Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Velike vrućine u toku prethodne nedelje znače i da nema smisla da mi ovde dolivamo vrelinu. Možda album koji danas slušamo ne bi bio moj prvi izbor u nekom drugom periodu, kada bi vrela ustanička krv vukla u stranu svirepe avangarde, besomučne improvizacije, cerebralnog free jazza, ali mislim da će nam svima prijati malo hlađenja. Dimitar Liolev: Gentle Look je lagana, romantična ploča, onako kako joj i ime sugeriše, jedan balkanski (nežni) pogled na post bop i cool jazz, sa inklinacijom ka baladama ali i neodustajanjem od tehničke, mišićave svirke. Takoreći ponešto za svakoga.
Sofijski saksofonista Dimitar Liolev, koji je ove godine napunio pedesetu, s ponosom ističe da je on druga generacija muzičara u svojoj porodici. Otac mu, Kostadin Liolev, spada u staru gardu bugarskih muzičara, sa klasičnom naobrazbom na klarinetu, ali i karijerom harmonikaša i kompozitora/ aranžera bugarske narodne muzike. Dimitar je sasvim očekivano već sa pet godina krenuo da uči muziku a saksofon je uzeo u ruke sa šesnaest. U Plovdivu je završio srednju muzičku školu a onda i Muzičku akademiju gde su mu klavir i fagot bili glavni instrumenti, no paralelno je sticao i profesionalno iskustvo „na terenu“, svirajući svadbe, kafane, restorane. Nagađate da je ovo manje bio džez a više bugarska, turska, grčka i srpska narodna muzika. No, od 2000. godine kreće ozbiljniji muzički rad prvo sa folk-fjužn sastavom Brainstorm (kakve li koincidencije, i sam sam svirao u bendu istog imena!), koji je imao prođu i na radiju i na televiziji a nastupao je i na džez festivalima. 2002. godine je dobio stipendiju i otišao u Groningen da uči na konzervatorijumu Prins Claus a ovo mu je dalje bila zgodna prilika da radi sa mnogo američkih muzičara i edukatora kroz program „New York Comes to Groningen“. 2004. godine je na North Sea Jazz Festivalu predstavio prvu svoju grupu, Rakia, i sa njom stigao do finala Nizozemskog džez nadmetanja.
Posle još par godina rada u Nizozemskoj gde su pale i neke nagrade, vratio se u Bugarsku i tamo počeo ozbiljno i profesionalno da radi, kako sa bugarskim muzičarima, tako i sa Amerikancima od kojih su mu mnogi bili podučavaoci tokom groningenske faze. Nabrojaćemo samo neka imena ovde: Dianne Reeves, Don Braden, Ralph Peterson, Conrad Herwig, JorisTeepe, Teodosij Spasov, Angel Zaberski Jr., Antoni Dončev, Hristo Jotsov, Stojan Jankoulov, Hilda Kazasyan, Lili Ivanova… Od 2006. ima nekoliko sopstvenih bendova koje predvodi a od 2008. godine je predavač na plovdivskoj Muzičkoj akademiji koju je sam završio, kao i član dva bitna bugarska Big Benda. Tokom pet godine bio i muzički direktor Julskog džez festivala u Smoljani, na Rodopima.
Od 2014. godine gradi svoj autorski katalog u kome se džez muzika meša sa samo malo folklornog nasleđa a kao svoje glavne uzore, pored oca, navodi bugarske muzičare kao što su Teodosij Spasov, Ivo Papasov, Ivan Milev, Milčho Leviev, Antoni Dončev, a onda i „američke legende“, redom: Charlie Parker, Sonny Stitt, John Coltrane, Michael Brecker, Kenny Garrett, Chris Potter, Miguel Zenon, , David Binney, David Berkman, Herbie Hancock.
Na Gentle Look se svakako može čuti ta „američka“ dimenzija. Liolev svira isključivo alt saksofon na svim ovim kompozicijama i njegov ton je bogat i pun, a tehnika veoma izgrađena. Po prirodi stvari, pošto su sve ove pesme praktično balade, izvođene snažno ali bez forsiranja, njegova svirka je velikim delom u legato stilu, sa majstorskim prolascima kroz skale gde se tonovi praktično pretapaju jedan u drugi i imate utisak da prsti jedva dodiruju instrument. Ovde nema ogromnih dinamičkih skokova, niti ekstremnih harmonskih prelaza, Liolev se uglavnom bazira na bopu i radi u njegovim okvirima, ne distorzirajući svoj izraz i baveći se mahom umiljatim, romantičnim frazama koje se razvijaju bez žurbe. Ako drame u ovoj muzici ima – a ima je – ona se razrađuje postepeno dostojanstveno, bez užurbanosti i naglašenog „dramljenja“.
Sve kompozicije su delo samog Lioleva a postava varira od jedne do druge onako kako njegovi aranžmani to zahtevaju. Komad koji otvara ploču, Mutinkata, je tako rađen u klasičnoj kvartet kombinaciji, gde pored samog Dimitra imamo pijanistu Stanislava Arabadjieva, kontrabasistu Dimitara Karamfilova i bubnjara Stefana Goranova. I ova prva kompozicija je odmah demonstracija i tehnike izvođača i svetonazora ovog albuma, sa svirkom koja je energična ali ne bučna i jednim pažljivim radom na tome da se tema ozbiljno prosvira. Ima tu mesta i za kontrabas-solo, ne poslednji na ovom albumu.
Za drugu kompoziciju, Me and Vili, postavi se pridružuje Velislav Stojanov na trombonu i ovo je jedini komad u kome se narodna muzika može eksplicitno prepoznasti u temi i harmoniji. Ovo započinje Arabadjiev, ali čim se duvači uključe i shvatimo u kom se ritmu svira, jasno nam je da smo sa obe noge na Balkanu. No, Liolev je svoje narodnjačke korene ovde pažljivo upleo u slobodniji, džezerski format pa je Me and Vili svakako bliži džez festivalu nego Ibarskoj magistrali.
Na Near the Mountain se možda najviše čuje koliko je Goranov „tehnički“ bubnjar, sa temom koja je spora i praktično sanjiva a gde će bubnjar svirati potpuno nepotrebno kompleksan ali na kraju ukusno posložen ritam koji nimalo ne ugrožava osnovni ton i atmosferu kompozicije. Arabadjiev ovde ima priliku da zablista vrlo romantičnim soliranjem koje i samo menja metriku usred fraze i ovo je sjajna demonstracija izuzetnih muzičara koji uspevaju da na momenat bljesnu ali da ne odvedu kompoziciju u nekom neželjenom smeru. Kada ovde Liolev preuzme soliranje na sebe, dobijamo skoro koltrejnovska arpeđa i rad sa skalama.
Peace and Love je najviše „balada“ jer na njoj Nikoleta Hajatova svira flautu a aranžman stvari drži u jednom vrlo „noćnom“ raspoloženju. Tu su i klarinetista Tsvetomir Radev i flugelhornista Martin Tashev i ovo je jedna kompleksna a opet pitka kompozicija. Na narednoj, Little Tale pijanista ponovo blista a ritam sekcija menja brzine, metrike i dinamike. Naslovna, Gentle Look je sa skoro jedanaest i po minuta muzike i najkompleksnija, sa možda najotvorenijim naklonom klasičnom bebopu iz četrdesetih i pedesetih, jednom vrlo prepoznatljivom „round midnight“ atmosferom i prostorom da muzičari kroz dugačke solaže zaista duboko promisle kompoziciju. Arabadjiev je ovde ponovo izvanredan i uopšte, ceo kvartet zvuči jako dobro na celom albumu a pogotovo kada ima prostora za duže improvizacije.
Poslednja, Liovit Mood i sama spada u duže pesme sa skoro devet i po minuta svirke. I ovo bi bila jedna klasična „noćna“ balada sa nemirnom ali disciplinovanom ritam-sekcijom i vrlo zamišljenim, ozbiljnim saksofonistom u centru teme.
Dimitar Liolev je ime koje bi svakako trebalo da bude zapamćeno među domaćom džez publikom jer, eto, u komšiluku imamo kvalitetnog autora i aranžera, te izvođača koji je prerastao egzibicije, a pogotovo jedno bukvalističko spajanje balkanskog folklora i džeza kome često svedočimo. Ovaj album jeste možda malo staromodan po atmosferi i zvuku, ali meni je to samo jedno dobro razumevanje klasike koja ne zastareva a po svirci je iskren, po sadržaju nimalo banalan dok njegova pitkost i nežnost samo znače da konačno imate nešto što možete da slušate pred ostalim ukućanima a da vas oni ne gledaju mrko i insistiraju da malo smanjite tu buku.