Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Dobro, imali ste par nedelja da odmorite od one najsurovije avangarde ali se danas, kako je bilo i najavljeno, vraćamo pravo na Saturn. Sun Ra & His Astro Infinity Arkestra: Strange Strings (Expanded) je proširena verzija jednog od najkultnijih, a neki bi rekli i najozloglašenijih albuma u istoriji free jazza i muzike dvadesetog veka uopšte i ja nisam siguran da umem da u reči pretočim svoju sreću što pedesetsedam godina nakon izlaska originala dobijamo još ovog božanstvenog materijala da se divimo inventivnosti muzičara najrevolucionarnije ere džez muzike, i da se čudimo smelosti, drskosti, praktično bezobrazluku koji je porodio ove snimke i ovaj album.
Ljudi koji BAŠ BAŠ pomno prate moje pisanje i imaju dobro pamćenje mogu da se sete da sam ovaj album već jednom „zvanično“ pominjao, konkretno pišući o „Pet izvanrednih albuma koje je mogao da snimi svako od vas… a nije“, tekstu spremljenom za Huper koji nikada u njemu nije bio objavljen, možda jer je Politika neceremonijalno povukla okidač i likvidirala magazin koji tek što je bio pronašao svoja avangardna krila, a možda i jer je tekst bio loš, EVO NE SEĆAM SE, DAVNO JE BILO. Nezvanično, Strange Strings je album sa kojim živim i divim mu se već decenijama, album o kome sam sanjao i maštao čitajuči ono što su drugi ljudi pisali, u ta davna pre-internet vremena kada je pronaći opskurnu ploču avangardnog džeza iz šezdesetih ipak bio malo veći projekat od odlaska na JuTjub. Kada sam ga prvi put čuo on je, čudesno, ispunio sva moja očekivanja i bio monument po meri mojih maštanja. I svaki put kada ga ponovo čujem to je kao da sam se vratio u pećinu prepunu misterija koja uvek ima nešto novo da se u njoj otkrije. Cosmic Myth Records mi je, u Avgustu 2024. godine omogućio da ovaj album čujem u proširenoj verziji, sa novim remasterom i gomilom snimaka iz iste ere koji do sada nisu bili objavljeni. Irwin Chusid je kao i obično obavio fantastičan posao a za kupce vinilne verzije paket sadrži i esej Davida Toopa koji je jedan od najvećih ljubtitelja muzike Sun Ra poznatih čovečanstvu.
Zašto je Strange Strings tako zanimljiva, tako urnebesna ploča? Pa, Sun Ra je do 1965. godine, kada je većina ovih snimaka nastala, već bio duboko zagazio u avangardu. Gradeći svoj orkestar (svoju „arkestru“) i praveći radikalan raskid sa uobičajenim harmonskim i melodijskim teorijama i praksama džeza onog vremena, osokoljen dodatno i free jazz revolucijom koja se dešavala u šezdesetima, Sonny je posle dva albuma objavljena krajem pedesetih a koji su bili još uvek vezani za repoznatljive džez forme svog doba, napravio krosover u skoro čistu avangardu. The Futuristic Sounds of Sun Ra iz 1962. je bio manifest raskida sa standardima i skok u budućnost, When Sun Comes Out je bio solidifikacija ovog usmerenja, a dva albuma iz 1965, nazvana The Heliocentric Worlds of Sun Ra Volume 1 i Volume 2 su bili kosmički sudar afrofuturističke free jazz komete i meterora dvadesetovekovne modernističke kompozicije u kome se rodio čitav novi univerzum.
No, čak i u poređenju sa ovim pločama, Strange Strings je bio ekstreman fenomen, a o čemu svedoči i činjenica da je Sonny čekao dve godine da ga objavi, verovatno prolazeći kroz sate snimaka koje je njegov orkestar napravio i tražeći „najkosmičkije“ momente među njima. Strange Strings, u onome što je izašlo 1967. godine kao album sa tri kompozicije, još uvek ima jazz muziku u svom srcu ali doći do tog srca zahteva i izvesnu forenzičku istragu. Drugim rečima, ovo je jedna od najbeskompromisnijih ploča slobodne improvizacije svog doba – i bilo kog drugog doba, kad smo već kod toga – pomerena nekoliko koraka dalje prema čistoj apstrakciji u odnosu na revolucionarne radove koje su izdavali savremenici (na primer, 1967. godine smo dobili Aylerov In Greenwich Village i Coltraneov Expression, a obojica su umrla te godine, dobili smo Colemanov „klasičarski“ The Music of Ornette Coleman, Milesov modalni Miles Smiles i Sandersov Tauhid).
Najprostije rečeno – i uostalom, po rečima samog Sun Ra – Strange Strings je „studija neznanja“. Na ovim sesijama je duvačka sekcija njegovog orkestra dobila u ruke žičane instrumente koje je Sonny sakupljao poslednjih godina, poreklom iz raznih krajeva sveta, sa instrukcijom da improvizuju na njima. Kada su se muzičari požalili da ne znaju ni kako se ove stvari štimuju, a kamoli kako se sviraju, Sonny je, verujemo, uz znalački osmeh rekao da je to i poenta ove vežbe i da će ovo biti, rekosmo, studija neznanja.
Naravno, Arkestra je bila sastavljena od prekaljenih džez-improvizatora naviklih na šefova razmišljanja-izvan-kutije i strategije iznenađenja, pa je posle malo zagrevanja traka puštena i nastala je magija.
Slobodni improvizatori često rade na tome da instrumente koje su naučili da sviraju „školski“ posmatraju kao pronađene, tuđinske predmete, kojima se može proizvoditi zvuk i izvan granica onoga što opisuje teorija. No, Sonny je pre skoro šezdeset godina pronašao jednostavan „hak“ da zaista postigne ovaj efekat postavljajući svoje muzičare pred svršen čin i snimajući rezultate sa zadovoljstvom. Naravno da se na kraju nije razočarao ni on a ni slušalac: Strange Strings je veličanstvena demonstracija slobode i improvizatorskog instinkta. Originalne tri kompozicije su i dalje poražavajuće sigurno stupanje u neistraženu teritoriju, serija fantastičnih epizoda spakovanih u jednu još uvek prepoznatljivu, zaokruženu formu, sa periodičnim vraćanjima prepoznatljivijem „džez“ zvuku (uglavnom kada saksofoni imaju vrištave, ekspresivne solaže preko poludelih udaraljki) i potonjim odlascima duboko u kosmos apstrakcije. Ako su svemirske metafore obavezan način pričanja o muzici Sun Ra, onda se Strange String može opisati i kao tuđinski objekat sa ekscentričnom orbitom sa koga ne možete da skinete pogled.
Expanded Edition i dalje otvaraju te tri originalne kompozicije. World’s Approaching je i dalje monstruozna konstrukcija pretećih timpana i dementnog kontrabasa sa škripavim saksofonima i egzotičnim žičanim instrumentima koji tek stidljivo ulaze u miks. Strange Strings i njena naslednica Strings Strange (u ovoj verziji vraćena u svoj originalni naslov, Strange Strange) su ekspanzivniji, smeliji, egzotičniji komadi u kojima se koncept ritma i, uopšte, hijerarhije instrumenata u orkestru sasvim pomera iz ležišta i gde žičani instrumenti i neimenovane perkusije preuzimaju primat, vodeći slušaoca kroz neistražene prostore i neopisive boje.
Od ove tri kompozicije, samo je prva originalno snimljena u stereo tehnici, dok su druge dve mono-snimci, ali je novi remaster dosta doprineo dinamici i toplini zvuka. I dalje su u nekim momentima udaraljke distorzirane, verovatno jer je i originalni snimak tako napravljen, ali Strange Strings danas zvuči bolje nego i CD reizdanje koje je Atavistic Records izbacio 2007. godine
Propireni materijal je opet delimično u mono a delimično u stereo tehnici, snimljen najvećim delom tokom istih sesija 1965. godine. Chusid kaže da postoji „dvanaestak“ snimaka na kompletnom materijalu pa nije isključeno da ćemo pored ovog, jednog dana dobiti i još neko „Further Expanded“ izdanje ovog albuma. No, do tada, vredi zaroniti u bonus kompozicije koje su ako je to moguće, još apstraktnije, i još hermetičnije od materijala koji smo slušali od 1967. godine. Ovde su žičani instrumenti apsolutno u prvom planu i, recimo, Crystal Spheres (Between Worlds) je igra mačke i miša između Sonnyjevog klavira i gomile malih žičanih i perkusionističkih instrumenata, gotovo kao da slušate Stockhausena iz onog doba. Na Cosmos Miraculous Sonny svira klaviolinu, analogni sintisajzer iz četrdesetih godina, podstičući ostatak benda da gudalima kreira gustu teksturu tonova i slučajnih harmonija.
Untitled St. Peter’s je koncertni snimak za koji se ne zna tačno iz koje je godine i mogao bi biti i iz 1968, i predstavlja demonstraciju kako je Strange Strings koncept uživo zvučao sigurno, tuđinski i omamljujuće. Moon Orbit je povratak u studio, ovog puta sa prominentnim kontrabasom sviranim gudalom a koji zadaje temu, ili makar boju ostatku benda. Album, nažalost ne sadrži improvizaciju oko zvuka škripanja vrata koju je imalo CD izdanje, ali se završava Sonnyjevim sviranjem (i pričanjem) u improvizaciji Sun Ra Explains the Bandura gde na sopstvenom primeru, ispitujući ukrajinsku tamburu, Sonny neimenovanom novinaru pokazuje kako oslobađajuće i moćno može biti kada svirate instrument koji ne poznajete.
Strange Strings je, jednostavno rečeno, jedna od najbitnijih ploča slobodne improvizacije ikada snimljenih, album koji čitavu teoriju o sviranju izvan postojećih formata i idioma pretače u savršenu, veličanstvenu praksu i zadaje neverovatne domaće zadatke muzičarima i teoretičarima već skoro šest decenija. Nekim čudom, ova je ploča upravo postala još bitnija:
https://sunramusic.bandcamp.com/album/strange-strings-expanded