Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Od Ellingtona izgleda ne možemo da pobegnemo. Ovo je najmanje treći album o kome pišem ove godine koji se hvata u koštac sa nasleđem jedne od najvećih figura u džezu ikada i pokušava da demonstrira relevantnost tog nasleđa, evo, stotinu godina nizvodno. WHO Trio: Live At Jazz Festival Willisau 2023 je i svakako najapstraktnija interpretacija Dukeovih ideja i tema koju sam slušao u poslednjih godinu dana i predstavlja na neki način dekonstrukciju onoga što je Ellington radio i spajanje elemenata metodom gotovo slobodne asocijacije.
Za slučaj da nije jasno, WHO Trio je formacija poslednjih šest godina programski usmerena da proučava, analizira, dekonstruiše, rekonstruiše i živom održava muziku Dukea Ellingtona i Billyja Strayhorna, njegovog bliskog saradnika sa kojim je Duke tridesetak godina pravio pesme i sklapao aranžmane. Iako postoje duže od dvadeset godina, WHO Trio su posle dve decenije sviranja turneja rešili da se u narednom periodu posvete prevashodno ovoj muzici i tu je fazu u radu ove postave označio album Strell iz 2020. godine. Neke od kompozicija pokrivenih tim (uglavnom) studijskim materijalom čuju se i na Live At Jazz Festival Willisau 2023, u još ekspanzivnijim, još slobodnijim verzijama.
WHO Trio je, naravno, trio veterana. „W“ u imenu benda je Michel Wintsch, pijanista iz Ženeve sa listom projekata dugačkom kao vaša ruka. Wintsch je u svojoj muzičkoj karijeri i filozofiji spojio i džez i klasičnu orkestarsku kompoziciju, i progresivni rok i slobodnu improvizaciju. Redovan za klavirom još od detinjstva (a rođen 1964. godine), Wintsch je mnogo svoje muzike napisao za radio, televiziju, pozorište i film (posebno se navode saradnje sa režiserom Alainom Tannerom) a onda je preko rok muzike (bend Monkey’s Touch) stigao i do pisanja rok-opere Ma Barker, konstruisane na pisanjima Marguerite Yourcenar. U domenu džeza, improvizacije i avangarde, sarađivao je sa Fredom Frithom, Hanom Benninkom, Michelom Donedom i raznim drugim uglednim muzičarima.
Pod slovom O stoji Kontrabasista Bänz Oester, takođe iz Ženeve (rođen je 1966. godine), akademski obrazovan muzičar i u domenu džeza i u domenu klasične muzike. Na muzičkoj akademiji uBazelu predaje kontrabas a tokom duge karijere je radio sa mnogo MNOGO MNOGO poznatih muzičara od kojih ću pomenuti samo ove: Dewey Redman, Joe Lovano, Joey Baron, Seamus Blake, Sylvie Courvoisier, Nils-Petter Molvaer… Aktivno svira od 1983. godine a od devedesetih predvodi svoje formacije i radi solo materijal.
Naravno, onda „H“ u naslovu benda može biti samo Gerry Hemingway, naš stari znanac, američki bubnjar/ perkusionista sa danas već dugom karijerom u Evropi, konkretno u Švajcarskoj gde se iz Njujorka preselio u Lucern i tamo godinama predavao bubnjeve, improvizaciju, kompoziciju i istoriju, te radio različite radionice na muzičkoj školi Hochshule Luzern. Hemingway se u smilsu profesure penzionisao 2022. godine – čovek je, na kraju krajeva rođen još 1955. u Konektikatu – ali nije prestao da se bavi muzikom i nadamo se da će tako ostati još dugo vremena jer je u pitanju jedan svestran, maštovit, prodoran perkusionista, kompozitor i improvizator koji je tokom duge karijere svirao i sa takvim teškašima kao što su Anthony Braxton, Thomas Lehn, Ellery Eskelin, Kermit Driscoll, Oscar Noriega, Derek Bailey, Wadada Leo Smith, Oliver Lake, Kenny Wheeler, Frank Gratkowski, George E. Lewis, John Cale… Moglo bi još da se nabraja, ali svakako je i ovo dovoljno. Hemingwayja smo i gledali u Beogradu pre nekih jedanaest godina (moj prikaz na Jazzinu je ovde) a vrlo je zgodno što su u postavi tog kvinteta čijoj smo svirci svedočili na Kolarcu, svirala i ostala dva pripadnika WHO Trija pa smo imali prilike sve da ih vidimo i čujemo.
Naravno, kada sviraju kao trio, WHO su po prirodi stvari kompaktniji, ali Live At Jazz Festival Willisau 2023 je i svakako sasvim drugačija muzička ideja, sa jednim radikalnim prerađivanjem muzike iz Ellington-Strayhorn kuhinje i uklapanjem tema starih osam ili devet decenija u zvuk benda koji je evoluirao tokom više od dve decenije i u Septembru 2023. godine, kada je ovaj album snimljen, pretvorio se u jednu mišićavu ali razigranu polimorfnu mašinu.
Za čistunce Ellintonovog opusa vredi ukazati: ovaj album zvanično tvrdi da su kompozicije pod nazivom Reimagination 1-8 (sa podnaslovima koji su svi nazivi Ellingtonovih pesama) napisane od strane ova tri muzičara a da su sve ostale (to jest samo još jedna preostala) napisane od strane samog Ellingtona. No, tu je i napomena „Reimagination emerges from Ellington’s song“ koja treba da pojasni da bez obzira što su ovo autorski komadi, njihovo izvorište svejedno treba naći kod Dukea. Štaviše, sam Hemingway naglašava da su ovo obrade, ali da trio materijalu prilazi iz jedne radikalnije perspektive i ne tretira izvorne pesme kao „standard“ koji se prosvirava, već kao ideju od koje može da dalje – kroz reimaginaciju – nastane bilo šta. Na jednom mestu, recimo, tokom kompozicije Reimagination #2 + The Mooche, Hemingway svira harmoniku.
Wintsch, pak smatra da su stvari vrlo jednostavne, da ovo nije dekonstrukcija niti bilo kakva intelektualna rabota već prosta, čista igra: „mi se samo radosno igramo sa stvarima koje volimo“.
Radost i entuzijazam se svakako dobro čuju u ovom izvođenju. WHO Trio svira dinamično, sa mnogo nota koje se dobacuju između muzičara i čestim spontanim ulascima u ritmove i teme koje se zatim brzo prorade pa napuštaju zarad nečeg drugog. Ako je Strell dao Ellingtona koji je harmonski i ritmički razlabavljen, ovaj album ga skroz eksplodira i onda među parčićima traži lepe uspomene na muziku koja je nadahnula svu trojicu muzičara.
Naravno, pričamo o vrhunskim interpretatorima i improvizatorima – Wintsch zauzima centralno mesto u miksu i njegov stalno mutirajući pijanistički vatromet je po prirodi stvari ono što najpre privuče slušaoca jednom velikom širinom – harmonskom, žanrovskom itd. – sa kojom ovaj svira. Kod njega se izrazito primećuje ta razigranost i jedna skoro pa i namerna, programska težnja da se ne ulazi u teške drame i cerebralna promišljanja Dukeovih ideja na bini, pred publikom, jer naravno da Duke nije ni pisao svoju muziku da bude teška i cerebralna. Hemingway zatim zvuči onako kako smo navikli da ga čujemo, kao izuzetno nadareni oktopod sa totalnom separatnom kontrolom nad svakim od svojih udova i fantastično okretnim prelascima iz pune apstrakcije u sving-šafl, u hardbop krljanje, u latinični ritam… Oester demonstrira kako treba umeti izboriti se sa dvojicom muzičara koji sviraju OVOLIKO mnogo nota i koji se nikada ne zadržavaju u jednom ritmu ili temi dovljno dugo dase opustite i uđete u gruv.
I to je onda malo i problem sa ovim nastupom i albumom jer se muzika na njemu nalazi skoro tačno na ničijoj zemlji između sa jedne strane stvarne slobodne improvizacije u kojoj apstraktna forma daje zvuku slobodu da bude više od puke harmonije, teme i ritma, i sa druge strane nečeg strukturiranog, uklopljenog u klasičniju teoriju, orijentisanog na melodiju koja se može upamtiti, zviždati, na ritam uz koji se može plesati. U nekim najgorim momentima ovog albuma, utisak je da slušamo samo tri jako talentovana muzičara koji džemuju na probi i zagrevaju se za pravi nastup, nalazeći spontano ritmove i teme koje će prosvirati ali ih onda napuštajući pre nego što mogu da se razviju u nešto složenije jer to ovde nije cilj.
No, srećom, ni jedan album nije sklopljen samo od najgorih delova, pa tako ni ovaj. Live At Jazz Festival Willisau 2023 već i po reakcijama publike pokazuje da ima trenutke u kojima se bend „pronađe“ i zadrži u jednoj zen-ravnoteži dovoljno dugo da se zaboravi na tu ideju da se „samo igramo“ i da se intenzitet, struktura i sloboda spoje u jedan kongruentan izraz zbog koga je vredela platiti kartu ili kupiti disk. Pa kad čujete publiku da urla od oduševljenja onda i vama malo bude milo:
https://auriclerecords.bandcamp.com/album/live-at-jazz-festival-willisau-2023
https://first-archive-visit.bandcamp.com/album/live-at-jazz-festival-willisau-2023-first-visit