Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
„OPET Sun Ra?“, kriknete vi iznenađeno, a ja vas hladno pogledam. „A, što? Mislite da je izašlo nešto bolje u proteklih nedelju dana? Mislite da je izašlo nešto bolje u ovom VEKU?“ Dok god ga Irwin Chusid bude vadio iz rudnika ja ću ovo zlato da kupujem i da slušam, moliću lepo. A i vama to želim, pa zato danas sa vama delim i Sun Ra: Excelsior Mill, snimak star skoro tačno četrdeset godina na kome omiljeni Sonny svira orgulje kao da je odrastao u porti neke pristojne crkve, svako se jutro umivao svetom vodicom i doručkovao samo naforu.
Iz prethodne rečenice je jasno da nemam mnogo iskustava sa crkvama, ali to zaista nije toliko bitno za ovu priliku jer Excelsior Mill, i iz imena se to vidi, nije snimak performansa u crkvi već u, er, mlinu? Konkretno radi se o firmi Dupre Excelsior Mill (puno ime Du Pree Manufacturing Company Excelsior Factory), koja je na ovom mestu u gradu Atlana, državi Džordžija u SAD, negde u 1890ima sagradila postrojenje za preradu drveta. Vikipedija uslužno kaže da se „mill“ prvi put pominje 1899. godine ali da je moguće da je kasnije sagrađena nova zgrada i da je to ono gde je Sonny svirao. Dakle, da bude jasno, ovo nije „mlin“, kako bismo mi intuitivno preveli reč „mill“ jer ni „excelsior“ nije produkt koji bismo mi ovde uobičajeno dobijali iz mlinova. „Drvena vuna“, kako mi to ovde zovemo jedan je od produkta strugara pa je zapravo Sun Ra, ako me pratite, orgulje svirao u – bivšoj strugari sagrađenoj krajem devetnaestog veka.
Otkud orgulje u strugari? Odlično pitanje! Pošto je potražnja za drvenom vunom ozbiljno opala do kasnih šezdesetih godina dvadesetog veka, makar u ovom delu Sjedinjenih američkih država, sve slične firme su se pozatvarale ili su ovaj fabrički prostor koristile za skladištenje, tako je i vlasnik ovog postrojenja je negde 1977. Ili 1978. godine njemu radikalno promenio namenu – a već je godinama bilo magacin – i na ovom mestu otvorio, nagađate, piceriju.
Dobro, ne samo piceriju, vikipedija navodi i da je ovo bio „barrio“, dakle, u ovom kontekstu, to je bilo i mesto za okupljanje i socijalni život stanovništva poreklom iz latinske Amerike pa je pored služenja pića i hrane kulturni program bio zapravo bogat, kažu, od puštanja filmova do izvođenja Šekspirovih komada. A onda, ovaj je prostor imao i orgulje. Konkretno, poslednji komad klasičnih orgulja na američkom jugu, kako tvrdi Irwin Chusid u kratkom tekstu vezanom za album, jedan old school instrument proizveden od strane čuvene američke firme Wurlitzer. Otkud orgulje u piceriji? To istorija, nažalost nije zabeležila, ali se zna da je bluz pijanista Willie „Piano Red“ Perryman pred kraj osamdesetih relativno redovno nastupao u ovom prostoru i svirao dotični instrument. Excelsior Mill je zatvoren 1989. godine, renoviran, pa je prostor pretvoren u noćni klub i koncertni prostor The Masquerade koji uspešno radi od tada sa gomilom umetnika iz, jelte, alternativnijih žanrova popularne muzike koji tamo nastupaju, i, preživevši razne džentrifikacije i selidbe, i danas postoji na drugoj lokaciji u istom gradu.
No, nastup o kome danas pričamo urađen je negde na polovini originalnog života picerije Excelsior Mill, tačno na novogodišnje veče 1984. godine, i verovatno nikada niste prisustvovali svečanijem ispraćaju stare i dočeku nove godine od ovog kome prisustvujete sa četiri decenije zakašnjenja i samo pasivno slušajući nezemaljske zvuke koje je Sonny proizvodio, za ovu priliku solo.
Ovo nije, da pojasnimo, POTPUNO nepoznat snimak. Petnaestak minuta sa ovog nastupa je već bilo objavljeno na albumu koji je Sun Ra objavio 1985. godine u limitiranom tiražu i sa naslovima koji su u nekim verzijama bili „Stars That Shine Darkly“ a u drugim „Hiroshima“. Na prvoj strani ploče bio je snimak sasvim drugog nastupa iz Evrope 1983. godine a na drugoj petnaest minuta, jelte, Hirošime.
Za ovu priliku, integralni snimak nastupa naslovljen je, prigodno, Beyond Hiroshima/Excelsior i u pitanju je tipično urnebesna svirka u kojoj se od eksperimentalne avangarde do vodvilja stiže u dva laka koraka, a čitava kompozicija (i improvizacija) imaju senzibilitet postmodernog obreda. Na kraju krajeva teško je pomisliti da Sonny, opsednut kosmosom, matematikom, brojevima i rasporedima nebeskih tela nije video nikakvu simboliku u tome da se svira tačno na novogodišnje veče.
Zvuk ovog izdanja, naravno, nije naročito kvalitetan, Sonny je ovde najverovatnije snimljen sa samo jednim, najviše dva mikrofona – naravno da nemamo pojma ko je ovo snimao niti, jelte, „producirao“ – ali ta partizanština značajno doprinosi kakvoći iskustva i daje muzici jednu here-and-now dimenziju. To da ne čujemo samo same orgulje, već i to kako se njihov zvuk odbija po prostoriji, distorzira i interferira daje, razume se, i jednu crtu nezemaljskog svirci koja je već u startu donekle apokaliptična.
Verujem da Sonny nije Hirošimu potezao slučajno i mada ova kompozicija ima i elemente bluza pa i pomenute vodviljske, više konvencionalno zabavne momente, veliki njen deo otpada na snažno distorzirane, atonalne pasaže, disonantne teksture, disharmonična arpeđa. Ono što svakako treba pamtiti u vezi sa ovim jedinstvenim muzičarem i misliocem je da on nikada nije prestajao da evoluira svoj zvuk, da istražuje muziku, matematiku, kosmos, pa i da za njega koncept „zone komfora“ naprosto nije postojao.
Utoliko, iako pre svega pijanista i predvodnik velikog, kompleksnog orkestra, Sonny je u svojoj dugačkoj karijeri snimio više solo pijanističkih albuma. A onda je negde krajem žezdesetih počeo da se interesuje i za sintisajzere, kada su ovi počeli da postaju dostupni običnom svetu, da bi tokom sedamdesetih i osamdeseth relativno često koristio električne i elektronske instumente u svojim izvođenjima. Kao obožavalac svga „kosmičkog“, Sonny je u električnim instrumentima čuo zvuk budućnosti i svemirskog prostranstva i neki od njegovih albuma su urađeni sa Fender Rhodes sinsisajzerima, a prvi njegovi snimci kako svira na električnim orguljama datiraju još iz četrdesetih godina prošlog veka.
No, Excelsior Mill je do sada prvi i jedini (integralni) snimak Sonnyjevog nastupa sa klasičnim orguljama, sa sve pedalama i ogromnm cevima iznad klavijature i ovo je, prosto, APOKALIPSA. U pozitivnom smislu. Sonny na ovom snimku zvuči kao da se rve sa silama prirode, kao da stopalima i prstima upravlja olujama, zemljotresima i sa neba skida komete. U prvo vreme nećete biti sigurni ni da slušate pravi album ubeđeni da čujete duvače i perkusioniste kako sparinguju sa orguljašem, ali ovo je, da bude jasno, sve jedan čovek, naučen da muziku (i život) posmatra kao totalitet i da sebi ne postavlja granice kada svira.
Orgulje, naravno, imaju jedinstven zvuk, bogatstvo boje koje nema ni jedan drugi instrument, volumen koji čak i električni instrumenti jedva da uspevaju da podražavaju i Sonny je, pogotovo negde na sredini nastupa i sam očigledno opijen onim što ova sprava može da proizvede, pa tokom jednog dugačkog perioda on niže hipnotičke akorde, jedne preko drugih stavlja slojeve osnovnih tonova iznad kojih prska sitne, kristalno čiste note na desnoj strani klavijature… Kada iz svega ponovo izroni perkusionistička kompulzija a Sonny na licu mesta izmisli melodiju koja zvuči kao da se ogromna vojska sprema za trijumfalni marš, zateći ćete sebe na sasvim drugom mestu od onog na kom ste mislili da ste bili na početku nastupa. Nova godina? Ne, drugovi, ulazimo u novu EPOHU.
A ovde se stvari ne završavaju. Sonny do kraja nastupa kreira apsolutni sonični bioskop, dajući nam sinemaskopske širine i slikanje širokim pokretima po nebu, marševske ritmove i kosmičke spirale u koje nam se uvijaju i duh i intelekt dok ne otvorimo oči i shvatimo da ne znamo koliko je vremena prošlo. Četrdeset? Četrdeset hiljada? Četiri milijarde?
A zamislite kako je bilo ljudima koji su ovo slušali uživo.
Sa Sonnyjem nikada niste mogli unapred znati šta dobijate – ponekada biste očekivali free jazz a dobili biste Walta Disneyja, onda bi naleteli na surf ploču, na gomilu doo wop singlova, pa na album koji je ceo u egzotičnim žičanim instrumentima koje sviraju članovi duvačke sekcije njegovog orkestra (o ovom albumu uskoro opširnije jer izlazi proširena verzija) – ali ste uvek znali da nećete dobiti ništa lažno, isfolirano, ili polovično pripremljeno. Sonny je uvek i svuda ulazio za sve pare pa je tako i ovaj album prilika da čujete Sun Ra u najogoljenijijoj formi, kao čoveka koji ceo život provodi u jednom neprekinutom obredu i čije ruke – i noge – kreiraju kosmos u vazduhu ispred vas.