Naoružani Eddie Murphy, Judge Reinhold i Joseph Gordon-Levitt sede u kamionu punom kokaina, jure niz kalifornijski autoput i izbegavaju metke lokalnog meksičkog kartela, a Murphy, koji je za volanom, počinje namerno da udara u poilicijska kola na drumu kao bi ova tri detektiva (jedan bivši, dvojica suspendovani i trenutno u bekstvu) imala makar nekakav „backup“ kad ulete u dvorište vile gde ih čeka finalni boss. Osamdesete su toliko „back“ u filmu Beverly Hills Cop: Axel F da je on i neka vrsta vremeplova.
A što Beverly Hills Cop: Axel F čini i neobično kompetentnim i neobično izlišnim nastavkom serijala koji je u osamdesetima označio ako ne revoluciju a ono kvantni skok u studijskom razmišljanju o žanrovskom akcionom filmu. Da odmah budemo načisto, tokom Beverly Hills Cop: Axel F sam se više puta glasno nasmejao, sasvim iskreno navijao za naše i generalno se dobro zabavio za tih nekih korektnih stodeset minuta filma, ali ovo je film kome je NETFLIX ispisano posred čela, jedan vrlo dobar faksimil osamdesetih i sa razumevanjem prekopiran format buddy-cop akcijaša o ribi-izvan-vode, istovremeno bez skoro ičeg da ukaže kako se radi o filmu kojim se obeležava četrdeset godina serijala. Fraza „just another day in the office“ se ne izgovara u njemu ni jednom, ali Beverly Hills Cop: Axel F je upravo to, nova epizoda u životima junaka koje poznajem od kada sam imao trinaest godina i koji, iako na rečima priznaju da je prošlo dosta vremena, i dalje rade iste stvari na isti način kao i pre četiri decenije.
Beverly Hills Cop Martina Bresta iz 1984. godine je umalo bio tek još jedan nihilistički akcioni film sa Sylvesterom Stalloneom u glavnoj ulozi. Sly je, u to vreme sa već dovoljno pregovaračke moći u Holivudu, na sebe uzeo da promeni originalni scenario i izbacio iz njega sve humorističke elemente, glavnog junaka preimenovao u Axela Cobrettija (gde smo li samo kasnije čuli to prezime?) i napisao poslednju scenu u kojoj Axel vozi ukradeni Lamborgini i zaleće se čeono u voz za čijim je kontrolama glavni negativac… Producenti su se dugo natezali oko njega sa ovim skriptom da bi sam Stallone odustao od filma, kažu dve nedelje pre zakazanog početka snimanja. Don Simpson i Jerry Bruckheimer su, vele, dva dana kasnije uspeli da ubede Eddieja Murphyja da je on pravi čovek za ovaj film i mada je na njegovu platu otišla skoro četvrtina budžeta, ovo je bio onaj jedan u milion pogodak u centar mete koji je ne samo doneo ogromnu zaradu i porodio serijal što ga, evo, četrdeset godina kasnije i dalje gledamo sa apetitom, već i jedno radikalno transformisanje akcionog filma iz osamdesetih u visokobudžetnu, uglancanu produkciju za celu porodicu.
Već sam, pišući o Tog Gun: Maverick i Road House pominjao da je „akcioni film osamdesetih“ bio mračna, nihilistička, često prilično desničarska prćija Georgea Pana Cosmatosa, Michaela Winnera, J. Lee Thompsona (sva trojica Evropljani, inače) u toj nekoj visokobudžetnijoj sferi, a da smo tik ispod njih imali Canonov Golan-Globus opus. Kad pogledate transverzalu Rambo 2-Missing in Action-Enter the Ninja-The Evil that Men Do-Death Wish 2, 3, i 4-Murphy’s Law-Cobra-Exterminator 2 itd, jasno je da su ovi filmovi, neki od njih i veoma gledani, imali i neku vrstu staklene tavanice koju nisu mogli da probiju i postanu „pravi“ mejnstrim. Onda su došli Karate Kid (koga je režirao isti čovek kao i prvi Rocky, ne zaboravimo), Top Gun i Beverly Hills Cop, a na televiziji Miami Vice i, sa izuzetkom Top Gun koga je Tony Scott režirao 1986. godine, sve ove ostale produkcije su pred publiku došle 1984. godine. Akcioni film je, dakle, u toj orvelovskoj sezoni ušao u glavni tok, postao deo mejnstrim kulture i medijum za mnogo širu komunikaciju sa mnogo širom demografijom. Marketing i product placement su dobili čitave nove dimenzije da se sa njima zabavljaju i Beverly Hills Cop: Axel F nas i sam na ovo podseća kada u jednoj sceni veoma prominentno i iznenađujuće dugo u centru kadra drži logo Toma Forda.
Originalni Beverly Hills Cop je bio možda i „napotrošačkije“ orijentisan, služeći kao neka vrsta promotivne razglednice Beverly Hillsa i Kalifornije američkoj srednjoj klasi što je uživala plodove ekonomije koja je u tom trenutku letela u nebo sa šestoprocentnim rastom BDP-a i nezaposlenošću manjom od jedna posto. Kako god da je reganomiks osakatio Ameriku na duge staze, u 1984. godini je delovalo kao da svi mogu da sanjaju o zlatnim plažama Kalifornije i buticima na Beverly Hillsu. Naravno da su filmovi poput Rambo 2, Cobra, Death Wish 3, Robocop i Die Hard došli već u naredne četiri godine, a da smo već u 1984-oj imali prvog Terminatora, i da je nihilistički, desničarski akcijaš bio živi i zdrav sve do prve polovine devedesetih, ali Beverly Hills Cop je bio ogromna prekretnica koja će prokrčiti put i za Top Gun i njegovu meku, seksi militarističku propagandu nafilovanu mišićavim muškim telima i odbojkom na pesku.
Ipak, „potrošačka“ dimenzija Beverly Hills Cop je bila značajno balansirana prefinjenijim pristupom što ga je Martin Brest – kome je ovo bio tek drugi dugometražni film – preduzeo i jedan „običan“ komično-akcioni scenario prilagodio senzibilitetima svoje zvezde u centru narativa. Ideja da crni, streetwise inspektor iz Detroita, srazmerno siromašnog radničkog grada, dolazi da reši slučaj u samom neksusu američke neoliberalne dekadencije, cunjajući po Beverly Hillsu, šarmirajući kalifornijske cure u bikinijima koje do tada nisu upoznale ovakve macane i zbunjujući „house-nigga“* poslugu po skupim ustanovama demonstriranjem da postoje i samovlasni ljudi sa kičmom, i karakterom koji nisu deo kalifornijske ekonomije ponižavanja i ulizištva, u Brestovoj viziji je realizovana dovoljno ubedljivo da se i ta izraženo „komercijalna“ ambicija ove produkcije stavi u kontekst nekakve klasne rasprave. A zna se da ja smatram da su klasne priče skoro pa jedine vredne pričanja kada govorimo o filmu.
*ovom prilikom tom frazom obuhvatamo i belce
Beverly Hills Cop: Axel F, dakle, prvi i najizraženiji faux pas pravi upravo time da ovde nema ni trunke klasne svesti, čime se stavlja u istu ligu sa prva dva nastavka ovog serijala, filmovima koje su 1987. i 1994. godine režirali Tony Scott i Jon Landis, dakle dva od najkompetentnijih holivudskih režisera osamdesetih i devedesetih. Scott je pre Beverly Hills Cop 2 već režirao Top Gun a Landis je već dva puta režirao filmove u kojima je Murphy imao glavnu ulogu, no, njihovi nastavci originalnog filma su bili samo zanat na delu, daleko od vrhunaca rada bilo jednog bilo drugog autora. Sa svoje strane, Brest je 1988. godine sa Midnight Run snimio još jedan klasičan ’80s komični akcijaš, koji je i sam dobio tri (televizijska) nastavka od kojih ni sa jednim on nije imao veze.
Nije pogrešno prepoznati u Beverly Hills Cop: Axel F izvesnu televizijsku srž. Na kraju krajeva, ovo jeste Netflixovo maslo, a nakon skoro trideset godina development hella i odbacivanja više predloženih scenarija, na kraju su na ovoj priči radila tri čoveka a režiju je potpisao Australijanac Mark Molloy, kome je ovo prvi film. Ta neka štedljivost se vidi i u kastu – glavnu žensku ulogu igra Taylour Paige, poznata uglavnom u crnoj zajednici na ime uloga u nekim manjim hitovima i saradnje sa Kendrickom Lamarom – ali i u samom izvođenju filma koji, iako ima i jurnjave po autoputu i eksplozije usred gradskog jezgra, pa i u jednom set pisu, helikopter koji pravi haos po ulicama Los Anđelesa, zapravo baštini jedan old school senzibilitet, gde se pazi da se setovi ne oštete previše jer će biti potrebni i sutra. Pozitivna strana ovoga je da ovde nema vidljivog CGI ekscesa i scena pravljenih da nadjebu kojigod da je najnoviji nastavak Fast & Furious – a što je zamoran trend u visokobudžetnom akcionom filmu poslednjih godina – a negativna možda ta da današnja publika naprosto očekuje ambiciozniji vizuelni program. Molloy je, da bude jasno, perfektno kompetentan kada režira akciju ali ovo je film koji se drži jednog vidljivog ’80s „realizma“ u toj akciji, bez naklona superherojskim standardima koji danas vladaju.
Kao čoveku koji će, evo, za par nedelja da uđe u pedesetčetvrtu godinu, meni je to i sasvim na mestu. Beverly Hills Cop nikada i nije bio serijal u kome su fizikalnost akcije i visceralni koeficijent pucnjave bili u prvom planu. Ambicija prvog filma je bila, naprotiv, da se akcija učini mrvicu staromodnijom, da se odstupi korak ili dva od winnerovsko-thompsonovske brutalnosti uzgajane još od sedamdesetih*i da se uhvati nekakav duh starijih vremena u kojoj su dobri momci imali jake pesnice i bili brzi na obaraču ali su retko skidali osmeh sa lica. Na kraju krajeva, glavnu ulogu je dobio čovek po vokaciji pre svega stend ap komičar, a čija mu je reputacija (pro)izvođača sirovog, sa ulice poteklog, rasno i klasno nadevenog humora obezbedila prvo prodor na televiziju (gde je revitalizovao pomalo posrćući kultni šou Saturday Night Live) a onda i na film gde će prvo kroz Landisov Trading Places a onda Hillov 48 Hours suočiti Ameriku sa rasnom i klasnom podelom na način koji je istovremeno bio drzak, opasan, bezobrazan ali i neodoljivo šarmantan. Posebno je scena u 48 Hours u kojoj se Murphyjev lik – kriminalac pušten na dva dana uslovne slobode da pomogne policijskoj istrazi – pretvara da je inspektor i postrojava celu kafanu agresivnih rednekova bila katarzična i, verovatno, isposlovala nadirućem crnom majstoru ulogu Axela Foleyja u Beverly Hills Cop.
*mada je naravno, uvodna akciona scena novog filma, u kojoj Murphy vozi plug za sneg i njegovim se raonikom štiti od metaka jasan omaž Winnerovom kultnom Firepower
Beverly Hills Cop: Axel F, rekosmo, nema među svojim ambicijama to da mnogo priča o rasnom i sa njim uvezanim klasnim jazom u modernoj Americi. Istina, on ima dve scene u kojima se eksplicitno bavi ovim temama, ali one su tu više kao nekakav začin i nemaju nikakvu presudnu težinu za likove i njihovo sopstvo. U jednoj Axel cima kolegu-belca iz detroitske policije za to što ovaj koristi usiljeni woke rečnik kada priča sa njim, a u drugoj kada mu, tokom prvog od hapšenja u priči policajke sa Beverli Hilsa kažu da drži ruke podignute i da ne poseže u džep da bi izvadio legitimaciju, on gorko odgovara da je policajac preko trideset godina a da je crn i duže i da zna da to ne treba da radi. Obe ove scene su urađene kompetentno, spretno i Murphy u njima deluje autentično, ali ni jedna od njih nema apsolutno nikakav eho u ključnim momentima filma, što ih čini, rekosmo, samo začinom, ispunjavanjem woke kvote za „levičarsku“ publiku, a što je šteta jer scenario, zapravo puca od potencijala da pokaže kako se za četrdeset godina nije DOVOLJNO toga promenilo. Axelova ćerka, Jane, je, na primer, advokatica, i to advokatica koja brani lika optuženog za ubistvo policajca. Policajac je bio belac, osumnjičeni je pripadnik hispanske manjine, advokatica je Afroamerikanka i ovo je kontekst prepun mogućnosti, a koje scenario dosledno ignoriše.
Umesto toga, u centru priče je predvidiva i sasvim klišeizirana tenzija između oca i ćerke koji se godinama ne viđaju niti su u kontaktu, a sad su i na, nominalno, različitim stranama (ona, rekosmo, brani čoveka osumnjičenog za ubistvo policajca), i gde tokom sumanutih par dana sukoba sa meksičkim kokainskim kartelom i korumpiranim ljudima iz losanđeleske službe za koordinaciju „rata protiv droge“ – koju predvodi Kevin Bacon a koji je dobar čak i kada mu je MORA BITI muka od decenija typecastovanja – njih dvoje moraju da izvidaju porodične rane i pronađu toplinu jedno za drugo.
Opet, i ovo je urađeno korektno, bez velikog nadahnuća ali i bez nekih ozbiljnih promašaja. Paigeova je okej onoliko koliko je scenario koristi, Murphy ume da se direktno iz tipično foleyjevskog kreveljenja prebaci u dramski mod ponašanja i bude ozbiljan i reflektivan, a Mark Molloy izbegava da film uspori upadanjima u nekakvu veliku, teatralnu melodramu i sve to curi dosta dobro do predvidivog finalnog bondinga između oca i ćerke.
Potencijalni rizik akcionog filma u kome su glumci u suštini u dobu za penziju je naravno u tome da propulzivnost i energija koje očekujete ne mogu da deluju uverljivo. Scenario ovo rešava time da likove Judgea Reinhola i Johna Ashtona drži uglavnom u drugom redu, koristeći ih za komični predah i bacanje referenci na stare nastavke, dok Foley najveći deo vremena provodi sa ćerkom i sa još jednim inspektorom iz BHPD-a, a koga igra Joseph Gordon-Levitt. I ovo je bio dosta briljantan kasting. Reinhold i Ashton su, da se razumemo, dobri u svojim gerijatrijskim komičnim epizodama, ali Gordon-Levitt filmu donosi tačno neophodnu meru pandurskog-akcijaša, obavljajući i ulogu straight mana za Murphyjeve komične kavalkade, ali i tipa koji zna da puca i odradiće posao u kritičnim momentima kada krene rokanje sa kartelom. Gordon-Levitt nekako deluje kao jedini lik iz ovog filma koji bi trebalo da dobije i naredni film – čak i ispred Murphyja – zato što i pored komične dimenzije kojom dobro rukuje, ne ostavlja utisak karikature. Film ih je svakako i prepun: tu je povratnik Bronson Pinchot (tj. Serge), tu je još jedna pouzdana SNL veteranka, Nasim Pedrad, pa onda i Luis Guzmán u jednoj predvidivo etnički-klišeiziranoj ali nepobitno efektnoj sceni, naprosto, Beverly Hills Cop: Axel F je pun funkcionalnih epizoda i malih situacija koje su šarmantne na jedan izrazito televizijski način ali od kojih ni jedna, da se mi dogovorimo, nije esencijalna, čak ni bitna za sam film.
I zapravo film jednim delom i ostavlja taj utisak „televizije“ zato što se često oslanja na likove koji su deo nameštaja i zabavni su po sebi, kao tekstura, a njegova slabost može se tražiti u tome da samog Axela Foleyja često ostavlja u pozadini ili sasvim izvan kadra i ne igra dovoljno na Murphyjeve intrinzične kvalitete. Sad, da ovde ne budemo nerazumeni, Murphy je jedan od producenata ovde, potpisan rame uz rame sa Burckheimerom, dakle, ne radi se o tome da su brata ovde mangupi izradili jer ne veruju da sa 63 godine njegova zvezda i dalje sjaji istim sjajem. Pre bi se reklo da je Murphy i sam verovao da je ovo zaista film o jednom dubljem, starijem, reflektivnijem Axely Foleyju koji će se prvo braniti od ideje da je vreme prošlo, da više nije mlad, da koliko god bežao od njih, on ipak ima roditeljske obaveze i dužnosti i da će do kraja večiti mladić sazreti. Scenario bez ikakve sumnje ima ovu vrstu ambicije, ali je u egzekuciji ovo samo jedan mehanički sloj filma, nešto da, eto, likovi imaju o čemu da pričaju između rokanja, ali niti je Murphyjeva uzdržanija gluma dovoljna da nam proda taj sloj karakterizacije, niti je nekakav katarzični momenat postignut kroz neku Molloyjevu intervenciju do kraja. Ono što dobijamo, već pomenuti bonding oca i ćerke, svakako ima šarma, ali je držan strogo u ravni (lake televizijske) komedije i izrazito mu nedostaje malo gravitasa koji ovaj serijal, makar na ime četrdesete godišnjice ipak zaslužuje.
To nismo dobili, ali jesmo dobili film brzog tempa, sa dosta akcije koja je, rekosmo, down to earth i realistična u tom nekom ’80s smislu*, sa nekoliko dobro osmišljenih scena – uključujući to kako Foley doskoči policajcu čak i kad je vezan lisicama i ostavljen u sobi za isleđivanje – korektnom kamerom i montažom, pristojnom muzikom (uključujući i nove verzije ikoničke Axel F teme) i Murphyjem koji je, na momente, onaj stari.
*sa sve činjenicom da policajac na dužnosti može da ubije dva člana meksičkog kartela na sred ulice i da ne samo niko ne pominje da sad mora da ide na „kaunselign“ i terapiju, nego se ni čuje ni jedna progunđana reč o tome koliko „paperworka“ sve to sad ima da iziskuje
Zapravo, Murphy ne izgleda kao čovek u sedmoj deceniji života u ovom filmu, i što se njegovog fizikusa tiče ovo je bez problema mogao biti i period piece smešten u devedesete. Čovek je ostario ne dobro nego neprirodno dobro i mada, rekosmo, solidan deo vremena provodi i u ćutljivom, reflektivnom modusu, u nekoliko scena – kada njegov lik izigrava da je neko drugi, kako bi izblefirao naivne i ostvario ulazak u prostoriju gde mu nije mesto – ovo je Eddie Murphy prenesen iz osamdesetih bez ikakvih gubitaka. Štaviše, scenario onda i pažljivo radi sa ovim motivom i dekonstruiše ga do kraja filma, potkazujući Foleyja kao, ipak, relikta prošlog vremena koji misli da su ljudi i danas onako naivni kao što su nekada bili. Naravno da nisu, danas svi žive na telefonima i u neprekidnom doomscrolling dotoku konspiratoloških toksina programiranih da ih učini nepoverljivima, pa je i potencijal da ih čovek koji se široko osmehuje i izmišlja za sebe smešna imena mnogo niži nego ikada. Ovo je jedna od retkih dimenzija filma u kojim se sa razumevanjem tretira protok decenija i bilo bi lepo da ih je bilo više i da su bile možda i suštinskije za njegovu centralnu priču.
No, dobili smo šta smo dobili, jedan rutinerski buddy-cop akcijaš koji, ako ćemo pošteno, čoveka lepo zabavi. Ni sam Beverly Hills Cop iz 1984. godine nije bio film sa ne znam KAKVOM dubinom, i mada jeste, delom i na ime svog legata – i izvan sopstvenog serijala – zaslužio nastavak sa nešto više ambicije, ono što smo dobili je gledljivo i pitko. Ne mnogo više od toga, ali ovo nije film u kome se iko osramotio, naprotiv.
