirano srčano. Podrška:
https://portraitsweden.bandcamp.com/album/the-host
Poljaci Grimoire imaju debi albu, Lovehunt i mada bi čovek sa takvim naslovom očekivao nekakav sleaze metal eksces, Grimoire su zapravo klasičniji heavy/ NWOBHM sastav. Imaju oni i dosta toga da peglaju u zvuku, pogotovo je pevanje moglo da bude bolje producirano, ali svakako mi je zadovoljstvo da prijavim da bend ima jednu ULTRA zdravu osnovu, da se ovde svira žestoko i posvećeno i da pesme imaju puno dobrih rifova, uopšte dobrog gitarskog rada, tvrdog ritma i pravoverne energije:
https://grimoire71.bandcamp.com/album/lovehunt
Album nedelje i blek metal poslastica za početak leta stiže iz Banja Luke. Duo Zvijer ima treći album, Zvjerovanje, i ovo je jako JAKO dobro. Aleksandar Saradžić i Dalibor Franjkić su ljudi sa ogromnim iskustvom i Zvjerovanje je ploča izrazite zrelosti ali i gotovo razmetljive inventivnosti. Rađen tokom četiri godine koliko je proteklo od drugog albuma, ovo je materijal visoke gustine ideja ali i demon(!)stracija veoma izgrađenog ukusa i osećaja za aranžiranje tih ideja, za dinamiku svirke, razvoj tema, kombinovanje atmosfere i teksture sa dovitljivo postavljenim melodičnim pasažima pa sa propisnom krljačkom svirkom. I produkcija je veoma pristojna, pa Zvijer moram da nahvalim iz sve snage jer nije baš svake nedelje da iz našeg balkanskog grotla stižu ovako dobre ploče za koje je merak reći da su svetske a naše:
https://insartrecords.bandcamp.com/album/zvjerovanje
