Pogledao sam Yannick, prošlogodišnju crnu, simpatično nadrealističku komediju Quentina Dupieuxa, film koji se čitav dešava u pozorištu i koji je, dalje, jednostavna, pravolinijska dekonstrukcija pozorišta, ali i odnosa običnog, proverbijalnog malog čoveka sa društvom spektakla koje su nam dijagnostikovali situacionisti pre više od pola veka. Yannick je mali film u mnogo dimenzija – gotovo se čitav dešava u jednoj prostoriji, sa samo par kadrova sa lokacija koje su od te prostorije udaljene po nekoliko metara, traje jedva sat vremena kad se odbiju uvodna i odjavna špica, muzike jedva da ima u samom finalu i u pitanju je, jasno je, jeftina produkcija – ali kao takav on je i zapravo odlično odmeren da bude poligon za ekspresiju glumaca koji ga časno iznose na svojim plećima, a što je i primereno jer je ovo film, između ostalog, i o glumcima, i njihovoj funkciji u našim životima.
Quentin Dupieux i nije „pravi“ filmmejker, ako ćemo da gledamo tehnički. Iako mu je prvi hobi, kada je bio tinejdžer bila fotografija, pa onda pravljenje kratkih filmova, momenat u kome je shvatio da ne može da koristi tuđu, nelicenciranu muziku za svoje kratke produkcije – jer nije tako mogao da ih proda zainteresovanim televizijama – je sudbinski odredio dalji tok njegovog života. Dupieux je kupio sintisajzer da sam napravi novi saundtrak za film koji je koristio već postojeću muziku i onda počeo njime da se igra, pa onda otkrio house muziku i, evo, trideset godina kasnije on je svetski poznati muzičar i didžej koga svi znaju pod pseudonimom Mr. Oizo. Naravno, imao je Quentin i dosta sreće – priča je da je Laurent Garnier kupovao kola od njegovog oca pa je ovaj poznatom producentu i didžeju nahvalio talente svog potomka i mic-po-mic, desila se slava – ali nema sumnje u to da se radi o vrlo talentovanom muzičaru.
Slično je na kraju krajeva i sa njegovom filmskom karijerom. Danas Dupieux kaže da se nalazi u izuzetno ugodnoj situaciji da zna da štagod da napiše, naćiće se neko da to producira ali istina je i da je od momenta njegovog povratka filmu, krajem prve decenije ovog stoleća, on u tome bio dosta uspešan. Zapravo, nakon snimanja nekoliko spotova za Mr. Oizo pesme krajem prošlog veka, pa jednog kratkog filma početkom ovog, njegov naredni, „pravi“ debi, Steak iz 2007. je bio komercijalno neuspešan i nije ni imao međunarodnu distribuciju ali već od narednog, horor-komedije Rubber iz 2010, u kojoj je protagonist filma samosvesna automobliska guma sa psioničkim moćima, Dupieux niže, praktično, samo uspehe. Njegovi filmovi su jeftine, ali kompetentno napravljene nadrealističke komične postavke, često izmeštene iz osnovne ideje barem jednim meta-slojem apstrakcije, a koje uglavnom dobijaju vrlo lepe reakcije na festivalima i solidnu međunarodnu distribuciju.
Yannick je, kao njegov dvanaesti film, sasvim reprezentativan za Dupieuxov metod rada. Sniman u najvećoj tajnosti tokom šest dana u jednom od najstarijih pariskih pozorišta (Théâtre Déjazet u trećem arondismanu), Yannick je svetu obnarodovan preko Dupieuxovih naloga na društvenim mrežama krajem Juna prošle godine da bi u Avgustu imao premijeru i bio uspešan bioskopski hit, ali i pristojno ocenjen film od strane kritike. Možda će se u budućnosti pokazati da ovaj film vredi zapamtiti i po tome da je fantastični Raphaël Quenard u njemu glumio odmah posle svoje izuzetne – prve glavne – role u Junkyard Dog, za koju je dobio nekoliko nagrada. Za Yannick je Quenard bio nominovan na nekoliko festivala, ništa nije dobio, ali je pružio veoma upečatljivu ulogu i cementirao svoj status najuzbudljivijeg mladog muškog glumca u savremenom francuskom filmu. Kako je Yannick, za razliku od Junkyard Dog, veoma „glumački“ film, i sav se događa u pozorišnoj sali, sa glumcima koji glume da glume, a zatim i glume da glume da glume, Quenardova rola razočaranog čoveka-iz-naroda je tim upečatljivija jer pruža gledaocu iluziju jedne titanske dijalektičke borbe u kojoj se istina i laž susreću na mestu organizovane iluzije i dogovorene suspenzije neverice. Naravno, ishod te borbe do kraja filma, kako to kod Dupieuxa već zna da bude, nije jednoznačan, niti uopšte diskurzivno dorečen, ali finale u kome inače vrlo raspisani, vrlo „dijaloški“ scenario po prvi put pušta da muzika zakloni reči a da glumci svoj posao odrade izrazima lica, dok montaža i kamera pripremaju nemi pančlajn – Dupieux je, da bude jasno, bio i direktor fotografije i montažer – je i elegantno i emotivno potentno. Video sam kritike – poglavito američke – u kojima se prigovara da Yannick nije dovoljno artikulisao svoje teze ali imam utisak da ovi ljudi samo nisu film gledali sa prave strane. Pozorište, kao metafora za društvo se ovde koristi već i zato što u njemu oni gore pričaju onima dole, dok oni dole ćute. Poštujem da Amerikanci nikada nisu imali Zorana Radmilovića i da im je malo teže da sve to svare bez žvakanja.
Yannick je u suštini jednostavan film, gotovo malo duži vic, možda i nastao kao Dupieuxovo promišljanje pozorišta i poigravanje sa formatom pozorišne predstave. Ovo je jedan What if… u kome se tradicionalna podela na ljude-na-bini koji stvaraju umetnost i ljude-u-publici, koji je konzumiraju, remeti intervencijom nezadovoljnog pripadnika publike. Pozorišna predstava koju Yannick (Quenardov lik) gleda, da se razumemo, nije neka velika umetnost i radi se o komediji pod nazivom „Rogonja“ u kojoj supruga saopštava mužu da je našla boljeg od njega, da je njena veza sa novim muškarcem platonska i da on to nikada ne bi mogoa da razume, ali Yannick i nema zamerke na „estetsku“ dimenziju onoga što gleda. Njegov je prigovor, kada ustane i glasnim govorom prekine glumce na pozornici, da je ovo što gleda užasno, da je on u pozorište došao da se malo zabavi jer vodi težak život, ali da se sada oseća gore nego kada je ušao.
Quenard je fantastičan glumac, što se videlo već sa Junkyard Dog, čovek kome prirodno leže uloge gde kompulzivno skreće pažnju na sebe, ne da nikom drugom da bude „glavni“ u sceni, štaviše, koristi sve prljave trikove koje zna da druge unizi, suzbije, potčini svom egu i nametne priču o sopstvenim problemima, uskraćenostima, frustracijama. Njegov Yannick je istovremeno simpatičan, neodoljivim, zaraznim smehom obdaren šarmantni čovek iz naroda kome je dosta uloge nemog konzumenta što mora da plaća (i ćuti) industriji zabave, kao da joj duguje izdržavanje, ali sa druge strane i narcisoidni psihopata kome su moderna vremena dala platformu ne samo da se izrazi već i da sa nje poziva na društvene promene. Ovaj tekst kucam u danu nakon što je na američkog predsedničkog kandidata Donalda Trumpa pokušan atentat i nemoguće mi je da u Yannicku – koji da bude jasno, ne pravi nikakve otvorene političke aluzije* i bavi se striktno ljudskim stanjem radije nego referencijalnošću na događaje i ličnosti – ne prepoznam tu pobunu malog čoveka koja, avaj, nije ono kako se drug Marks nadao, buđenje samovlasnosti i ponovno preuzimanje suverenosti, dekonstrukcija društva spektakla i inercije kapitalizma koja stoji u njegovoj pozadini, već naprotiv, jedna duboka narcisoidna žudnja da u društvu spektakla VI budete spektakl, da vorholovskih petnaest minuta slave uzmete sebi ako treba i silom i da ih branite ne kao nekakvu bizarnu okolnost koja vam se desila jer se tako namestio božanski generator slučajnih brojeva, već kao svoje ljdusko pravo. Yannick nije film o mobilnim telefonima, internetu i društvenim mrežama i njegova je radnja mogla biti smeštena baš i u šezdesete kada su situacionisti i postavili dijagnozu, kroz Debordov istoimeni utemeljujući pamflet, ali Yannick je TOTALNO film o ljudima koji žele da ih slušaju kada pričaju jer se to danas, sa činjenicom da svi imaju „platforme“ da se izraze i da su svi „kreatori sadržaja“ doživljava kao ljudsko pravo. Koliko je bizarno to da se na ljudska prava (i njihovo kršenje i diskriminaciju) danas tako često pozivaju oni koji preziru koncept ljudskih prava, i smatraju da su oni alatka u rukama elita, nije eksplicitno obrađeno u ovom filmu, ali stoji u njegovom podtekstu.
* jedina replika koja se može pročitati kao usmerena na „stvarni svet“ je ona u kojoj Yannick pita dvoje pripadnika publike da li su majka i sin, pa kada mu potvrde, on kaže da je morao da proveri jer se danas nikad ne zna, ima svakojakih parova. Ovo je, naravno, najmekša, najblaža zamisliva referenca na francuskog predsednika i njegovu znatno stariju suprugu Brigitte Macron, gotovo sigurno tu umetnuta najviše da pokaže Yannickovu psihologiju, to neko „narodno“ rasuđivanje u kome se društvene devijacije, ako se već ne mogu staviti van zakona, imaju stavljati u izlizane ali konstantne šale.
Izuzetno je zanimljiva ta analiza i dekonstrukcija društvenog, jelte, dijaloga, koju Dupieux smešta u pozorište, radije nego na tviter, jer ono vizuelno pruža mnogo jasnije metafore. Glumci su na bini, koja je postavljena tako da oni budu na višoj ravni od publike, a što je nominalno zato da bi svaki pripadnik publike lakše video šta se na njoj dešava, ali ovo glumcima daje i neku vrstu prirodnog autoriteta, doslovni „viši položaj“ sa koga se obraćaju publici, sa koga je, ako hoćete da to tako gledate, i lažu. Ovo je, ako se prihvati da je pozorište ovde metafora za društveni ugovor, laganje-uz-pristanak jer je svima tako ugodnije za vreme koje provedu u pozorišnoj dvorani, ali šta se desi kada neko ustane, glasno progovori i natera i druge da otvore oči?
Yannick, glavni lik u filmu Yannick, veruje da on dekonstruiše veliku društvenu laž, pred očima ostatka publike, da dela u, kako se to kaže, javnom interesu. On od ostatka publike traži potvrdu da je predstava koju svi zajedno gledaju smeće a zatim, jednim sasvim organski izvedenim preuzimanjem moći u ovoj grupi, insistira da sam napiše predstavu koju će glumci odmah pred svima izvesti, i da će ona biti bolja i zabavnija od smeća koje su svi gledali u tišini, praveći se da je sve to dovoljno zabavno i da se njihovi životi odvijaju baš onako kako su planirali.
Ima nečeg zaista maestralnog u tome kako u daljem toku filma Yannickov odnos i sa glumcima i sa ostatkom publike osciluje između razumevanja, čak i izvesne prisnosti, i ledene, radikalne podvojenosti na tlačitelje i potlačene. U korenu Yannickove „revolucije“ je, kao i u korenu svake revolucije, sila, ali ne nužno ona marksistička sila koja neizbežno izranja iz društvenih protivrečnosti. Yannick je revolucionar koji, primetimo, ne pokušava da izgradi bolje društvo već bolju ILUZIJU u koju se beži iz društva. To da je u pitanju noćni čuvar parkinga koji smatra da može na licu mesta da napiše i režira bolju predstavu od profesionalnih dramaturga i reditelja je, naravno, jasan sažetak jednog izrazitog prezira prema „eliti“, intelektualnoj, stručnoj, naučnoj, umetničkoj, ne samo onoj tehnokratskoj, koju danas populistički predvodnici gnevnog naroda tako rado, često i dosledno iskazuju i instrumentalizuju. Generalni koncept post-istine i dosledno insistiranje da se naše neznanje mora tretirati isto kao nečije znanje, jer inače imamo posla sa diskriminacijom nije, da budemo ovde sasvim jasni, produkt nikakvih fiktivnih „kulturnih marksista“ već jedno od najjačih oružja „alternativne desnice“, jednog uspešnog poslovnog projekta u kome su se neoliberalni ideolozi (i investitori) udružili sa post-moralnim influenserima da kanališu buntovnu energiju masa, prodajući im maltene identične motivacione poruke kao nekada levica. Alt rajt, naravno, ne teži „pravoj“ revoluciji već najpre jednom njenom simulakrumu koji će doprineti eroziji institucija kako bi kapital – a ne „narodna volja“ – laše usmeravao dalje društvene tokove.
Yannick, razume se, ovakve stvari ne prikazuje tako vulgarno kako ih ja ovde oslikavam, ali on nudi perfektan prikaz ravnoteže moći u društvu, koja zavisi ne od sile same već od verovanja u tu silu, od kombinacije sile i ubeđivanja da smo svi na istoj strani i da su DRUGI ti protiv kojih se moramo udružiti iako onaj ko raspolaže silom češće ima više veza sa onima protiv kojih huška mase nego sa samim masama. Kada u jednom trenutku vidimo glumce na bini kako se ponašaju kada veruju da su bezbedni i da je Yannickovoj pobuni došao kraj, ovo je gorko (mada duhovito) podsećanje da samo zato što su narcisoidni revolucionari iz naroda koji sistem „hakuju“ masovnim pucnjavama i drugim aktivizmom što uništava ljudske živote, očigledno loš, patološki deo društva, ovo ne znači da su elite zapravo nedužne i da ih moramo držati iznad svake kritike. Ali upravo glumac koji u ovom filmu kaže da može da podnese kritiku – „ali ne u toku pozorišne predstave“ – pokazuje se kasnije kao jednako frustrian i besan kao sam Yannick, možda i više od njega, sa izraženom sadističkom – ponovo vrlo narcisoidnom – crtom u svom ponašanju.
Niko tu, dakle nije nedužan, baš kao što su situacionisti i ukazivali, a to da se Yannick završava melanholičnom scenom u kojoj, protivno svim logikama sa kojima smo krenuli na ovo putovanje, likovi kao da nalaze nemu, empatičnu tačku slaganja, trenutak pre nego što tragedija nastupi, je zapravo jedan od najlepših pančlajna koji je Dupieux mogao da napravi. Mali, pitak, duhovit i mudar film.
