U nedelji u kojoj imamo ubijenog policajca a onda i ubijenog ubicu policajca (i sve to naše vlasti opisuju kao terorizam, normalizujući valjda ideju da je svaki suprotstavljanje režimu „terorizam“ i da se to ima rešavati bez hapšenja i zamorne administracije), u kojoj nas je predsednik prodao Nemcima bez, jelte, ne referenduma o kome se toliko trubilo već i bez makar skupštinske rasprave o temi koja ima potencijal da fatalno odredi sudbinu čitave države, a onda smo na kraju svedočili kako jedna kompanija jednim apdejtom kernela može da na kolena baci neke od najvećih, najmoćnijih sistema na svetu i planetu gurne dalje u haos, valjda je i prirodno da se osećamo kao da će sve uskoro izgoreti. Srećom, izašlo je dosta dobre muzike, uključujući dugoočekivani drugi album benda koji je jedna od najbolje čuvanih tajni ekstremnog metala, pa još najfinije finske spejs-psihodelije, ali i albume na kojima pevaju takvi veterani autodestruktivnosti kao što su Ian Gillan ili Paul Di’Anno da čovek MORA da se zapita kako su ti ljudi još uvek živi, a mi, evo, skoro da nismo. Mislite o tome dok budete slušali ovo dole:
Odmah blek metal. Mithras Crowned su iz Južnoafričke Republike i na debi EP-ju, Hymns of the Hierophant, zvuče kao visokobudžetniji kućni bend (mada ih ima potpisanih petorica, od čega su dva čoveka svirala bas koji se praktično ne čuje). Ovo je vrlo „veštačka“ muzika u domenu ritam sekcije, sa bubnjevima koji su neprikriveno programirani, ali su pesme dovoljno zabavne i energične, a generalni kvalitet zvuka i miksa dovoljno dobar da to ne smeta. Sirovo ali istovremeno ne presirovo, epski ali prizemljeno, u celini simpatično:
https://mithrascrowned.bandcamp.com/album/hymns-of-the-hierophant
Stari norveški sastav Crest of Darkness ima novi EP sa dve pesme kvalitetnog black-death zvuka. Ovo je izrazito „norveška“ muzika sa mnogo atmosfere i posveta folklornom izrazu (ne nužno norveškom folklornom izrazu, slušajte trubu u The Awakening), producirana organski i mnogo zanimljivija od većine modernijih kopipejst atmosferičara. Ovim se i najavljuje album koji izlazi u Oktobru, pa nek je sa srećom:
https://crestofdarkness.bandcamp.com/album/call-of-the-moon
Devouring Void su Kanađani ali zvuče skoro kao Šveđani. Njihov debi album, Across the Eternal Nothingness, bi po nivou nihilističke energije koju emituje sasvim komotno mogao da se umuva među skandinavsku braću i tvrdi da je tr00 kao i bilo koji klasični album Marduka, Wataina ili, šta ja znam, Ofermoda… Ali, zaista, Devouring Void zvuče autentično, ne komplikuju u zvuku i imaju čiste, efektne aranžmane, a pesme su pune istovremeno i atmosfere i agresije. Bolesno, ali bolesno SA SMISLOM!
https://devouringvoid.bandcamp.com/album/across-the-eternal-nothingness
Da ne ostane ni istočna Evropa dužna, tu je drugi album slovačkih Ceremony of Silence. Hálios je agresivna, mračna ploča superdisciplinovanog black-death metala sa odličnim gitarskim idejama i neumoljivim ritmičkim mitraljiranjem. Srećom, miks i mastering su ipak smisleno rađeni da ovo ne bude jedna nedinamična, monotona komadina soničnog betona i mada Ceremony of Silence zahtevaju određenu kondiciju i posvećenost na strani slušaoca, zauzvrat pružaju sasvim solidan program:
https://ceremonyofsilence.bandcamp.com/album/h-lios
Skromna blek metal ponuda, ali prelazimo sada na stoner rock, doom metal, psihodeliju, hard rock i sludge metal i biće tu lepota. 8 Cannons Worth su iz Australije a njihov istoimeni EP ima tri pesme drusnog, energičnog sludge/ stoner zvuka. Bez velikih gestova u smeru probijanja granica žanra, ovo su tri pesme jakog rifa, grubog vokala, solidnog gruva. Zvuk čist – možda i mrvicu previše – zabava sasvim pristojna:
https://8cannonsworth.bandcamp.com/album/8-cannons-worth
Yellow Velvet Milk Club iz Los Anđelesa na istoimenom debi albumu nude veoma zabavan psihodelični/ spejs rok sa jednom neposrednom, šarmantnom dimenzijom u prvom planu i MNOGO zvučnog eksperimentisanja u drugom. Ovo je muzika koja hvata na poletan ritam i zabavne melodije ali su svi instrumenti pod teškim efektima, veliki deo zvuka je proizveden sintisajzerima i dok se vi okrenete oko sebe i shvatite da više niste u Kanzasu, ili, uopšte, na planeti Zemlji, već je kasno. Supersimpatično:
https://yellowvelvetmilkclub.bandcamp.com/album/yellow-velvet-milk-club
Davimo se u AI smeću. Upravo sam nasumično otvorio tri albuma na Bandcampu jer mi je delovalo kao da bi mi mogli biti zanimljivi i svi su pravljeni pomoću AI-ja. O novom The Acid Machine neću ni pisati jer je sada očigledno da ovaj brazilski „bend“ muziku pravi pomoću AI-ja ali su duže uspevali da održe iluziju jer su imali veoma malo vokala u muzici… U takvom stanju stvari je neverovatno osveženje čuti jedan staromodan heavy blues kombo kakav je Adapter Adapter sa Rhode Islanda. EP Dead RIP Live nije nikakvo muzičko REMEK DELO ali ovo je muzika sa teksturom i mirisom, koju rade ljudi sa emocijama, i ako te emocije nisu sad nešto STRAŠNO originalne, one su autentične. Od prve pesme, Gunnin’ For You, koja je brzi bluz, preko doomerskog Vorhees, do završne, takođe dosta bluzerske Give Up the Ghost, Adapter Adapter ne rade ništa specijalno novo i nečuveno, ali sviraju LJUDSKI i to je dovoljno. Zvuk odličan, naplata po dogovoru:
https://adapteradapterband.bandcamp.com/album/dead-rip-live
Purple Wizards su prvi album izdali pre svega par nedelja, pa sad imamo i nastavak. Doslovno sada za svaki bend koji ovako brzo izdaje muziku počinjem da sumnjam da je u stvari AI, pogotovo kada je muzika ovako apstraktna pa se ta činjenica lakše sakrije. Visions of the Deep, ipak, nije pravio AI jer AI ne bi imao ovao dementne vokale, ali nije to jedina distinkcija Purple Wizards. Njihova muzika je još uvek lo-fi fuzzirani psihodelični rok sa ambicijom da vas hipnotiše i bend još uvek u tome zvuči iskreno i pristojno.
Da malo pročistimo vazduh, tu su Kanađani Vape Dealer i njihov album Vines. Ovo je izrazito umiljati, prelepo fazirani, ukusno psihodelični heavy rock sa pesmama koje imaju fin tempo i poletan gruv, sa puno sabatovštine koja prozire kroz sve pore muzike, ali sa jednim osobenim čitanjem poznatih predložaka. Vape Dealer su prosto odličan rok bend u prvom planu i slušaju se lako, uz osmeh:
https://vapedealer.bandcamp.com/album/vines
Sarajah su finski kombo osnovan 2010. godine ali tek sada sa debi albumom, isto Sarajah. Ali ovo je jedan od onih slučajeva gde se odmah čuje na šta je bend trošio vreme. Sarajah zvuče autentično, usvirano, sigurno u sebe i album je niska finih, atmosferičnih pesama melodičnog, blago okultnog doom metala. Produkcija bi mogla da bude i suptilnija, pogotovo je gitara svedena na maltene perkusionistički efekat, ali bend piše zabavne teme, ima lep gruv i prijatan je za slušanje:
https://sarajah.bandcamp.com/album/sarajah
Vrlo solidan blago „zajužnjačeni“ doom/ stoner rok stiže nam iz Nju Džersija i Njujorka. Patriarchs In Black su dva veoma iskusna muzičara (Johnny Kelly je svirao u Danzigu, Black Label Society, Quiet Riot itd, a Dan Lorenzo u Hades, Vessel of Light itd.) a njihov treći album za dve godine, Visioning je kao da ste ukrstili Sabbath i Zeppeline, pa sve polili rakijom, kokainom i zamolili ih da prizovu nekog sitnog demona na licu mesta. Nije ovo sad neka SJAJNA ploča, ali je producirana iznenađujuće suvo i sirovo, ima dosta doom rifova od kojih se čoveku malo zamagli pogled, a i pevanje je vrlo pristojno:
Dosta dobrog hard roka ove nedelje a nema ga na Bandcampu. TRAGEDIJA. Sacri Monti su iz Kalifornije i MNOGO su dobri na novom albumu. Retrieval je ploča old school progresive, hard roka i psihodelije, jedna dinamična, vrlo sviračka kolekcija pesama koje se ne zadovoljavaju time da se smisli kul rif a ostali će se već snaći. Ovde imate puno kompleksnih tema, promena tempa i dinamike, a sve je producirano kao da smo u najboljem kalifornijskom studiju 1971. godine i toče se esid i apsint kao da su besplatni. Jako retro, ali JAKO DOBRO:
Tu su onda i masačusetski Worshipper sa svojom kombinacijom hard roka i stoner roka. Treći album, One Way Trip izašao je za pouzdani Magnetic Eye Records i ovo je ploča sa čvrstom hardrokerskom srži nadograđenom smislenim, zanimljivim harmonskim radom. Ima tu doom metala, ima klasične stonerske vožnje, ima hard roka, ali svaka pesma je napisana pažljivo i odsvirana bez rezerve, pritom spuštena u jedan konceptualni okvir inspirisan filmom Jacob’s Ladder. Produkcija je solidna ali je master glasan pa je to možda glavna zamerka na album koji inače ima mnogo toga da ponudi:
https://worshipper.bandcamp.com/album/one-way-trip-2
Nisam do sada čuo za King Botfly ali ovi Britanci RASTURAJU. Izdati svoj debi EP, All Hail, istog dana kada izlazi novi Organe Goblin deluje kao samoubilački potez ali ekipa iz Portsmauta cepa tako moćan doom metal sa psihodeličnom, stonerskom oštricom da se stvarno ne brinem za nju. All Hail je ploča drske, moćne energije, zrelog stila i to što je mastering prenapucan skoro da mi i ne smeta. Ovo jebe kevu:
https://kingbotfly.bandcamp.com/album/all-hail
Novozelandski Thousand Limbs mi se, priznajem, manje dopadaju na svom debi albumu, The Aurochs. Korektno je to, ima ideju šta želi i odsvirano je kako treba, ali nešto mi nije legao njihov melanholični a abarazivni post metal. Nisam valjda čuo dovoljno mašte u svemu, ali imajte na umu da sam ja star i ogorčen čovek i da će nekom drugom ovo biti emotivna i inspirativna ploča. Već to da o njoj ipak pišem i da je nisam samo preskočio znači da nešto vredi:
https://thousandlimbs.bandcamp.com/album/the-aurochs
Srećom, tu je novi Astral Magic da ispegla sve probleme. Ovog puta prolifični finski psihodeličar udružio se sa muzičarem po imenu Vesa Partti za album tripoznih ali neodoljivo zaraznih spejs rok komada naslovljen, korektno, Floating in Space. Ima ovde i opakog gitarskog rada pored hipnotičkih sintisajzera, ritam je uobičajeno drusan a atmosfera prijateljska iako je ovo, tehnički jedna od agresivnijih Astral Magic ploča. Ali je sjajna kao što je i običaj.
https://astralmagic.bandcamp.com/album/floating-in-space
A srećom tu je i novi Orange Goblin. Britanski kraljevi stoner/ dezert roka sa svojim desetim albumom, Science, Not Fiction, udaraju direktno u menzu, bez mnogo predigre. Ovo je manje space rock, mnogo više prljava drumska rokačina kakvu ste naučili da očekujete od Chrisa Turnera i ekipe i sa jednom jedinom promenom u postavi (Harry Armstrong na basu zamenio Martyn Millarda) ovaj bend ima jedan od najjačih legata i najkonzistentnijih iskaza u stoner rok istoriji. Mislim, slušajte gaženje u (Not) Rocket Science ili The Fury Of A Patient Man! Nisu sve pesme na albumu samo dva krošea i patos, ima ovde da se čuje i klavir i više psihodelije (slušajte Cemetery Rats) ali OG i posle skoro trideset godina svirke zvuče autentično, raspoloženo, sveže i valja im skinuti kapu i kupiti album (ako možete da stisnete nos na trenutalk i zaboravite da dajete pare Peacevilleu):
https://peaceville.bandcamp.com/album/science-not-fiction
Idemo dalje: thrash i speed metal, hardcore i grindcore, te death metal. Mages Terror su australijski black-thrash kombo sa članovima bendova kao što su Pustilence, Vomitor i Portal. Solidan je to pedigre, ali debi album projekta, Damnation’s Sight je jedna sasvim „down to earth“ ploča old school rokačine, bez tendencije ka ekstremu u bilo kojem smeru. Ovo je, dakle, prosto, korektan blackened thrash metal sa solidnim rifovima, pristojnim, organskim, mada svakako jeftinim zvukom i bez mnogo ambicije da se žanru doda išta suštinski novo. No, prijatno je:
https://magesterror.bandcamp.com/album/damnations-sight-4
Labyrinth iz Teksasa imaju prvi EP, Unforeseen Consequences i njihov thrash metal je osvežavajuće melodičan i maštovit. Ovo je, rekao bih, jedan od retkih bendova koji ne reciklira standardni rifaški asortiman sa transverzale Slayer-Sacred Reich-Death Angel-Testament i umesto toga je zainteresovan za nešto ekspanzivniji thrash izraz. Možda bih mogao da pomenem Holy Terror kao očigledan old school uzor jer su i oni imali te progresivnije tendencije u svojoj muzici a i dalje se držali propisne rokačine. Labyrinth, da se ne zbunimo, ne ZVUČE kao Holy Terror ali imaju slično maštovit pristup žanru i ove četiri pesme su ugodno kompleksne i raznovrsne a da opet obezbeđuju sav potrebni saundtrak za lomatanje u mošpitu. Odlično:
https://labyrinthrash.bandcamp.com/album/unforeseen-consequences
Ghetto Ghouls imaju novi, peti EP, Thrash and Chaossss!!!! (The Great Psycho Of Them All!) i Norvežani i dalje provajduju ukusan, zabavan crossover thrash. Nema ovde veće ambicije do da se proizvede dobra zabava i malo prorade rokerski i horor tropi, ali Ghetto Ghouls sve to rade ubedljivo i nude materijal koji je nepretenciozan i efikasan:
https://ghettoghoulscrew.bandcamp.com/album/thrash-and-chaossss-the-great-psycho-of-them-all
Tajlandski Carry On biju snažno ali i dosta pametno na EP-ju Impermanence. Ovo je vrlo metalizirani hardcore, sa vrlo solidnim zvukom, dobrim rifčinama, pevačem koji ozbiljno dobro zvuči, generalno veoma dobrim gruvom. Nije ovo otvaranje nekog novog poglavlja u istoriji moškora, ali je vrlo spretno napravljeno i trebalo bi da se dopadne svakom ko ima vrat:
https://carryonth.bandcamp.com/album/ep-impermanence
Indian Giver je kanadski hardkor bend sa nativnoameričkim članstvom i solidnim albumom, Dark Legacy III. Ovo je između krosovera, posthardkora, normalnog hardkorpanka, besno je, a raznovrsno i generalno zrači karakterom i promišljenošću. Bend ne odlazi predaleko od tradicije ali unutar nje stvara nove smislene stvari i to je lepo:
https://indiangiverhxc.bandcamp.com/album/dark-legacy-iii
Isto iz Kanade su Corrode ali njihova muzika je bliža moshcoreu. Demo snimak Demonstration ima četirti pesme srednjeg tempa, neodoljivog mošerskog gruva, dobrih, tenzičnih metaliziranih gitara ali apsolutna zvezda (i zver) ovog, jelte, materijala, je pevačica, od glave do pete tetovirana azijska furija sa fantastičnom vokalnom tehnikom i puno karaktera. Corrode su MNOGO dobri i pošto internet, izgleda još nije luo za njih, apsolutno urgiram da ih pooslušate i slavite njihovu veličanstveost. Plaća se koliko želite, naravno:
https://corrodehardcore.bandcamp.com/album/demonstration
Zagrepčani Boneash imaju vrlo sirovo (i uživo) snimljen demo naslovljen Demo (Live). Muzika je odlični, pomalo melodični i emotivni crustcore po uzoru na švedske velikane, pa ako vam zaista sirov zvuk ne smeta – a da vam smeta da li biste slušali crust? – navalite. Plaća se po izboru:
https://boneash.bandcamp.com/album/demo-live
Iako Francuzi Few Drops Down svojim logotipom sugerišu da će se slušati gangsterski moshcore, demo Few Drops Down ima i dosta elemenata krosovera pa i propisnog hardkorpanka između mošerskih delova. Ovo je šest pesama pristojne produkcije i energične svirke koja bi trebalo da se dopadne hardkor publici širokog spektra pa joj dajte šansu da vas osvoji, a ako osvoji, plaćate koliko želite:
https://fewdropsdown.bandcamp.com/album/few-drops-down
Dead Shit Earth iz Saskačevana kažu da njihovo debi izdanje, (mini)album Self Annihilation Prophecy zvuči kao „crno govno u vašem lavabou“. I zvuči! Ali u pozitivnoj konotaciji, pošto je ovo štrokavi D-beat hardcore sa elementima grindcorea i detah metala, sav sirov, namrgođan i generalno ipak simpatičan. Bend svira momački, zvuk je debeo i težak a pesme su, s obzirom na žanr, dovoljno raznovrsne. Opako:
https://deadshitearth.bandcamp.com/album/self-annihilation-prophecy
Slovgh su dva Danca koja sviraju ne naročito originalan ili maštovit goregrind, ali goregrind ipak stare škole, sa propisnim rifovima, bolesnim gruvom, pravim instrumentima. Za razliku od modernije goregrind produkcije koja je sva digitalna i pogurana daleko u apstrakciju, Slovgh na svom EP-ju Emetic Fluid Transaction zvuče kao pravi bend sa rifovima između starog Carcass i Cannibal Corpse, mesnatim, hrskavim zvukom gitara i zvonećim dobošem. Slatko je to:
https://slovgh-dk.bandcamp.com/album/emetic-fluid-transaction
https://slovgh.bandcamp.com/album/emetic-fluid-transaction
Tu su i Finci I, Cursed sa svojim debi EP-jem, Death Holograms. Ovo je ekipa iskusnih muzičara iz bendova popur Atlasses ili Oceanwake, okupljena prošle godine i sa nekoliko demo snimaka i singlova u zaletu do ovog EP-ja. A koji je izvrstan. Pričamo o pefektnom deathgrind spoju, sa fantastičnim tempom, odličnim rifovima, vrlo dinamičnim aranžmanima. Ima ovde, da se razumemo, i pesama od tri minuta i I, Cursed vole i atmosferu i promenu ritma i tema, vole back-death rifove i sve to, ali svirka je toliko energična, a ceo koncept toliko svež da čovek naprostro u ovome uživa bez ostatka:
https://mearamusic.bandcamp.com/album/i-cursed-death-holograms-ep
Češki deathgrinderi B4RBAR4 su godinu započeli vrlo dobrim debi albumom, a sada imaju novi EP, scam morality i mislim, nema tu nekih padova u kvalitetu. Bend i dalje svira vrlo ubedljivo, piše dobre, brze i agresivne pesme i jedino gde se razlika čuje je u tome da je produkcija na novom izdanju malo dinamičnija. Jeftinija ali dinamičnija. A što jako podržavam. B4RBAR4 su bend koji ne filozofira preterano nego proliva znoj i krv za našu zabavu i to treba ceniti. A plaćate koliko hoćete:
https://b4rbar4.bandcamp.com/album/scam-morality
Kinezi VENT泄愤 snimili su demo sa dve pesme nazvan S.H.I.T. Demo, ali uprkos naslovu koji sugeriše skromnu, početničku muziku, ovo je u stvari vrlo dobar grindthrash. Pesme su dobro napisane, odsvirane ljudski, solidno producirane i imaju koliko treba mošerskog, štrokavog gruva i brze cepačine. Bend za sebe kaže da je „brži od cenzure!!!“ i svakako ne treba mnogo dodatnog podsticaja da ovu braću sa dalekog istoka metaforički privijemo na grudi i sa nestrpljenjem očekujemo još njihovog materijala.
https://vent404.bandcamp.com/album/s-h-i-t-demo
Apsolutna grindcore lektira za ovu nedelju je debi album švajcarskih Exorbitant Prices Must Diminish. Sad, to ime zvuči trapavo, ali slušali smo već ovaj bend na prethodnim radovima a i radi se, očigledno o omažiranju američkih crustgrindera Disrupt jer je to bio naslov njihove pesme nekada davno u devedesetima. Enivej, For A Limited Time je ploča kako bog zapoveda, sa sedamnaest kratkih, energičnih, MA RASTURAČKIH pesama. Exorbitant Prices Must Diminish sviraju tehnički kvalitetno, umeju da naprave pesme koje, uprkos istim rifovima, istom tempu, istim forama, nisu dosadne i nude seriju adrenalinskih bljeskova koja će vas DOBRO provozati Svirka precizna a opet LJUDSKA, produkcija odlična, a ovo izdanje je nezaobilazno:
https://exorbitantpricesmustdiminish.bandcamp.com/album/for-a-limited-time
Gripharium su dvojica Meksikanaca sa ambicijom da sviraju progresivni death metal. Debi album, Surrender To The Absolute je šarmantan, snimljen na, očigledno, jeftinoj opremi, ali pun solidnih rifova i dobrog gruva. Ima tu malo progresive ali ovo je pre svega old school death metal koji voli da se uz njega trese glavom ili makar tapka nogom, i mada pesme nikako nisu još sazrele do mere kada bih Griphariumu pripisao neke nove horizonte u death metalu, sve je to vrlo pitko i lepo se sluša:
https://gripharium.bandcamp.com/album/surrender-to-the-absolute
Zadarski Serpentslain sviraju vrlo kvalitetan, vrlo žanrovski zaokružen i produkcijski kompetentan melodični death metal. Stilski, ne naročito originalan, ali pošto bend kao svoj uzor uzima, očigledno, The Black Dahlia Mirder, onda ja tu nemam neke ozbiljne zamerke. Novi EP, Cognitive Dissonance ima četiri pesme ozbiljne svirke i kvalitetnog zvuka, i bend se ovime bez ikakvih rezervi preporučuje za internacionalnu konzumaciju. Vrlo dobro:
https://serpentslain.bandcamp.com/album/cognitive-dissonance
Liberation Weapon je split EP dva londonska sastava, Lobotomica i Gorgon Vomit i ovo je vrlo solidan andergraund materijal koji zna šta ga zanima i u kom smeru želi da istražuje. Lobotomica su u osnovi thrash metal sastav ali njihove pesme na ovom materijalu imaju u sebi dosta avangardnih elemenata sa jednom kinematskom, evokativnom crtom dodatom na propisnu rokačinu. Jeftino producirano ali odlično. Gorgon Vomit su ove godine već izdali debi album i to je bio odličan death metal a njihove dve pesme na ovom izdanju ponovo nude no-bullshit agresivnost ali i inteligentan gruv i atmosferu. Dakle, takođe odlično:
https://lobotomica.bandcamp.com/album/liberation-weapon
Dehumanaut su deaththrash trio iz Londona čiji drugi album, Of Nightmares and Vice ne puca od prevelike maštovisoti, ali je pitak. To jest ako volite muziku koja gradi sve što ima na hermetičnosti. Rifovi su ovde mračni, atmosfera preteća, svirka kvalitetna, ali bend zvuči namerno uzdržano, delom zbog veoma malo dinamike u zvuku, delom zbog neljudskih vokala Willa Jonesa, delom jer su pesme, pa… samo niska okej rifova. Ovo je svakako zanimljiv projekat, već na ime toga da bubnjeve svira iskusni Jon Rudin (Massacre, Monstrous i još milion bendova) a na gitarskim i basističkim dužnostima je trans-žena, Katy Montgomerie, no muzika je vrlo standardna ponuda sa, rekao bih, ne PREVIŠE napora uloženog u pisanje pesama. No, kako rekoh, pitko je:
https://dehumanaut.bandcamp.com/album/of-nightmares-and-vice
Kod nemačkih Act of Creation mi se najviše dopada vokal pevačice Jess čiji promukli, hrapavi lavež dodaje puno života i teksture jednoj inače solidnoj svirci. Peti album, Moments to Remain, nije produciran najdinamičnije, jelte, pa onda i dobre ideje koje bend ima treba da se napregnete da čujete i da vam pažnja ne odluta, no hajde da kažem da ta kombinacija thrash metala i melodičnog death metala ima svog šarma. Ali bez ovakve pevačice me možda ne bi ni držala:
Šteta je što debi album meksičkog death metal trija Niftar, naslovljen Lacvs Asphar, ima ovako tanak zvuk i deluje kao da ga slušate kroz dugačku kartonsku cev, jer ljudi su sasvim očigledno u ovu muziku ulili srce, dušu, krv i znoj. Bend i napominje da ovo za njih predstavlja „esenciju njihove muzičke evolucije“ i da ovo nije „samo muzika već putovanje kroz najdublje bezdane naše kreativnosti“. Zaista na programu imamo vrlo robustan, tečno odsviran i aranžiran death metal koji ima i energiju i gruv, i melodiju i samo malo sviračke razmetljivosti. Niftar su napisali sedam dugačkih pesama koje autoritativno spajaju mnogo interesantnih elemenata, koje su i harmonski i ritmički konstantno zanimljive, pa i zahtevne a da su opet pitke. Meni ovaj tanji zvuk zapravo ne smeta previše pa iz sve snage podstičem da albumu date malo šanse da vas osvoji, odličan je:
https://niftar.bandcamp.com/album/lacvs-asphar
Dobar drugi album za španski Krypticy. Ova ekipa, osnovana 2013. godine je debi izbacila pandemijske 2020. godine a sada demonstrira da dalje sazrevanje ne podrazumeva napuštanje old school pozicija pa je The Non-Return ploča sjajnih klasičnih rifova, poštenog rokanja, odličnog gruva. Krypticy zvuče kao da su u estetskom smislu sebi granicu postavili na kraju devedesetih ali njihova muzika nije puka rekonstrukcija ’90s death metala već njegova, jelte, smislena rezurekcija, sa solidnom produkcijom i puno entuzijazma u izvedbi. Vrlo lepo:
Italijani Morbus Grave osnovani su 2010. Godine, prvi album snimili su 2022, ali slušajući njihov drugi album, Feasting the Macabre, koji izlazi za par dana, lako je pomisliti da je ovo neka ekipa iz devedesetih. Pričamo o štrokavom, bolesnom, praktično psihodeličnom old school death metalu koji forsira gruv radije nego golu agresiju i ima i adekvatan zvuk za to. Dakle, ovde je sve prilično meko, oblo, ugodno, radije nego tvrdo, prenapregnuto i brutalno i ako volite staru školu, konkretno Death, Autopsy i old school Šveđane, ovome valja dati malo pažnje:
Toliko sam navikao da iz Indonezije dolaze pre svega brutal death metal bendovi da su me Vultures sa Centralne Jave uhvatili posve nespremnog. Bend osnovan prošle godine na svom prvom EP-ju, Divine Retribution Unleashed svira opasan old school death metal, štrokav, kavernozan i ubedljiv. Ima ovde i izvesne epske dimenzije u tome kako bend zaobilazi brzinu i oštra skretanja i mesto toga melje sporijom, doom metalom inspirisanom svirkom. Sirovo, moćno, slatko:
https://onyxstoneblood.bandcamp.com/album/divine-retribution-unleashed
Castrated naravno sviraju brutalni death metal, a ovaj teksaški bend osnovan je pre četiri godine od članova mnogo drugih death metal postava tipa Gorgasm, Aethereus, Astyanax, Desecrate the Faith, Asylum itd. Pričamo dakle o veoma iskusnoj ekipi pa je i debi izdanje, EP Surgical Vicissitude na visokom nivou kvaliteta. Nije ovo neko izmišljanje novih formi u brutalnom death metalu ali jeste u pitanju tehnički ubedljiv metal koji uspeva da agresiju, tehniku i pamtljivost pesama pomiri na prilično dobar način. Produkcija takođe NIJE LOŠA mada je meni ovde kriterijum prevashodno da li se čuje bas-gitara. Čuje se i mada je zvuk napucan, ipak nije monoton i neslušljiv. Najvažnije je da su pesme dobre, brze, agresivne ali pre svega dobre. Ako volite Suffocation, Spawn of Possession i tako tu ekipu, Castrated će vam leći iz sve snage:
https://comatosemusic.bandcamp.com/album/surgical-vicissitude
Drugi album španskih Intolerance izlazi tek za par dana, ali smo ga već čuli na JuTjubu i vrlo je solidan. Waking Nightmares of an Endless Void je ploča finog old school čukanja, sa možda mrvicu prebudženim zvukom za moj ukus, ali sa prljavim, zaraznim tifovima, dobrim vokalima, puno lepog gruva. Intolerance nisu ni najbrži ni najagresivniji bend na svetu, ali imaju jednu autentičnu patinu i osećaj za pravljenje memorabilne death metal pesme. Fino je:
Werewolves ne skidaju nogu sa gas-pedale. Prolifični australijski death metal trio za pet godina postojanja izdao je evo već pet albuma i Die for Us nije ni u kom pogledu kompromitovan opus, niti kreativno, niti, jelte, intenzitetski. Werewolves su kao svoj brend odabrali agesivni, brzi, veoma vitriolični (!!!) death metal sa daškom blek metala, dodajući u sve mrvicu „tehničke“ egzibicije i Die for Us je pametno odmerena ploča sa jedva više od pola sata muzike, tako da neumoljivi tempo i neimilosrdno krljanje ne pređu u monotoniju. I produkcija je ovog puta zapravo malo dinamičnija, u iste svrhe, ali pesme su kao i uvek najjače oružje benda koji veoma pazi na to da njihov visokoenergetski juriš ne bude dosadan. Odlična ploča:
https://werewolvesdeathmetal.bandcamp.com/album/die-for-us
Evo nas na kraju, da preslušamo još i heavy metal izdanja te krosžarnovske radove. I, odmah, evo, slatki su Heavy Penalty iz Virdžinije sa svojim prvim demo snimkom, Demo 2024 a koji donosi četiri pesme u tradicionalnom NWOBHM stilu. Produkcija je jeftina, sirova, pa sve zvuči neposrednije, „realnije“, svirka je žustra, puna energije i jasne ambicije da se demonstrira vernost heavy metalu, a pesme su, pa, sasvim solidne. Heavy Penalty kapiraju žanr, imaju šmek i na odličnom su putu da osvoje srce i umove svih propisnih metalaca. Demo plaćate samo koliko želite a svakao stavite Heavy Penalty na radar:
https://heavypenaltyheavymetal.bandcamp.com/album/demo-2024
Honey Spider je dobro ime za bend a ni bend, iz Kanzas Sitija, nije za bacanje. Milquetoast/Iron Gland je EP sa jednom obradom Helmeta i jednom autorskom pesmom i sve je odlično. Bend ZVUČI veoma dobro, svira junački i generalno obećava puno dobre zabave na razmeđi noise rocka i metalcorea. Ljudski:
https://honeyspiderband.bandcamp.com/album/milquetoast-iron-gland
Deep Purple imaju novi album. Da ste me 1984. godine pitali da li će ovaj bend, već legendaran u tom trenutku, aktivan od šezdesetih i zapravo jedva ponovo okupljen nekoliko godina nakon raspada, četrdeset godina kasnije snimati nove albume, smejao bih vam se. Pa Deep Purple su već tada bili STARI LJUDI koji su dolazili po malo stare slave i novih para. OK, prvi post-reunion album, Perfect Strangers iz te 1984. godine nije ni bio loš ali niko na koncerte nije išao da sluša to nego, zna se, Smoke on the Water, Child in Time, Highway Star. A ipak, evo nas, četiri decenije nizvodno, sa bendom koji uredno koncertira i albumom koji… pa, mislim, ima šta da ponudi. Daleko od toga da mislim da će =1, kako se album zove, biti zapamćen kao nekakav značajan dodatak opusu benda kad se jednom budu svodili računi ali ovo je sasvim časna hard rok ploča na kojoj Ian Gillan zvuči kako treba, karakterno i teksturirano a jedan od najboljih bubnjara u rokenrolu ikada, Ian Paice, i dalje svira vatreno i moćno. Bend ovde ima i novog gitaristu, Irca Simona McBridea koji je Stevea Morsea zamenio još 2022. godine i koji je, da stavim na stranu da je u pitanju hard-bluzer kakav je ovom bendu svakako primeren, OSAM GODINA MLAĐI OD MENE. Pa vi sad gledajte. Enivej, McBride svira kako treba, sa nekim lepim omažima Blackmoreovim rešenjima u solažama, ali jasno je da je ovde Don Airely sada vođa navale kad su u pitanju harmonije i teme i ima tu vrlo lepe dinamike između gitare i klavijatura. Naravno, tu je onda i Glover koji sve drži na okupu rutinerski i bezbedno. Nema tu sad nekog eksperimenta, da ne bude zabune, ni na jednom mestu, ali album je, pa, ŽIV, produciran organski, odsviran pošteno sa dobrim raspoloženjem stavljenim u prvi plan i ja zaista ništa drugo ne bih tražio od Deep Purple u 2024. godini. Čuda se događaju:
Mnogo MNOGO mlađi su Highly Suspect iz Masačusetsa ali njihov gruverski hard rok ima dodirnih tačaka sa epohom iz koje Purple potiču. Novi album, As Above, So Below sadrži u sebi dovoljno hendriksovskog hard-bluza i gruva, ericburdonovske teksture i izrazito „britanskog“ psihodeličnog rokanja (mislim, slušajte Suicide Machine) da svi odemo kući zadovoljni. Plus, mislim, ovo je dosta dobro producirano i ima ostatke prirodnog zvuka.
Za hard rok koji ima južnjački, bluzerski šmek, sa sve ushim harmonikama, bacićemo se onda do… er… Finske? Falcon Trails zvuči veoma američki i na papiru i na albumu Coming Home, ali ovo je dvotrećinski finski i jednotrećinski britanski hard rok projekat vrlo kvalitetnog retro šmeka. Coming Home je ploča koja hard rok šeta između pomenutih južnjačkih, bluzerskih koordinata i urbanijeg, soulu bližeg zvuka i, uz vrlo pristojnu produkciju, sve to zvuči i dobro i autentično. Britanski pevač Lee Small ima dobar, erotičan, koverdejlovski glas i ovo je generalno ploča za belce koji vole crnu muziku:
Znate kako smo proletos slavili što dva od tri pevača iz istorije Iron Maiden imaju dobre solo albume u istoj godini? E, pa evo ga i treći. Paul Di’Anno’s Warhorse je izbacio album Paul Di’Anno’s Warhorse i Paulov nepogrešivi glas i duh su i dalje tu uprkos brojnim stvarima koje su napale njegovo telo. Mislim, Di’Anno je istorijski ispao prilična budala, jelte, i nije umeo da se čuva niti da zaista unovči svoje sviranje sa Maidenima (u nekom kreativnom smislu) ali ima on i šmeka i šarma i autentičnosti koje se čuju na ovom albumu. Hrvati iz Rapid Strike koji sviraju gitare su naravno na visini zadatka (kurio je da je Ante Pupačić svirao i sa Thompsonom pa ako ste Srbin i srpskoga roda možda budete imali i nepremostive moralne prepreke u slušanju ovog albuma) i mada ne znam ko čini ritam sekciju, sve ovo zvuči dosta zdravo. Ne sad nešto kao ORIGINALNO, inovativno ili išta slično, ali da album sadrži dovoljno prljavog rokenrola za ljude koji ne filozofiraju nego ZNAJU šta vole, sadrži:
Jupiter Cyclops su iz Feniksa u Arizoni ali sviraju kombinaciju hard roka i hevi metala vidno inspirisanog NWOBHM zvukom. Ne branim, i album Age of the UFOnaut je dosta simpatičan sa prilično retro zvukom i ponekom zaista finom pesmom. Bend generalno ima jedan ubedljiv late ’70s i early ’80s šmek i nastup i uspeva da čoveka osvoji gruvom:
https://jupitercyclops.bandcamp.com/album/age-of-the-ufonaut
Najklasičniji heavy metal ove nedelje stiže na trećem albumu indijskog kvarteta Against Evil. Naslovljena Give ‘Em Hell ovo je ploča VRLO oprobanih trikova i odsviranih fora, ali, iako ne originalna, uglavnom je dobra i ubedljiva. Against Evil razumeju kako se pišu zapaljivi rifovi i njima grade ložačke pesme i mada zaista neće dobiti Oskara za originalnost, svakako dobro dođu na ovu vrućinu. Full Speed Ahead ili Stay Dead! su pesme koje će svakom biti dobre da mlati glavom i tapka nogom:
https://againstevil.bandcamp.com/album/give-em-hell
Album nedelje je ploča namenjena samo probranoj klijenteli. To jest old school slamming death metal frikovima. Dakle, pričamo o tome da je izašao novi Cephalotripsy. Posle sedamnaest godina jedan od najvoljenijih slamming death metal bendova iz San Dijega (i uopšte, sa cele planete) više nije samo andergraund legenda sa jednim jedinim albumom, već, jelte, andergraund legenda sa DVA albuma. Između debija Uterovaginal Insertion of Extirpated Anomalies i ovogodišnjeg nastavka, Epigenetic Neurogenesis prošla je čitava epoha slama, sa novim bendovima, novim pogledima na žanr, ukrštanjima sa deathcoreom itd, a u svemu tome bila je konstanta da su Angel Ochoa i kolege snimili jedan klasik koji je, na neki način, označio i kraj jedne epohe u slemu. Neaktivni između 2012. i 2017. godine, Cephalotripsy za svoj drugi album imaju i novu, osveženu postavu, sa članovima Hideous Rebirth i Disgorge, ali se skoro ništa drugo nije promenilo. Svakako, zvuk je čistiji, ali ovo je i dalje štrokavi, podrumski slem bez trunke ambicije da se umili bilo staroj bilo novoj publici koju bi zanimalo išta drugo sem pećinskog, primitivnog slemovanja. I sad, zanimljivo je tu misliti i o tome koliko je vernost hardkoru prednost a koliko mana. Epigenetic Neurogenesis je bez ikakve sumnje ploča izuzetne čistote vizije, puna apsolutne slem-krtine, ali je i zamislivo da posle sedamnaest godina publika možda očekuje nešto revolucionarno. Sa svoje strane, ja sam samo srećan da Cephalotripsy i dalje zvuče autentično i da ISPORUČUJU ono zbog čega smo uopšte svi ovde. Dakle, tu neprekinutu nisku gruverskog slemovanja čije distorzirane gitare i neljudski vokali u konačnici kreiraju jednu toplu, prijateljsku, prijemčivu teksturu. Uronite:
https://cephalotripsy.bandcamp.com/album/epigenetic-neurogenesis
