Vođen možda malo i intelektualnom radoznalošću ovih sam dana lenjo iščitao stripove koje je Marvel poslednjih par godina objavljivao pod naslovom What if…, nastavljajući tradiciju spekulativnih priča koje uzimaju za osnovu neke poznate i popularne likove, događaje i koncepte iz Marvelove istorije, a onda ih razvijaju alternativim tokom. Da ova koncepcija ima zdravu ideju u osnovi i da je srazmerno popularna svedoči i činjenica da je ne samo živa i funkcionalna više od četiri i po decenije od prvog What if… serijala iz 1977. godine već i da je Marvel sa A. C. Bradley na čelu, a za Disney+ razvio i animiranu seriju utemeljenu na istim principima. Bradleyjeva je 2021. bila glavni scenarista za prvu sezonu animiranog What if… pa posle pisala i za seriju Ms. Marvel, a What if… je krajem prošle godine dobila i drugu sezonu…
Nemam neke preterane iluzije o tome da li stripovi koje je Marvel krenuo da radi od 2022. godine svoje postojanje duguju isključivo marketinškom naporu uloženom u promovisanje serije – naravno da je tako – ali opet, ako su danas film, televizija i video-igre primarna interesovanja kompanija koje su nekada svoj hleb svagdašnji zarađivale najpre na stripu, moramo biti zadovoljni i tim kolateralnim efektima pojavljivanja serije zasnovne na četiri decenije staroj ideji.
Marvel je, da podsetimo, dosta uredno i redovno objavljivao What if… serijale i u godinama pre serije, štaviše, kada je izašao Spider-Man: Spider’s Shadow, jedna ozbiljna, petodelna priča koju su radili jaki likovi (Chip Zdarsky i Pasqual Ferry) ovo je bila i svojevresna najava novog, ozbiljnijeg zamaha u kome bi naredni What if… stripovi umesto minijatura od jedne epizode koja na relativno malom prostoru u dosta grubim crtama oslika alternativnu istoriju nekih Marvelovih likova, bili ekspanzivniji radovi, sa mogućnošću da se zaroni dublje u karaktere, razrade alternativne niti zapleta, dobije nešto supstancijalnije od vinjete na koju se većina klasičnih What if… radova može svesti. Uostalom, nemoguće je da sam ja jedini koji prepoznaje da su uspešni „alternativni“ serijali poput, na primer Spider-man 2099 ili Ultimate Spider-man suštinski samo What if… priče kojima je dopušteno da nadrastu formu vinjete…
I da ne bude zabune, meni se forma vinjete istorijski uglavnom dopada. Pogotovo je zanimljivo u današnje vreme kada je „writing for trade“ standard i gde su priče od pet ili šest delova osnovna gradivna ćelija superherojskog stripa, pročitati one-shot priče koje na dvadeset ili trideset strana moraju da dođu od postavke zapleta do krešenda i raspleta i da se snađu kako znaju i umeju da čitaocu podare pun obrok, nalazeći prečice gde god mogu i, ako imamo sreće, postižući old school energiju i propulzivnost superherojskog stripa iz Srebrnog ili Zlatnog doba.
Elem, Marvel je, kao što to ponekad zna da bude, apsolutno izdao. Doduše, imali smo samo izjavu Chipa Zdarskog da se priprema serija miniserijala koja će What if… formuli dopustiti da se razradi u višoj rezoluciji, sa više detalja i studioznijim pristupim, ali Zdarsky nije makar ko i sigurno je da on o ovome ne bi pričao da uredništvo nije imalo baš takve planove. No, koji god da je bio razlog što se to nikada nije zaista desilo, ostaje da Marvel od What if… koncepcije nije odustao već da ju je samo, u ovoj modernoj verziji, sveo na poznati format od po jedne epizode. Uz izuzetke koje ćemo u donjem tekstu podvući.
Pa da podvučemo jer je prvi na redu What if… Miles Morales, petodelni serijal iz 2022. godine a koji kao da predstavlja prelazni oblik između ambicioznije priče iz više delova koja ima složeniji zaplet i ekspanzivniju razradu, i standardnog one-shot formata gde se čitava alternativna istorija ima ispričati na broju strana obično rezervisanom za samo jednu epizodu. What if… Miles Morales je istovremeno i antologija, jer su ovde različite epizode radili različiti autori, ali i zapravo „lažni“ What if… naslov jer se na kraju ispostavlja da je ovo u stvari priča o Milesovima iz alternativnih univerzuma a koji će se svi sresti i zajednički boriti na istoj strani u finalnoj, petoj epizodi.
Cody Ziglar, aktuelni scenarista Milesovog tekućeg serijala je ovde bio scenarista prve i poslednje epizode, verovatno koristeći ovaj strip da izkalibriše svoje pisanje na frekvenciju mladog, crnog superheroja, i Milesovi karakter i ton su verovatno najbolja stvar u njemu. Sve ostalo je jedna prilično generička, ne naročito inovativna multiverzalna priča kakvih se Miles ionako već nagledao – čak i on sam to kaže u poslednjoj epizodi – i koja ne donosi neko veliko uzbuđenje čitaocu. Možda je glavni problem što kroz prve četiri epizode u kojima različiti autori variraju Milesovu istoriju tako da on umesto da postane Spajdermen postaje kapetan Amerika, Hulk, Wolverine i Thor, varijacija nema DOVOLJNO, odnosno, sve su bazirane na identičnoj dinamičkoj matrici i odnosu Milesa sa svojim ocem – pozitivnom očinskom figurom – i svojim stricom – negativnom, ali zavodljivom, đavolastom figurom koja Milesa može da odvede pogrešnim putem. Da su scenaristi imali više prostora pa da ove priče imaju interesantnije, maštovitije razrade, ovaj strip bi verovatno bio pamtljiviji, ovako, najjači utisak na mene je ostavila epizoda u kojoj je Miles Thor a gde je ceo asgardski kontekst provučen kroz crni „geto“ šmek onako kako samo beli autori koji nikada nisu živeli u getu misle da stvari treba da se naprave. Naravno da se scenarista Yehudi Mercado, delom Jevrejin, delom Meksikanac posle za ovo izvinio… No, dobro, dobili smo makar epizodu u kojoj je Miles postao Hulk a koju je crtao Paco Medina a što u serijalu i inače obeleženom solidnim crtežom, odskače karakterom.
Glavni problem sa What if… Miles Morales je svakako u tome da ovo nije zaista What if… narativ jer gotovo ni jedna priča ne uzima u obzir to da je originalno Miles postao Spajdermen jer ga je originalni (i u tom trenutku preminuli) Spajdermen iz Ultimate univerzuma inspirisao na to, pa ovo nasumično ubacivanje Milesa u uloge drugih superheroja iz Marvelovog univerzuma prosto nema emotivnu i simboličku sponu sa njegovim karakterom…
Dobro, idemo sad na one-shot epizode koje su izlazile 2023. godine, a od kojih je svaka imala „What if… Dark“ u naslovu, sugerišući da će uvek u pitanju biti mračna, tragična reinterpretacija poznate prilče, i odmah da krenemo od, recimo What if… Dark – Carnage koja je notabilna najpre po tome da su tako iskusni autori kao što je Larry Hama na scenariju i John McCrea na crtežu (plus Mike Spicer na koloru!) napravili ovako bledunjav i neinteresantan strip. Ali, opet, radi se o Carnageu, jednom od za mene najneobjašnivije a izdržljivo popularnih likova u Marvelu za koga se uvek iznenadim da ima svoj tekući serijal iako se radi o jednodimenzionalnom negativcu koji je nastao redukovanjem već skučene karakterizacije Venoma na jednu crticu.
Carnage je naprosto lik koji nema nikakvu dubinu, ubilačka, psihopatska žudnja za nanošenjem bola i oduzimanjem života spakovana u amorfnu masu uzvitlanog vanzemaljskog tkiva, bez zanimljivih ili makar na neki način kompleksnih zapleta u svojoj istoriji. Utoliko, to da je Hama ikako uspeo da od ovoga napravo „alternativnu istoriju“ je svojevrsni podvig, ali What if… Dark – Carnage se čita kao naprosto još jedna epizoda Carnagea u kojoj glavi junak ubija jer voli da ubija a čitav zaplet sa onostranom silom koja treba da mu da nekakvo simboličko utemeljenje je nebitan i ultimativno nezanimljiv sem ako niste BAŠ BAŠ BAŠ hardkor fan Carnagea koga će uzbuditi da vidi promenu njegovog status kvoa što je mi ostali skoro ne bismo ni registrovali. No, naravno da McCrea i Spicer kreiraju neke uzbudljive prizore i da će ljubitelji krvopljusa i gadosti ovde doći na svoje. McCrein razbarušeni, dinamični stil je idealan za strip o superzločincu koji nema isti oblik na dva sukcesivna panela i, eto, ako volite, možete…
What If … Dark – The Tomb of Dracula je pak neobično komplikovan način da se ispriča alternativna istorija o Bladeu i Drakuli a koja se od „stvarne“ istorije razlikuje u detaljima ali ne i u suštini. Za ovu priliku scenario je uradio glavom Marv Wolfman, Bladeov kreator i generalno kapetan The Tomb of Dracula broda kojim je sedamdesetih Marvel uplovio u avanturu sa horor stripovima, prkoseći CCA cenzuri, i ako volite Wolfmana i imate baš lepe uspomene na The Tomb of Dracula, ovo će vam možda biti i zabavna priča. U objektivnom smislu, Wolfman ovde mora da ide brzo i grubo, ali osnovni problem ovog narativa čak nije ni to grubo pripovedanje, koliko činjenica da je razlika između „prave“ Bladeove životne priče i ove alternativne njene verzije suviše suptilna da bi značila išta ikome izvan najužeg kruga Bladeovih ljubitelja.
Ideja da je Blade, eto, na neki način „potomak“ Drakule, na ime toga što je ovaj ujeo njegovu majku dok je nosila malog Erica u utrobi i da mu time nad glavom visi mogućnost da ga Drakula mentalno kontroliše u nekom momentu njegovog života je ovde u centru priče ali je smandrljana na brzinu i ne donosi zapravo nikakvu suštinsku promenu u narativ koji se završava baš onako kako zamišljate da će se završiti. David Cutler je ovo nacrtao korektno, ali je onda imao armiju tušera i kolorista da se strip dovede u formu prikladnu za objavljivanje i tu nekog grafičkog karaktera, da se dogovorimo, baš i nema.
Značajno mi je više prijao What If … Dark – Moon Knight iako se i ovde radi o stripu koji ide na emulaciju tona i senzibiliteta sedamdesetih. No, njega je pisala pouzdana Erica Schultz, a crtao Edgar Salazar (kolore radio Arif Prianto) i čini mi se da je tim ovde kreirao dovoljno zanimljivu varijaciju na rane priče o Moon Knightu i dovoljno jasno račvanje istorije da old school publika bude zaintrigirana a da i new school publika dobije heroinu kakvu zaslužuje.
Naime u What If … Dark – Moon Knight originalni protagonist, Marc Spector, preminuo pa ponovo rođen kao Moon Knight, „pesnica“ staroegipatskog božanstva Meseca, Knošua, kreće u akciju koju stara publika već zna, sa ambicijom da od kidnapera oslobodi svoju devojku Marlene. No, za razliku od originalnih stripova stvari kreću po zlu i Moon Knight konačno i nepobitno odlazi u smrt. Marlene, skrhana bolom sruši statuu boga Knošua ali joj se tada obrati božanstvo Sunca, Ra i daje joj priliku da osveti svog ljubavnika kao superheroj u službi svetla, Luminary.
Alazar radi odlične kostime i dobru akciju a Prianto je vrlo dobar na svetlim, jakim kolorima i ovo je jedna old school osvetnička priča sa gomilom atraktivne tuče i kredibilnim mračnjaštvom u emocijama koje ne vuku narativ preduboko u cheesy fantaziranje. Schultzova se već dokazala kao scenaristkinja sa ozbiljnim kapacitetom da radi Marvelove stripove i ovaj one-shot je jedna korektna, zabavna i smislena varijacija na poznatu temu.
Pa onda na red dođe What If… Dark – Spider-Gwen, jedna takođe vrlo korektno osmišljena varijacija na presudni treutak u životu i istoriji Spajdermena i njegovog ansambla. Ovaj strip se zapravo ne bavi „postojećom“ Spider-Gwen, dakle Gwen Stacy iz univerzuma 65 koja je dobila moći pauka, umesto njene verzije Petera Parkera i koju poznajete iz stripova ali i animiranih Spider-verse filmova iz poslednje decenije. U pitanju je, naprotiv, klasični, pa i staromodni What If… narativ* u kome se uzima vrlo poznata situacija iz klasične epizode popularnog stripa i onda se postavlja pitanje šta bi bilo da su se stvari odvijale drugačije.
*jedino mu fali da na početku Uatu the Watcher objasni da je ovo alternativna verzija poznate priče, ali to fali i svim ovim What if… Dark stripovima i podseća nas da se nekad znao red a da danas HAOS VLADA
Pošto je u pitanju Gewn Stacy, stari Spider-headovi će već pogoditi da je u pitanju Amazing Spider-man broj 121, epizoda u kojoj Gwen Stacy gine nakon što je Greeen Goblin baca sa mosta a Spajdermen njen pad isuviše naglo prekida svojom mrežom, što ona ne preživi. Ovu je epizodu napisao legendarni Gerry Conway a koji je i za ovu varijaciju seo sa odličnom Jody Houser i osmislio novu priču. Houserova je napisala scenario a Ramon Bachs je nacrtao (uz kolore Deeja Cunniffea) narativ koji nam pokazuje šta bi bilo da je u celom ovom dramatičnom apeksu priče koja se razvijala tokom mnogo epizoda, poginuo zapravo Spajdermen a Gwen preživela.
Iz naslova se može naslutiti da će Gwen, šokirana kada otkrije da je Spajdermen zapravo bio njen momak, Peter Parker, nastojati da na sebe preuzme ulogu Spajder-superheroine, uprkos odsustvu bilo kakvih supermoći. Sa pronalaskom rezervnog kostima i lansera za mrežu u njegovoj sobi Gwen će početi da pravi i plan kako da se osveti Zelenom Goblinu, regrutujući i Peterovog najboljeg druga i cimera, Harryja Osborna da joj u ovome pomogne. Naravno, ni jedno od njih ne zna u tom trenutku da se ispod maske Zelenog Goblina krije niko drugi do Harryjev otac Norman…
Razume se da ovde dobijamo jedan sjajan spoj superherojske sapunice i antičke tragedije i kombinacija Conway-Houser koja je vrlo fino radila i pre nekoliko godina u Renew Your Vows je i ovde perfektno funkcionalna. Bachs, naravno, nije Gil Kane (a što je još očiglednije jer strip i počinje reprintom nekoliko Kaneovih tabli iz ASM 121) ali NIKO nije Gil Kane i mislim da je i crtež u ovom stripu korektan i dovoljno old school da ostavi potreban utisak.
Najbolji strip iz cele ove What If… Dark gomile mi je, možda iznenađujuće, bio What If… – Dark Loki, strip koji zapravo ni malo ne menja karakterizaciju glavnog junaka, ali stvari radikalno menja u tome da mu dopušta da, eto, jednom, njegove mahinacije daju željeni rezultat. Naime, ovaj se narativ smešta u klasičnu eru Thora, među stripove iz sedamdesetih i ranih osamdesetih u kojima je Loki bio prevrtljivi, vlastoljubivi prevarant spreman da učini sve da svog brata i poočima ukloni iz kombinacije kako bi on sam vladao Asgardom i čitavim, jelte, postojanjem. Danas je Loki, zahvaljujući filmu i televiziji, u stripovima jedan složeniji lik, sa nemalom količinom seksepila, ali ima nas koje je ta njegova volja za moć što je dolazila iz „beta“ smera ložila još pre četrdeset godina.
Veoma sam se obradovao kada sam video da je ovaj strip napisao Walter Simonson, legendarni Marvelov autor koji je stripove o Thoru učinio toliko SVOJIM tokom ranih osamdesetih (gde ih je prvo crtao i pisao a kasnije samo pisao, sa Salom Buscemom na crtačkim dužnostima) da je veliki broj onog što je u Thoru rađeno tokom naredne četiri decenije bio pokušaj armije scenarista i crtača da budu, koliko mogu, dostojni Simonsonovog epskog rada. Šteta je što Simonson nije i nacrtao What If… – Dark Loki, ali Scot Eaton, koji je ovde crtač, ima dugačku istoriju rada za Marvel, između ostalog i baš na Thoru pa je uz dvojicu tušera (Cam Smith i Scott Hanna) te Andrewa Dalhousea na koloru pružio program dostojan majstora.
Za razliku od Marva Wolfmana čiji mi je rad na What If… – The Tomb of Dracula delovao kao i malo zastareo, Simonsonovo pisanje je samo KLASIČNO. Ovde odmah dobijamo onaj epski ton koji vezujemo za klasični Marvel a Simonson razume koliko deskriptivan treba da bude kako bi ostavio taj old school utisak kod čitaoca, a da ipak ne svede svoju naraciju na prepričavanje onog što se vidi na samim crtežima. Ovo je i relativno jednostavan strip, ali samo zato jer deluje arhetipski, sa pričom u kojoj zlo trijumfuje u nekoliko sudbinski moćnih set pisova, ali onda i samo biva suočeno sa tim da volja za moć nije ni na koji način etička ili estetska i da ona proždire sve ispred sebe, uključujući one koji zastanu da o njoj misle.
Eatonove kompozicije su primereno monumentalne, ali bez opterećivanja tabli preteranim nivoom detalja, ovo je strip u vrlo simonsonovskoj tradiciji, sa brzim i efikasnim pripovedanjem a kada su u kadru divovski vuk ili zmaj, ovo nije „filmski“ postavljeno, već i dalje drži propisan stripovski tempo i ton. Naravno, sva klasična rešenja za kostime i izgled likova su tu i meni je srce igralo čitavim putem od prve do poslednje strane koja se završava ponovo tipično simonsonovskim, monumentalnim iskazom.
I to bi bilo to za ovu turu What if… stripova. Marvel je u Februaru krenuo sa publikovanjem višedelnog serijala What if… – Venom, ali u trenutku dok ovo kucam izašle su samo dve epizode i to je jedna zbrdazdoljena priča koja se poigrava sa idejom da tuđinski simbiot prelazi iz jednog u drugog superheroja iz Marvelove galerije, ali nekako nigde da učini nešto zanimljivo. O tom (doduše solidno nacrtanom) stripu ćemo pričati nekom drugom prilikom a koga sve ovo interesuje da pročita, kolekcija sa svim What if… Dark epizodama je na Amazonu dostupna ovde, a What if… Miles Morales ima ovde.
