Brojimo sitno do istorijskog (drugog) nastupa Suffocation u Beogradu pa sa puno entuzijazma ulazimo u ovonedeljni metal pregled uglavnom lišen nekih BOMBASTIČNIH izdanja (pošto nisam fan ni Ghost ni Dream Evil) ali sa zapravo dosta dobrih albuma, demo snimaka, EP-jeva…
Dakle, prvo blek metal. Belorusi Inthuulu mi bili dobri i pre dve godine, kada su izdali svoja dva prva albuma, pa je i novi album, Harbinger of Sorrow, dočekan sa dosta pozitivne anticipacije. I Inthuulu nisu razočarali, ovo je dostojan nastavak dosadašnjeg opusa, hladan, melodičan, emotivan a dostojanstven blek metal sa severa, opsednut smrću i propadanjem, a u svemu tome veoma disciplinovan i kvalitetno odsviran/ produciran. Inthuulu pišu evokativne, pamtljive melodije ali to skoro da po definiciji očekujete od slovenskih blek metal bendova. Kvalitet svega ostalog – aranžmana, svirke, studijskog zvuka, koji bend drži na visokom nivou – izdvaja ih od sabraće. Odlična, ODLIČNA ploča:
https://inthuul.bandcamp.com/album/harbinger-of-sorrow
https://darkeastproductions.bandcamp.com/album/inthuul-harbinger-of-sorrow
VRDRBR su dva anonimna Nemca sa debi albumom Verderber i mada generalno nemam previše vremena ni apetita za depresivne blek metal bendove, ima neke sirovosti i neposrednosti na ovoj ploči koje su mi bile simpatične. VRDRBR u prvom redu imaju vrlo sveden miks i zvuk, bez rasplinutosti karakteristične za DSBM bendove, a onda je i svirka nekako žustra, znojava, ubedljiva, uprkos melanholičnim harmonijama. Odozgo dolaze vokali koji zbilja sugerišu narušeno mentalno zdravlje i onda sve nekako završava kao solidan paket:
https://vrdrbr.bandcamp.com/album/verderber-2
Grci Kvele sa svojim četvrtim albumom, Frostbitten Apocalypse, zvuče prilično old school i opasno. Iako bend svira negde od kraja prve dekade ovog veka (prvi demo su izbacili 2009. godine), u njihovoj muzici je vrlo izražen drugotalasni pristup zvuku i kompozicijama pa i nova ploča podseća na severnjačke klasike u rasponu od Gorgoroth do Watain, radeći u omeđenom prostoru i u pogledu tehnike i u pogledu produkcije. No, Kvele u svemu tome ostavlaju utisak autentičnosti, i sa produkcijom koja je takođe old school i dosta prirodna uspevaju da osvoje mnogaja ledena old school srca:
https://kvele.bandcamp.com/album/frostbitten-apocalypse
Belgijanci Nether sviraju blek metal ali se oblače kao trešeri, pa onda ovo nije onaj najnihilističkiji, od sveta razdvojeni blek metal nego nešpto prijatnija, melodičnija njegova varijanta. Drugi album benda, The Blood of Rats nudi urednu, disciplinovanu, prilično mošersku sivrku i čist ali ne naročito skup zvuk. Melodije nisu prenaglašene, a i ploča ima dovoljno brzine za moje potrebe pa sam rad da je preporučim:
https://voidwandererproductions.bandcamp.com/album/the-blood-of-rats
https://warproductions.bandcamp.com/album/wpcd051-pre-order
Tu su i Indonežani Demon Sacrifice koji se oblače kao, uh, demonski bajkeri, i slikaju se u nekoj pećini. Primereno zvuku njihovog demo snimka, Under the Blacklight of Divine koji je sirov, psihodelični blekend pank što bi trebalo da se svidi i pankerima i trešerima i svima koji vole muziku istovremeno i konfrontativnu i komunikativnu. Ovo je jedan od onih primera gde se korus-na-gitari-sve-vreme isplatio i taj efekat muzici daje psihodelični, bolesni ali zarazni kvalitet. Slatko je:
https://ironboundrecords.bandcamp.com/album/under-the-blacklight-of-divine
Švedski duo Black Birch snimao je po jednu pesmu poslednjih dvanaest meseci a sada tih dvanaest pesama čini njihov debi album, Black Birch. Sladak koncept, nekako hroničarski, a i muzika je prilično okej ako volite atmosferični, antifašistički blek metal. A ko ga ne voli? Only fucking assholes, eto ko! Dobro, ja nisam NAJVEĆI ljubitelj atmobleka na svetu, ali Black Birch su nekako neposredni, jednostavni, producirani dovoljno organski za moje potrebe a pevačica Gina Wiklund ima dobru vokalnu tehniku i kad se ovde zakrlja kako treba, srce mi je na mestu. A krlja se!
https://blackbirch.bandcamp.com/album/black-birch-2
Na sasvim drugoj strani skandinavskog blek metal spektra, da ne kažem crne, jelte, severnjačke duge, su Curse upon a Prayer, satanistički duo sa, evo, već četvrtim albumom za deceniju i kusur rada. The Worship: Orthoprax Satanism je satanistička, ali ne sirova ni nesuptilna ploča. Zapravo, sirovosti ovde ima BAŠ koliko treba između epskih rifova i himničnih melodija, da se čuva ravnoteža haosa i bezumlja. Curse upon a Prayer su vrlo umešni u pisanju i aranžiranju, sviraju ubedljivo i energično, i ovo je album poštenog, ponosnog satanizma, kao iz bakine kuhinje, ako vam je baka bila, jelte, Elizabet Batori:
https://thecursedorder.bandcamp.com/album/the-worship-orthoprax-satanism
https://korpituli.bandcamp.com/album/the-worship-orthoprax-satanism
Hyrde je jednočlani paganski blek metal projekat iz Bristola a njegov jedini član, koji se oblaći kao srednjevekovni vojnik i tako slika, Connall Lee aka Osbryht ima još nekoliko jednočlanih projekata. Standardna priča, ali prvi demo Hyrdea, naslovljen Þes Fyrn Ēþelland mi je nekako sladak sa svojim ultra sirovim, jedva produciranim a opet kompetentnim blek metalom, što meša Staroengleski, srednjevekovne melodije i pankersko krljanje. Lee je svakako solidan muzičar i kompozitor i ove su pesme, iako ne sad nešto REVOLUCIONARNO nadahnute, sasvim prijatne i pitke, i u nekoj lepšoj produkciji bile bi i kredibilni hitovi. A i ovako su lepe:
https://hyrde.bandcamp.com/album/es-fyrn-e-elland
https://nocturnalcurserecords.bandcamp.com/album/hyrde-es-fyrn-elland
Kanađani Wormwitch su PREVIŠE glasno masterovali svoj peti, istoimeni album. Ali ajde, ovo je toliko agresivna muzika da valjda taj zvuk u kome se sve raspada ima nekog smisla. Wormwitch su krenuli kao blackened crust postava ali ovo sada je čist, razarački blek metal u kome ima NEKAKVE suptilnosti u osnovama pesama, ali su onda izvedene sa maksimumom divljaštva i agresije. Nije to ni glupo ni primitivno, samo je usredsređeno na to da vas poravna sa patosom, a ako ste u stanju da pored ovakvog masteringa čujete dobre gitarske solaže i smislene promene ritma i tempa, Wormwitch će vas zadovoljiti i na više od jednog plana. Meni su odlični, ali ja se generalno palim na ovako agresivnu muziku:
https://wormwitch.bandcamp.com/album/wormwitch
Pa onda idemo na doom metal, stoner rock, sludge metal, hard rok i psihodeliju. Cenozoa je grčki jednočlani projekat gde se spajaju post metal i doom metal, ali sa dosta osobenim rezultatima. EP Pangaea uspešno barata i etničkim muzičkim motivima i emotivnom doom metal atmosferom i melodičnim rifovima, bez problema se koristi klavirom i ima iznenađujuće zanimljiv miks i zvuk. Većina bendova na planeti doživljava „post metal“ deskriptor kao dozvolu da svoj kompletan zvuk pogura u crveno sa gitarama ispresovanim u betonski blok i nula dinamike u konačnom masteru pa je u takvom kontekstu ovo izdanje izuzetno prijatno iznenađenje, sa dinamikom, separacijom, post metalom shvaćenim ne kao još jednom readymade formulom već kao SLOBODOM da se metal meša sa drugim stvarima. Fino:
https://cenozoa.bandcamp.com/album/pangaea
Švajcarci Kahfa sviraju neki fuzz rock sa pevanjem (well, više recitovanjem) na Francuskom. Album Le poison & la reine ima šarma i nekako je neobavezan i zabavan, sa simpatičnim gruvom, solidnim zvukom, dosta momenata gde se trese glavom i lupa nogama:
https://kahfa.bandcamp.com/album/le-poison-la-reine
Season Of The Witch iz Virdžinije na drugom albumu, Vol. 2 zvuče razvaljeno. Ali, što se kaže, u pozitivnom smislu. Ovo je psihodeličan, bluziran stoner rok odrađen organski, prirodno i sirovo pa iako sve to povremeno bude na ivici običnog džemovanja, bend ima dovoljno strasti i eksperimentalne ambicije da se izvuče i napravi nešto vredno da se posluša:
https://seasonofthewitchswva.bandcamp.com/album/vol-2
Brazilci Gods & Punks izdali su svoj novi album za Electric Valley Records a to je praktično garancija da muzika valja. Death je 39 minuta old school hard roka i doom metala, ali i jedan konceptualni narativ ispunjen iommijevskim rifovima, ozijevskim vokalima, pravovernim, klasičnim gruvom. Nema ovde skoro ničeg modernog, naprotiv, album je prkosno staromodan, prljav, sirov u produkciji i svirci, ali ima puno šarma:
https://evrecords.bandcamp.com/album/gods-punks-death
https://godsandpunks.bandcamp.com/album/death
Treći album teksaških Communion je prilično sočna, mesnata ponuda, ako BAŠ volite teški, mučni doom/ sludge metal. Naime, Grotesque Heraldry je ploča bez kompromisa u svojoj ambiciji da iznese tešku, sporu, mučnu muziku na astal, pa da se vi sa njom snađete kako znate i umete. Pesama ima svega tri, ali ni jedna nije kraća od dvanaest minuta, zvuk je težak, lepljiv, moćan i zavodljiv, bend svira izvrsno, kreirajući dramu koja uspešno opstaje preko ovako dugih trajanja kompozicija. Communion nisu tek još jedan funeral doom kombo koji ponavlja stvari što su ih pre njih drugi već kanonizovali i Grotesque Heraldry je ploča koja sporost i težinu donosi pred nas sa novom, autentičnom svežinom:
https://communiontx.bandcamp.com/album/grotesque-heraldry
Psychedelic Witchcult nisu mrdnuli ni milimetar sa pozicija na kojima su bili sa debi singlom prošle godine. Prvi album, They Used Dark Forces je isti taj lo-fi, ultradrogirani, hororom pokretani psihodelični okultni doom metal i ako ste ga voleli tada, volećete i sada. Šveđane apsolutno ne zanima nekakva svetska slava i opšte prihvatanje njihove vizije, ovo je muzika striktno za hardkor stoner-doom-okult publiku i ostali tu nemaju šta da traže. Slatko je:
https://psych-witchcult.bandcamp.com/album/they-used-dark-forces
Kvebečani Alvar su vrlo zanimljiva zverka. Njihov aktuelni EP (mada, pošto su pesme ogromne, zapravo minialbum), Réminiscence je u suštini post (doom) metal ploča, ali onda ima i blek metal agresije i brzine između sporih, meditativnih, blago disonantnih pasaža, a ima i čistog, old school doom metala. Bend bi možda bio i efektniji da se odluči za jedan od ovih smerova i unutar njega razvija svoje ideje ali i ovako je materijal zanimljiv, produciran sasvim podnošljivo i vredi da se čuje:
https://alvarofficial.bandcamp.com/album/r-miniscence
Kolege iz Ontarija, Absorb su nešto slično samo na najmučnijim podešavanjima. EP Smog ima tri pesme, sve su preko osam minuta i ovo je abrazivni, teški, spori doom-sludge koji melje sve pred sobom nisko naštimovanim gitarama, paklenim udarima bubnja i divljačkim vokalima. Nije lako da se istrpi ali kad uđete u ovaj gruv, ne izlazite iz njega do kraja:
https://absorbmetal.bandcamp.com/album/smog
Zna se da sam dosta težak kad je u pitanju instrumentalni stoner rok, ali evo, El Spuremo iz Severne Dakote mogu da preporučim. Njihov album, Signor Morte Improvvisa jeste u principu snimljen džem-sešn, ali ima tu dosta dobre saradnje između muzičara, bluz i folk komponente ovog psihodeličnog zvuka su lepo upletene i rade kako treba a zvuk orgulja koji je jednako dominantan kao i zvuk gitare mi jako prija:
https://elsupremo.bandcamp.com/album/signor-morte-improvvisa
Ako doom metal volite da tropšite samo u njegovoj najepskijoj, najraspevanijoj formi, pa ako je moguće da bude i malo folklorne dimenzije u svemu tome, IMATE SREĆE. Rusi Scald su dvadestesedam godina nakon albuma prvenca snimili nastavak i nazvali ga, sugestivno, Ancient Doom Metal. Jako je to cheesy i melodično i sve to, ali ko voli, mislim da će biti u ekstazi. Ovo je kao da ste sve albume my Dying Bride i Paradise Lost srolali u jedno i popušili na eks:
Čuli ste za ravnozemljaše, ali evo ima ih i koji misle da je Mesec ravan. The Moon is Flat iz Vašingtona sviraju prijatan, na momente sasvim hipnotičan psihodelični, teži rok. Album A Distant Point of Light ima neužurban, relaksiran tempo, kreirajući prijatan gruv međuigrom gitara, bubnjeva i klavijatura, da bi ga onda postepeno apgrejdovali u monumentalne, epske komade glasne psihodelije. Trik jednostavan na papiru, ali treba umeti konzistentno ga izvoditi iz pesme u pesmu. The Moon is Flat to postižu uz dosta elegancije, sa hardrokerskim šmekom i pristojnom produkcijom na svojoj strani. Veoma prijatno iskustvo a plaća se koliko sami želite da date:
https://themoonisflat.bandcamp.com/album/a-distant-point-of-light
Kad Šveđani zasviraju psihodelični, okultni rok, mi ostali možemo samo da se sklanjamo. The Other Sun su iz Gotenburga, a album je kao teleportovan iz najbolje sezone sedamdesetih godina prošlog veka. Ovo je okultno, atmosferično, psihodelično i odsvirano sa neverovatnom količinom entuzijazma ali i vrlo internalizovanog respekta za ritualnost ove muzike. Sam miks i mastering jesu bučniji od onog kako bi to bilo IDEALNO, ali pesme su napisane predobro a bend zvuči tako autentično da ne mogu da im odbijem mnogo poena. Osam pesama apsolutnog blagoslova:
https://theothersunsweden.bandcamp.com/album/daimon-devil-dawn
Sad smo u narednoj sekciji: thrash i speed metal, hardcore i grindcore, pa death metal. Witches Brew je firma koja bira šta će da izda pa u većini slučajeva možete biti sigurni da će to vredeti da se čuje. Vectis / Grimsever je split EP između portugalskih Vectis i kalifornijskih Grimsever. Ovi prvi su kvartet i njihov black-thrash metal je u savršenoj formi (plus je natprosečno pristojno produciran) u ove dve pesme. Sjajno! Grimsever je jedan čovek, Adrian Malum, i mada i on svira blackened thrash, njegove pesme su melodičnije, rokerskije, epskije, možda bliže onom kako sada zvuči, recimo, Hellripper. Svakako je i ovo odlično producirano, štaviše, Grimsever zvuči SVETSKI, pa pričamo o izdanju sa kojim nemate šta da pogrešite:
https://witchesbrewthrashes.bandcamp.com/album/vectis-grimsever
https://vectis.bandcamp.com/album/vectis-grimsever-split
Rodno mešoviti Rumuni Goatrocity vrlo časno pružaju šest pesama old school blackened thrash metala na EP-ju Atrocity of God. Nema tu skoro nikakve filozofije, pesme su primitivne i prijemčive, rifovi simpatični, produkcija sirova, ali ne toliko sirova da stoji na putu užitku. Ko voli ovakvu muziku, dakle, Sodom, Destruction i slično, neće pogrešiti sa Goatrocity:
https://goatrocity.bandcamp.com/album/atrocity-of-god
Razume se i Death Racer iz Linca u Austriji cepaju blackened thrash metal. Njihov debi album, From Gravel to Grave, objavljuje Dying Victims Productions pa već unapred znate da ćete ovde dobiti patiniranu muziku, produkciju koja prezire savremenu plasitčnu beživotnost (a sama za sebe je sasvim solidna, sa tankim, oštrim gitarama, velikim basom, dinamičnim bubnjem), ukratko, autentičnost. Pesme su lepe, starinskog šmeka i dobrih rifova, sa odvrištanim, demonskim vokalima i tempom koji je jak ali ne prebrz. Smrti ionako niko nije umakao:
https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/from-gravel-to-grave
„Normalan“ thrash metal stiže nam iz Kenta u Engleskoj. Chemical Storm imaju jedan EP iz 2018. godine i sada imaju još jedan, Digital Dementia. I dobri su, ovo su četiri pesme strejtforvard trešeraja bez filozofije, samo rifovi, čukanje, i mošerski gruv. Bend ima solidnu produkciju, ima i pevača zbog koga me njihova muzika podseća na Lich King a što je popriličan kompliment. Nema neku IZRAZITO originalnu dimenziju, ali je ovde kompetencija na visokom nivou i materijal je ugodan i pitak:
https://chemicalstorm.bandcamp.com/album/digital-dementia
Pa onda imamo i Toxic Messiah sa američkog Srednjeg zapada. Bend je imao jedan singl pre dve godine ali je EP Divinity sa svojih pet pesama onaj pravi propisni debi za grupu koja definitivno obećava. Toxic Messiah sviraju thrash metal sa samom mrvicom power metal melodičnosti, no ne morate brinuti za kvalitet. Rifovi su naloženi, često negde između Slayera i Metallice, vokali su promukli i ekspresivni, tempo solidan. Plus, EP se daje po ceni koju sami odredite. Fer!
https://toxicmessiah.bandcamp.com/album/divinity-2
Brazilski rodno mešoviti trio Tyranno svira blackened thrash/ death metal, dakle, spaja sve najbitnije žanrove ekstremnog metala pod jedan kišobran. Ekipa iz Rija ima već dva albuma a novi EP, The Last Nail in the Coffin udara poslednji, jelte, čavao u kovčeg. Ne znam da li bend posle deset godina svirke ovo nudi kao svoje poslednje izdanje, ništa ne kažu na, jelte, mrežama, ali ovo je dobra, vrlo old school i old school dramatična muzika koja se ne loži na produkciju i skupoću ali ume da napravi i kinematski ambijent i nije samo prosta krljačina. Prelepo:
https://tyranno666.bandcamp.com/album/the-last-nail-in-the-coffin
Još black thrasha stiže iz Džordžije na novom EP-ju sastava Krypt. Nazvana Great Spawn of the Worms of the Earth, ova ploča od svega četvrt sata ima i mnogo dobrog thrash metal rif-rada i dosta ubedljive blekmetalske atmosfere. Lepo je to uklopljeno i bend na momente zvuči kao Slayer ili Bathory u nekakvoj hardkor varijanti. Slatko!
U Category 7 svira Phil Demmel, dakle, bivši gitarista Vio-lence, Machine Head, Lamb of God pa na kraju i Slayer (i Kerryja Kinga) a peva John Bush, bivši pevač Anthraxa i i dalje pevač legendarnih Armured Saint. I ostala tri člana su face sa kilometražom i iskustvom pa je jasno da debi album, Category 7 zvuči kao nekakva thrash/ heavy metal supergrupa koja je rešila da konačno okrene neki keš za sebe. Sasvim je to lepo, pitko i isporučuje sve rifove, gruv i kafanski dert koji očekujete. Nema naročito mnogo ambicije ovde da se prevaziđe ono što je bilo ko od članova radio u prošlosti, ali ugodno je:
https://category7.bandcamp.com/album/category-7
Liverpulski Coughin’ Vicars sviraju TOLIKO dobar pank da mi je teško da ulijem sav svoj entuzijazam za njihov album Curses & Prayers LP u tekst. Ovo je istovremeno old school, a da ima progresivnu, zrelu, odraslu crtu, istovremeno me podseća na milion bendova sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih a da nije imitacija ni jednog. No, bezbedno je reći da, ako ste ikad voleli bendove u rasponu od Rudimentari Peni i Subhumans pa do, recimo, PIL i Joy Division, sa Coughin’ Vicars ne možete da promašite. Dakle, ima tu i postpanka ali u najčitijoj, najiskrenijoj formi, kao nadgradnja a ne ograđivanje od panka, zvuk je jeftin a ODLIČAN, pesme su dinamične, izvedbe strastvene. Mislim, mnogo je dobro:
https://coughinvicars.bandcamp.com/album/curses-prayers-lp-pre-order
Hardkor koji sviraju portlandski (iz Oregona) Hard Pill je mnogo agresivan. I na ivici je nu metala. Ovo je nabadačka srednjetempaška muzika, sa tri pesme nervoznog gruva na EP-ju Into the Woodchipper with You, vokalima koji spontano dođu i do death metal registra, generalnom metalcore energijom koja je dobro iskorišćena:
https://hardpillpdx.bandcamp.com/album/into-the-woodchipper-with-you
Hrobar na Slovakom, naravno, znači grobar a u pitanju je, kako i sami kažu, old school crossover ekipa. Album MŔTVY ŤAH (što, pretpostaviću, znači „dead lift“) ima čak devetnaest pesama i nagađate već da su kratke, jednostavne, nastale ukrštanjem pankerske nervoze sa malo metalske discipline. Gitarista svakako voli da se pokaže kad solaže dođu na red i ima i sa čime. Vrlo old school, producirano sirovo i veoma šarmantno. A po ceni od koliko date i PRISTUPAČNO:
https://hrobar.bandcamp.com/album/m-tvy-ah
I Maležani Iron Gaze sviraju krosover, barem po sopstvenom priznanju, ali njihov debi EP, Exordium, je teži, mračniji, hermetičniji. Ovde nema mnogo koketiranja sa pankom, skejtbordima, zezanjem, muzika je disciplinovana, čvrsta, mučna i namenjena ozbiljnom, sumornom hedbengu. Okej je, naravno! Šest pristojnih pesama u pristojnom zvuku:
https://irongaze.bandcamp.com/album/exordium
Eternally Fucked iz Majamija prže mnogo gadan crustpunk na svom EP-ju Salty Kisses and Starfish Wishes. Ovo je producirano tvrdo, glasno, napucano, pa bend sebi pripisuje i sludgecore dimenziju, a pesme su jednostavne, besne, sa oscilovanjem između panka, sludge metala i grajndkora, razjarenim, maničnim vokalima, jednostavnim rifovima i strahovito mnogo besa. Dobro je! Ne znam baš dal’ je dobro za poskupih deset dolara, ali dobro je:
https://eternallyfucked305.bandcamp.com/album/salty-kisses-and-starfish-wishes
Indonežani Horrified podarili su nam lepu kolekciju pesama sa svojim novim EP-jem, Hatred Choir. Ovo je sedam komada old school deathgrinda, bez zastranjivanja u ikakve modernije dekadencije. Dakle, ovde se svira blastbit ili d-beat, vokali su promukli a gitare sviraju klasične tremolo rifove. Užitak, pogotovo jer ništa ovde ne preteruje sa trajanjem i Horrified ni u jednoj pesmi ne prebacuju dva minuta, pokazujući visoku svest o tome kako njihova muzika treba da se konzumira – u rakijskim čašicama i na iskap. Produkcija takođe šarmantno muljava i ovo je veoma lepo izdanje za ljude koji znaju šta valja:
https://horrifiedhordes.bandcamp.com/album/hatred-choir
Kanađani Culled još nemaju album iza sebe ali novi EP za HPGD, Psycles nudi dosta materijala da se sa njima upoznate. Zanimljivost kod ovog kvinteta je da bend kombinuje sludge metal i grindcore na način koji nije tako čest kod kolega, sa pesamama i od preko sedam minuta i dota ambicioznim aranžmanima. Ništa ovde, ispostavlja se, nije na silu, iako je sklopljeno od dva skoro pa najagresivnija žanra na svetu, zvuk je snažan ali ipak sa merom dinamičnosti, a pesme maštovite i interesantne:
https://hpgd.bandcamp.com/album/psycles
K.N.B. su dva lika iz Klivlenda koja sviraju skoro nepodnošljivo bučan noisecore. Ovo je grindcore poguran u ekstrem sa svakim poznatm produkcijskim i sviračkim trikom da zvuk i pesme budu što je moguće agresivniji. Sreća je pa četiri komada na EP-ju Slavedriver traju u proseku po 35 sekundi pa je bend pogodio pravi format za svoj izraz i servirao jedan odličan obrok bola, patnje ali i ekstaze. Sad, ne znam da li ćete dati sedam dolara za manje od dva i po minuta paklene buke ali dobro je ovo:
https://knbgrind.bandcamp.com/album/slavedriver
Finci Cannibal Accident imaju iza sebe već četiri albuma pa je ovogodišnji demo snimak, Disgust Promo 2024 verovatno samo hvatanja zaleta za sledeći. Bend svakako zvuči usvirano i u formi sa pet pesama prljavog ali disciplinovanog deathgrinda koji ima ne baš EKSPERIMENTALNU ali svakako ekscentričnu, nemirnu dimenziju sa kreiranjem dosta zanimljivih atmosfera pored neumoljivih krljanja. Ako vam ne smeta neprijatna tematika pesama (mada ima i jedna napisana protiv, jelte, bogataša), Cannibal Accident su vrlo pitki a ovo se plaća koliko date:
https://cannibalaccident.bandcamp.com/album/disgust-promo-2024
Sirova black death krljačina stiže iz Austrije posredstvom prvog demo snimka sastava Qlīpōthorax. O njima ne znamo ništa, ni ko su, ni ko su im roditelji, ni gde žive ni imaju li ikakvog prethodnog iskustva. Ne znamo ni koliko ih ima, ali demo The Temple Of Transcendental Being sa svoje tri pesme nudi dovoljno brutalne krljačne da sva ova pitanja ostavimo za neki drugi dan. Ovo je old school, jednostavna i neposredna muzika, producirana krševito i namenjena hardkor publici. Navalite:
https://misericordiarecords.bandcamp.com/album/the-temple-of-transcendental-being
Infernal Realm su kvintet dosta iskusnih muzičara iz Sijetla i debi album, Chamber of Desolation im i zvuči rutinirano i profesionalno. Ovo može da bude i mač sa dve oštrice jer death metal koji bend svira nema neki veliki sopstveni karakter, sastavljen je od proverenih fora, produciran dobro, uredno, ali bez nekakve posebne završne obrade. No, mislim, ako niste baš nešto najstrašnije blazirani, u Chamber of Desolation ćete čuti dobre rifove, kvalitetnu vokalnu izvedbu, mnogo ritmičke varijacije, finih solaža. Prosto, ovo je dobro, nije samo odrađivanje posla i davanje nephodnog minimuma već imamo na meniju pun, punokrvan death metal obrok sa brzom svirkom, pa onda gruverskom, mošerskom svirkom, razgovetnom, komunikativnom produkcijom. Pesme su napisane DOBRO kad ih na kraju poslušate i Infernal Realm apsolutno zaslužuju svačiju pažnju.
https://infernalrealm.bandcamp.com/album/chamber-of-desolation-2
Primitivniji, „pećinskiji“ death metal stiže iz Kanade sa debi albumom njufaundlendskih InfectDead. Midnight Mass je ploča puna hororičnih rifova, odvratnih vokala, generalno atmosfere tako podešene da posle slušanja albuma morate da se istuširate. Naravno, ovo mislim u pozitivnoj konotaciji. Death metal koji zvuči ovako primitivno a da opet ima šmek i hemiju vredi čuti:
https://infectdead.bandcamp.com/album/midnight-mass
Ako volite Artificial Brain i Afterbirth – a ko ih ne voli? Pa znate i sami: Only fucking assholes, eto ko! – volećete i njujorški Conglaciation. Ne najmanje i jer gitarista i basista ovog benda, Cotter Champlin, trenutno svira u živoj postavi Artificial Brain pa je onda filozofska i zvučna sličnost nekako i prirodna. Champlin je inače i entuzijast videoigara i nekako se sve to prirodno sklapa u muzici Conglaciation koja je izrazito „naučnofantastična“ i, sa svojim stalno mutirajućim ritmom i nemirnim harmonijama nudi prikladan program za modernog slušaoca naviklog na konstantni multitasking. Debi album, Conglaciation je zaista sličan Artificial Brain, sa svojim shvatanjem death metala kao muzike koja pruža izuzetno široko polje u domenu harmonije i ritma, a gde strukture pesama mogu da odu jako daleko od rokenrol predloška, dok i dalje ostaju čvrsto ukorenjene u intenzitetu rok (i metal) muzike. Sve to zvuči istovremeno i vrlo avangradno ali i vrlo neposredno, intimno, prijemčivo, sa pesmama sastavljenim od velikog broja suptilnih, promišljenih detalja sklopljenih u celinu minucioznim radom sva tri muzičara. Bubnjar James Knoerl iz Death’s Eminence, Thūn i još mase drugih projekata ovde daje vezivno tkivo koje sve drži na okupu a moguće da će najveća prepreka „normalnoj“ publici u prepoznavanju dubine i suptilnosti ove muzike biti standardni death metal vokal Andrewa Gonzaleza – koji peva i u Abysm iz Njujorka – koji je, da se razumemo, i sam suptilan i teksturiran kao i muzika ali svakako najviše sugeriše primitivnost i agresiju od svih elemenata ovog paketa. No, ako ste makar malo radoznali „normi“ koji bi da ispita šta to ljudi ZAPRAVO čuju u death metalu, Conglaciation nude jako dobar jelovnik muzike koja se sluša, upija, analizira i voli:
https://conglaciation.bandcamp.com/album/conglaciation
Nemci Anasarca nisu snimili album od 2017. godine, ali najavljuju svoj peti dugosvirajući uradak za docnije ove ili negde u idućoj godini. U cilju razgaranja našeg apetita, tu je „Goddess of the Somber Shade“ promo 2024, dakle, demo sa tri pesme i to su DOBRE pesme. Death metal koji Anasarca sviraju je atmosferičan, skurilan, mračan i zabavan, a svirka je kvalitetna, snimljena prlično organski i prirodno i onda u masteringu NE ispasirana u bezukusnu, bljutavu smešu. Dakle, ovo je odlična najava albuma i veoma ću ga rado slušati kad izađe:
https://anasarca.bandcamp.com/album/goddess-of-the-somber-shade-promo-2024
Odlični su kolumbijski Kurare na svom debi EP-ju, Abya Yala. Ovo je pet pesama vrlo dobro produciranog, vrhunski odsviranog death metala koji ima tempo i intenzitet brutal death metal kolega, ali uz melodiju i pitkost koje nisu za njih karakteristične. Ovo je dobar spoj, muzika je komunikativna a bend deluje spremno da osvoji svet. Odlično:
https://kurare.bandcamp.com/album/abya-yala
I dalje smo u Južnoj Americi a Kryptonian je jednočlani projekat Čileanca po imenu Milton Leyton. Ovaj momak, koliko vidim, ne svira ni u jednom „pravom“ bendu a što je greota jer debi album Kryptoniana, naslovljen El Fin De La Raza Humana, iznenađuje kvalitetom i zrelošću. Ovo je vrlo, ali VRLO dobro produciran, vrlo tehnički impresivan death metal negde na razmeđi brutalnog death metala i melodičnijeg death metala sa progresivnim i „svemirskim“ elementima i Leyton nudi odličan zanat, pa i dosta dobrih ideja. Materijal je, za moj ukus, možda i preobiman, sa jedanaest pesama od kojih ni jedna nije kraća od četiri minuta (a neke su i preko sedam), pa bi, kao i mnogim drugim jednočlanim projektima, i Leytonu valjalo malo edtovanja, ali album je svejedno IMPRESIVAN i zavređuje pažnju:
https://kryptonian.bandcamp.com/album/el-fin-de-la-raza-humana
Kanađani Sinisfear svoj zvuk opisuju kao spoj Slayerovog Reign in Blood i „klasičnog severnoameričlog death metala“. Ko se ne bi ozbiljno primio na to i pre prvog takta muzike? Ispostavlja se da novi EP (deset godina nakon izlaska prvog) NIJE LOŠ. Arise Legions ima sedam pesama kvalitetnog, komunikativnog death metala sa ne baš previše Slayer elemenata ali znam šta hoće da kažu. Muzika je neposredna, sa dobrim rifovima, bez preteranog komplikovanja u aranžmanima i bend ima prepoznatljiv, karakteran zvuk. Svirački svakako ima šta da se čuje, sa razuzdanom bas gitarom, dobrim solažama, generalnim kvalitetom. Vredno pažnje, a pogotovo po ceni koju sami određujete:
https://sinisfear.bandcamp.com/album/arise-legions
Isto iz Kanade su Hellbörn, trio kvebečkih muzičara sa dosta iskustva sa lokalnim death i black bendovima. Drugi album Hellbörn, nazvan Terrestrial Damnation je primitivna, vrlo old school procesija pesama koje zvuče kao da su nastajale u sam osvit ere death metala. To da se album završava obradom Possessed nije slučajno jer on ceo i podseća na Possessed, ali i na black-speed bendove poput starog Sodom, Destruction itd. Ima to šarma ako volite old school sirovinu:
https://hellborn.bandcamp.com/album/terrestrial-damnation
Opet Kanada! Repugnant Scum su tri lika uz Alberte, sa drugim albumom, 202 Proof i ovo je simpatičan, prilično old school death metal sa kratkim,ekonomičnim pesamama i nervoznom enregijom. Repugnant Scum i zvučno i muzički podsećaju na stvari iz prve polovine devedesetih, pre epohe apsurdno visoke kompresije i ultra-brutalne svirke i ovaj materijal je prijatno podsećanje na svežinu i maštovitost koju ste mogli čuti na tadašnjim albumima bendova poput Monstrosity, Cannibal Corpse, Malevolent Creation. Meni to vrlo prija:
https://repugnantscum.bandcamp.com/album/202-proof
Šveđani Bloodcrown su kao Morbid Angel kada bi ovi bili mrvicu bliži thrash metalu. Album Sound of Flesh and Bone, dakle, nudi OZBILJNO death metal peglanje i samo nešto razgovetniju, komunikativniju muziku nego što je u ovom žanru prosek. Ali, mislim, Bloodcrown su vrlo brutalni dobar deo vremena, paralelno sa tim da čuvaju morbidejndželovsku epiku i eleganciju. Prelepo:
https://gruesomerecords.bandcamp.com/album/sound-of-flesh-and-bone-2024
Jedna prava death metal pooslastica za ovaj vikend dolazi iz, nagađate, 20 Buck Spin kuhinje. Laceration iz Kalifornije imaju drugi album, I Erode, i ovo je mnogo old school lepote na malom prostoru. Bend, da se razumemo, radi već osamnaest godina i zrelost kompozicija, funkcionalnost aranžmana i generalno zaokruženost ZVUKA su veoma jaka oružja ovog albuma koji uzima neke vrlo prepoznatljive elemente death metala devedesetih i stručno ih sklapa u jednu svežu, prijemčivu novu formu. Laceration prosto zvuče kao da su direktno iz 1998. godine uskočili u 2024, uzimajući šta i koliko im treba od Immolation, Morgoth, Incantation, valjajući odlične rifove, sjajan gruv, lepe solaže. Pritom zvuk je čist, razgovetan a opet HEAVY, moćan, propisno death metalski, bez kompromisa ali i bez besmisleno nadrkanih kompresija koje su danas toliko moderne. Odličan album sa svakog aspekta, death metal opus za poznavaoce i gurmane:
https://lacerationbayarea.bandcamp.com/album/i-erode
https://20buckspin.bandcamp.com/album/i-erode
I evo nas na kraju sa heavy metalom i krosžanrovskim pločama. Rope iz Sijetla sebe opisuju kao „Dark Glam“ bend, a što je simpatičan način da se kaže da bend svira melodičnu kombinaciju hevi metala i hard roka, namenjenu „normalnoj“ publici i sa ambicijom da se prave pamtljive, ugodne pesme. Grupa iza sebe ima jedan album a novi singl, Red Nights, sa svoje dve pesme nudi prvorazredan instrumentalistički vatromet sa puno ukusnog gitarskog rada, snažan ritam i simpatične ženske vokale. Vokalni deo muzike je svakako ovde onaj u kome ima najvbiše prostora za unapređivanje jer pevačica i gitaristkinja Anne Thorsteinson posao odrađuje prihvatljivo ali sa manje energije i KARAKTERA nego što ove pesme zaslužuju. Nesavršen materijal, dakle, ali sa puno dobrih strana, dobrom produkcijom i velikim potencijalom koji se ovde čuje:
https://rope-band.bandcamp.com/album/red-nights
Slovenci SkyEye nastupaju vrlo sigurno sa svojim trećim albumom, New Horizons. Formula se ne menja pa je i ovo smisleno modernizovana matrica tradicionalnog heavy metala, sa malo power i thrash elemenata. Bend svira jako dobro, produkcija je pristojna, pesme imaju mnogo upečatljivih melodičnih momenata a možda je najjače oružje koje SkyEye imaju u arsenalu pevač Jan Leščanec koji i ovde impresionira autoritativnim performansom. Odlično je i apsolutno je greota da izlazi u istoj nedelji kada i album koji ćemo opisati nešto niže, kao album nedelje, a koji je u praktično istom žanru samo, jelte, uživa značajno više promocije:
Regretski iz Sijetla imaju zanimljivo ime a i sviraju dosta zanimljivu muziku. Baziran pre svega na mišićavom, dinamičnom posthardkor zvuku, album Endless Stasis with the Tantalizing Promise of Change ima i malo sludge/ doom elemenata, tek da zamiriše, i to se vrlo lepo uklapa jedno sa drugim. Pesme su energične, skakutave ali imračne, zvuk je teksturiran a album pritom traje kratko i radi efektno. Lepo:
https://regretski.bandcamp.com/album/endless-stasis-with-the-tantalizing-promise-of-change
Evo ga i drugi ovogodišnji album Harvestmana, tj. Stevea Von Tilla iz Neurosis. Triptych: Part Two je kombinacija tribalnih ritmova, industrijske montaže, daba, psihodelije i folklornih tema i zapravo pričamo o materijalu koji je Von Till pravio u slobodno vreme tokom poslednje dve decenije. Čovek je u svojoj karijeri napravio mnogo ozbiljnih muzičkih spomenika, a Harvestman mi se dopada jer je ovo najizraženije eksperimentalna muzika koju sam od njega čuo, lišena potrebe da se usidri u metalu/ panku i slobodnija po formi i ambicijii od Neurosis i od Tribes of Neurot. Ne nužno BOLJA, ali raznovrsnija i simpatična:
https://harvestman.bandcamp.com/album/triptych-part-two
Pohl iz Šefilda su odlični. Ovo je žensko-muški duo koji trpa faziran, citiram „DIY garage psych noise rock heavy metal“ i album Mysteries zvuči baš onako kako se nadate. Dakle, svedeno, usredsređeno, ritualistički, hipnotički a opet zabavno, plesno, optimistično. Prelepo je uvek kada vas podsete da je rokenrol muzika pre svega tela i intuicije a tek možda posle matematike i teorije. Fenomenalno:
https://pohl.bandcamp.com/album/mysteries
Italijani Demon Spell su svoj debi EP izdali za Dying Victims Productions i to vam je odmah garancija kvaliteta. I zaista, nema šta da se razmišlja, Evil Nights je ODLIČNA kolekcija staroškolskih heavy metal pesama u nestašnom, okultno-satanističkom ključu, ali bez presecanja svih veza sa rokenrol osnovama ove muzike. Dakle, ako volite Meryful Fate i Venom, volite Diamond Head, volite rane speed i thrash radove iz kuhinje bendova poput Exciter, Bulldozer ili Onslaught, Demon Spell su idealno secište ovih istorijskih linija. Ekspresivna svirka (sa pevačem koji, čini se, svaki drugi stih digne u falseto), old school produkcija, sve zajedno prelepo:
https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/evil-nights
Evo ga taj album nedelje: Ironflame iz Ohaja su odmorili jednu godinu (doduše imali su kompilaciju retkih snimaka prošle godine) i evo ih sada osveženih sa novim, petim albumom (za osam godina), Kingdom Torn Asunder. Ništa se tu drastično ne menja, ovo je i dalje veoma prijatan trad-metal, melodičan i energičan, epski a opet sa nogama čvrsto na tlu. Kod Ironflame volim što sva mejdnovština i NWOBHMismi koje bend voli nisu ubačeni u neke komplikovane moderno producirane aranžmane, već je muzika bazirana na jasnoj temi i rifu, pamtljivom refrenu i elegantnoj solaži. To ne znači da aranžmani nemaju svoje kompleksnosti, imaju, ali ne putem gomilanja harmonija i nepovezanih elemenata, već putem jedne organske, usudiću se da kažem klasičarske metode razvoja tema. I omot je i dalje vrlo „frazetaški“ pa nema ni najmanjeg razloga da ovom izdanju ne priđete sa najvećom pozitivnom predrasudom. Hevi faking metal, sestre moje:
https://ironflame.bandcamp.com/album/kingdom-torn-asunder
