Ako ste nekako pregurali poplave od ove nedelje, spremite se na tropske vrućine naredne. Sreća pa je izašlo i nešto solidnog metala da čoveku malo zaleči rane. Novi Krallice, novi, Wormed, novi, živi Thunder Horse, novi Dope Smoker… hteo sam da kažem da smo imali mirnu nedelju, ali đavola mirnu, pa vidite šta je tu sve izašlo!
Ajmo prvo blek metal, kao što je red. Kanađani Glaive naglašavaju da pripadaju kolektivu The Malefic Will Collective iz Vankuvera, pa, eto, kome je to dodatni podsticaj da presluša njihov EP, Sons of The Enemy, ima ga. Ali nije ni potreban, jer je ovo kvalitetan blek metal po šnitu nekakvih, recimo, Norvežana tipa 1349, sa puno žestoke, surove svirke, ložačkih rifova u kojima tritonus – „đavolji interval“ – radi mnogo posla, sa čestim promenama ritma i brutalnim vokalima… Glaive su sa svojim prvencem dali vrlo ubedljiv iskaz, dobro se producirali i zavređuju mnogo pažnje. Pratite ih:
https://glaivemw.bandcamp.com/album/sons-of-the-enemy
I dalje smo u Kanadi. Treći album Liminal Shroud, nazvan Visions of Collapse je suviše, jelte, melodičan, emotivan, zaslađen, „muzičarski“ nastrojen za moj ukus, ali da ne bude da je moj ukus i apsolutni ukus, svakako prepoznajem kvalitet i strast u ovoj muzici. Bend sa svega pet pesama ovde nudi tričetvrt sata bogatog modernog blek metala koji prolazi kroz razne atmosfere i tempa, svirka je čvrsta i sigurna i, ko voli, imaće čemu da se raduje:
https://liminalshroud.bandcamp.com/album/visions-of-collapse
Finci Mana na svom demo snimku, Demo 2024 imaju tri pesme black metal punka, pa ako vam to deluje kao dobro provedeno vreme, nećete se pokajati. Ovo je bolje prpoducirano i sigurnije odsvirano od prosečnog blek metal pank izdanja na koje biste naleteli na internetu, a nije napisano sad nešto radikalno ambicioznije tako da… proverite. Plaća se koliko god:
https://mana666.bandcamp.com/album/demo-2024
On old paths je split između dva dvočlana njemačka, štaviše berlinska blek metal benda pa ako vam okultizam i satanizam, vrlo otvoreno antihrišćanstvo i melodična ali sirova, testerišuća svirka zvuče kao dobra zabava, podstičem da ovome date šansu. Rimruna album otvaraju slatkom akustičnom popevkom ali posle dosta krljaju i mada ni jedna pesma – za mene – ne doseže moć i neposrednost najbrže – Des Wolfes Abscheu – ima tu šta da se čuje. Ostale pesme su pankerskije, primitivnije ali duševne. S druge strane su Drengskapur koji imaju još siroviji zvuk, neke pesme su snimljene i na probi, ali ovo je baš old shool blek metal po uzoru na, na primer rani Mayhem i Gorgoroth pa svakako treba pozdraviti tr00 duh koji svugde provejava:
https://drengskapur.bandcamp.com/album/on-old-paths
Ne znam šta su do sada radila dvojica Norvežana koji čine projekat Steinras ali debi album, isto Steinras, je jedna fina, ugodna, kolekcija pesama prilično old school blek metal ugođaja. Album je očigledno studiozno pripreman jer svaka pesma ima svoj šmek i karakter a tu je i gomila gostiju. Steinras ne donose ništa nužno NOVO u blek metal orbitu ali ovaj album ima dušu i sasvim solidan zvuk:
https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/steinras
Od istog izdavača, nizozemskog Soulseller Records stiže i novi, sedmi album danskih Horned Almighty. Ova iskusna ekipa sa korenima još u dvedesetima ovde zvuči rutinirano ali ne i neinspirisano. Contagion Zero je moderna, upečatljiva ploča solidnog zvuka (uvek kad čujem bas-gitaru na blek metal ploči ja se brzo prekrstim) i pesama koje imaju puno tenzije, energije, epike. Sedam satanskih songova za vaše uživanje:
https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/contagion-zero
Xasthur odavno ni ne svira blek metal ali novi album, Disharmonic Variations ima njegove elemente. Između tih disharmoničnih, jelte, varijacija. Scott Conner kroz svoju muziku pokušava da izađe na kraj sa sopstvenim mentalnim i emotivnim problemima i, pa, ovo je ako ništa drugo i dalje fascinantna terapija:
https://xasthurband.bandcamp.com/album/disharmonic-variations
Koza i pentagram na naslovnoj strani albuma obično obećavaju dobre stvari i , evo, debi album nemačkog Aash, posle BRDA singlova je prilično okej. Dobro, traje jako dugo – 55 minuta – i nije doneo ništa novo žanru ali ova dva tipa rade srčanu lo-fi muziku sa dovoljno agresivnosti, melodije i duše da svi budu zadovoljni. Alžirac Redouane Aouameur na vokalima je spektakularan:
https://aash-band.bandcamp.com/album/into-eternity
Ako vam treba nešto ipak sofisticiranije, debi album francuskih Ultra Mundum Nostri Assembly (nazvan UMNA I) je vro „francuska“ ploča, dakle, puna drame, pevanja na francuskom, dekadencije, avangardnih naklona ali i dalje žestoka i čukačka. Pola sata ove muzike proleti kao san a neke pesme tako i zvuče. Kao san. Koji imate nakon pola litra apsinta i celovečernjeg programa fiomova Maje Deren:
Ne znam da li „Krallice 15. final caves album.“ znači da je Inorganic Rites poslednji album za njujorški avangardni blek metal (or not) kombo Krallice ili samo poslednji snimljen u studiju The Thousand Caves ali ovaj materijal svakako odiše epikom konačnosti, ili makar epikom jednog ozbiljnog znaka interpunkcije. Marston, Barr i drugovi ovde zvuče nezauzdano, neograničeno u tome šta mogu da sviraju, ali ne i svaštarski. Inorganic Rites je, da tako kažemo, ploča koja transcendira žanrove a ne kolekcija žanrovskih tropa, producirana izuzetno i sa mnogo mračnog sintisajzerskog rada između standardne gitarske paljbe. Izvrsno je. Kao i uvek.
https://krallice.bandcamp.com/album/inorganic-rites
Prelazimo na stoner rock, doom metal, sludge metal, hard rock i psihodeliju. Outer Head iz Leedsa izbacuju svoj treći album, Cosmic Vibrator, za početak samo digitalno, ali ovo je, ako volite prljavi psihodelični doom metal, i sasvim dovoljno. Nije ovo album neke prefinjene akustične alhemije i mada ne kažem da ne bi profitirao od vinilnog izdanja, sasvim se lepo potroši i ovako, preko interneta. Pričamo o četiri dugačke, teške pesme hipnotičkog gruva, razuzdane psihodelije, pravovrene, znojave svirke. Outer Head pišu prijemčive pesme temeljeći ih na bugiju i bluzu i onda ih pretvaraju u mamutske psihodelične himne, ZA VAŠE ZADOVOLJSTVO. Pa uživajte:
https://outerhead.bandcamp.com/album/cosmic-vibrator
Drogirani Velšani Dope Smoker nisu ni malo unapredili produkciju nakon kultnog albuma Devil’s Bridge iz 2021. godine. Novi album, Wolf’s Castle, i dalje zvuči kao da je snimljen pod morem, sa članovima benda koji pokušavaju da ostanu budni posle najmanje 35 sati kombinovanja narkotika iz više kategorija. No, ako volite ovu vrstu ekstra-lo-fi stoner roka, naravno da je Wolf’s Castle ploča sa preporukom. Inspirisani klasičnim radovima bendova poput Sleep, Electric Wizard i, razume se, Black Sabbath, Dope Smoker ovde nude svojevrsnu destilaciju celog tog drogeraško-satanskog pristupa sporoj, teškoj muzici i koga takve stvari rade, biće OZBILJNO odrađen:
https://dopesmoker.bandcamp.com/album/wolfs-castle
The Acid Machine ne mogu da puste da prođe mesec dana a da oni nešto ne izdaju. Novi EP agilnih Brazilaca se zove Have The Hook i ne mogu da kažem da je naročito maštovit. Ovo su tri pesme instrumentalnog džemovanja i ne više od toga (ima zapravo i vokala ali deluju kao puki ukras većinu vremena). The Acid Machine su u opasnosti da padnu ispod visokog standarda koji su postavili debi albumom pre nekoliko meseci i da opravdaju nadiruće horde AI stoner rok „bendova“ ovakvom preprodukcijom…
https://theacidmachine.bandcamp.com/album/have-the-hook
Pre par nedelja sam hvalio njujorški Stormriders za demo koji je još bio u nedovršenoj formi, ali je bio sjajan. Evo odmah i novog EP-ja, Whispers Of The Void, sa još tri pesme kvalitetnog, karakternog, prilično melodičnog doom-desert zvuka. Stormriders skoro perfektno kombinuju stonerski gruv i teksturu sa doom melanholičnošću pa spremite mozak i žlezde sa unutrašnjim lučenjem na ozbiljnu vožnju:
https://storm-riders.bandcamp.com/album/whispers-of-the-void
Teksaški stoner rokeri Duel imaju peti album, naravno za Heavy Psych Sounds Records. Nazvana Breakfast With Death, ovo je jedna zabavna, a dosta žestoka ploča teškog roka koji ide celim putem od gruva do thrasha. Duel imaju prilično zdrav zvuk i sviraju sa naglašenom žustrinom, nudeći mnogo bržeg tempa i pakujući ceo materijal u finih 38 minuta čukanja. Lepo:
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/duel-breakfast-with-death
Meksikanci Hirkum sviraju „blackened psycho doom“ pa vi sad vidite. Naravno da je živi EP, Live Sesh, prilično psihodeličan i prilično sirov, ali je i prijatan, pun zaraznih gitarskih rifova, moćnog gruva i jedne jednostavne, jeftine neposrednosti. Ovde nema filozofine, sve se radi iz srca:
https://hirkum.bandcamp.com/album/live-sesh
Old Horn Tooth iz Londona sviraju doom metal pesme od po petnaest i dvadeset minuta na albumu Mourning Light. Treba to izdržati, kao i dosta agresivan zvuk, ali bend piše solidne, zapravo jednostavne i elegantne doom elegije sa dosta prostora za kontemplaciju a da se opet ne udalji predaleko od propisnog teškog roka. Fino:
https://oldhorntooth.bandcamp.com/album/mourning-light
Da ostanemo u Engleskoj, tu je i debi album benda Dead Monarchs, Titan, jedna drusna ploča glasnog, žestokog stoner roka. Ovo su kraće pesme, višeg tempa, jačeg oktanskog broja i mada Dead Monarchs ne preteruju sa nekom originalnošću, pitki su. A i naplaćuju samo koliko biste vi da date:
https://deadmonarchsuk.bandcamp.com/album/titan
Doomboyz su, već im i ime nekako sugeriše, nestašna ekipa iz Kalifornije koja desert rock i doom metal piše i izvodi sa entuzijazmom surfera koji znaju da će Sunce zauvek sijati, talasi se zauvek valjati i da će sve valjda biti u redu na kraju. Debi album, Evil Riffs From Los Angeles nije toliko „evil“ koliko bi bend možda želeo da poverujete i zapravo je muzika fino atmosferična i ugodno gruverska, sa pesmama koje brzo hvataju na ime dobrihrifova, a onda vas dodatno zadovolje kvalitetom gruva, pevanja, refrena itd. Tematika pesama je kombinacija horora i psihodelije ali ne uspevam da detektujem ništa sem dobrog raspoloženja u muzici Doomboyz i to je sasvim okej:
https://wetrecords.bandcamp.com/album/evil-riffs-from-los-angeles
Odlična ponuda na Ripple Music ove nedelje sa živim albumom teksaških Thunder Horse, Dead Alive in TX. Ako volite njihov agresivni, vrlo prodorni blend hard roka, stoner roka i hevi metala, on naravno dobija još više na propulzivnosti kad se izvodi uživo. Zvuk je hrskav i aromatičan, bend majstorski kombinuje atmosfere i propisne metal rifčine, pevanje je jednostavno i funkcionalno a čitava izvedba pozitivno naelektrisana. Ima tu nešto i starijih pesama sa dosta sabatovskih uticaja i tako, ovo se sluša sa širokim osmehom na licu:
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/dead-alive-in-tx
Idemo sada na thrash i speed metal, hardcore i grindcore, pa na death metal. A biće tu lepota! Italijani Dethroner svoj debi EP izbacuju u svet visokim tempom. Ovo je vrlo old school, vrlo štrokav i prelep black-thrash-death metal sa introm i pet pesama prženja po receptima starih majstora i adekvatnom produkcijom. Izdavač pominje Sodom, Incubus i Vomitor kao jasne koordinate između kojih se bend kreće pa, eto, ispratite ih:
https://unholydomainrecords.bandcamp.com/album/dethroner-tape
Finski blek-trešeri Damnatör su pauzirali nekoliko godina ali se posle pandemije vraćaju jači nego ikad novim demo snimkom, Blistering Ways. Ovo su samo dve pesme ali su napisane dobro, producirane solidno i predstavljaju bend na finom mestu između bestijalnosti i sofisticiranosti. Plaćate koliko hoćete, naravno, a nadam se da je ovo konačno najava snimanja prvog albuma:
https://damnatorband.bandcamp.com/album/blistering-ways
Čikaški trešeri Texas Toast Chainsaw Massacre su potrošili skoro punu deceniju da obezbede nastavak svom debi albumu, jednom komadu veselog, pitkog thrash metala za žurke i provode, ali Super Turbo, kako se drugi album zove, je doista dostojan naslednik. Album je to koji počinje introm što zvuči kao da ste muziku pravili na osmobitnom računaru a onda sve beznaporno pređe u propisan, radnički i seljački thrash metal. Vrlo dobro to ovi ljudi rade sa jasnim utemeljenjem u thrashu i crossoveru osamdesetih, tipa Nuclear Assault, SOD, MOD ili Accused, ali sa modernim zvukom i produkcijom, te sklonošću ka zajebanciji (ali ozbiljnoj) na transverzali Iron Reagan-Municipal Waste-Lich King. Sad tačno znate kako ovaj album zvuči, pa ću reći i samo da on ima pesme i o Godzili i Robocopu, onda pesmu posvećenu kultnom japanskom splatter akcijašu Tokyo Gore Police, a da pred kraj imaju i komad koji se zove Texas Chainsaw Massacre. Mislim, još ste ovde? KUPUJTE, NESTAĆE:
https://texastoastchainsawmassacre.bandcamp.com/album/super-turbo
Fracture iz Toronta je jedan čovek, izvesni Mike Binsted koji sa ovim projektom pravi muziku od 2020. godine i poliva ozbiljan thrash metal. Aktuelni album, Chaos Alchemy, drugi za projekat koji ima i gomilu singlova, kako to već ume da bude kada muziku publikujete isključivo putem interneta, je veoma dobro napisan, veoma kvalitetno produciran, odsviran za medalju. Ovo je agresivan, pa i mračan thrash metal sa malo death metal elemenata, moderno osmišljen, sa modernim zvukom, ali istovremeno ne i spakovan u neku beživotnu, „kompjutersku“ produkciju, već sa taman toliko dinamike i lepih boja da sve zvuči kako treba. Binsted, koliko umem da se informišem, ne svira u nekim drugim bendovima ali mu na jednoj pesmi ovde gostuje Brandon Ellis iz The Black Dahlia Murder i to je više nego dobra indikacija o njegovom kvalitetu i ozbiljnosti. Ako volite tvrdi, moderni thrash metal, pa i melodeath kad ima trešerskiju formu, Fracture se ne propušta:
https://frctr.bandcamp.com/album/chaos-alchemy
Rabid Impulse su „DIY AS FUCK FAST HARDCORE FROM ALBUQUERQUE“ sve tako velikim slovima, pa da znate, kad pustite njihov Demo 2024, treba da se malo odmaknete. Naravno da Rabid Impulse ne donose apsolutno ništa novo hardkorpanku ovim snimkom, ali zvuče toliko autentično garažno i napaljeno da ne mogu sem da ustanem i aplaudiram. Naravno da i plaćate koliko hoćete:
https://rabidimpulse.bandcamp.com/album/demo-2024
Catchweight su, pak, vrlo metalizirani, vrlo moshcore bend iz Kalifornije koji publici za četvrti Jul poklanja EP sa dve pesme – Home Grown in the Ville – ali ga ne možete kupiti jer je cena na Bandcampu abnormalno visoka. Možete da poslušate, naravno, i ovo je korektan, vrlo dobro snimljen hejterski moškor za ljubitelje:
https://catchweighthc.bandcamp.com/album/home-grown-in-the-ville-2
Liberate iz Njujorka su malo moškor, malo matkor. Solidno se to kombinuje na EP-ju The Tide sa teškim, sirovim zvukom, i ličnom dispozicijom, ali i dovoljno interesantnih ritmičkih i harmonskih ideja da se izdvoji. Valja:
https://liberate1.bandcamp.com/album/the-tide
Kvebečani Guhn Twei sebi među tagove guraju i „industrial“ ali njihova muzika je u suštini hardcore thrash sa možda samo, eto, programiranim bubnjevima. Ali pošto danas svi programiraju bubnjeve, ta distinkcija je beznačajna! Dakle, ovde mnogo više imate thrash i death metala nego industrial metala, neka to bude jasno. Album Capitale de l’arsenic ima deset ozbiljno besnih pesama žestokih rifova i dobre cepačine, sa napucanim, kvalitetnim zvukom i dovoljno dinamike i varijacije da ja budem zadovoljan. Budite i vi:
https://guhntwei.bandcamp.com/album/capitale-de-larsenic
Chaincut su četiri čoveka iz Berlina i Rostoka, koja sviraju d-beat hardcore. EP Hatred, Kill My Heart ima nekako emo ime i zaista, kad umete da ga slušate, gitare umeju da puste i neki melanholični akord, no, većina muzike je propisan, primitivni, jednostavni i savršeni d-beat kao ispao sa neke švedske ili finske kompilacije od pre trideset-tridesdetpet godina. Četiri komada pravo u jaja, produkcija jeftina ali okej, dovoljno mašte da se u ovaj najjednostavniji od svih pank formata udahne autentičan život, plus cena od koliko sami odlučite, zaista nema razloga da bendu ne date šansu:
https://chaincut.bandcamp.com/album/hatred-kill-my-heart
Brazilci Surra ostaju jedan od najpouzdanijih krosover benova u ovom stoleću. Novi album, Falha Crítica se vraća pesmama od po minut i po, brzom tempu, ekonomičnim aranžmanima, nervoznoj, tenzičnoj energiji kojima su nas ovi ljudi i zaveli pre toliko godina, solidno je produciran se lepim, hrskavim gitarama i bubnjem koji ima lepu dinamiku, plus, naravno, sa uobičajeno sjajnim vokalima. Bend je na prethodnom izdanju bio usporio i „otežao“ svoju muziku pa se i ova nova ploča u jednoj meri drži jedne za nijansu mračnije i ozbiljnije atmosfere – iako omot i dalje prikazuje arkadnu videoigračku mašinu oko koje je ovog puta bend okupljen – i to se fino uklapa sa ekplozivnošću svirke. Jako zreo, jako kvalitetan krosover treš za sladokusce a po ceni od koliko sami date!:
https://surrathrashpunk.bandcamp.com/album/falha-cr-tica
Termin „screamo“ se dosta neodgovorno koristi i kad mu ima i kad mu nema mesta, tako da, kad čujete album benda Blind Girls iz Australije, ima da se malo trgnete i svakom sledećem bendu uz osmeh kažete „That’s no screamo. THIS is screamo“. An Exit Exists je optimistično ime za album, ali muzika je SVE OSIM TOGA. Ona je jedan vrlo matkoraški lavirint disonanci i stalno promenljivog tempa i metrika, zvuk je brutalno distorziran, sa puno mikrofonije (mada zdrav, sve se lepo čuje) a vokali su kao nekakav sonični napalm. Apsolutno razbijanje. Ili, kao bi rekli na Crkvenoslovenskom, presvjatoje razbijanije:
https://blindgirls.bandcamp.com/album/an-exit-exists
Abortion / Sedem Minút Strachu split LP je, očigledno, split album dva slovačka benda. Abortion trpaju grindcore/ deathgrind već trideset i kusur godina pa je njihova strana niska četrnaest old school krljačina od po minut. Ništa novo, inventivno ili originalno, ali prija duši! Sa druge strane Sedem Minút Strachu imaju deset minuta noisegrinda, pa ko voli nek navali. Ima i vinil:
https://bonesawerrecords.bandcamp.com/album/abortion-sedem-min-t-strachu-split-lp
Penis smo voleli tamo negde pre pola godine, na split albumu sa jednočlanim projektom Skimask – a neki ga i danas volimo, rekli bi mangupi – ali novi EP ove ekipe iz Mineapolisa, Nuclear Fukk, je snimljen 2022. godine i primitivniji je i siroviji od tog materijala. Ali mislim, primitiva i sirovost su njihov hljeb nasušni. Četiri pesme APSURDNO zabavnog deathgrind/ war metala po ceni od koliko date – milina:
https://penis666.bandcamp.com/album/nuclear-fukk
Malo je neobično videti grindcore bend sa pet članova, ali pažljivji pogled na lajnap čeških Amoclen pokazuje da oni imaju dva pevača, dakle, u tradiciji nekih od klasika kao što su Extreme Noise Terror ili jedna od rani faza URGH! Enivej, novi album Grindcorization nije ni maštovit ni posebno kvalitetno produciran, ali je besan, glasan, ISKREN, i zajeban, tako da, navalite:
https://amoclen.bandcamp.com/album/grindcorization
Imminent End su grindcore/ deathgrind ekipa iz Teksasa, sa pesmama od minut i po na EP-ju Flesh Exporter i zvukom koji dolazi od nekud ispod podruma. Pričamo o niskom štimu i debelom, teškom saundu, ali bend je pritom tehnički kvalitetan i nudi ozbiljno, odgovorno prebijanje koje ćete voleti da ponovite više puta. Malo se rifova ovde razume zbog cele postavke zvuka, ali to nekako bude okej:
https://imminentend.bandcamp.com/album/flesh-exporter
Bloody Run iz Pitsburga (zamalo da napišem Pissburga hehe) svoju muziku opisuju rečima „Death. Thrash. Grind. Repeat.“ i mada ta jednostavna formula pošteno govori o njenoj formi, ne govori i o kvalitetu. A debi album ovog trija, Decapitate the Tyrant, je kvalitetan. Ne nešto preterano originalan ali nemojte da stalno jurimo tu orignalnost, ovo je umešno odsviran, prihvatljivo produciran, žestok metal spakovan u kratke pesme, sa dobrim rifovima, dobrim sociopolitičkim stavom i nespreman da vam oduzima mnogo vremena ako sve što želi da kaže može da kaže brzo. A ima i gruva!
https://bloodyrun.bandcamp.com/album/decapitate-the-tyrant
Fearmonger iz Helsinkija imaju death metal zvuk – baziran na HM2 težini i debljini devedesetih – ali s njim onda sviraju kombinaciju grindcore i deathcore muzike. ZAJEBANO. Album Horrific Forms sam morao da započinjem iz više puta delom zbog te deathcore komponente, delom jer je NEMOGUĆE bučan i uši mi se brane od uništenja isključivanjem. Ali, mislim, kad se malo priviknete, okej je to!
https://fearmongerhki.bandcamp.com/album/horrific-forms
Vulvodynia nisu neki moji favoriti ali južnoafrički slemkor heroji imaju novi album i svakako na njemu ima i lepih stvari. Entabeni je možda i primetno zrelija ploča od prethodnih izdanja, sa aranžmanima koji su uredniji i atmosferom koja je naglašenije u prvom planu. Nije ni lako držati atmosferu kada imate ovako glasan miks i master ali kogod da je ovo miksovao i masterovao potrudio se makar koliko i sam bend da se sve te zanimljive ideje koje je Vulvodynia ovog puta donela u studio dobro čuju. Prošli album mi je brzo dosadio pa to da me je Entabeni vukao da ga slušam računam u veliki napredak za ovaj bend:
https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/entabeni
Annihilation Principle iz Čikaga je fer još uvek nazivati demo-bendom jer je i novi EP, Brad the Impaler sklopljen od samo dve pesme od kojih je prva nova verzija njihovog prvog, jelte, singla. Enivej, ovo je sobni, ali vrlo solidni death metal ukusno old school provinijencije uz koji je lasno provesti nekoliko minuta i sa odobravanjem klimnuti glavom. Sedam dolara za dve, istina dosta solidno producirane i napisane, pesme je MNOGO ali valja ovo da se čuje:
https://annihilationprinciple.bandcamp.com/album/brad-the-impaler
Kad bendovi svoju muziku opisuju kao „caveman shit“ znate da ćete se ili nikako ili sjajno provesti. U slučaju albuma-prvenca za Humanity’s End iz Detroita, provod je garantovan. Plague of Cancers dolazi sedam godina nakon što je ovaj dvojac članova Effigy i Graverape izbacio svoj prvi EP i u pitanju je zrela, kvalitetna ploča old school death metala. Bend tačno zna kakav zvuk traži, sa HM2 pedalama i niskim štimovima koji gitarama obezbeđuju težinu kao da smo na Saturnu, i sa pesmama koje forsiraju klasični, staromodni ali nikada iz mode izašli bljak-metal stil. Humanity’s End, jelte, pevaju o kraju čovečanstva, o pošasti kancera, o nemilosrdnoj smrti itd, pa su im i pesme kao da su ispale iz ranih devedesetih sa jednom neposrednošću, jednostavnišću u koncepciji i izvedbi, gde se pronalaze dobri, zarazni rifovi i mrtvački, prijemčiv gruv. Kombinacija tog neodoljivo lepljivog zvuka, dobrih rifova, srednjeregistarskih vokala i jako kvalitetno urađenog ritma je apsolutno dobitna ovde i album preporučujem svima kojima su na srcu Autopsy, Morgoth, Obituary i ta neka druga klasika:
https://chaoticcarnagerecords.bandcamp.com/album/humanitys-end-plague-of-cancers
https://humanitysend.bandcamp.com/album/plague-of-cancers
Ne tako mnogo death metala po mom ukusu ove nedelje, ali kad je teško Španci isporuče! Prvo su tu Aposento koji sviraju od 1990. godine ali su albume počeli da snimaju tek u poslednjih deset. Ali krljaju baš šampionski. Novi, četvrti album, No Safe Haven je poštena old school žurka koju ćete voleti ako ste ikada voleli Deicide, Sinister, Banished, tako te bendove iz devedesetih koji su iskreno verovali u Satanu i proizvodili zapaljivu, uzbudljivu metal muziku. Dobro, imali smo pre par meseci i novi Deicide, ali Aposento su snimili kudikamo maštovitiji i raznovrsniji album na kome je žanrovski nameštaj prisutan koliko da bude udobno ali je svirka nadahnuta i interesantna. Vrlo solidan zvuk, takođe:
https://xtreemmusic.bandcamp.com/album/no-safe-haven
A onda, izašao je i novi Wormed. I mislim, Phlegeton i ekipa ne da nisu smekšali posle smrti bubnjara Guillerma Calera i osam godina bez albuma (ali imali su neka dobra kraća izdanja između), nego je Omegon (naoko nazvan po popularnoj marki teleskopa ali u stvarnosti, ovaj, četvrti album je u liričkom pogledu nastavak kosmičke sage koja se provlači kroz opus benda od početka) baš ono što očekujete od ovog španskog brutal-tech death benda. Dakle, puno promena ritma, mnogo disonance, neumoljiva brutalnost ali sve u jednom jako disciplinovanom modusu koji više sugeriše suočavanje sa jedva razumljivim kosmičkim silama nego puko nasilje čoveka nad čovekom. Zvuk je izvanredan – ovo je miksovao i masterovao gore već pominjani Colin Marston u pomenutom studiju The Thousand Lakes u Njujorku i budite sigurni da dobijate samo najbolje. Prošle godine smo imali novi Suffocation, novi Cryptopsy i Tomb Mold i nekako je pametno da su Wormed sačekali da se ekipa ispuca pa da ulete sa ovim remek delom u šesnaesterac, jer ovo je ploča koju valja slušati iznova i iznova, sa puno slojeva, elemenata i detalja namenjenih gurmanima. Prijatno:
https://wormed.bandcamp.com/album/omegon
Na kraju smo današnjeg pregleda, sa krosžanrovskim izdanjima i hevi metalom u poslednjoj sekciji. Finski Octoploid nisu nužno neki moj žanrovski favorit, ali zapravo im je debi album, Beyond the Aeons veoma dobar. Ovde svira Olli-Pekka Laine iz Amorphis i spone sa Amorphisovim interesovanjima, iz neke ranije faze, za progresivni death metal se lako identifikuju, ali Octoploid je više prog-rok nego prog-metal i pesme na ovom albumu, ali i sam zvuk, su očigledno pod velikim uticajem’70s progresivnog roka. Kad se u to umeša dovoljno death metal krljačine (vokali, bubnjevi) a miks je ovako prirodan i dinamičan, čovek mora da se raduje. Pa još ti melodični vokali u strateškim momentima, pa klavijature, milina:
Sumac imaju novi EP, The Keeper’s Tongue, zapravo fusnotu na album The Healer koji su izbacili pre par nedelja. I nekako je razoružavajuće staromodno to da su ove dve pesme zapravo kao dva remiksa pesama sa The Healer. Ono, kao, imate težak, spor ritam i mračne lupove a preko njih repovanje – kao da je 2003. godina. Ali mislim, meni se prilično dopada kada to radi Moor Mother a drugu pesmu je remiksovao Raven Chacon i ona je vidnije „avangardna“ u skladu sa Sumacovom generalnom filozofijom. Lepo:
https://sumac.bandcamp.com/album/the-keepers-tongue
Seer je zanimljiva kolaboracija između dvojice autora koji najčešće rade muziku za film i naviknutiji su da pišu za orkestar nego za bend. Otud album, The Hours defnitivno ima ne samo kinematske već i halucinantne kvalitete, sa avangardnim pristupom pisanju i sekvenciranju materijala, dosta spoken-word momenata preko disonantne, atmosferične muzike, pa onda i lepih, umiljatih ambijenata i razoružavajuće nežnog pevušenja. Sve je to metal na kraju dana, ali metal koji se koristi zbog svojih energetskih i teksturalnih kvaliteta, bez mnogo robovanja njegovim žanrovskim obaveznim sastavima. Lepo:
https://yuggothrecords.bandcamp.com/album/the-hours
Kolumbijci El Incendio Más Largo Del Mundo imaju ime koje, jelte, maltene garantuje da niko izvan španskog govornog područja neće uspeti da ga zapamti niti da prijateljima u neobaveznom razgovoru preporuči muziku benda, iako im se dopala. Što je greota. Album Bruma je fina mućkalica posthardcore, emo i screamo elemenata, melanholičan ali mišićav, sa dosta dobrim, prozračnim i slojevitim zvukom, i bendom koji prikazuje poštovanja vrednu sviračku ekspertizu, ali i piše pesme koje imamu glavu i rep i uspešno vode slušaoca od raspoloženja do raspoloženja. Ozbiljne preporuke, pogotovo po ceni od koliko god da želite da date:
https://incendiomaslargo.bandcamp.com/album/bruma
Za slučaj da ste se pitali kako, ZA IME SVETA, bend sa imenom Appalachian Anarchy uopšte može da zvuči, pa, zvuči upravo onako kako ste prvo pomislili. Ovo je kombinacija bluegrassa i metala sa instrumentalnim kompozicijama u kojima mandolina, violina i bendžo voze u istoj traci sa distorziranim gitarama i agresivnim bubnjevima. Bend ima više izdanja ali je aktuelni EP, Moonshine Moshpit prvo koje meni zvuči kao dovoljno zrelo i zaokruženo da bih ga preporučio širem čitateljstvu. Ima ovde i dalje, naravno, dosta humora na prvu loptu i produkcija je i dalje malo kućna, ali bend sada funkcioniše u jednom ubedljivijem kinematskom modusu i materijal lepo drži pažnju:
https://appalachiananarchy.bandcamp.com/album/moonshine-moshpit
Ne slušam često groove metal, ali Crucifliction iz Vankuvera su počeli kao thrash postava a na novom, trećem albumu, Trinity može da se kaže da su negde između heavy metal, groove metal, alternative metal i thrash metal koordinata i da sve to zajedno ne zvuči loše. U stvari, zvuči, recimo, kao nekakav dobar presek onoga kako su veliki thrash bendovi devedesetih pokušavali da osavremene svoj zvuk i privuku publiku koja je sa jedne strane gravitirala grandžu i alternativi a sa druge, jelte, Panteri. Tako da je Trinity kao nekakav ekstrakt Slayera i Megadetha i Anthraxa u njihovim najmračnijim momentima, pa ukršten sa, uh, Therapy? Evo, ne znam, slušajte sami:
https://crucifliction.bandcamp.com/album/trinity
Kanađani Maule imaju duhovito nazvan novi EP, Kill ‘Em MAULE. Ni muzika nije loša, nudeći dosta sirovo produciran a time nekako i autentičniji neo-NWOBHM provod. Dakle, malo melodije, malo uličarenja, malo epike, malo brzine i sedamnaest minuta začas proleti. Ugodno:
https://maule.bandcamp.com/album/kill-em-maule
Killers N’ Exiles su tri postarija momka iz Teksasa sa istoimenim (prvim?) EP-jem. S obzirom na to da se i sa slike vidi da ova tri čoveka imaju ozbiljnu muzičku kilometražu, muzika je kvalitetni, rutinirani, ali i dalje dovoljno uzbudljivi hard ’n’ heavy rock sa dobrim rifovima, puno ukrasa na solo gitari, ložačkim refrenima. Ovo je muzika koja ne filozofira preterano, ni idejno ni produkcijski, ali nudi organsku, znojavu kafansku zabavu i preporučujem njenu konzumaciju u redovnim razmacima:
https://killersnexiles.bandcamp.com/album/killers-n-exiles-ep
Spellgrinder su relativno nov kalifornijski heavy metal bend koji je debi album objavio prošle godine a njegov nastavak, Planet Of The Vampires pre par dana. Zanimljivo je čuti kako ova ekipica svira prilično ubedljiv top-40 hard ’n’ heavy materijal a da produkcijski ne emulira „neonski“ zvuk osamdesetih. Ovo je zapravo prilično solidno producirano, sa relativno prirodnom dinamikom u zvuku i finom, hrskavom gitarom u prvom planu. Treba se malo navići na lavež gitariste i pevača Brycea Wayta jer, koliko god da on peva karakterno, ume da postane monoton posle određenog vremena, ali Spellgrinder svakako dosta uspešno spajaju glam metal i horor teme i nude osam pesama solidnog provoda:
https://spellgrinder.bandcamp.com/album/planet-of-the-vampires
Motivik su dva lika iz Atlante koji sviraju zajedno od 1993. godine ali su prvi album pod ovim imenom snimili tek 2020. Renouncement je drugi album i ovo je raskošan, melodičan (za mene i premelodičan) thrash/ heavy metal u kome klavir ravnopravno svira sa naprženim gitarama i agresivnim bubnjem. Motivik rade mnoge zanimljive stvari i mada su često, rekoh, premelodični za mene, a pesme su im sumanuto prekomplikovano aranažirane, nije to sve nabacano bez reda i dosta tu štofa ima:
https://motivik.bandcamp.com/album/renouncement
Kryptos iz Bangalora imaju već sedam albuma a vi, možda, niste slušali ni jedan. Pisao sam o prethodne dve ploče ove indijske heavy/ thrash ekipe i hvalio ih za zaraznost, šmekerstvo, tempo, pa svakako neću sad da stanem. Sedmi album, Decimator je prosto do vrha pun dobrog, kvalitetnog NWOBHM zvuka, produciran čisto, ali uz izbegavanje moderne prebudženosti, sa finim rifovima i karakternim pevačem. Nema ovde nekog impulsa da se išta menja u formuli ali kad ta formula ovako dobro radi nema ni velike potrebe. Kryptos su čuvari tradicije ali ne puki muzejski kustosi već vrsni praktičari i ovo se sluša sa zadovoljstvom:
https://kryptosindia.bandcamp.com/album/decimator
Nekako je lepo kad je album nedelje istovremeno i debi album za novi bend. Black Hole Deity iz Birmingema (doduše onog iz Alabame) su ekipa iskusnih muzičara (bubnjar Mike Heller pored mase death metal bendova svira i u aktuelnoj postavi britanskih Raven) koja je sklopila ploču prepunu tehničke svirke ali tako da je u njoj tehnika samo preduslov da se realizuju neke zaista maštovite, malo i ekscentrične ideje. Tako je Profane Geometry zaista ploča jedne profane, nesvete, iskrivljene geometrije, ali sa puno energije, bizarnih harmonskih savijanja, dobrog gruva. Heller apsolutno dominira ne samo brzinom i brutalnošću već i imaginativnim aranžiranjem bubnjeva, produkcija je solidna (opet Heller u ulozi snimatelja gitara i bubnjeva), a najmanje jedna pesma ima referencu na Elden Ring. Pa, mislim, fenomenalno!
https://everlastingspew.bandcamp.com/album/profane-geometry-2
