Da ćemo 2024. godine videti kompletan trodelni strip Martine Moon, izašao za Panel Syndicate, onlajn platformu koju su pokrenuli Marcos Martin i Brian K. Vaughan da sopstvene stripove prodaju digitalno, direktno, bez DRM zaštite, a onda je proširili u vrlo prestižnu verziju onlajn butik-izdavača koji povremeno izbacuje sjajne male stvari, pa, to nisam očekivao. Martina Mjesec, kako se ovaj stip zove u originalu stara je solidnih dvadeset godina, ili je makar svoj život tada počela a onda je, iz raznih razloga, taj život bio stavljen na stendbaj. Uglavno iz, uh, životnih razloga, kao što je opterećenje poslom, rađanje dece i tako te stvari. Finaliziranje ovog serijala čiji su scenariji odavno bili dovršeni, na kraju se desilo kada se pojavila mogućnost da strip izađe za francusko tržište, tokom 2019. godine pa su posle francuske edicije usledile hrvatska 2021. godine i, evo, konačno i američka sa odličnim prevodom na Engleski koji je uradio jedan Beograđanin, možda i najpopularniji prevodilac stripova u Srbiji.
Ako zvuči komplikovano, to je jer je Martina Mjesec zaista nastajala uzgredno, bez novčane naknade i između velikih projekata svojih autora, tokom skoro dvadeset godina, dok su se njihove karijere dramatično menjale a i strip industrija i njoj odnosna tržišta, u Hrvatskoj, na Balkanu, u Francuskoj i SAD menjali. Autori su, naravno, veterani hrvatskog stripa, Darko Macan i Goran Sudžuka, dvojica ljudi koji su napravili vrlo respektabilne karijere i kod kuće a onda i preko. U 2004. godini Macan je već iza sebe imao rad za Dark Horse (Grendel, Tarzan, Star Wars), Vertigo (Hellblazer) i Marvel (Cable, Soldier X, Captain America: Dead Man Running), a Sudžuka je imao cenjenu Vertigo karijeru sa Outlaw Nation i Hellblazer koja će mu obezbediti mnogo budućeg rada i za DC i za Marvel. Macan i Sudžuka su svoju saradnju započeli još u devedesetima na omladinskom serijalu Svebor i Plamena a koji je izlazio čitavih deset godina i o čijoj sam (Fibrinoj, naravno) kolekciji pisao u superlativu pre solidnih deceniju i po. Sudžuka je negde na pola ovog serijala morao da ode jer mu je ponuđen rad na Outlaw Nation, ali mislim da nije preterano reći da, ako ga je ta saradnja sa Jamiem Delanom formirala kao internacionalnog profesionalca, rad na Sveboru i Plameni ga je formirao kao umetnika, uterujući ga u rokove i puštajući ga da pod pritiskom pronađe svoj stvarni stil.
Ovo je bitno imati na umu jer u pogovoru za američko izdanje Martine Mjesec, tj. Martine Moon, Sudžuka potanko objašnjava da je za njega kreiranje stripa uvek borba između želje da nacrta najlepše moguće slike i potrebe da se drži rokova. Odnosno da, ako nema rok nad glavom on naprosto ne može da završi strip. U tom smislu, završavanje Martine Mjesec posle solidnih desetak godina pauze u momentu kada mu se rodio sin, a kako bi se stvari pripremile za izlazak francuske kolekcije, svedoči i o sazrevanju ovog majstora o kome sam poslednjih nekoliko godina pisao nekoliko puta, između ostalog na ime njegovih saradnji sa Garthom Ennisom.
Martina Mjesec je, setimo se, inicijalno nastala kao nedeljni web-strip za hrvatski vebsajt stripovi.com, jednu od stožernih institucija ne samo strip kulture na Balkanu (ili makar na teritoriji bivše Jugoslavije), već i popularne kulture uopšte. Skoro da ne postoji ni jedan drugi sajt nastao pre više od dvadeset godina na ovim prostorima, usmeren na popularnu kulturu sa nivoa entuzijasta i ljubitelja, a koji je i danas živ, tako da se ekipi oko ove institucije, a naravno pre svega Marku Šunjiću, i po ovoj osnovi mora skinuti kapa.
Elem, Sudžuka kaže da mu je, iako je tada već imao poslove za prekomorske izdavače, tempo od jednog kaiša nedeljno, a koji su objavljivani petkom na sajtu, veoma odgovarao, do te mere da je postao vrlo zadovoljan time kako su stripovi (crno-beli, nekolorisani) na kraju izgledali, ne sekirajući se da je zbog brzog tempa crtanja možda morao da kompromituje njihov kvalitet. Naravno, navodi da je, dok je strip radio paralelno sa crtanjem delova Vertigovog Y The Last Man „došlo do pada kvaliteta“ ali je zato, kada se ugovor sa Vertigom završio, ulio sve svoje kreativne snage u Martinu Mjeseci i smatrao da je dosegao visok nivo. Štaviše, taj visoki nivo kvaliteta crteža mu je bio i brana kada je pokušavao da se natera da serijal završi a što, valjda, potvrđuje koliko su umetnici bića krhkog ega i svesni su da ono što nacrtaju i objave ostaje za večnost i da će ga ljudi tretirati – ne ispravno, ali neizbežno – kao prečicu do totaliteta njegovog rada.
No, da odmah kažemo: crtež u Martine Moon je ODLIČAN. Ovo je Sudžuka koji je već odradio ozbiljne smene u američkim mesečnim rovovima i koji je izgradio ruku, ali i postao vrstan majstor pripovedanja. Kako je glavna junakinja svojevrsna pin-up lepotica – a ovo uglavnom važi i za ostatak ansambla – fer je reći da ni na jednom kaišu u ovoj kolekciji ne može da se primeti da je išta rađeno u žurbi, ovde nema nabrljanih lica, neprirodne anatomije, nejasnih poza i nepromišljenih kadriranja. Štaviše, u pogledu same naracije, Sudžuka ovde apsolutno dominira isporučujući strip koji izgleda realistično i nema neke vidne stilizacije, a da taj isti strip istovemeno priča iznenađujuće razbarušene pripovesti u kojima se jedinstvo vremena i mesta radnje ne samo ne poštuje već se sa guštom razgrađuje.
Macanovi scenariji su varljivo šarmantni ovde. Kako je strip rađen u old-school tempu od po jednog kaiša nedeljno, tako i Macan gleda da svaki od kaiševa – tipično, ali ne obavezno, od tri kadra – ima dinamiku u kojoj dobijamo postavku, razradu i pančlajn. Naravno, Martina Mjesec nije humoristički strip i završni kadrovi kaiševa nisu gegovi (sem, naravno, kad jesu) ali vrše posao zaključivanja kratke celine ili, u nekim slučajevima, postavljanja svojevresnog klifhengera za naredni kaiš.
Zbog toga strip odiše jednom starinskom, vrlo ugodnom aromom, vraćajući čitaoca u vreme kada se ograničenim prostorom moralo žestoko ekonomisati, ali istovremeno i paziti da svaki put kada imate čitaočevu pažnju na nekoliko trenutaka, osigurate da on od stripa ode zadovoljan jer se nešto značajno desilo i jer ga je to što se desilo zaintrigiralo da dođe i naredne nedelje.
No, svaka od epizoda Martine Moon je istovremeno i jedna jasna i zasebna celina, sa intrigantnim naučnofantastičnim zapletom i pažljivo vođenom naracijom tako da se spekulativni koncepti u njihovoj srži čitaocu predstave organski i da razrešenje do koga Martina dođe do kraja bude i uzbudljivo i na neki način poučno. Taj old school šarm ovog stripa se ogleda u činjenici da čitalac u letu prihvata vanzemaljce koji mogu da kradu vreme, oživljene kromanjonce i ljude koji se u trenucima velikog uzbuđenja spontano teleportuju na sigurno pa dok se stigne do poslednje priče u kojoj jednu od uloga igra i mitski Odisej, vi ste već ugodno relaksirani i bukvalno spremni da sve što strip na vas baci prihvatite sa osmehom.
Velikim delom je to i zbog ansambla stripa, prevashodno same Martine Mjesec koja je sjajno odmeren lik, sa jednom old school, kako rekosmo, pin-ap pojavom ali i sa old school i svakako no-bullshit feminističkom dispozicijom. Ovo je nezavisna, slobodna žena koja uživa u lepim stvarima u životu i ne zanima je previše da unaokolo hoda ispaljujući parole. Njen feminizam, svakako, dolazi i iz pozicije privilegije jer je u pitanju obrazovana, dobrostojeća osoba, ali njena solidarnost sa drugim ženama je neupitna. Ne treba od ovog stripa očekivati sad ne znam kakvu revolucionaenu retoriku, jer se to i ne bi uklapalo u njegov generalni senzibilitet, ali žene ovde imaju jedno implicirano sestrinstvo (čak i kada ne potiču sa iste planete i provele su solidan deo priče pokušavajući jedna drugu da ubiju) i muškarce posmatraju kao po definiciji nesavršena, inferiorna ali simpatična bića koja vredi koristiti za svoju zabavu ali kojima nije vredno žrtvovati svoju nezavisnost i slobodu. A što je sasvim na mestu i lepo se provlači kroz priče.
Same priče, rekoh, imaju interesantne naučnofantastične dimenzije, ali opet prezentirane sa žanrovskom razumljivošću. Ovde nema mnogo sedenja i diskutovanja oko toga je li putovanje kroz vreme moguće i likovi prihvataju da veruju svojim očima i trude se da budu delatni i suvereni u situacijama koje bi „obične“ ljude šokirale i, verovatno, imobilisale. Macan, možda i pomalo iznenađujuće, provlači i malčice real-world politike kroz neke od zapleta. Jedna od priča bavi se konspiracijom vezanom za jedanaesti Septembar 2021. godine a druga je delimično smeštena u nacistički koncentracioni logor. No, scenario ove mizanscene i kontekste koristi na jedan readymade način i ne upušta se u nekakvu dubinsku analizu a što, opet, zaista ne bi pasovalo stripu ovog tempa i senzibiliteta. Poenta je ovde, uvek, da se Martina nalazi na pravoj strani istorije, svesna da je, na kraju krajeva, kao i svi mi, samo list koga nosi moćna matica, ali i da treba da se pomogne onda kada smo u stanju to da uradimo. I to lepo stoji protagonistkinji koja pleni jednom bezvremenošću – na kraju krajeva, ona izgleda kao da je išetala iz američkog novinskog stripa od posle Drugog svetskog rata, ali se udobno oseća u savremenom svetu – nenametljivim erotizmom i prirodnim osećajem za pravedno.
Za američko izdanje stripa iskusna Melina Mikulić je dizajnirala novi logo i uradila kolore za naslovnice, Marko Šunjić je uradio letering i pokazao da nema kraja njegovim talentima a prevod na Engleski obezbedio je naš Draško Roganović i podsetio na to koliki je profesionalac. Ovde nema ni trunke neprirodnih, krutih translacija balkanskih fraza i konstrukcija, i Macanov dijalog stiže na drugu stranu Atlantika u vrhunskoj formi.
Dakle, pričamo o stripu u kome se uživa i ako se smatrate ljubiteljem stripa, skoro je nezamislivo da nećete uživati. Evo, obećavam. Fibrina kolekcija ima da se kupi ovde, a srpska publika može da je nađe u našim prodavnicama ili naruči od recimo Delfija, dok Panel Syndicate engleska izdanja ima na ovom mestu po ceni koju sami odredite. Pa odredite pravično.
