Posle nedelje u kojoj su naši, jelte, fudbalski reprezentativci potvrdili staru narodnu poslovicu „kakva vam je korupcija u društvu, takva je i u fudbalu“, u kojoj je producentkinja televizije Pink sa trideset prekršajnih prjava (i jedanaest kazni) za saobraćajne prestupe i dalje za volanom pregazila dete usred Beograda, vozeći, jelte, daleko preko ograničenja brzine, a organizatorima festivala koji je zabranjen nakon što je država na njega poslala navijače da ga zastraše, stigla svinjska glava u paketu, i sve kulminiralo ubeđivanjem naših lidera kako je Vidovdan „najvažniji datum za Srbe“ i proslavom državnog praznika za koji niko ne zna da je praznik jer ne daju slobodan dan, niko vas ne može osuđivati ako poželite da sve spalite. Evo predloga za muzičku podlogu:
Prvo blek metal jer se uz njega najradosnije loži. Indonežani Atrocious postoje od kraja prošlog veka ali prva izdanja su im krenula tek 2018. godine i do sada imaju samo jedan album. Enivej, novi EP, Almost Insane Halloween stiže usred leta kad nije vreme helouvina, ali ne mari, ovo je zabavan, brzi, energični old school blek metal koji govori o nejasnim temama ali PRŽI.
https://edelweiss-records.bandcamp.com/album/almost-insan-halloween
Strange Balance je drugi album za britanski progresivni blek metal, Wist i ovo jeste neobičan balans stilskih izraza. Bend svakako ume da svira pravi, propisan blek metal i ne beži od njega ali onda uz to ide ekspanzivni sintisajzerski program koji zvuči kao sve od cirkuske muzike do opere iz pakla. Zanimljivo je:
https://masternumber.bandcamp.com/album/strange-balance
Necralant su rodno neodređena blek metal trojka uz Masačusetsa aktivna od 2020. godine a Cosmic Gallows im je treći album (ili MiniLP) i ovo je vrlo prijemčivo. Bend svira propisan blek metal, bez zastranjivanja u shoegaze ili post- smerovima, a pesme su uredna kombinacija žestine i melodičnosti. Sa violinom u postavi (osoba, Hel, koja svira violinu i bas gitaru prezentira sebe kao žensko na slikama ali ne daje podatke o rodnoj samoidentifikacji, otud ta „neodređenost“ koju sam gore pomenuo) i jeftinim „simfo“momentima (kao što je naslovni interludij), Necralant svojoj muzici dodaju dobrodošlu treću dimenziju i generalno autoritativno postižu svoj cilj da blek metal prvog i drugog talasa rekreiraju u sred Nove Engleske. Lepa ploča:
https://necralant.bandcamp.com/album/cosmic-gallows
Nisam neki veliki ljubitelj onoga što Vidar Jensen (aka Daemon) radi već tri decenije sa svojim projektom Limbonic Art, ali opet, ovo je klasik norveškog blek metala i novi album valja da se notira. Opus Daemoniacal je velika i ambiciozna ploča, sa pedeset minuta muzike i jakim tempom, intenzivnim zvukom. Vidi se ovde da je projekat nastao usred drugog talasa blek metala i simfonijski elementi ove muzike nisu joj oduzeli oštrinu i mišiće. No, za moj ukus je Opus Daemoniacal produciran skoro neslušljivo i koliko god da se Daemon uložio u pisanje pesama, toliko mu beživotan, ravan miks i nedinamičan mastering oduzimaju na snazi. Svakako proverite sami:
https://limbonicart.bandcamp.com/album/opus-daemoniacal
Winter Eternal je grčki jednočlani blek metal projekat i čak i ako ga do sada niste slušali već je ovo dovoljno da u glavi imate dobru sliku kako on zvuči. Novi, četvrti album, Echoes of Primordial Gnosis je melodčan, a opet dovoljno sirov i jednostavan u izrazu da možemo da govorimo o jednoj iskrenosti koju Grci nekako imaju statistički veoma često. Stelios Makris svira u još nekim projektima, ali Winter Eternal mu je glavni kreativni autput već izvesno vreme i album zvuči pankerski neposredno i šarmantno:
https://wintereternal.bandcamp.com/album/echoes-of-primordial-gnosis
https://winter-eternal.bandcamp.com/album/echoes-of-primordial-gnosis
Norvežani Gjendød su malo rafinirali izraz sa godinama pa je novi, peti album, Livskramper, u mešalicu punu brutalne old school svirke ubacio i malo melodije, ali i malo avangardnih, disonantnih tema. Zanimljivo to sada zvuči i bend ima jednu opipljivu istraživačku, eksperimentalnu crtu u svom izrazu. Album je maštovit, raznovrstan i bolestan na jedan prijemčiv način a, uostalom, već to da duo sada izdaje za Osmose Productions treba da bude pečat kvaliteta:
https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/livskramper
Rimljani Kybalion još nemaju propisan studijski album – mada su imali živi prošle godine – ali novi EP, A Crippled Power, im je veoma dobar i mislim da najavljuje velike stvari. Ovo je energičan, oštar black metal (sa malo black death arome) klasičnog šnita, pun pretećih rifova i drame koja je egzistencijalna radije nego prevashodno emotivna kako je to u modernom blek metalu često slučaj. Bend ne preteruje sa komplikacijama u aranžmanima, trudeći se da pre svega dobro iskoristi te solidne rifove koje ima, svirka je žestoka a produkcija vrlo solidna. Biser:
https://kybalion.bandcamp.com/album/a-crippled-power
Nemački duo Mýrdal ima debi album, nazvan Helvíti i sva ta severnjačka loženja se dobro čuju u muzici koja je old school sirovina ili makar solidna aproksimacija old school sirovine. Bend definitivno ovo nije pravio u kompjuteru i bubanj je živ i u ranama, gitare su zujave i primitivne i pesme su, pored sve svoje epike i agresije, dosta jednostavne pa i nekako… priglupe, ali na jedan šarmantan način. Meni ovo prija u načelu i mada ima puno detalja koje mogu da kritikujem, svejedno ga smatram pozitivnim:
https://vendetta-records.bandcamp.com/album/helv-ti
Al zato su tu Grci Hail Spirit Noir da donesu dimenziju originalnog, maštovitog, svežeg u orbitu blek metala. Naravno, nazvati muziku ovog benda (samo) blek metalom je i malo reduktivno. On jeste u njenoj osnovi, i ima ga dovoljno i u zvuku i u aranžmanima i u intenzitetu svirke da svi budemo zadovoljni ali novi album, Fossil Gardens, šesti za četrnaest godina rada benda, vrlo elegantno u ovu formulu ubacuje progresivni rok i psihodeliju da proširi polje borbe i arsenal. Epska je ovo ploča, i po zvuku i po pesmama koje vole da skrenu i u malo egejskog nasleđa po inspiraciju, ali je stalno inventivna i blek metalu ubrizgava mnogo svežine:
https://agoniarecords.bandcamp.com/album/fossil-gardens
Sad malo stoner rock, doom metal, sludge metal, psihodelija i hard rock. Pa onda Italijani Void imaju ugodan, meliodičan album umivene stoner rok muzike za ljude koji više vole da o drogiranju čitaju nego da ga sami rade. Poem of an Ordinary Man je i poetična i melodična ploča, na kojoj ima finmih rifova ali je velikim delom u melodičim temama i atmosferi. Da je masterovano malo mekše bilo bi i lepše, ali nije rđavo:
https://voidtheband.bandcamp.com/album/poem-of-an-ordinary-man
Gods & Animals je trio koji je radio oko 2012. godine pa stao, pa je sada restartovan i Darkwood je ili EP ili album koji će biti postepeno kompletiran kako pesme budu završavane. Nemam običaj da ovde prikazujem work-in-progress radove, ali Darkwood je TOLIKO dobar sa dve pesme koliko sada ima da ne mogu da ne ukažem na njega. Ovo je alternativni metal sa izvrsnim stonerskim gruvom, beznaporno lepršavom svirkom, odličnim vokalima, ali u prvom redu su te izvrsno napisane pesme koje vas uvuku na keca i drže do samog kraja. Sjajan materijal, adekvatno produciran. Velike preporuke za Gods & Animals:
https://godsandanimalsband.bandcamp.com/album/darkwood
Jekaterinburžani ТЯГА imaju dosta post-metala u svom doom metalu i stoner roku, ili obrnuto, tek album ТЯГА im je pun finih doom metal rifova koji nisu onoliko spori i žalosni kako bi bio propis u nekom strožem okruženju, ali jesu elegantni, lepljivi, prijemčivi. Bend svira poletan, dobar gruv i ima lepu, prozračnu produkciju a ogroman adut im je pevačica Jackie koja ima lep glas i izgrađeni bluzerski izraz. Bend svakako komplikuje u aranžmanima više nego što je prosečan napušeni stoner bend u stanju da radi, to je ta post-metal komponenta, ali muzika je bez ostatka kvalitetna i angažuje slušaoca iz sve snage:
https://tyaga.bandcamp.com/album/-
Iako se prva pesma na debi albumu austrijskih Purple Roadhouse zove Infernal World of Doom, njihova muzika je zapravo poletni, zabavni heavy rock, ne toliko okrenut paklu i propasti, koliko ovozemaljskim zadovoljstvima. Već drugi komad na albumu Smoke & Mirrors je naslovljen Waste Your Youth i onda možete da zamislite koji svetonazor stoji iza ovog albuma. No, Purple Roadhouse su u svemu tome dobronamerni i njihova muzika je disciplinovana, lepo producirana sa pažljivom smenom rokačkih i mirnijih delova. Ne pričamo dakle o nekakvoj kafanskoj prljavštini nego o stoner/ hard rocku sa dosta prijatne atmosfere i toplim zvukom. Fino je to:
https://purpleroadhouse.bandcamp.com/album/smoke-mirrors
Da ostanemo u purpurnom tonu, tu su Purple Wizards i njihov (prvi?) album Wizards of the Damned. Ovo je prijatni, psihodelični lo-fi fuzz rock, sa puno sporog, hipnotičkog sviranja, iz kog naizgled izranjaju propisne teme i strukture. Primitivno je, ali vrlo efektno:
Italijani Oblivion Vortex sviraju veoma ukusan doom metal na svom prvom izdanju, EP-ju Into Oblivion. Ovo su četiri pesme u Candlemass stilu, sa teškim, svečanim rifovima, odličnim melodičnim pevanjem i atmosferom veličanstvene tuge. Pritom, sve je to vrlo dobro producirano i kogod voli doom metal, ovde ne treba da časi ni časa:
https://oblivionvortex.bandcamp.com/album/into-oblivion
Dying Whale su dvojica momaka iz Džordžije sa BRUTALNIM miksom matchore kompleksnosti i disonance sa jedne i sludge metal tvrdoće sa druge. Novi EP, These Wounds I Bear je napakovan srećom kratkim pesmama jer je njihov intenzitet letalan. Ovo udara jako, bez milosti i ne prestaje dok ne vi prestanete da se mrdate:
https://dying-whale.bandcamp.com/album/these-wounds-i-bear
Hijo de la Tormenta iz Kordobe imaju živi album, En Directo, snimljen u Paragvaju, osim što je Paraguay ime kluba u Kordobi, jelte, u Argentini. Enivej, ovo je izuzetno fazirani stoner-doom kome prilično jeftin kvalitet zvuka na ovom izdanju ne čini mnogo usluga. Bend svira čak četrnaest pesama na ovom izdanju i sve to zvuči isto, dakle, monotono. Pesme nisu rđave, da se razumemo, i sa boljim miksom, ovo bi imalo hipnotičku dimenziju, pa preporučujem malo igranja sa ekvilajzerom i drugim setinzima koje imate da sebi ugodite. Jer bend ima onaj argentinski heavy psych šmek koji volimo a treba nekako izdržati do izlaska novog albuma Las Historias najavljenog za početak Avgusta:
https://hijodelatormenta.bandcamp.com/album/en-directo
Lep, šumski doom metal stiže iz Finske posredstvom benda Silent Circle. EP Bottomless Creek teško da otvara neke nove horizonte, ali ponekada vam zaista treba samo spor, lepljiv rif, težak jednostavan, ritam i hipnotički ženski glas da budete srećni. Tri pesme, perfekcija:
https://silentcircledoom.bandcamp.com/album/bottomless-creek
Sardinijski Arkon smo već slušali i bio nam je simpatičan. Debi album, Arkon donosi još te fine kombinacije jednostavnih doom metal rifova i melodičnog pevanja na lokalnom dijalektu. I zvuk je i dalje prilično sveden ali dopušta jako odvrtanje tako da se u ovim okultnim doom rifovima i impresivnom pevanju može uživati na visokom volumenu.
https://arkonband.bandcamp.com/album/arkon-2
Drift Into Black iz Nju Džersija (mada i sa jednim Slovencem u postavi) su u suštini gothic-doom metal ekipa, ali meni je novi album, Voices Beneath the Rubble, peti u njihovom opusu, zapravo manje nakićen nego što sam očekivao i nekako mnogo pitkiji nego što sam se smrknuto spremao da čujem. Mislim, ima ovde gotske epike, naravno, ali bend svira dovoljno žustro a pesme su producirane dovoljno živo i rokerski da mi to na kraju ne zasmeta. Nije loše!
https://driftintoblack.bandcamp.com/album/voices-beneath-the-rubble
Kod Meltem iz Barselone nema neke dileme. Bend sebe opisuje kao psihodelični doom metal, a to znači pesme od dvanaest i četrnaest minuta hipnoze dobrim rifovima, ritualističkim zapevanjem i neumoljivim ritmovima. Debi album Mare Nostrum ima samo četiri kompozicije ali uspeva da pokaže mnogo širine u koncepciji, posežući i za narodnom i obrednom muzikom u svojoj potrazi za psihodelijom i sve mu to elegantno polazi za rukom. Lepo!
https://meltemband.bandcamp.com/album/mare-nostrum
Heavy Psych Sounds Records za ovu nedelju imaju fantastičan split album. Nebula & Black Rainbows – In Search Of The Cosmic Tale: Crossing The Galactic Portal je, kako i sam izdavač kaže, split album dva možda i najbolja heavy psych benda na svetu. Nebula su, jelte, nastali od Fu Manchu a Black Rainbows su krem italijanske škole heavy psych muzike i ovaj album je zaista pola sata najfinije obrade vaših nervnih završetaka najfinijim fuzz-gitarama, lepljivim bas-gruvom i nemirnim bubnjevima. Nebula su u smrtonosnoj formi i zvuče kao da svaku pesmu sviraju kao poslednju u životu a Black Rainbows u poređenju sa njihovim revolveraškim zvukom deluju nekako gospodski i elegantno. Fantastična ploča, ne propustiti ni po koju cenu.
Dalje idemo na thrash i speed metal, hardcore, grindcore i death metal. Off Corpse Forever je split EP finskih Final Assault i benda Ratface za koji ne znam odakle je i šta svira jer njihove strane splita nema na Bandcampu. Srećom, pa Final Assault pružaju prvorazredan program sa dve pesme energičnog, besnog old school thrash metala. Ovo je producirano odlično, odsvirano baš ljuto i podstaći će vam žlezde za mošing da rade sa 130% kapaciteta:
https://moshforcerecords.bandcamp.com/album/final-assault-off-corpse-forever
Imamo još jedan split, Zabbeth / Vaulderie, a gde je ovo prvo jednočlani speed metal projekat sa Malte, a ovo drugo blackened speed koljačina iz Takome u Vašingtonu. Bogami dobro rokaju Vaulderie, andergraund ali mišićavo, ali ni Zabbeth nije rđav. Jeftino, podzemno izdanje iskrene, lepe muzike:
https://witchesbrewthrashes.bandcamp.com/album/zabbeth-vaulderie
https://zabbeth.bandcamp.com/album/zabbeth-vaulderie
Wraith iz Indijane sebe možda i previše sputavaju svojim sloganom „No Bullshit Speed & Thrash Metal“. Novi album, Fueled by Fear, četvrti za bend, jeste „no bullshit“ i solidno je produciran, ali i ne izlazi iz nekakvog najprosečnijeg proseka. Mislim, ljudi dobro sviraju, solaže su lepe, ali rifovi i pesme su prilično generički, sve što je efektno smo već čuli na tuđim pločama (ili ranijim pločama istog sastava) i nekako ceo album čovek čeka da ga nešto trgne. Možda sam samo ja vrlo blaziran s obzirom na decenije slušanja speed i thrash muzike, pa vi ovo poslušajte, sasvim je moguće da će vas poneti jače nego mene:
https://wraith219.bandcamp.com/album/fueled-by-fear
Zivanished su thrash/ core bend sa Kipra. S obzirom na to da im se novi EP zove Sex Via Zivania a na njemu prva pesma Krush Skull Violence, bezbedno je reći da u njihovoj muzici ima dosta humora. No, Zivanished sviraju dovoljno ozbiljno za moje potrebe pružajući kvalitetan crossover thrash program, solidnu produkciju, dobre vokale, masne solaže. Četiri pesme koje me podsećaju na Ratos De Porao je za mene vrlo dobar skor:
https://zivanished.bandcamp.com/album/sex-via-zivania
Slaughter Messiah iz Belgije imaju novi EP, Exorcized to None gde iste tri pesme prikazuju u studijskoj i u koncertnoj verziji. Dobra ideja, da se vidi koliko tu ima zanata u rukama a koliko studijska magija ume da od babe napravi devojku, no, mislim, ovo je svakako sirova muzika pa razlika i nije ogromna. Slaughter Messiah svoj black-thrash-death prže sa ubeđenjem i bez stajanja u oba konteksta, i ovo je jedna srčana, old school ploča andergraund stava za ljude koji znaju:
https://slaughtermessiah.bandcamp.com/album/exorcized-to-none-ep
Saldo Desigual Moral su brazilski deathgrind bend vrlo old school šmeka (podsećaju na Rot, recimo), jeftinog zvuka i kratkih pesama. Drugi album benda, Ensaio Sobre a Má Vontade ih ima dvadesetdve i nudi samo ono što očekujete i ništa preko toga. Ali je to sasvim okej. Old school krš svirka, jedna iskrenost i naivnost u izrazu, obrada Ratos De Porao za kraj, cena od koliko date i univerzum je u balansu:
https://sdmgrindcore.bandcamp.com/album/ensaio-sobre-a-m-vontade
Apsolutno se ne zna ko/ šta je Bone Shredder iz Kanade ali EP World Of Corruption ozbiljno kida. Pričamo o kvalitetnom, „tehničkom“ grindcore/ deathgrind materijalu (sa mrvicom deathcore modernosti u vokalima), gde sedam pesama proleti za malo manje minuta, sa puno dobrog rifa, jakog tempa i pametnog aranžiranja. Veoma, veoma dobra muzika iz pera, mislim, samo jednog čoveka. Ne propustiti:
https://boneshredder.bandcamp.com/album/world-of-corruption
Za ljude sa jako skromnim kapacitetom obraćanja pažnje, evo novog albuma češkog mikrograjnd projekta, Sunshine Friendship Club. Two Minute LP je to što piše na omotu, kolekcija od sedam pesama koja traje dva minuta i, ako te voleli prethodna izdanja ovog projekta, ovo je i dalje kvalitetni, kućni ali pristojno napisani i producirani grindcore koji vredi da se sluša i podrži. A plaćate koliko želite:
https://sunshinefriendshipclub.bandcamp.com/album/two-minute-lp
Lynchpin su verovatno jedini bend sa Trinidada i Tobaga koji ćete čuti ove nedelje, možda i ove godine. Vredna ekipa koja svoj progresivni(ji) deathcore vozi već petnaestak godina i ima jedan album, sada je izdala novi EP, …This Mortal Coil i to je vrlo pristojno. Ne preterano originalno ili inventivno ali lepo napisano i odsvirano. Na prvoj pesmi gostuje i Matt iz Cryptopsy što je fina kombinacija i materijal je generalno sasvim prijatan:
https://lynchpintt.bandcamp.com/album/this-mortal-coil
Open Flesh Wound su slamming death metal bend iz Pensilvanije a Vile Putrefaction im je debi album. Generičko ime albuma i benda sugerišu i muziku koja se neće baš proslaviti originalnom vizijom i svežinom, i da se razumemo, i nije se proslavila, ali album je ipak sasvim slušljiv i pitak. Delom zbog zvuka koji je nekako zgodno heavy a da ipak ne pati od POTPUNOG odsustva dinamike, a delom su i pesme, eto, ipak takve da se iskoristi poneki dobar rif koji je bend smislio. Korektno ali ne sad nešto preko toga:
https://openfleshwound.bandcamp.com/album/vile-putrefaction
200 Stab Wounds iz Klivlenda već i imenom sugerišu da su pre death metal bend namenjen publici koja u principu više sluša metalcore nego nekakva pravoverna old school smradina, ali ipak reko da poslušam njihov drugi album. I Manual Manic Procedures je meni priglupo ime za album, ali bend mora da ima nešto u sebi ako ga je Metal Blade preuzeo od srazmerno manjeg Maggot Stompa i, eto, ovo je… pa death metal. Korektan u zvuku mada prebučno masterovan, sa okej rifovima i pesmama koje su zapravo iznenađujuće kratke i usredsređene na mošing. 200 Stab Wounds kao da prave muziku u kojoj sve OSIM moš-delova ima da se izbaci da publika ne bi zbunjeno stajala i pitala se šta da radi. I ajde, ima to neki šmek. Nije ovo ni najmaštovitiji ni najžešći death metal album koji sam čuo ove godine, ali ima svoje lepe momente:
https://200stabwounds.bandcamp.com/album/manual-manic-procedures
I Aberrance iz mesta koje se zove Paradise (Kalifornija, naravno) voze death metal namenjen malo širem krugu publike nego što su oni najgori među nama, ali u njihovom slučaju death metal se meša sa malo groove metala. No, treći album za trinaest godina, Son of Dirt je slušljiv. Ovde je death metal komponenta zaista old school i ugodna sa prostačkim ali efektnim rifovima, a kad krene Pantera to je kao neko malo osveženje i ne smeta previše. Solidne pesme i malo bolji zvuk:
https://silentpendulumrecords.bandcamp.com/album/son-of-dirt
Danci Crocell nisu mnogo po mom ukusu, ali otkada su melodično death metal zamenili (i dalje dosta melodičnim) black-death zvukom, svarljiviji su mi i bliži mojim komplikovanim prohtevima. Novi, šesti album, Of Frost, of Flame, of Flesh, dolazi posle isto toliko godina diskografske dijete koja se sastojala samo od EP-jeva i zvuči kao neka vrsta manifesta. Ovo je bučna, epska ploča na kojoj bend, kad pošteno zaore, u meni izaziva dosta miline. Produkcija je dosta bučna, u skladu sa epskim ugođajem koji se želi postići, ali nije i neslušljiva a pesme su, pa, dovoljno maštovite da ih preporučim:
https://crocelldk.bandcamp.com/album/of-frost-of-flame-of-flesh-2
Treba istaći i da niški Stellar Tomb ima debi album, Souls at the Event Horizon i mada se meni njihov melodični, svemirski black-death metal ne sviđa naročito, čisto zbog stilskih odluka, vredi ukazati da je ovo lepa, kvalitetna ploča. Stellar Tomb tu epsku melodeath priču provlače sa dosta sigurnosti, kreirajući jedan ugodan harmonski ambijent i pesme koje odišu intrigom i visokom dramom. A bogami i traju, sa nekoliko komada koji se vrte oko desetog minuta. Zvuk sasvim solidan – opet ne verovatno onako kako bih ga, kao, JA pravio – i gitare, bas i klavijature su fino, smisleno razdvojeni u miksu što sprečava pesme da postanu dosadne posle pola minuta. Ubedljivo izdanje benda koji apsolutno zna šta hoće i kako to da postigne. Ne propustiti:
https://stellartomb1.bandcamp.com/album/souls-at-the-event-horizon
Baš kad sam se poplašio da ništa od death metala ove nedelje neće biti po mom šnitu, pojavila su se dva izdanja koja su me jako odobrovoljila (a jedno od njih je i album nedelje koji ćete videti na kraju teksta). I to su oba prvi albumi! Trog iz Nju Džersija su se prvo zvali Troglorot, ali su valjda posle pomislili da niko ne može da zapamti kako se to piše, pa su skratili ime i krenuli da vežbaju za prvi album. I opasno su se uvežbali. Horrors Beyond je prelepa ploča old school provinijencije. Ovde nema ni moderne beživotne produkcije ni pesama koje slušate pet minuta i niste zapamtili ni jedan rif. Trog cepaju kako se to nekad cenilo, momački i bez milosti, nudeći i brzinu i svirepi hedbeng, imaju vrlo solidnu produkciju i na momente i ispade melodije koji izuzetno osveže inače nemilosrdni rif-rad. Jako dobro:
https://trogdeathmetal.bandcamp.com/album/horrors-beyond
Na kraju smo i u poslednjoj sekciji prebiramo po krosžanrovskim izdanjima i heavy metalu! Najnoviji album omiljenog eksperimentatora iz Severne Karoline koga znamo samo pod pseudonimom Beastial Piglord zove se Full Blooded i donosi, neću da kažem „dugoočekivanu“ ali svakako prirodnu saradnju sa britanskim doom majstorom Froglordom. Dva Lorda se sastaju samo na jednoj pesmi, gruverskoj Breathe Between the Lines i ovo je možda „najhitoidnija“ pesma koju je Beastial Piglord napravio u svom opusu. Ostatak albuma je zapravo često dosta „normalan“, dakle pesme su sa pevanjem i propisnim strukturama (sem kada nisu i kada idu u raznim eksperimentalnim smerovima) i nadam se da će ova saradnja sa Froglordom da predstavi maverika iz Severne Karoline novoj publici koja će umeti da ceni njegov rad. I ovaj album, kvalitetno produciran i generalno vrlo dobro napisan, plaćate koliko sami odlučite:
https://beastialpiglord.bandcamp.com/album/full-blooded
Gorf su iz Filadelfije a album Temporary Symmetry je zapravo mnogo zanimljiviji od dosta skromne deskripcije za njihovu muziku, koju sami daju: „noise punk“. Svakako, ovde ima i (post)punka i gitarskog noisea ali veliki deo muzike zvuči kao da je ispao iz ranih osamdesetih i epohe ujedinjenja panka, fanka, afrobita, džeza, art roka… A pritom je sve spontano, snimljeno, reklo bi se uživo u studiju, puno džemerske energije. Gorf nešto naklapaju o kršenju Ženevske konvencije i kao duhoviti su u opisu, ali muzika govori sama za sebe i preporučujem album iz sve snage:
https://gorfphl.bandcamp.com/album/temporary-symmetry
Novi, drugi album australijskih Battlesnake je na istim koordinatama kao i prošlogodišnji prvenac. Dakle, ovo je humoristički heavy metal koji je dosta dobar i u domenu heavy metala i u domenu humora. Verovatno ne vrhunski i u jednom od ta dva, ali kombinacija i dalje sasvim solidno radi. The Rise and Demise of the Motorsteeple je solidno producirana ploča sa dosta kvalitetnog rada na pisanju tema, aranžiranju itd, i bend definitivno ne želi da bude upamćen samo po sprdnji:
https://battlesnakeband.bandcamp.com/album/the-rise-and-demise-of-the-motorsteeple
Australijanci Scrotal Vice su negde između grindcorea i alternativnog, i noise rocka. Što je dosta uzbudljivo mesto da se na njemu bude, sudeći po albumu Cults and the Family. Ovo je jedna everything-and-the-kitchen-sink kombinacija mikro-referenci na različite muzičke žanrove spakovana u pesme od po pola minuta, minut i minut i po, sa nestašnim, „šokantnim“ tekstovima, sa puno vrlo uvežbanih mathcore momenata disonance i komplikovane metrike i mada će vas bend možda izgledom i agresivnim nastupom isprva šokirati, istina je da su vrlo zabavni i slušaju se sa entuzijazmom:
https://scrotalvice.bandcamp.com/album/cults-and-the-family
Postoji i američki sastav po imenu Oort Cloud, ali ovaj o kome danas pričamo je trio iz Švajcarske, sa kontrabasom u postavi i muzikom koja nije mnogo „metal“ ali jeste metalcima bliska. Bend svoju muziku naziva „malware rock“ a album Invest! je jedna gruverska, nojzična kombinacija gitarskih disonanci, militantnih a lepljivih ritmova i skoro ritualnog pevanja. U muzici benda se mogu naći tragovi svega i svačega od postpankerskih fourth world eksperimentatora poput 23 Skidoo i Rip Rig and Panic, preko punk funk klasike, do kasnijeg funk i avangardnog metala; najbitnije je da li je muzika dobra, naravno, a muzika na Invest! je odlična i ako volite da vas ritam vozi ali i sve vreme iznenađuje, da se osećate kao robot kome je neko hakovao sve protokole, uz ovo ćete neizmerno uživati:
https://oort-cloud.bandcamp.com/album/invest
Institution iz Sao Paola spajaju hardcore, posthardcore, metal, malo noise rocka pa i grindcorea tako daje bezbedno reći da štagod da volite, oni to u svojoj muzici imaju. To jest ako volite dobre stvari, hehe. Envivej, EP O Grande Vazio je njihov postpandemijski povratak i ima četiri pesme vrlo raznovrsne među sobom ali sve redom prilično kvalitetne. Dobra produkcija, bend zainteresovan za eksperimentisanje ali koji isporučuje robu bez prevare, sve kako treba:
https://institutionband.bandcamp.com/album/o-grande-vazio
In the Cesspit of Divine Decay je četvrti album za danski Altar of Oblivion, jedna raskošna, melodična ploča epskog heavy/ doom metala za ljubitelje ovakvog izraza. Sve je ovde kako treba, veliki, evokativni rifovi, teatralni aranžmani, melodičan, epski vokal. No, i dovoljno je promišljeno da se ne izgubi u širini vizije i da produkcija ne prevlada nad muzikom. Veoma cheesy ali simpatično:
https://altarofoblivion.bandcamp.com/album/in-the-cesspit-of-divine-decay
Sabïre iz Australije sam morao da slušam iz više pokušaja jer mi njihov kiseli zvuk nije preterano prijao na prvi ugriz. Bend, doduše sebe i korektno opisuje kao „acid metal“ pa je time i album Jätt smešten u taj neki ’80s format gde se klasične sleaze metal fore susreću sa praktičo psihodeličnim miksom. I bude to okej na kraju, kad uvo podesite da mu ne smetaju ove korozivne frekvencije, bend zvuči spreman da osvoji bilo koju rok radio stanicu iz 1984. godine. I još imaju najmanje jednog našeg čoveka u postavi. Pozdravlja se i preporučuje se:
https://sabireacid7.bandcamp.com/album/j-tt
Kanadski veterani Anvil albume u poslednje vreme izdaju konzistentnim tempom na svake dve godine i na svakom ima po nešto da se čuje. One and Only je dvadeseti album ekipe koja je sa svirkom krenula još krajem sedamdesetih i počinje rečima da je „originalnost ključ do uspeha“ i nastavlja da, valjda, kritikuje mlađariju. Moram da priznam da ta naslovna pesam zvuči pomalo kao gerijatrijski metal, i u stavu ali i u izvedbi koja jeste strastvena ali se čuju tu godine i nekako sve ima jedan pomalo „old man yells at cloud kvalitet“. No, ume i to da bude šarmantno. Anvil sviraju odlično i to tako da „novi“ basista Chris Robertson koji je u bendu već deceniju potpuno hara sredinom terena dok ostala dvojica rade svoje rutinske stvari, ali ubedljivo i kvalitetno. Naredne pesme voze malo bugi, pa onda malo i motorhedovski proto-speed metal i ne mogu ja da sad tu nešto mnogo kritikujem. Ko voli old school heavy metal i Anvil partikularno, naći će na ovom albumu najmanje nekoliko razloga za sreću:
No, nema straha za ljubitelje klasičnog metala kojima su Anvil uvek bili druga liga, jer smo dobili novi album poljskih Crystal Viper. The Silver Key je do sada svakako najupeglaniji, najulickaniji album benda, sa produkcijom dostojnom propisnih power metal vedeta i aranžmanima koji sugerišu epski provod. No, ova iskusna ekipa koja radi već dve decenije zna da su pesme ono glavno i da bez njih ono što radite možete da prodate balavcima i ljudima bez kriterijuma, pa je zato album pre svega napisan sa vidnom količinom prolivenog znoja da se Iron Maiden i Helloween uticaji spakuju u jedan eksplozivan paket. I u dobrom broju slučajeva postignut je impresivan uspeh. Fever Of The Gods je verovatno najbolja Helloween pesma koju Helloween nisu nikada napisali i najbolja speed metal pesma koju Steve Harris nikada neće napisati, a album ima i druge adute, epsku i ložačku naslovnu pesmu, rokersku ali jako brzu Old House In The Mist, takođe brzi, melodični lavrkraftovski song Heading Kadath… Bend svira sa puno žustrine a pevačica Marta Gabriel za ovu priliku svira i bas-gitaru i njeni old school vokali su jedan od apsolutnih hajlajta ovog izdanja. Volim Crystal Viper jer znaju šta je NWOBHM i kako da ga i danas prave i unaprede da ne zvuče kao samo imitacija starih albuma drugih bendova i ovaj album će, nadam se, biti utemeljenje njihovog statusa na evropskoj power metal sceni kakvo odavno zaslužuju.
https://listenable-records.bandcamp.com/album/the-silver-key
Drugo death metal izdanje koje me je oduševilo je i album nedelje! Evo, Noxis iz Klivlenda su izdali debi album i, oh, kakav PROVOD. Violence Inherent in the System je BRUTALNA ploča brutalnog, jelte, death metala, ali bez gubljenja u poziranju i bez produkcijskih ekscesa. Noxis – inače iskusni članovi više drugih bendova – sviraju GAZDINSKI, nudeći gotovo razmetljivo žustru i tehničku svirku u kojoj sve vreme imate pred očima ljude koji ODVALJUJU instrumente a ne pomisao da je ovo neko pakovao u kompjuteru. Dakle, živost i dinamika u svirci su ogroman adut (bubnjar Ray Conde je jako dobar) a onda su tu i pesme koje su napisane da imaju dobre, zarazne rifove, pa onda sa njima rade pametne stvari, arnažirajući, jelte, postojeće teme a ne samo nabacujući rif za rifom kako mnoge druge kolege misle da se pravi „tehnički“ death metal. Još je i produkcija vrlo dobra, sa separacijom instrumenata koja ne smeta da sve i dalje zvuči jako agresivno i napucano, pa, evo, moram da kažem da su me Noxis ODUVALI. Ko god da voli Cryptopsy, Cannibal Corpse i tako te old school favorite, ovde će da se oduševi:
https://rottedlife.bandcamp.com/album/violence-inherent-in-the-system
https://noxisdeathmetal.bandcamp.com/album/violence-inherent-in-the-system
