Nakon što sam od početka do kraja odigrao Stellar Blade, odradivši i praktično sve opcione misije – sem pecanja koje je tradicionalno prisutno u ovakvim igrama, jer Japan, ali je u ovoj igri sasvim bazično i nema kapacitet da mene zadrži – mogu da kažem da je korejski studio Shift Up, uz Sonyjevu ulogu u produkciji, obavio jedan veoma častan posao. Stellar Blade je ubedljiva kaver-verzija nekih postojećih japanskih igračkih predložaka koja, tamo gde nema na originalnosti, uspeva da dosta dobre volje povrati na ime kvaliteta. Ovde se definitivno nije štedelo na grafici, animaciji, efektima, na fiziku kose protagonistkinje je, kako rekoh, utrošeno verovatno više vremena nego na pisanje same priče i dijaloga, a akcioni program je bogat, razumno dubok, sa dobro prepoznatim mestom na kome se ukrštaju character action igre i soulslike dizajn. Stellar Blade je suštinski „B“ igra, ali jedan dobar deo vremena se čovek ovoga ne seća jer se veoma solidno zabavlja. Ako volite urnebesnu postapokaliptičnu mačevalačku akciju sa vrhunskim specijalnim efektima i nerazumno bogatim ženskim oblinama stavljenim na vaše raspolaganje, Stellar Blade ima vaš broj. I pozvaće ga, ne brinite.
U prikazu demoa za igru koji sam napisao pre nekoliko meseci prošao sam dosta detaljno kroz istorijat i kulturološki kontekst u kome je igra nastajala i pozabavio se osnovama zapleta i mehanike, pa snažno podstičem da taj prikaz pročitate jer ovde ne želim da se ponavljam. Ovaj prikaz je prevashodno da se vidi po čemu se kompletna igra razlikuje od demoa i vredi li uloženih para i vremena.
Prva, pa možda i najbitnija razlika je strukturalnog tipa. Demo pokriva deo prve, recimo, četvrtine igre, koja kulminira susretom sa prvim bossom i ulaskom još jednog bitnog lika u ansambl. Ovo je vrhunac dela igre koji se odvija u srazmerno linearnom modusu, gde igrač ide od jedne do druge tačke za koje mu igra kaže da su sledeće na njegovom itineraru i nakon što „diplomira“ ovu sekciju, Stellar Blade postaje značajno otvoreniji naslov.
U praksi ovo podrazumeva centralno čvorište, dakle, grad preživelih ljudi na Zemlji u kome se dobijaju sporedne misije i iz koga se posredstvom „tetrapoda“, letelice koju vozi beefcake po imenu Adam (a glavna junakinja je Eva, pa vi sad sami zamislite kako će se igra završiti!) odlazite u različite regione planete, gde ćete imati razne avanture nekim svojim tempom i u skladu sa svojim interesovanjima. Igra uvek jasno prikazuje koja je glavna misija i daje sasvim korisnu mapu i pregled sporednih, tako da igrač koji žuri da vidi šta je bilo dalje i nema vremena da traži izgubljene lovce na blago ili odbegle ljubavnike likova iz grada će uvek moći da se uputi pravo ka sledećem poglavlju priče. I tamo će, statistički skoro uvek imati bolju, ili makar strukturiraniju zabavu.
Misije iz centralnog narativa nisu sve istog kvaliteta ali imaju izrazitije doteran dizajn susreta i dosta se trude oko raznovrsnosti sadržaja. Tako u nekim momentima imate praktično skejterske izazove gde Eve na visokim štiklama kliza niz šine i izbegava prepreke, a igra i nekoliko puta reciklira jedan linearni Resident-Evil-lite pristup gde Eve ulazi u staro naučno postrojenje, tamo njene uobičajene moći ne rade i nema pristup maču pa mora da se oslanja na vatreno oružje sa ograničenom municijom. A sve je u mraku, mašinerija malo radi malo ne radi i ima tu malo horora i vrele akcije. Ovakve misije svakako nose rizik od toga da čoveka brzo iziritiraju – u njima ne koristite ni skup veština koje ste do tog momenta razvijali, niti oprema koju ste mukotrpno sakupljali u njima igra funkciju – ali jesu bile dovoljno kratke da ne pokvare opšti utisak. S druge strane, neke od ovih celina su zbilja najbolji momenti u celoj igri, na primer, čitava misija sa „kosmičkim liftom“ koja umešno kombinuje napeto probijanje kroz masu teških neprijatelja, vizuelno interesantno, novo okruženje, nešto lakog platformskog sadržaja (srećom lakog, jer Eve nije uvek najsigurnija na nogama a što se nekako i uklapa uz činjenicu da nosi APSURDNO visoke štikle), dobro odmereno poigravanje sa bossom koji se vraća da se osveti, pa onda i vrlo lepo dizajniranog finalnog bossa ove sekcije.
U kontrastu sa tim, sporedne misije su uglavnom sasvim generičke i odvijaju se u vizuelno korektnim ali neatraktivnim okruženjima. Pričamo o očiglednom fileru koji služi za dodavanje nekoliko sati na kompletno trajanje igre i mada se neke od ovih misija završavaju spektakularnim bosfajtovima, to su uvek bosovi koje ste već videli u sklopu misija glavnog narativa, samo sada sa par novih napada dodatih u svoj arsenal.
Stellar Blade ovde jako igra na imitiranje svog uzora, NieR: Automata, pa su mnoge od ovih misija tihi, diskretni momenti u kojima dobijate fragmente malih, lokalnih tragedija i svedočite im samo posredno, kroz ostavljene zapise ili pronađena tela ljudi (i žena) umrlih samotnim smrtima. Stellar Blade veoma snažno nastoji da emulira te momente dostojanstvene tragičnosti iz serijala NieR i ovde dobijamo pun program protagonistkinjinih svečanih proklamacija o miru na onom svetu, mekih, evokativnih svetala i emotivne a uzdržane klavirske muzike.
No, ako ću da budem iskren, MENI bi Stellar Blade više prijala kao linearna akciona igra od deset ili osam časova i, kada sporedne misije ne bi bile bitne za dobijanje resursa kojima unapređujete svoje ofanzivne i defanzivne kapacitete, skoro da bih savetovao da ih ignorišete i da igru i igrate tako, dakle, kao da je više Bayonetta a manje NieR: Automata. Nije neophodno da svaka igra bude open world i imam i utisak da Stellar Blade sa svojih nekoliko oblasti – razrušeni grad, razrušeni grad čiji je dobar deo pod vodom, jedna pustinja i još jedna pustinja – ne donosi dovoljnu meru raznovrsnosti da opravda svoj open world naklon. Da se ne razumemo pogrešno – ništa od ovoga nije bilo aktivno iritantno ili frustrirajuće, ovde nema ubisoftovske kleptomanije i potrebe da češljate velike prazne prostore u potrazi za resursima koje morate sakupiti i, pogotovo u gradskim oblastima, pronalaženje puta kroz porušeni urbani lavirint je bilo jednako zabavno kao i borba, ali imam utisak da su dve pustinje, jedna do druge, signal tog napora da se „veštački“ produži vreme igranja. U jednom fatalnom momentu mi je trebalo neka dva-tri sata da shvatim da su se sporedne misije u pustinji koje nikako nisam mogao da nađem na mapi odnosile zapravo na „drugu“ pustinju koju u tom momentu još nisam bio ni otključao.
Otvorenost ovog sveta nije, dakle, aktivno iritantna ili neprijateljska prema igraču. Kampovi u kojima obnavljate zdravlje (ali i neprijatelji onda oživljavaju) su raspoređeni dovoljno gusto, a starinske telefonske govornice su takođe dovoljno česte da omoguće razumno brze fast-travel opcije da mi odlasci u već pređene oblasti radi pospremanja sporednih misija nisu bili prevelika muka. Da li bih radije igrao još čvršće i bogatije dizajniranih glavnih misija umesto toga? Svakako da.
Delimično razlog za ovo je i u jednoj vrlo mehaničkoj, vrlo ispasiranoj, ne neukusnoj ali ne ni aromatičnoj prirodi ovog narativa i pripovedanja. Neke od sporednih misija imaju kompleksniji dizajn, na primer, čitav ambiciozni lanac događaja vezan za robota po imenu D1G-g2r*i njegovu želju da istraži prirodu samosvesti. Ova misija podrazumeva i borbu i zahtevan platformski sadržaj, odlaske na više lokacija, njen rezultat je otključavanje nove radnje za materijale koji su Eve potrebni, ali u konačnici ona deluje kao nešto što nije upalo u NieR: Automata jer je bilo isuviše nalik na druge slične misije iz više koraka.
*Eve njegovo ime izgovara prosto kao „Digger“ a čime je vrlo zbunjujuće da se umesto drugog samoglasnika ovde koristi broj dva a ne tri kako biste očekivali
Uopšte, narativ u Stellar Blade je imitacija NieR: Automata u mnogo većoj meri nego što sam na početku očekivao – sa sve transhumanističkim dilemama i pitanjima KO je stvarno ovde čovek i čovečijega roda – ali bez dovoljno, pa, karaktera da se izađe iz modusa imitacije. Dijalozi su jedva funkcionalni i nemaju skoro nikakav „ton“ a glavni likovi su ravni, prazni, bez ličnosti, dubine, interesantnih osobina. Adam i mehaničarka Lily* su jedva više od hodajućih dispanzera ekspozicije, ali sama Eve je najproblematičnije nerazrađena kao lik, sa nula karaktera, robotskim reakcijama na otkrića do kojih se dolazi u narativu, bez ičega da je po bilo čemu čovek upamti. Ako je ovde ideja bila da će ona biti „blank slate“ na koji igrač treba da upiše samog sebe, onda je trebalo da se ide na old school nemu protagonistkinju pa bi možda odsustvo ličnosti kod Eve bilo manje upadljivo. Ovako, u poređenju sa protagonistkinjama iz Bayonette ili likovima iz Devil May Cry ali čak i iz NieR: Atomata, gde su likovi PROGRAMSKI napisani kao veštački napravljena bića koja samo površno treba da podsećaju na ljude, Eve je decidno drugorazredna. Uopšte, Stellar Blade je u narativnom smislu jedna površna emulacija NieR: Automata, sa mehanički kopiranim tonom i delovima zapleta, ali bez originalnosti i, uostalom, dubine NieR: Automata. O isto je trošku i Eve samo površno nalik na 2B ili A2 i u smislu nekakve „simbolike“ koju bi nosila, nema čime da impresionira.
*iako njeno ime, a koje je verovatno aluzija na Lilit, apokrifnu prvu Adamovu suprugu, sugeriše nekakav ljubavni troguao između nje, Adama i Eve, u igri ničeg takvog nema
Ne i u vizuelnom smislu, hitam da dodam. Već sam u prikazu demoa pominjao do koje je mere glavni lik seksualizovan (i da to nitkovima koji žive od mobilizacije adolescenata po internetu nije bilo dovoljno pa se kukalo o cenzurisanim „kostima vagine“, i, ne, ne izmišljam), a da isto važi i za njene koleginice iz elitnih, jelte, odreda poslatih sa orbitalne kolonije čovečanstva da oslobode Zemlju od čudovišta, ali gomila kostima koji se daju otključati sakupljanjem resursa u igri vam omogućuju da ovu igru igrate tako obučeni da, ako vam nedobog neko u osetljivom trenutku uđe u sobu, postoji nezanemarljiv rizik od lomljenja daljinskog upravljača u paničnom pokušaju da promenite kanal na televizoru.
Ne mislim da je ovo samo po sebi neprihvatljivo ili loše. Odrasle osobe treba da imaju mogućnost da igraju kao mlada žena istaknutih oblina koja u borbu kreće na stileto štiklama i u negližeu, ili u kostimu domine ili, ako su tako baždarene, u kostimu medveda (videti ovaj moj bosfajt) i da ne budu izložene nekakvom podsmehu. Virtualni kosplej, rolplej, ispitivanje limita sopstvenog identiteta ili puka mentalna masturbacija dok pokšuavate da paritate tri komboa od po pet udaraca protivnika negde u kasnim sekcijama igre – sve su to stvari kojih niko ne treba da se stidi. I, uostalom, mogućnost promene kostima u igri jeste deo kapaciteta za izražavanje igrača i delimično je delovala podsticajno da odigram pomenute sporedne misije i nađem više materijala i resursa. Na kraju krajeva i Bayonetta 3 je imala urnebesno mnogo (urnebesnih) kostima u koje ste se presvlačili.
No, svakako nije pogrešno i da istaknemo da je Bayonetta – od samih svojih početaka – bila lik koji je dizajnirala žena, kao ekspresiju ženske seksualnosti (i senzualnosti) nezavisne od muškog prihvatanja ili odobrenja. U tom smislu i kostimi u Bayonetti 3 su vatromet inventivnosti, često varijacije na „ženstvenost“ na ogromnom spektru kultura, epoha i profesija, uvek rađeni tako da budu u funkciji ekspresije samog glavnog lika. U Stellar Blade, ako to nije bilo jasno već sa samih slika, kostimi su dizajnirani gotovo ekskluzivno za „male gaze“, sa praktično naučno podešenim visinama potpetica, dužinama haljina i prosečenim otvorima u vešu da se dobije efekat seks-bombe. Eve, svakako, može da dobije i neke slatke frizure, zanimljive naočari ili minđuše, dakle, ukrase koji su možda, bliži ženama, ali najveći deo kostima i frizura koje su na raspolaganju čine da izgleda kao porno glumica/ igračica na šipki/ fetiš performer ili domina.
I ni slučajno ne mislim da ima ičeg problematičnog u ijednom od tih koncepata ili samih kostima, ali kumulativni efekat je upravo taj, da je ovo igra dizajnirana za incel fantaziranja o stereotipnoj, ispraznoj „waifu“ protagonistkinji kakve češće zatičemo u low-budget „maker“ igrama, dating-simovima i strejt ap simulacijama harema, a da se od igre u koju je sprženo ovoliko para u produkciji moglo s pravom očekivati nešto sofisticiranije.
Dakle, ne kažem da seksualizovani sadržaj u ovoj igri treba smanjiti jer mi je smetao – ja sam ipak čovek sa pornografskim stažom dužim od četiri decenije – već samo da je on nemaštovit, jednodimenzionalan, baziran na eksploataciji stereotipa samo jednog dela publike a koji, taj deo, apsolutno nasuprot nekakvom uvreženom mišljenju, ne čini totalitet publike zainteresovane za character action igre. Mislim, pomislli biste da je veliki broj žena koje igraju Bayonettu i onda po internetu dele svoj fan art, kosplej itd. dovoljno jasan signal ali u Južnoj Koreji se taj signal možda nije čuo dovoljno dobro. Ovo je, uostalom država u kojoj se feministkinje susreću sa nivoom i intenzitetom animoziteta o kakvom zapadni alt rajt džukci mogu samo da sanjaju i, eto, mislim da nije preterano da kažem da smo u 2024. godini, u igri koju je objavio Sony legitimno očekivali malo maštovitiji i inkluzivniji pristup seksualnosti.
Da ne mračim sad previše, u akcionom smislu igra vrlo solidno gradi na osnovi koju nam je predstavila demom i ovo je jedna character action igra koja apsolutno stabilno i ponosito stoji na svoje dve noge. Kombinacije kompleksnih ali čitljivih animacija, jasne kolorne signalizacije i takođe srazmerno kompleksnih ali dostatno intuitivnih kontrola znači da Stellar Blade, pogotovo u bosfajtovima može da ponudi vrlo ozbiljan borilački program. U odnosu na demo, igra pored „beta energije“ potrebne za izvođenje specijalnih napada (a koju obnavljate savršenim pariranjima i dobrim napadima), postoji i „burst“ mehanika koja igra dvostruku ulogu. Jedna je dodavanje još jednog napada na postojeće kombo stringove, koji ne samo da uvećavaju štetu koju kombo nanosi već i mogu da prekinu čak i specijalne, neodbranjive napade neprijatelja ako ih uhvate dovoljno rano. Druga je potpuno odvojeno drvo veština koje koriste „burst energiju“ (punite je tim burst završnicama i perfektnim izmicanjima) i ovo su napadi jednako snažni kao i beta napadi ali sa dodatnom prednošću da neprijatelja stavljaju u stanje privremene bespomoćnosti koje možete koristiti da se izlečite ili da na njih navalite mačem iz sve snage.
Povrh svega toga, posle treće veće oblasti i poraženog „bossa iznenađenja“ igrač dobija i posebnu formu koja mu uvećava brzinu, snagu napada i dodaje neke nove napade i može se smatrati analogom „devil trigger“ forme iz Devil May Cry, no moram da kažem da sam bio iznenađujuće neimpresioniran štetom koju je ova forma (čiji merač ističe neumoljivo ma šta da radite i gde se ponovno sakupljanje energije do nivoa da je ponovo aktivirate verovatno neće desiti u okviru iste borbe) nanosila teškim bossovima na kraju igre.
I tu je i fer malo kritikovati finale gde su, imam utisak, u Shift Up otišli par koraka predaleko u ulagivanju „git gud“ publici ili su se naprosto plašili da će, sada kada je većina sporednih misija spakovana, igrač prebrzo videti odjavnu špicu. Poslednja tri bossa u igri predstavljaju strahovit skok u težini, sa ogromnim brojem neodbranjivih napada koje ovi protivnici izvode, skaredno dugačkim skalama zdravlja, prebrzo obnavljajućim oklopom i apsurdno prevelikim brojem „tačkica“ koje označavaju stabilnost protivnika. Osećaj kada susretnete prvog od ovih bossova je kao da ste upravo iz nekog srednjeg dela originalnog Dark Souls, gde ste, recimo, imali ispred sebe Sif ili Centipede, nekako kroz crnu rupu upali u finale igre Sekiro i gde se ništa sem perfektnog pariranja serija od po pet ili šest napada što stižu u nepravilnim razmacima neće tolerisati. Sad, ja sam star čovek, sporih refleksa i rasute pažnje, ali u dotadašnjim bossovima sam uglavnom veoma uživao, a pretraga reddita i GameFAQsa mi je potvrdila da većina igrača koji ovakve igre igraju kao svoj glavni program smatra da je skok u težini kod ova poslednja tri bosa apsurdno visok.
Pogotovo što igra, za razliku od Dark Soulsa, ne daje mogućnost da se vratite na teren i bildujete nivoe, ili da samonujete pomoćnika, pa ste zatečeni sa opremom koju ste do sada našli i morate da „git gud“ ili da umrete. Da bude jasno, ja sam imao SVU potrebnu opremu a opet me je finalni boss rutinski ubijao sa dva poteza iz pokušaja u pokušaj.
No, ono što Stellar Blade ima a što Souls igre nemaju je „easy mode“ odnosno „story mode“ kako se to ovde zove a gde, pored malo promenjenih vrednosti u pogledu nanošenja i trpljenja štete, dobijate i kratke pauze sa promptovima unutar (nekih) komboa neprijatelja pa je moguće parirati ili se izmicati napadima dovoljno dugo da na kraju preteknete. Nema neke velike sramote u aktiviranju ovog moda u momentu kada čovek primeti da mu više nije zabavno da se krši o neprobojni zid pa ću i ovde reći da sam sva tri poslednja bosa na kraju prešao tako, i da je, čak, poslednji među njima opet zahtevao nekoliko pokušaja i prepoznavanje kompleksnih matrica njegovih zaista brojnih napada.
Ovo sve nije neka velika kritika igre – Stellar Blade je prilično „tehnički“ akcioni naslov, sa finim brojem naprednih ofanzivnih i defanzivnih mehanika koje se moraju pametno kombinovati, sa nekoliko merača potrebnih za izvođenje specijalnih poteza kojima valja domaćinski upravljati i sa bossovima koji najveći deo vremena nisu, jelte, „cheap“. Postojanje „story mode“ opcije je dobrodošlo a da nije u pitanju spuštanje letvice izazova baš u sam parter i čak i to da neki bossovi imaju insta-kill napade koji se ne mogu izbeći (i samo se mogu preduprediti nažalost dosta šantavo izvedenim korišćenjem vatrenog oružja) je balansirano postojanjem predmeta koji vas oživljava jednom po borbi, tako da – čak i da niste superheroj character action igara, ali vas privlači vatromet veštine i tehnike koji ova igra pokazuje i voljni ste da učite, Stellar Blade od mene dobija solidnu preporuku.
U konačnici, ovo je kako rekoh, vrlo pristojna „B“ igra koja se dobar deo vremena uspešno maskira u „A“ iskustvo. Priča je neoriginalna i banalno pripovedana, open world sekcije ne donose mnogo uzbuđenja, a seksualizacija likova je blatantna i udara po nosu (i to udara velikim Evinim sisama koje su, nagađate, još veće od onih koje ima Shin Jae-eun, žena koja je Eve pozajmila svoje raskošno telo a njenoj koleginici, Tachy, svoje lice) ali ovo je jedan vrlo sigurno urađen akcioni naslov sa bogatim tehničkim menijem, jako kvalitetnom borbom i toliko dobrom produkcijom (dakle, grafika, izvanredne animacije, saundtrak, pa, ako hoćete, i bizarno „britanski“ voiceover u verziji za naša tržišta) da je igranje dobar deo vremena veoma zabavno. Ako nastavak malo popegla neinspirisani open world, bude imao manje derivativan zaplet i karaktere, i maštovitije kostime, ja ću biti u prvom redu da ga igram.
