Još jedna nedelja i još jedan horor strip koga Jeff Lemire radi za Image Comics sa evropskim crtačem. Kolotečina, rekli bi sad cinici, ali fer je reći da Lemire demonstrira kapacitet za pisanje vrlo različitih tipova horora, pa i da onda tekući serijal Phantom Road ne liči gotovo ni malo na ono o čemu smo sa dosta oduševljenja pre izvesnog vremena guslali u vezi sa The Bone Orchard Mythos. Ova dva stripa se razlikuju po vizuelnom jeziku, po tehnici i tempu propovedanja, po fokusu (ili odsustvu fokusa) na likove, i zapravo pripadaju sasvim različitim podžanrovima spekulativne horor-fikcije. Tako, ako sam za The Bone Orchard Mythos dosta često zazivao Stephena Kinga i H.P. Lovecrafta kao očigledne uzore, a priče su bile smeštene u distinktne lokacije i puštale likove da u njima žive i umiru koliko umeju, Phantom Road je, pa, kako mu i ime sugeriše, on-the-road narativ čiji bi se nekakvi konceptualni predlošci mogli naći u na primer televizijskim serijiama X-Files i Twin Peaks, ali i zombi drami kakva bi bio, na primer The Walking Dead.
Naravno, najuočljivija razlika je pre svega na vizuelnom planu. Španski crtač Gabriel Hernández Walta nije sklon realističnom glamuru i fotoreferencama koje karakterišu crtež Lemireovog saradnika na Gideon Falls, The Bone Orhcard i drugim stripovima, Italijana Andree Sorentina. Iako po vokaciji pre svega slikar koji je do početka veka radio ilustracije za dečije knjige, Walta je nakon dobijanja nagrade Injuve 2022. godine rešio da se oproba u strip-medijumu, pa je tako za američki IDW radio strip-adaptaciju Barkerovog romana The Thief of Always, a onda je radio za španske izdavače i nešto radova za Marvel, DC i Dark Horse (uključujući The Vision i Hellboy and the BPRD). Phantom Road mu je prvi autorski rad na američkoj sceni i Walta ovde pruža vrlo siguran, a i vrlo „američki“ program. Uostalom, ima li šta američkije od vozača velikog teretnog kamiona, proverbijalne drumske krstarice, koji samuje za volanom od benzinske pumpe do benzinske pumpe i bistri filozofiju života uz taj put?
U trenutku dok ovo kucam, Phantom Road je izbacio deset epizoda – prva je izašla Marta 2023. godine – i time zaokružio svoje prve dve priče, ili makar materijal za prve dve kolekcije i fer je reći da se priličan broj kritičara slaže da je ovo, čak i posle deset brojeva – a gde su pojedinačne epizode i nešto duže od severnoameričkog standarda – strip u kome čitalac još uvek ne zna o čemu se u njemu radi. Naravno, „writing for trade“ je standard u američkom stripu već duže od dve decenije i podrazumeva se da je pravilo a ne izuzetak da pojedinačne epizode neće dati čitaocu jednu zaokruženu priču već samo deo dužeg narativa, ali Phantom Road malo ide i u ekstrem, nudeći čitaocu puno udica i navlakuša, uvodeći nove i nove slojeve misterije i intrige, ali dajući, u dosadašnjih deset brojeva, vrlo malo razrešenja, objašnjenja, ili ikakvih raspleta. Lemire pominje Vertigove serijale poput Sandmana ili Preachera kao neku vrstu okvirne reference za setovanje svojih očekivanja kada uzmete da čitate Phantom Road, ali treba ukazati i na to da su oba ova serijala u svojih prvih deset epizoda (i, malo mi se sloši kada shvatim da pričam o stripovima koji su izlazili pre tri decenije) imala MNOGO priče, mnogo rada sa likovima, mnogo amplituda u pripovedanju tokom kojih je čitalac saznavao mnoge stvari i imao prilike da na njih reaguje, emotivno, intelektualno, filozofski.
U poređenju sa tim, Phantom Road kao da stoji u mestu. A što je naravno jezička figura koju san namerno izabrao, imajući u vidu da je u pitanju decidno on-the-road narativ koji, kako rekosmo, u centar stavlja ikoničku sliku velikog kamiona, centrirajući priču na njegovog vozača koji je neka vrsta usamljenog antiheroja na inicijantskom putovanju. Doduše, ne sasvim usamljenog. Dom, pomenuti vozač kamiona koji je na početku na svom putu za Severnu Dakotu, brzo dobija saputnika u liku žene, Birdie, koja je bila učesnik neobične saobraćajne nesreće gde je njen verenik poginuo. Birdie i Dom su proverbijalni slučajni partneri, ali brzo počne da se nazire da su možda zapravo spojeni sudbinski i da će njihov put ka Severnoj Dakoti dobiti fatalne obrise kada im se od strane ne sasvim identifikovane više sile naloži da neobičan tovar kako znaju i umeju isporuče na njegovu finalnu destinaciju.
Lemire je svestan da ovaj strip ima problem sa, hajde da kažemo, imidžom, jer je veliki deo čitalaca pretpostavio da je u pitanju miniserijal i odustao od kupovine pojedinačnih epizoda, odlučujući se umesto toga da čeka kolekciju. Scenarista veli da shvata da kada izbacujete tako mnogo različitih stripova kao on, to znači i da neće svaki od vaših čitalaca imati vremena ili novca da pročita svaki od njih. No, kako je u ovom slučaju on vrlo programski isplanirao tekući serijal po uzoru, na rekosmo, Vertigove klasike iz devedesetih, sa zapletom dostatnim za pedeset epizoda, briga da će slaba prodaja ovaj plan poremetiti i serijal dovesti do preranog klimaksa je stvarna.
Problem sa Phantom Road je, kako smo već sugerisali, u tome što gomila intrigu, misteriju i pozadinsku priču, ali što u priči koja se trenutno odvija, ne daje dovoljno mesta na kojima bi čitalac imao utisak da je prisustvovao nekakvom lokalizovanom raspletu a koji sada, u retrospektivi pojašnjava ono što je gledao poslednjih pet epizoda i pitao se kako se odvojene niti zapleta, prošlosti likova, ali i bizarne, neobjašnjive, natrprirodne situacije kojima svedoči, spajaju u koherentnu celinu. Lemire ovde svakako igra malo rizičnu igru, pripovedajući sporo, puštajući Waltu i izuzetnog koloristu Jordieja Bellairea da kreiraju atmosferu usamljenosti kroz prostrane, mrtve pejsaže i širokougaone poglede na nenaseljene krajeve Amerike, umotavajući slike u smeđe, umirene tonove, gde se razlika između neba i tla primećuje jedino na ime linije horizonta tamo negde u daljini. Naravno da je Lemire majstor ovakvog pripovedanja, ali njegove priče u kojima ono najbolje funkcioniše najčešće su fokusirane na likove i lišene ovolike količine „mystery“ sadržaja.
No, Phantom Road je decidno uzeo pelcer od X-Files i Twin Peaks i programski gomila neobično, neobjašnjivo, onostrano i onirično kako bi kod čitaoca izazvao pomešan osećaj začudnosti i nelagode. Naravno da to bude i efektno: saznanje da postoji čitav drugi svet koji se dodiruje sa našim i koga protagonisti postaju svesni na izuzetno traumatičan način je ona snažna udica koja će čitaoca vući da vidi šta je bilo dalje, ali onda scenario na to dodaje čitave nove slojeve ideja, zapleta, koncepata. Dom i Birdie oboje imaju nekakve traumatične prošlosti i to se saznaje polako i postupno, pa onda brzo i brutalno. Bića iz drugog sveta koja podsećaju na zombije nisu ni najčudnija stvar koju će protagonisti tamo videti – pa čitalac treba da bude spreman na oživljene maskote benzinskih pumpi i bizarnu mesijansku bebu, a ništa od toga trenutno nema ikakvo objašnjenje niti je protagonistima ILI čitaocu ponuđeno dovoljno nekakvih „pravila“ tog drugog sveta da mogu da pokušaju da donesu svoje zaključke o svemu. Ovo je svakako i najviše frustrirajuća stvar u vezi sa Phantom Road, taj osećaj da sve vreme samo dobijate domaće zadatke ali ne i dovoljno materijala da ih pravovremeno uradite.
Ovde čak nisam ni pomenuo čitavu drugu liniju zapleta sa čitavim drugim ansamblom karaktera, a gde imamo agentkinju FBI koja istražuje neobičan slučaj na neki način vezan sa onim što se dešava Domu i Birdie. I ta agentkinja prolazi kroz bizarne, tajanstvene i zasada neobjašnjene i neobjašnjive situacije. I ta agentkinja ima traumu u prošlosti o kojoj saznajemo postepeno pa onda kroz energične apdejte status kvoa. Naravno, njena centrala posle izvesnog vremena odluči da je skloni sa slučaja, ali ona shvata da su ovde stvari eskalirale sa puke profesionalne dužnosti na nivo lične investicije…
Phantom Road je strip pun dobrih elemenata. Lemire ume da radi sa likovima koji tegle za sobom teške traume i pokušavaju da se kroz život probiju izbegavajući da ih njihova težina polomi. Takođe, vidno je da ga x-fileovsko-twinpeaksovska intriga inspiriše, ali ovo je istovremeno i prvi Lemireov strip za koji se ima utisak da je pisan ciljano, planski, da bude prodat nekoj televizijskoj produkciji i transformisan u seriju. Da bude jasno, Lemire svakako zavređuje poziciju među strip-kreatorima koji su se transformisali u televizijske kreatore, ali ni Essex County niti Sweet Tooth – dva stripa na osnovu kojih su već napravljene serije – nisu bili pisani sa primarnom idejom da budu televizija. I možda grešim dušu, možda ni Phantom Road nije tako pisan, ali on ostavlja takav utisak, sa tim svojim gomilanjem misterija koje će biti eksploatisane dalje u narativu, sa likovima koji imaju prilčno readymade, prepoznatljive, malko i stereotipne persone, sa upečatljivim dizajnom pomenute maskote benzinskih pumpi koja bi svakako mogla da bude i prepoznatljiva maskota televizijske serije, sa puno praznog hoda gde se samo valja upijati atmosfera nenaseljenog američkog bespuća koje presecaju pusti drumovi…
Skoro hiljadu i po reči sam potrošio na kritikovanje Phantom Road pa vredi ovde reći i da ovde ni slučajno nemamo posla sa lošim stripom. Čak ni sa manirističkim. Mislim da Lemire i saradnici materijalom rukuju sigurno i da iskustvu čitanja u svakoj pojedinačnoj epizodi nema šta da se zameri. Svaka od njih počinje tablom iz sredine priče koju ćemo čitati, dajući čitaocu tipično dramatičan krešendo do koga će se onda postepeno dolaziti i to je dobra, uspešna tehnika, dodatno podcrtana tim srazmerno sporim, ležernim pripovedačkim tempom, sa dosta praznog hoda koji garantuje prostor za atmosferu i refleksiju. Pritom, Walda stvari radi izuzetno dobro, nudeći kinematsko kadriranje i veoma karakterne, veoma životne likove, a sve poduprto Bellaireovim, rekosmo, umirenim kolornim radom koji čak i akcione scene pretvara u psihodelične, distancirane prizore iz snova, svodeći njihovu visceralnost na jedan apstraktan nivo. Ovo stripu zaista daje elegantnu, odmerenu atmosferu i čitaoca uvek bez greške uvlači u intrigu i misteriju, inspirišući ga da traži još i da se pita ŠTA je od svega ovoga zaravo stvarno. I šta je „svarnost“ sama, kad smo već kod toga.
No, to odbijanje da se ponude razrešenja i umesto njih davanje samo novih elemenata zapleta znači da Phantom Road zahteva izuzetno strpljivog čitaoca koji će mesec za mesecom dolaziti da vidi šta je bilo dalje, svestan da odgovore verovatno mora još da čeka. Za serijal koji planira da ima pedeset epizoda, dakle, Phantom Road ispada možda i suviše smeo sa svojim odbijanjem da ima distinktne narativne lukove i da čitaocu pruži utisak da su se neki od njih zaokružili posle deset brojeva. No, ako ste skloni hororu, misteriji, intrigi i nemate problem sa dugim čekanjima da se sve što ste u narativ ulili na kraju isplati, Phantom Road bi morao biti vredan vaše pažnje. Image ga prodaje ovde.
