Nedavno sam, a na uporno, višegodišnje nagovaranje svog brata, pročitao prva dva toma, to jest prvih dvadeset epizoda francuskog stripa Le Dernier Atlas (odnosno Last of the Atlases, ili u verziji za domaće tržište, Posljednji Atlas), izašlih na Engleskom jeziku. Ovaj serijal originalno izdavan za belgijski Dupuis počev od 2019. godine je publikovan na komad, jedna po jedna epizoda na Engleskom jeziku, od strane Europe Comics, dok je pouzdana hrvatska Fibra, kako i bog zapoveda, preuzela Dupuisov format od tri albuma, svaki od njih sa po dvestotinak strana, i sva tri publikovala između 2021. i 2022. godine. U kom god od ovih izdanja da pronađete svoju sreću, bićete bogato usluženi jer Poslednji Atlas je, a ovo ne govorim olako, jedan svetao primer kako strip-kao-televizijska-serija može da se uradi valjano i bez zamornih tangenti, preopširnih podzapleta, šlajfovanja u mestu. Poslednji Atlas, da ne bude zabune, ima mnogo likova, podzapleta i narativ koji se razvija sporo i metodično, ali ovo je strip pričan dinamično, sa zanimljivim, pitoresknim likovima, a njegov spoj više žanrovskih dimenzija jedne suštinski naučnofantastične priče funkcioniše jako dobro.
Jedan od dvojice scenarista ovog serijala, Fabien Vehlmann, kaže da je ideja za strip nastala još početkom veka, 2003. godine, kada je, baveći se uobičajenim hobijem isecanja slika iz novina i pravljenjem „nadrealističkih kolaža da stimulišem sopstvenu maštu“ parče krme broda, isečeno iz magazina Télérama zalepio na papir, i dodao mu naslov „Džinovi neba“, zamišljajući da je u pitanju otkinuta glava džinovskog robota u kojoj danas žive siromašne porodice. Vehlmann veli da je u ovoj slici video izvesnu melanholiju, narativni potencijal koji je prvo pokušao da pretoči u scenario sa Juanjom Guarnidom, ali njihova saradnja na ovom projektu nije otišla nikuda.
Vehlmann se vratio ovom zametku ideje nakon započinjanja inicijative Professor Cyclops (Professeur Cyclope), francuskog onlajn strip-magazina na kome je radio sa nekoliko kolega (Gwen de Bonneval , Brüno , Cyril Pedrosa , Hervé Tanquerelle) između 2013. i 2015. godine a de Bonneval mu je posle par godina traženja pravog načina da se narativ isplete sugerisao relansiranje serijala. Professor Cyclops je svojim formatom i diktirao dužinu epizoda pa je Poslednji Atlas na ime toga kasnije pakovan u celine od po dvadeset strana, a Vehlmann je, uzimajući za osnovu uspomene svog oca koji je bio pilot francuskog lovačkog aviona tokom Alžirskog rata, rešio da scenario okrene – između ostalog – ispitivanju francuske (bliske) kolonijalne prošlosti.
Professor Cyclops je bio magazin namenjen čitanju na tabletima, sa jasnom vizijom da se ovde stripovi proizvode za novu, tehnološki naprednu i ukrštanju medija sklonu generaciju – često se tu pominjalo da je ideja da se bude kao neka vrsta stripovskog HBO-a u smislu kreiranja mejnstrim sadržaja, ali na originalan način – i jedan od najpoznatijih radova koji je izašao iz ove priče je noir serijal Tyler Cross. No, mislim da se može snažno argumentovati da je baš Poslednji Atlas, sa svojim post-Professor Cyclops životom zapravo ovaplotio taj duh dramske ozbiljnosti i žanrovske sigurnosti koji je bio u korenu ovog magazina.
Vehlmann je, naravno, vrlo cenjen scenarista, sa solidnim brojem uspešnih stripova u biografiji (Green Manor, Le Marquis d’Anaon), ali je možda najbolja potvrda njegovog kvaliteta dugovačan rad na serijalu Spirou & Fantasio. I mada je Poslednji Atlas naizgled na sasvim drugoj strani u žanrovskom smislu, zapravo se u njemu može pronaći mnogo sličnosti sa Spiruom iz frankenovske i post-frankenovske ere, uključujući spretno uplitanje granične nauke sa realpolitikom, jedan snažan a opet ozbiljan impuls da se ide u smeru pustolovnog stripa a da se opet ne izgubi iz vida potreba da se priča i o nekim „stvarnim“ temama itd. Nije ni slučajno da je serijal bio vrlo toplo primljen na festivalima pa i dobio nagradu René-Goscinny za prvi tom.
Pomenuti Gwen de Bonneval sarađivao je sa Vehlmannom na scenariju – a ovo je samo deo njihove i inače plodne crtačko-scenarističke saradnje koja uključuje i stripove poput Samedi et Dimanche i Basile Bonjour za Delcourt. De Bonneval je, kao i Vehlmann, sarađivao sa Mathieuom Bonhommeom i radio na brojnim uspešnim stripovima za razne izdavače (Monsieur Forme (Delcourt), Gilgamesh (Dargaud), Messire Guillaume (Dupuis)). Glavni crtač na Poslednjem Atlasu je, pak Hervé Tanquerelle, izuzetno nadareni i svestrani crtač sa orgomnim brojem stripova u biografiji i glavni urednik Professor Cyclopsa za vreme života tog magazina. Na dizajnu je asistirao Fred Blanchard, još jedan vrlo iskusan francuski crtač, dok je kolore, nakon Tanquerelleove obrade olovke i tuša kompjuterom, radio Laurence Croix.
Poslednji Atlas ima jedan vrlo upečatljiv grafički identitet, sugerišući već svojim dizajnom da se priča događa u svetu koji bi trebalo da nam je poznat, ali koji se od našeg razlikuje na nekoliko ključnih načina. Ekstremna karakternost likova, fantastičan dizajn retrofuturističkih mašina, kinematsko kadriranje i „televizijska“ naracija sa čestim promenama scene onako kako priča prelazi sa kontinenta na kontinent i kreće se između brojnih likova, sve ovo stripu, uz izuzetno disciplinovan crtež i atmosferičan kolor, daje kvalitet jednog vrhunskog žanrovskog iskustva.
Ono što je istina je i da je Poslednji Atlas kompleksan narativ sa tako velikim brojem likova da čitalac posle određenog vremena mora da se podseća ko je ko, pogotovo ako je pravio pauze u čitanju. Priča je složena, veze između likova često deluju gotovo slučajne i od čitaoca se očekuje i malo dobre volje kako bi ispratio sve što se na njega baca, posebno ako je ulazeći u strip imao jednu ideju o onome što će čitati a onda shvatio da su scenaristi imali ne drugu ideju već MNOGO drugih ideja.
Poslednji Atlas počinje u savremenom Alžiru, ukazujući na neobične fenomene koji se tiču lokalne faune i klime. Ptice koje bi trebalo da migriraju ka Evropi tokom vrelog leta ostaju u Alžiru kao da nešto čekaju a ovo prouzrokuje i probleme sa ekološkom ravnotežom na ime pomanjkanja hrane za toliku količinu životinja tokom veoma suve, posne sezone. Nešto kasnije saznajemo detalje o mračnoj (bliskoj) istoriji ovog dela ogromne afričke države i šta je izvor radijacije o kojoj pričaju francuski naučnici i novinari koje susrećemo na početku.
No, priča se brzo seli u Francusku pokazujući nam kriminalca po imenu Ismaël Tayeb, sina alžirskih imigranata koji nikada u životu nije bio u Africi i radi za malo većeg kriminalca, uglavnom poslujući sa arkadnim mašinama za videogre koje mogu da budu transformisane u (ilegalne) kockarske aparate. Tayeb spletom okolnosti biva upleten u incident sa MNOGO većim kriminalcem, Francuzem sa bazom operacija u Alžiru koji u jednom retkom izletu do Francuske ne može da odoli a da ne napravi pičvajz, čisto da bi pokazao koliki je mangaš. Tayebova preduzimljivost privlači pažnju velike zverke i mada je rad za ovog čoveka skopčan sa puno rizika – u više scena u stripu vidimo ga kako sadistički kažnjava svoje sledbenike za percipirana sagrešenja – on pristaje da za njegov groš nabavi nuklearno gorivo koje će ovaj zatim skupo prodati na crnom tržištu.
Poslednji Atlas svoj naučnofantastični brajak zabija u tlo po dva očigledna osnova. Prvi je taj da je nuklearno gorivo o kome se priča zapravo ostatak pogona koji je terao velikog humanoidnog robota*, samo jednog od mnogo „Atlasa“ koje je Francuska razvila i serijski pravila u posleratnom periodu nuklearnog entuzijazma i proliferacije. Drugi je taj da je prisustvo velikih robota kojima su mnogi građevinski i slični poslovi mogli biti obavljani daleko brže nego standardnim mašinama dramatično izmenilo ne samo krajolik francuskih gradova već je i Alžir katapultiralo u smeru mnogo bržeg urbanog razvoja nego u „našoj“ vremenskoj liniji.
*zapravo „mecha“ jer Atlasi nisu autonomne mašine i zahtevaju da ljudi sede u njima i upravljaju njijhovim pokretima
Poslednji Atlas je, dakle uzbudljiv naučnofantastični triler u kome francuski kriminalac alžirskog porekla – a koji se od detinjstva ložio na Atlase i sanjao da se vozi u jednom od njih – sakuplja vrlo neobičnu ekipu saradnika za projekat koji, čini se, treba da bude poslednja odbrana planete od NEČEGA za šta niko ne zna je li invazija iz svemira ili nekakav drugi fenomen, ali istovremeno i metodična, kompleksna analiza francuske kolonijalne kontrole Alžira u dvadesetom stoleću.
Rat za oslobođenje Alžira od kolonijalnih vlasti je u istoriji sveta koju nam prikazuje ovaj strip počeo kasnije i trajao duže nego u našem svetu. DeGolov napor da modernizuje alžirsko društvo nije se oslanjao samo na Atlase, već i na postepeno uvođenje većeg stepena političkih sloboda za domicilno stanovništvo i njihovo lagano izjednačavanje sa Francuzima, uključujući ravnopravno učešće na nacionalnim izborima u samoj Francuskoj. Međutim, tenzije koje su krenule krajem šezdesetih eskalirale su u sedamdesetima, sa Miteranom koji će pokušati da ih smiri a onda – nakon njegovog neuspeha – sa ratom koji će na kraju dosegnuti vrhunac u formi nuklearnog incidenta što je donekle otreznio obe strane.
Priča koju strip prikazuje se, dakle, odvija u složenom geopolitičkom trenutku, naročito na transverzali Francuska-Alžir, pa kada se ono nešto iz pustinje pojavi i postane kredibilna pretnja, čini se, čitavom svetu, fokus priče se širi da obuhvati i Indiju, zatim i neke druge države.
Treba to sve ispratiti jer, kako rekosmo, Poslednji Atlas ima mnogo likova sa mnogo različitih agendi, mnogo intrigantnih stvari koje se dešavaju a čija misterioznost vuče čitaoca napred, ali mu gustina radnje i mnogo različitih lokaliteta na kojima se ona odvija garantuju sporo dosezanje odgovora za kojima žudi.
No, sklon sam da kažem da sa Poslednjim Atlasom ovo NIJE problem jer je radnja uvek interesantna i dinamična, svi likovi su takođe zanimljivi i karakterni i nikada nemate utisak da čitate o nebitnim dešavanjima likova bez kojih bi priča sasvim lagodno postojala i zapravo bila efektnija. Naprotiv, scenaristi uvek koriste priliku da kroz likove oslikaju istoriju sveta, da propitaju političke realnosti i socijalne tenzije i mada, da, Poslednji Atlas ima tu „strukturu televizijske serije“, pogotovo u kasnijim epizodama gde priča stalno skače sa kraja na kraj sveta i između mnogo likova, on ne gubi zamajac i uvek vas drži na udici, sa jasnim razumevanjem kako da kreira efektna krešenda na krajevima sezona.
Naravno, izuzetan crtež i kolor u ogromnoj meri zaslužni su ne samo za kvalitet pripovedanja već i za identitet stripa, sa upečatljivim dizajnom robota, ali i njihovim kredibilnim smeštanjem u svet koji je realističan, koji ima opipljivu istoriju i socijanu teksturu što ih vidite pred svojim očima i pre nego što pročitate tekst. Poslednji Atlas pleni svojom uverljivošću i zaista postiže taj željeni „HBO“ efekat gde se fikcija i realnost, žanrovska obrada i ozbiljne teme spajaju bez šavova i tenzija. Ako biste da ga čitate na Francuskom, evo Dupuisovog sajta, digitalne edicije engleskog prevoda Amazon prodaje ovde, a Fibrina izdanja možete potražiti u domaćim prodavnicama ili ih naručiti direktno od izdvača.
