Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Ako uvek kada kažete „džez“ u sebi nemušto dodate i „ali i latinični fank sa afrokaripskim, džeziranim prelivima STO MU GROMOVA!“, vi ste, prvo, jedna gospođa od ukusa, a drugo, veoma srećna osoba jer ove nedelje slušamo album izašao još u Martu, spreman duže od deset godina, ali jedan od ozbiljnih kandidata za album godine unutar džez, fank, latin ili bilo koje druge srodne a arbitrarne kategorije koja vam padne na pamet. Néstor Álvarez: Melting Pot je debi album muzičara koji se ne zove zaista Néstor Álvarez ali koji je to ime itekako zaradio ovim albumom i svojim generalnim muzičkim radom u proteklih nekoliko godina.
U stvarnosti, Néstor Álvarez je pseudonim za Neila Andersona, londonskog muzičara i vlasnika male izdavačke kuće Original Gravity u čiji sam katalog zaronio ove godine i nisam siguran kada ću uspeti da dođem do površine da udahnem malo vazduha. Na prvi pogled, Original Gravity je samo još jedna od onih malih, butik-firmi koje pronalaze davno izgubljene i skoro sasvim zaboravljene bisere crne muzike, nekako uspeju da nekome plate prava na nju a zatim izdaju kompilacije pesama originalno publikovanih pre pedeset i šezdeset godina na singl pločama, da budu municija za didžejeve i duševna hrana za plesače. Ploče koje Original Gravity izdaje imaju nazive poput Time Is Ska Tight/ Time Is Rocksteady Tight ili Reggae Dynamite vol.1 ili Latin Fever vol.1 i često se navodi da su ovo izdanja „raznih izvođača“. No, kada malo pažljivije pogledate ko sve tu svira, shvatićete da na svim ovim izdanjima piše da ih je producirao sam Anderson, kao i da je on odsvirao najveći deo svih instrumenata na svim pesmama, uključujući bubnjeve i razne perkusije, bas-gitaru, klavijature, ali i vokalne dužnosti. „Šta se to dođavola događa?“ promrmljaćete sebi u bradu sigurni da je nemoguće da je OVOLIKA količina muzike koja zvuči tako autentično latinski ili karipski, koja tako dobro RAZUME dušu fanka, soula ili rokstedija nastala u studiju jednog belog lika iz Londona.
Anderson je celoživotni muzičar. Veli da se seća da su mu još u zabavištu uvalili doboš-igračku u ruke da se zanima dok je vaspitačica objašnjavala da kad ona prestane da svira klavir i svi ostali treba da stanu jer je tu kraj pesme, i da je njegova misao bila „ONA da završi pesmu? Ali BUBNJAR je uvek taj koji završava pesmu!“ Sad, možda su ovo samo male slatke izmišljotine kojima talentovani muzičar malo kiti ličnu mitologiju ali stoji da je Anderson počeo da se istinski interesuje za sviranje bubnjeva već sa 4-5 godina, gledajući mladog bubnjara na televiziji i govoreći sebi da bi i on to mogao da radi. Narednih nekoliko godina je, kao i svi mi, svirao improvizovane bubnjeve (od ambalaža sladoleda) uz svoje omiljene ploče, a neke od njegovih omiljenih ploča su zapravo bile poharane iz bratovljeve kolekcije, uključujući The Specials koji su u malom Andersonu probudili ljubav ka ska muzici. Brat mu je kasnije davao da sluša i The Jam, i The Beat, pomagao da napravi svoje kolekcije udaraljki kako bi mogao da svira uz snimljene kasete a kada je najstariji brat počeo da podučava dečake sviranju bubnjeva u obližnoj crkvi, Neil je, sa jedanaest godina, prvi put seo za pravi bubanj. Već za dvanaesti rođendan ga je, na nagovor istog brata, majka odvela u prodavnicu udaraljki da mu se kupe njegovi lični bubnjevi.
Danas je Neil, dakle, vlasnik muzičkog studija i izdavačke kuće, kao i prostora koji se izdaje drugim muzičarima za vežbanje a negde nakon početka pandemije uspeo je sve svoje obaveze oko podučavanja drugih da prebaci na svoje saradnike tako da se skoncentrisao na snimanje sopstvene muzike i ovo se veoma primeti u povećanom broju izdanja za Original Gravity u periodu posle 2020. godine. Ova je etikta aktivna od 2017. godine ali njeni koreni se nalaze u Andersonovoj pasiji vožnje mauntinbajka koja traje od početka stoleća. Evo kako: kao deo grupe strasvenih mauntinbajkera, Anderson je od ortaka 2010. godine dobio GoPro kameru kako bi mogao da snima uzbudljiva spuštanja niz divlje padine Škotske, Francuske, Švedske, Norveške i Italije, a onda je nekako spontano odlučio da će njegovi videoklipovi lude vožnje po urvinama publici na JuTjubu biti privlačniji ako ih bude pratila adekvatna muzika. Tako je „gravity“ u menu etikete došlo kao posveta gravitaciji koja radi veliki posao u ovakvim vožnjama, a „original“ je tu jer je Anderson namerio da pravi originalnu muziku.
Mic po mic, radeći u poljima fanka, soula, rege i ska muzike, Anderson je izgradio respektabilan katalog veoma dobrih izdanja (na narednom dab mikstejpu koji publikujem za koji dan se daju čuti i neke njegove ploče), pazeći na sve njihove aspekte podjednako. Ovo su i dobro napisane, žanrovski vrlo svesne kompozicije, i dobro producirane ploče, objavljivane na vinilu sa ukusno dizajniranim omotima i Original Gravity je pravi primer kako čovek, kada se BAŠ BAŠ potrudi i kada je BAŠ BAŠ talentovan, može da konzistentno pravi stvari koje po svim parametrima prevazilaze bezlični, bezukusni PRODUKT koji nam stiže iz korporacijskog sektora.
Dobro, ali otkud onda Néstor Álvarez? Pa, Anderson, vrlo razoružavajuće kaže da je negde od 2010. godine radio na nekim od ovih kompozicija, praveći planove da objavi album vrućeg latin fanka, ali da mu nekako nije delovalo kao da bi iko kupio ploču vrućeg latin fanka koju je snimio nekakav Neil Anderson. Zato je sebi smislio pseudonim i alter ego („On liči na mene, ali nosi tamne naočari i u kući i možda je malo kulji“) i pre nego što je iko uspeo da se seti kako se ono kaže, a, da, „kulturna aproprijacija“, dobili smo album sedam originalnih kompozicija i jedne obrade Bookera T-ja & the MGs-a, naime, titularnu Melting Pot.
I ovaj album je VELIČANSTVEN. I, ne kažem, naravno da se MOŽE sesti i raspravljati o tome da li beli momak iz Engleske ima pravo da se skriva iza latin-pseudonima i svira muziku koju vezujemo za afrokaripske, uglavnom crne zajednice i njihovu dijasporu u SAD, ali voleo bih kada bismo se svi ovde složili da optužbe za kulturnu aproprijaciju imaju smisla i vrede da se o njima diskutuje onda kada je u pitanju očigledna kolonizacija u kojoj neko sa više moći uzima kreativnost nekoga sa manje moći i, bez pravične kompenzacije, koristi tu kreativnost da uveća svoju dobit. Jeste, dakle, gledam da ovakve stvari svedem u marksističke termine jer su oni, istorija pokazuje, uglavnom idealan okvir za ovakve rasprave. I, mislim, nekako mi ne deluje da bi bilo fer da jednog lika iz Londona koji maltene doslovno sve radi sam i primer je hipernezavisnog DIY umetnika, sad tu nešto kao razvlačimo za latin-kosplej.
POGOTOVO ne kada je muzika ovako dobra. Melting Pot je ploča na kojoj je, čuje se to jako dobro, rađeno dugo vremena, sa pažnjom da se svaki detalj u temi, aranžmanu, miksu, promisli, postavi na idealno mesto u zvčnom pejsažu, da se kompleksno predivo muzike sastavljene od, čini se, samih sinkopa do kraja transformiše u glatki, meki materijal koji samo curi oko vas i opija vas lepotom. Štaviše, Melting Pot je ploča na ivici toga da je nazovem PREVIŠE produciranom u smislu da je sve na njoj vrlo čisto i da se ona po tome razlikuje od latin fank ili afrobit klasika iz šezdesetih i sedamdesetih kojima je inspirisana, ali srećom ima ovde dovoljno dinamike u zvuku, separacije u miksu i topline u bojama da se izbegne utisak sterilnosti. Na kraju krajeva, ovo je pravljeno komad po komad, atom po atom, sa muzičarima koji nisu bili u istoj prostoriji u isto vreme i to da Melting Pot ima ovako ŽIV zvuk i energiju je već svedočanstvo o Andersonovom produkcijskom talentu.
Dosta se tu dobrih muzičara pojavljuje pored samog Andersona, pa tako imamo dvojicu trubača, a onda i po jednog saksofonistu, flautistu, trombonistu i klavijaturistu. Sam Anderson je na sebe preuzeo pre svega ritam sekciju, sa preobiljem perkusija koje čine osnovu bogate teksture ovog albuma, ali je odsvirao i bas-gitaru i gitaru, i Melting Pot zvuči izvanredno već od prve pesme.
Štaviše, šestominutna El Ladrón En La Noche koja album otvara je toliko dobra da skoro ni jedan komad na albumu ne postiže njenu perfektnu hemiju ritma, teme i razigranih vokalnih doskočica koje pesmi daju pokretačku snagu i jak karakter. Ovo je onoliko prirodan singl koji će vam prodati album koliko je to uopšte teroijski moguće zamisliti.
I, ako ni jedna naredna pesma nema tu propulzivnost otvarača, a ono se svakako može reći da su naredne kompozicije još hipnotičkije, još sklonije da svojom GRAVITACIJOM uvuku slušaoca u spiralu u kojoj će mu centrifugalne sile dobrano provozati mozak. Anderson svira briljantnu, sitno seckanu fank gitaru na većini pesama, ukusno je filujući sa malo modulacija i dajući muzici briljantan harmonski bekgraund preko koga duvači prave haos. Ovde, naravno, imamo standardni program doziva i odziva u temama na albumu, ali onda i gomilu opakih solaža na baš svakom od duvačkih instrumenata (da, i na trombonu, NARAVNO), no svakako se valja istaći flauta koju svira Dan Lipman iz fank sastava Funkshy i čije su solaže i fraziranja izvanredni. Drugi muzičar koga bih posebno istakao je klavijaturista Abramo Riti, čovek sa diplomama iz klasične i moderne muzike i sa više od dvadeset godina iskustva, a koji ovde cepa električne Hammond orgulje sa takvim guštom da vam malo krenu suze na oči od miline.
Andersonove kompozicije su sve žestoke i prepune plesnog drajva, sa tečnim, glatkim bas-linijama koje drže na okupu nepoćudnu masu udaraljki i duvačka dozivanja, krećući se od klasičnog fanka Španskog Harlema sedamdesetih godina prošlog veka sa početka albuma, preko više afro intoniranih komada (Mozambique, naravno), do džeziranih tema u Joanna i salse u Sin Luz. En Candela, poslednja originalna pesma na albumu naglašava i evokativnu, kinematsku dimenziju Andersonove muzike, sa atmosferom policijskih filmova sedamdesetih (za koju on tvrdi da ju je prepoznao tek retroaktivno) da bi se ploča završila devetominutnim latin-fank presvlačenjem Bookera T-ja.
Melting Pot je, prosto onoliko dobra ploča koliko je uopšte moguće zamisliti da slušate u vrelim letnjim danima. To da je izašla u Martu je samo čudna okolnost a to da sam ja čekao do Avgusta da je sa vama podelim je naravno, ono kao je proviđenje htelo da se ova ploča promoviše. Slušajte, slavite, uživajte:
https://originalgravityrecords.bandcamp.com/album/melting-pot