Danas pričamo o za sada poslednjem tekućem Deadpool serijalu koji se završio prošlog Avgusta sa skromnih deset brojeva pod pojasom, a onda i o miniserijalu Deadpool: Badder Blood koji se svojim petim brojem završio negde prošlog Oktobra, sa kolekcijom tek ovog Aprila. Ova dva stripa su, rekao bih, interesantna demonstracija dijametralno suprotnih motiva, tonova i ideja koje danas čovek može da očekuje u stripu kao što je Deadpool, a što onda služi i kao sasvim pristojna podloga za filozofiranje o – ipak postojećoj – smeni generacija u populaciji čitalaca superherojskih stripova, te tenzija koje postoje ili mogu postojati na ime ponovo dijametralno suprotnih shvatanja superherojštine i šta onda predstavlja, znači, ovaploćuje.
Rekao bih da je Alyssa Wong druga žena za redom kojoj je data prilika da piše Deadpoolov tekući serijal nakon duge niske muškaraca u ulogama scenarista – dakle, nakon kratkog i ne previše popularnog serijala koji je radila Kelly Thompson – ali ovde vredi istaći i da se Wongova rodno identifikuje kao nebinarna osoba te da će moje korišćenje ženskog roda kada pišem o njoj, kao i obično, biti najviše iz razloga udobnosti. U svakom slučaju, ima nečeg vrlo značajnog u tome da je lik nastao kao omaž izrazito mačo liku iz DC-jevih stripova, kreiran od strane crtača koji epitomizuje hipermuževnu eru Marvelovih stripova, u kojoj su muški likovi bili obdareni ogromnim grudnim koševima, bicepsima skoro nemerljivog obima, stisnutim zubima i maskulinim grimasama, da ne pominjem svu silu falusoidnih oružja koja su nosili u rukama, da je taj lik danas praktično freak flag barjaktar Marvelove queer ponude, ponositi i neodoljivo šarmantni panseksualni marginalac čija samozatajna priroda, veoma zarađeni manično-depresivni karakter, i kapacitet za koncentraciju na nivou očekivanog životnog veka vinske mušice rezoniraju sa publikom koja je, verovatno, uvek postojala samo u ovoj današnjoj eri konačno ima smelosti da oglasi svoje postojanje.
Ne treba da ovde odlazimo previše u širinu, ali nešto se dramatično promenilo na prelasku milenijuma. Kombinacija zapadnim konzumentima sve pristupačnijih manga i anime sadržaja koji – za razliku od polovine devedesetih – nisu više bili samo akcioni, dramatični koncepti poput Akire, Ghost in the Shell, Appleseed, Ninja Scroll itd, i prodor novih imena u superherojski strip opet kombinacijom DC-jevih literarnih ambicija sa Vertigom i napora koje je Joe Quesada pravio da iščupa Marvel iz ponora irelevantnosti, proširili su i profil strip-publike na fatalne, ireverzibilne načine. Nisu nužno uvećali njene apsolutne brojeve ali jesu doneli jednu zdravu diversifikaciju čitalaštva, sa ženama, queer i trans i ostalom „manjinskom“ publikom koja je u stripovima prvo počela da prepoznaje, zatim da slavi i aktivno traži a onda i proizvodi sadržaje što rezoniraju sa njenim životnim iskustvima, interesovanjima, konceptima…
To da danas moramo da trpimo ogavne „community“ inicijative poput Comicsgatea, ekstremnoj desnici bliskog „aktivizma“ usmerenog protiv kolonizacije strip-industrije od strane „boraca za socijalnu pravdu“ i „woke“ zilota je naravno deo šire geopolitičke problematike sa aktivnostima centara moći i tajnih službi unutar „mekih“ frontova na kojima se traže kulturne pobede koje – ako nas Trampova izdržljiva popularnost ičemu uči – mogu da se onda transformišu i u tvrde pobede. Ali u nekim istorijskim terminima, zagovornici ideje da su stripovi danas isuviše politizovani a pogotovo suviše politizovani idejama koje zagovaraju otklon od tradicionalnih vrednosti (tradicionalne porodice, tradicionalnih rodnih uloga, tradicionalnih mačo heroja u stripovima itd.), svoju su bitku izgubili još pre više od dvadeset godina. Klinke koje su tada čitale yaoi mange i uživale u erotičnim romansama mladih muškaraca radije nego u po sedamnaesti put recikliranim zapletima sa klonovima, simbiotima i putovanjima kroz vreme koje su nudili superherojski stripovi, danas su i same autori, sa knjigama iza sebe, nagradama u vitrini, slobodom da u superherojski strip dođu kao potvrđeni autori i pričaju o nečem drugom, originalnom, novom.
Utoliko, Wongova je vrlo paradigmatičan primer, pesnikinja i prozna autorka sa jednom Nebula i jednom Locus nagradom za kratku priču i noveletu, sa daljim uspešnim ulaskom u mejnstrim stripove, GLAAD nagradom koju je dobila za Star Wars Doctor Aphra, vrlo uspešno – i nimalo preuranjeno – „kvirujući“ Star Wars univerzum, a onda i sa niskom različitih superherojskih stripova za obe velike firme. O Spirit World ćemo pisati nekom drugom prilikom, a sada je red da kažemo koju o deset epizoda njenog Deadpoola koje su tokom 2022. i 2023. godine ispričale jednu zabavnu, u nekakvim terminima „kanona“ ne posebno ZNAČAJNU priču, ali u terminima daljeg proširivanja onoga što ovaj lik ZNAČI, jedan apsolutno bitan kamen-međaš.
Naime, Deadpool je, a verujem da ovo nikoga neće iznenaditi, i uostalom, i sam sam o tome već pisao, postao popularan na ime svoje bliskosti sa publikom svojih stripova. Onako kako je Spajdermen šezdesetih godina prosto eksplodirao među povučenim, nerdi klincima koji su čitali superherojske stripove jer je bio praktično jedan od njih, tako je i Deadpool, pogotovo u stripovima rađenim u ovom stoleću, sve naglašenije dobijao simpatije sve šire publike jer je i sam bio nerdi lik, opsednut bizarnim detaljčićima savremene popularne kulture, uklet nakaznim fizičkim izgledom (koji sebi pripisuje praktično svaki pubertetlija), sklon maničnim epizodama i depresivnim ponorima, neuredan i često sklon samooptuživanju a opet u nekoj svojoj najdubljoj nutrini plemenit i gladan ljubavi. Daniel Way a za njim Gerry Duggan su od Fabiana Nicieze (i naravno Joea Kellyja i Gail Simone) preuzeli štafetu u trku i Deadpoola opteretili ne samo spektrom mentalnih bolesti koje su danas sve češće sve otvorenije diskutovane među mladim ljudima nespremnim da budu stigmatizovani zato što im treba terapija, već i diskretnim ali sve izraženijim queer elementima. Tako ako smo na filmu gledali Deadpoola kako se podvrgava peggingu i time manifesto ruši tradicionalnu mačo fasadu karakterističnu za superherojsku eru u kojoj je nastao, u stripovima je on postao neka vrsta frika opšte namene, nekoga kome NIŠTA nije strano, ljudsko ili životinjsko, a sa i dalje očuvanom plemenitošću i nepatvorenom ljubavlju za ljude (demone, životinje) sebi bliske. Deadpool danas ima i dete i poprilično dugački – okončani – brak sa demonskom kraljicom, dobro dokumentovanu strast ka velikom broju bizarnih seksualnih fetiša uključujući krosdresing, submisivnost i mazohizam, a da je to sve u njegov lik ugrađeno organski, sa jasnim ekstrapoliranjem njegovog karaktera terminalnog marginalca koji se ne da depresiji i uvek se bori da iz njenih kandži umakne.
Utoliko, dva glavna motiva stripa koji je Wongova pisala su nova romansa koju Deadpool želi da ostvari, kao i dobijanje psa koji je, u skladu sa danas popularnim trendom, kodiran i kao Deadpoolova „ćerka“.
Sam zaplet, ono kako Deadpool dolazi do romanse i do kučeta koje je, hm, kako to da kažemo, nastalo od njegove jetre, je zapravo ne naročito intrigantan i tiče se tajnog društva superzločinaca za čiji račun Deadpool treba da ubije Doktora Oktopusa. Spajdermenov negativac ovde je korišćen velikim delom kao komični predah, a glavni negativci su mnogo manje poznati likovi čije karakterizacije nisu ni naročito bitne. Cela ta priča ovde pre svega služi da Deadpoola dovede situaciju da, korišćenjem delića vanzemaljskog simbiota od koga je nastao Carnage, u svome telu kreira a zatim „rodi“ novog simbiota koji sponatno uzima formu velikog (vrlo demonskog) psa i vezuje se uz Deadpoola kao za svog oca, a onda da Deadpool, zbunjen ali spreman da u letu preuzme svoju ulogu staratelja o novom kučencetu, istovremeno i ostvari romansu sa ženom koju je tek upoznao ali je i odmah odlepio na njene ruke napravljene od neke vrste stakla.
Valentine Vuong je jedan sjajan dodatak Deadpoolovoj galeriji likova, napisana kao inteligentna i preduzimljiva mlada žena kineskog porekla koja uprkos svojoj inteligenciji i preduzimljivosti zapravo i sama razvije romantične emocije prema Deadpoolou. Alyssa Wong njihovo „muvanje“ piše izuzetno spretno, prikazujući kako se prvo od jedne na fetišima zasnovane erotske privlačnosti, prirodno razvijaju dublje emocije, privrženost i toplina koje uparivanje Vuongove i Deadpoola čine najlogičnijim zaključkom ovog stripa. Verujem da mlada kvir publika ali i šire od nje, ne beznačajan deo generacije Z koji čita ove stripove prepoznaje u ovom Deadpool serijalu mnoge elemente svog života, od građenja putanje što vodi od (nikad pristupačnijih) seksualnih fetiša ka prepoznavanju dubine i ljudskosti osobe što stoji naspram nas, pa sve do „dog daddy“ situacije u kojoj se supstitucija „prave“ porodice kroz kućne ljubimce više ne mora smatrati sramotnom.
Naravno, ovo je i generalno dinamičan, energičan superherojski strip i to da Deadpool i Valentine idu na dejtove (uključujući u zološki vrt) ne sprečava ga da bude natrpan do vrha brizantnom akcijom i bizarnim, over the top telesnim hororom koji, po matrici što ju je uspostavio još Evil Dead pre više od četiri decenije, ima komičke efekte. Deadpoolova i Valentinina borba da budu slobodni i zaljubljeni ide uz ogroman broj akcionih scena koje Wongova piše disciplinovano i pametno, omogućujući crtačima da kreiraju urnebesne, kinetičke kompozicije i tablu za tablom dobre zabave. Naravno, „Princess“, pomenuta Deadpoolova ćerka-pas-simbiot-Carnage je apsolutna zvezda ovog stripa, sa izvrsnim vizuelnim dizajnom (zamislite Carnagea veličine kombija, koji ide na četiri noge i Deadpoolu se obraća sa „papa“ kao da je trogodišnje dete) i energijom mladog kučeta koje ne shvata svoju snagu i ne prepoznaje svoju veličinu, ali i Valentine je odličan lik, kojim Wongova pokazuje kako možete u savremenoj pop kulturi, koju često optužuju da je od seksa očišćena ovog puta na ime ekstremne levice koja smatra da je svako seksualizovanje žene pogrešno, imati lik koji je erotičan, koji, kako rekosmo, svoju privlačnost isprva zarađuje prevashodno na fetišističkom planu, a da se izbegnu smoreni „male gaze“ klišei i pretvaranje žena u neasertivne, pasivne objekte muške strasti. Majstorski.
Pored svega toga, ovde imamo i izuzetno zabavan ansambl trećerazrednih negativaca, urnebesne set pisove (između ostalog u planetarijumu) i autorkin marljiv rad sa suplementalnim materijalom, kao što su Deadpoolov dnevnik ili njegovo SMS dopisivanje sa Lady Deathstrike koje od smrtne neprijateljice ovde postaje „kučeća tetka“ i, naravno, to je sve veoma smešno.
Svakako nije smetalo da je Wongova radila sa crtačima koji su bili na istoj talasnoj dužini. Serijal je započeo izvanredni Urugvajac Martin Coccolo sa Indusom Neerajem Menonom na kolorima i ovde smo dobili ekstremno dinamičan a pitak, vizuelno razbarušen a za čitanje udoban strip prepun akcije, humora i jasnih ideja kako se klišei „X-tremnih“ devedesetih mogu prevesti u novomilenijumsku akcionu komediju. Strip su dalje crtali Javier Pina pa Luigi Zagaria, sa kolorima Matta Mille, i mada je vizuelno postao mrvicu umireniji, Coccolova dizajn-rešenja su očuvana i dovezla su ga do kraja u vrlo dobrom stanju. Joe Sabino je radio letering i za ovaj strip i za Badder Blood o kome ćemo pisati nešto niže i ako nikada iste videli leterera kako se DOBRO ZABAVLJA, obratite pažnju na sve što on radi u ovom serijalu.
Wongova je sama u intervjuima nagflasila da joj je Dugganov Deadpool – verovatno najbolji serijal u Deadpoolovoj istoriji – bio presudan u kreiranju njene percepcije Deadpoola kao lika i potencijala koji on može da ima. I nekako je izvrsno videti da mlađi kvir autori prirodno, organski transformišu ovaj strip u queer-friendly romantičnu komediju sa pucanjem, raznošenjem na komadiće i psima izraslim iz jetre terminalnog kancer-pacijenta. Opet, Deadpool iz pera Alysse Wong ne deluje kao nekakav programski „woke“ aktivizam kakvog se plaše konzervativci među nama i njihova alt-rajt dečurlija, već kao najprirodniji razvoj lika koji je nekada bio puki omaž Deathstrokeu a danas je jedan od najprogresivnijih superherojskih likova na planeti. Prelepo. Amazon prvu kolekciju ima ovde, a drugu ovde.
Deadpool: Badder Blood je, pak, nešto sasvim drugo, i zapravo JESTE programsko bacanje udice ka old school fanovima Deadpoola, ekipi koja i dalje smatra da je Rob Liefeld legitimno zaslužio titulu najpopularnijeg crtača superherojskog stripa koju je nosio kasnih osamdesetih i ranih devedesetih. Ovde na programu imamo petodelni serijal kasnije sakupljen u kolekciju a koji je Liefeld kompletno nacrtao i za njega napisao priču. Sam scenario i dijaloge radio je Chad Bowers a Liefeldu je pomagala mala armija tušera (Cory Hamscher, Shelby Robertson i Chance Wolf) dok je kolore radio iskusni Jay David Ramos i zapravo pružio ovom stripu najupečatljiviju dimenziju dajući mu toplinu i teksturu koje skoro da spasavaju mnoge Liefeldove anatomske prestupe i njegovu nikada izraženiju kurobolju da crta pozdaine.
Badder Blood je, naravno, nastavak stripa Deadpool: Bad Blood koji je Liefeld pre desetak godina uradio sa Bowersom i njegovim čestim partnerom Chrisom Simsom, a koji je i sam bio nostalgično vraćanje na setinge iz devedesetih. U 2023. ili 2024. godini devedesete deluju BAŠ daleko, no Badder Blood je dobio za moj groš nesrazmerno dobre kritike i pokazao da je nostalgija i dalje jedna od najjačih droga poznatih čoveku.
Da li Badder Blood ima zaplet? Sklon sam da kažem da ga nema i da je Liefeld bukvalno crtao table onako kako mu se u kom trenutku dopadalo a da je onda Bowers pišao krv da iz niske nepovezanih scena napravi nekakvu konzistentnu radnju, ali fer je i reći da je to u principu u skladu sa standardnim Liefeldovim pripovedačkim pristupom. Ovo je niska akcionih scena presecanih dijalozima, ali, dobro, ima tu i nekakvog zapleta a koji je vezan za nekadašnjeg Deadpoolovog prijatelja koji je – ne svojom krivicom – preveden na stranu zla i sada Deadpool mora da se sa njim bori.
Nije, da se razumemo, problem u neoriginalnosti, koliko u tome da Liefeldovi stripov nikada pa ni sada nisu imali u sebi kapacitet da kreiraju emotivnu tenziju. Neke od kritika koje sam pročitao su hvalile Badder Blood za gravitas priče u kojoj dva nekadašnja prijatelja moraju da se bore na smrt, ali…. Liefeldov tretman likova je i dalje toliko trapav, njegov tempo pripovedanja toliko nespretan da je gotovo nemoguće u njegovom stripu naći ikakav emotivni sadržaj.
Bowersov scenario svakako radi koliko može na tome da priču makar obogati duhovitim dijalozima i karakternim ponašanjem likova, ali postoje granice do kojih možete da idete kada kolo vodi crtač koga apsolutno zabole dupe za zanatske konvencije, tempo naracije, tranzicije između scena. Badder Blood otud na narativnom planu deluje kao strip kome fale delovi ili koji je, još gore, stigao iz štamparije sa stranicama zaheftanim pogrešnim redosledom.
Ovim ne želim da kažem da u njemu nema NIČEG zabavnog – Liefeld je dobio odrešene ruke da se dohvati likova koje poželi pa ono što počinje kao već jaka postava u kojoj Deadpool, Wolverine i Cable zajednički stoje u prvom redu, do kraja uvodi nove verzije starih likova, Spajdermena, ali i simbiotskog „Venompoola“. No, priča je gotovo nemoguća za praćenje, sa stalnim promenama mizanscena koje TREBA da deluje dezorijentišuće i za čitaoca i za protagonistu ali sve na kraju biva pre svega konfuzno.
Sa strane crteža… Liefeld je ovo radio natenane i bez žurbe i greota bi bila da kažem da nema nekih upečatljivih kompozicija i moćnih akcionih kadrova, ali isto tako ne možemo da se lažemo da je Marvelov bad boy nekako pod stare dane – i pred penziju koju je gromoglasno najavio sa završetkom ovog stripa – rešio da se malo poduči anatomiji. Njegova tela i poze u koje ih on postavlja su i dalje često na granici uncanny valley groteske, kao da je strip crtao AI bez dovoljno trening-materijala, a svaki put kada neki od likova treba da bude prikazan kako drži pištolj ili, nedajbože, iz njega puca, imate utisak da je neki asistent urednika docrtao pištolj na sliku gde oružja pre toga nije bilo.
Deadpool: Badder Blood nije OČAJAN strip, i ni slučajno nije među najgorim Liefeldovim radovima koje sam ikada čitao, ali jeste podsećanje na to kako je Deadpool mogao da završi: kao mračan, ne naročito duhovit strip o muškarcima koji ne umeju da komuniciraju drugačije nego urlanjem ili ceđenjem pretnji kroz stisnute zube, kao konfuzna procesija akcionih scena razdvojena od života sa ove strane papira. Ja imam, da se to ne zaboravi, MNOGO simpatije i ljubavi prema Liefeldu, ali beskrajno sam zahvalan Woke božanstvima što su ljudsku istoriju gurnula u tom smeru da danas Deadpool bude MNOGO više od onog što je njegov kreator bio u stanju da vizualizuje. Amazon kolekciju ima ovde.
