Nastavljamo sa laganim čitanjem aktuelne produkcije izdavača Mad Cave Studios i, evo, odmah da vas pitam: volite li kriminalistički noir? A kada je izmešan sa natprirodnim? A kada u glavnoj ulozi imate glavnog urednika novine – prave, old school novine – koja se zove The Truth i koji krene da raspetljava slučaj naizgled običnog pokušaja otmice automobila, a završi rušenjem kompleksne konstrukcije sagrađene na savezništvu organizovanog kriminala, političke korupcije i od skrupula očišćenog tržišta nekretnina? I, oh, da pomenuti glavni urednik, Bucky, je humanoidni jelen. Koji hoda na dve noge, nosi beležnicu i olovku, ima odelo i kravatu. Sa sve veličanstvenim rogovima. A svi ostali likovi u stripu su normalni ljudi. Dobro, „normalni“ u granicama normalnosti koje diktira ta pomenuta natprirodna komponenta zapleta a koju neću ovde spojlovati jer treba sami da se iznenadite. I, ne, to da jelen hoda na dve noge, nosi odelo, ima stalni posao – koji mu proizvodi užasan stres ali biti novinar je ionako bolest samo za sebe – i ide u striptiz barove nije natprirodna komponenta ovog stripa, ni najmanje. Svi likovi, uključujući prirodne i natprirodne Buckyja tretiraju sasvim normalno, kao da je njegov očigledno životinjski izgled samo posledica previše popijene kafe na radnom mestu i činjenice da je njegovo radno mesto čitav grad Baltimor.
Deer Editor, kao i mnogi uporedivo ekscentrični stripovi koje čitamo u edicijama nezavisnih izdavača, nastao je putem Kikstarter kampanje, a što svakako donekle objašnjava da u glavnoj ulozi jedne „normalne“ (pa makar i, tehnički paranormalne) priče imamo humanoidnog jelena. Kraudfanding je ipak svojevresna umetnost, nauka, veština i lukavstvo i pošto su danas potencijalni sponzori vašeg kreativnog rada bombardovani sa svih strana digitalnim ispruženim dlanovima i pičevima, veoma je važno da imate NEŠTO čime ćete im privući pažnju. Nekada je važilo „elevator pitch“, pravilo, koncept da ćete se sa urednikom, producentom ili već nekom drugom moćnom figurom u industriji u kojoj pokušavate svoj proboj, možda, ako imate sreće i ako ste vešti, susresti u najboljem slučaju u liftu – jer inače ne delite prostor sa njima i nemate njihovu pažnju – a gde će oni, hteli-ne hteli, tokom 15-20 sekundi, možda pola minuta morati da čuju ono što im pričate* i da sva mudrost, originalnost, privlačnost, seksepil, tržišni potencijal i generalna genijalnost vaše ideje za projekat moraju da budu spakovani u tih 15-20 sekundi kako biste od osobe koja vas ne zna, nije se tu zatekla da sa vama priča i ima sva prava da bude neprijateljski nastrojena dobili saveznika i podržavaoca za svoju ideju.
*očigledno je da je ovaj koncept nastao pre ere mobilnih telefona, jelte
Ali, danas kreativci često ne jure urednike i producente već običan svet, ljude koji ne rade ništa „namerno“ i samo palcem skroluju po tviteru, instagramu, nekom drugom fidu na kome se smenjuju memovi, vesti, smešni gifovi, objave njihovih prijatelja, prijatelja njihovih prijatelja i, da se razumemo, često potpunih neznanaca. U takvoj kakofoniji informacija, vaš pič za strip koji pokušavate da napravite nema petnaest ili dvadeset sekundi vremena da ikoga ubedi u to da mu da pare, već, u najboljem slučaju jedan sekund. I onda morate nečim da se izdvojite iz bujice. Otud: jelen-urednik.
Autor scenarija za ovaj strip, Australijanac Ryan K Lindsay nije, očigledno, puki početnik. On iza sebe već ima nekoliko serijala na Black Masku (Beautiful Canvas, Eternal…), Dark Horseu (Negative Space), pisao je za Heavy Metal itd, a Deer Editor je originalno publikovao na sopstvenoj DIY etiketi Four Color Ray Gun, kao digitalni, crno-beli trodelni serijal. Kikstarter kampanja je tražila svega hiljadu australijskih dolara, uspela da prikupi više od dve hiljade, a par godina kasnije, tačnije početkom ove godine, serijal je dobio novo izdanje za Mad Cave Studios – uključujući štampanu formu ali i kolorisanje, ili makar toniranje ukusnim plavim bojama.
Lindsay na svojoj strani svakako ima nekoliko prednosti, a jedna od najvećih je da je jelena Buckyja, ali i sav ostatak stripa, nacrtao Finac Sami Kivelä, čovek praktično rođen da radi kriminalistički noir strip smešten u Ameriku i sred paranormalnih okolnosti. Tako se Kivele sećamo po saradnjama sa Christianom Wardom (Machine Gun Wizards) i Saladinom Ahmedom (Abbot) i ovo su stripovi koji spajaju noir i natprirodno, praveći smeo žanrovski mešap, a zasluga što je i jedno i drugo ipak funkcionisalo u ogromnoj meri pripada baš crtaču koji ume ovakve stvari da spoji organski, učini funkcionalnim, proda nam kao nešto samorazumljivo, bez potrebe da se mnogo objašnjava.
Deer Editor je BAŠ to, strip koji od prve strane kreće utabanom žanrovskom stazom i ni u jednom trenutku se ne postavlja pitanje kako i zašto je cinični, na kofein navučeni jelen urednik u novinama, kad nigde drugde u stripu ne vidimo ni jednu drugu antopomorfnu životnju. Kivelina karakterizacija glavnog lika je BESPREKORNA i to da se Lindsayjev scenario čvrsto drži standardnog žanrovskog nameštaja mi ni malo nije smetalo jer je implicitni apsurdistički humor činjenice da gledamo jelena kako raspetljava kompleksan slučaj i kad baš mora da se potuče, nije mu strano ni da protivnika nabode na svoje raskošne rogove, bio besprekorno odmeren i poslužio kao dobar kontrast toj standardnoj priči.
„Standardno“ ovde ne znači i loše. Istina je da, paranormalni sadržaj na stranu, Deer Editor ide sasvim poznatim putem kroz svoj narativ. Bucky je novinar koji juri priču jer je praktično adikt istine i naracije koja o toj istini priča i čak i on će tokom ove avanture počiniti znatu količinu zakonski i moralno upitnih stvari, pravdajući i sebi sve objašnjenjem da to radi u ime više pravde koja će biti dosegnuta kada njegova reportaža pokaže razmere eksploatacije moćnog društvenog sloja nad sirotinjom rajom koja ništa ne sluti. Sve što očekujete od ovakvog narativa u njemu se i desi: Bucky otkriva detalje priče ali ne i njenu pozadinu koja je šokantnija nego što je mogao da zamisli; osobe koje su upletene u celu tu zaveru odbijaju da poveruju kada im se pokaže koliko je zavera zapravo ogromna i koje su njene krajnje konsekvence; neki ljudi bivaju kidnapovani i mučeni; neki bivaju ubijeni; noći se provode u besanim maratonima prolaska kroz prikupljene informacije i traženja jednog nedostajućeg detalja koji će svemu tome dati ne samo smisao već seme iz kog će izrasti PRIČA, ono jedino zbog čega Bucky isvoju reputaciju i svoj život stavlja na kocku suprotstavljajući se lokalnim moćnicima u partiji pokera čija pravila ne razume a uloge ne prepoznaje.
No, ova vrlo standardizovana forma nije, rekosmo, nešto loše, naprotiv. Lindsay je koristi da bi mu pripovedanje bilo britko i energično, bez potrebe da stane i objašnjava stvari jer se pretpostavlja da čitalac ima žanrovsku pozadinu i dosta toga podrazumeva. Žargon koji koriste likovi je, naravno, kao ispao iz klasičnih crno-belih filmova, sa sve Buckyjevom suvim monolozima i meni je to bilo jako simpatično mada ću razumeti i ako mi kažete da je on možda prenaglašen u dijalozima i da „normalan“ čovek možda ne može baš sve da razume. Glavno, Deer Editor je pre svega neka vrsta filozofske studije koncepta istine u savremenom svetu i uloge pripovedača da ta istina dobije formu koja će ne samo uveriti nezainteresovanu publiku da je u pitanju ZAISTA istina, već je i motivisati na akciju. Ovo je, primećujete, u nekakvoj simboličkoj paraleli sa procesom pridobijanja poverenja slučajnh prolaznika koji treba da finansiraju nastanak vašeg stripa – koji smo opisali pre nekoliko pasusa – a Lindsay je tu i vrlo svestan da „prečice“ poput, jelte, stavljanja jelena u glavnu ulogu u vašem noir stripu, zapravo ne funkcionišu na isti način kada se radi o saopštavanju društvu istine koja to društvo treba da privuče, angažuje, pa na kraju transformiše.
Naravno, nije ovo ni prvi ni poslednji noir narativ u kome je samo sazanje da je nešto što je strašno istovremeno i istinito nedovoljno za tu transformaciju – Lindsay je, uostalom, eksplicitno pomenuo Chinatown u svom Kikstarter piču – pa je veliki deo poente koju Deer Editor pravi upravo u tome da su svetu potrebni pripovedači. Ne „novinari“ koji samo prenose činjenice, kao što je čest zahtev nekakvih neoliberala i njihovih alt rajt saveznika kojima, jelte, smeta što im novinari vesti prenose uz političku agendu, već upravo pripovedači, novinari i reporteri koji će u činjenicama umeti da prepoznaju izranjajući narativ i onda ga konstruisati kroz svoju reportažu, dajući premisu, razradu i dokazni postupak, na kraju zaključak. Naravno, ovo ne zvuči kao TOTALNO nepristrasno novinarstvo, ali, evo da ponovim, ako ste već zaboravili prethodnu rečenicu: taj fantazam „nepristrasnog“ novinarstva, očišćenog od agende i ideologije traže isključivo najgori likovi u društvu, oni koji svoju, neretko duboko devijantnu, antiljudsku ideologiju kriju ispod krinke „nepolitizovanosti“, „nepristrasnosti“ i „objektivnosti.“ Otud je Deer Editor, iako tipiziran žanrovski narativ, svejedno potentan u onome što ima da kaže i tome kako to kaže.
Ali naravno, čak i da vam je tekst ovog stripa isuviše semantički gust i prezasićen žargonom, Sami Kivelä pruža tako dobar program da ćete svejedno uživati. Finac zaista cveta u monohromnoj egzekuciji ovog stripa, nudeći uredan, ekstremno efikasan pripovedački postupak koji pakuje jako mnogo priče na srazmrno malo prostora. Pogotovo ćete ovo osetiti u finalu gde se sa trećom epizodom Bucky udružuje sa sasvim novim saradnikom i treba da jednu praktično izgubljenu partiju karata preokrene u trijumf i društveni boljitak. Ovo je JAKO mnogo terena koji Kivelä treba da pokrije u jednoj epizodi a on to radi BESPREKORNO. I uopšte, Kivelin crtež je ovde spakovan u uredan lejaut, ali i kinematske kadrove, likovi su mu ekstremno karakterni (ne samo Bucky) a svet u kome se sve dešava je logičan i uverljiv. Za ovu priliku on radi „grubljim“ potezima, nudeći mnogo kosih šrafura i crtica koje sugerišu pokret, radeći unutar monohromnog koncepta sa razumevanjem i elegancijom. Plavičasti prelivi koje daje koloristkinja Lauren Affe samo efektno podcrtavaju atmosferu priče, a leterer Jim Campbell sve pakuje u primereno klasičan dizajn.
Deer Editor je, dakle, strip koji ćete voleti ako volite klasični krimi-noir ali ste i pritom skloni diskretnom apsurdističkom humoru. Taj neizgovoreni apsurd u srcu sveta ovog stripa i pomaže da se njegovi stvarni natprirodni elementi prirodnije i efektnije prodaju i u pitanju je, dakle, jedan vrlo uspešan mali strip za koji se iskreno nadam da će u neko dogledno vreme imati i nastavak. Mad Cave vam kolekciju, izašlu početkom Maja, prodaje ovde.
